Orasnice su prva liga kolači. Razumela sam oduševljenje moje američke prijateljice koja mi je poslala sliku orasnica sa porukom, kako je ovo dobro, koji je ovo kolač? Domaći, gluten-free, moguće da sam subjektivna, ali naši kolači su stvarno special. Svideli su joj se i ostali kolači koje sam joj dala kao praznični pokon (vidi dole), ali orasnice su je definitivno najviše impresionirale.
I ako niste kojim slučajem probali ovaj kolač, bićete veoma iznenađeni kakav rezultat proizvode samo tri sastojaka: belanci, šećer i orasi. Mislim da ne postoji kolač u kome su orasi toliko dominantni i toliko ukusni.
Dugo su mi orasnice bile “ispod radara”, tek sam ih otkrila pre par godina, i bila oduševljena. Spolja su hrskave, unutra mekane, a tek ukus pečenih oraha. Pomalo podsećaju na makaronse, ali umesto fino samlevenih badema orasnice imaju orahe. Ipak, orasnice su mnogo ukusnije, upravo zbog oraha. Morala sam da ih stavim u moju kolekciju najlepših prazničnih kolača.
I sami znate koliko volim da spremam kolače kad je praznična sezona. Ove godine sam rešila da bez obzira na sve moram da izdvojim vreme da ih napravim u baš velikoj količini. Mislim da sam stekla dosta znanja i umešnosti u njihovom pravljenju i sada želim da što više ljudi uživa u njima. Moj plan je da ih ove godine prodajem na školskom božićnom bazaru, to inače činim svake godine, ali ovog puta će biti ceo štand izdvojen za moje kolače, jer su vremenom dobili posebnu reputaciju među nastavnicima, đacima i roditeljima. Biće tu još raznih božićnih žurki i slava na kojima će se služiti moji kolači. I ono što je najvažnije, ukoliko živite u Americi i pratite moj blog, posle gledanja slika i čitanja mojih recepata, moćićete konačno i da probate moje kolače.
Rešila sam da napravim dve kolekcije sitnih kolača koje će se prodavati tokom prazničnog perioda u MezeHub, on line prodavnici koja se nalazi nedaleko od Vašingtona. Ako ne možete da posetite radnju, MezeHub radi isporuke, a ako ste daleko, postoji i opcija slanja kolača poštom širom Amerike.
Uložila sam dosta truda da napravim fine kombinacije kolača, vrlo su raznovrsni i po ukusu i teksturi, kao i po sastojcima i obliku. Imaju naročit ukus jer su u njima kombinacije najlepših i najkvalitetnijih sastojaka. Ima tu oraha, badema, lešnika, kikirikija, pistaća, kokosa, kvalitetnog putera i čokolade, suvog voća, mirišljave korice limuna i pomorandže, vanile i cimeta. Svaki kolač je priča za sebe. I da, odlučila sam se za domaće kolače, jer mislim da su zaista posebni. Generalno, u Evropi se prave najlepše poslastice, ali na Balkanu umeće pravljenja i ljubav prema sitnim kolačima dostiže poseban nivo, bilo da su u pitanju tradicionalni ili novokomponovani kolači. Ako mi ne verujete samo da znate, jednom su tako moji Rafealo kolači pobedili na konkursu za najlepše božićne kolače koji je organizovao Baltimore Sun.
Kolače sam podelila na one koji se čuvaju u frižideru, i na one suve. Najbolje bi bilo kad bi se obe kolecije zajedno služile.
To su orasnice, vanilice, lincer kolači sa džemom od kajsija i kiflice od kokosa, zatim Rafaelo kugle, čokoladna salama sa koštunjavim i suvim voćem, kikiriki bajadere i čokoladne kuglice sa ukusom pomorandže. Ove kolače možete da naručite – ovde.
Orasnice
sastojci za 38-40:
3 krupnijih belanaca, na sobnoj temperaturi
300g šećera
300g samlevenih oraha
300g grubo iseckanih oraha
priprema:
Mikserom mutite belanca zajedno sa šećerom. Kad ste dobili čvrst sneg, dodajte tome samlevene orahe i mešajte ih sa belancima spatulom.
Zagrejte rernu na 135C (275F). Pripremite 2 velika pleha, obložite ih papirom za pečenje.
Uzmite dva manje kašike i njima izvlačite pripremljenu smesu. Kašikom je stavite u činiju u kojoj se nalaze grubo iseckani orasi. Rukama uvaljate smesu u orahe, dobićete tanji valjak koji ćete preneti na pleh, a zatim ćete krakove saviti nebili dobili oblik kiflice. Zapamtite, za razliku od makaronsa nemojte da ih ostavljate dugo napolju, radije ih pokrijte platičnom folijom, jer će to uticati na njihov oblik. Napravite razmak između orasnica jer će one značajno narasti tokom pečenja.
Pecite orasnice oko 25 minuta. Ispečene orasnice izvadite iz rerne i neka na plehu ostanu još pet minuta. Zatim ih prebacite na rešetku da se skroz ohlade.
Orasnice su najlepše kad ih služite uz kafu.
Pogledajte i ovaj moj video kako da napravite orasnice..
Kad su kiflice u pitanju složićete se svi da je najvažnije da one budu “mekane kao duša”, i ja nemam ništa tu da dodam. Osim po koji detalj, da recimo unutra ne bi trebalo da se štedi na siru, koji treba da bude kvalitetan, bez njega kiflice bi bile suve i bez karaktera. Na kraju tu je obavezni premaz od jajeta, koji daje lepu boju kiflicama. A i susam je obavezan jer je to začin baš stvoren za kiflice.
Kiflice imaju vrlo posebno mesto u mom životu jer me podsećaju na moja rana putovanja – kad god bi se negde putovalo, eskurzije i slično, mama mi je pakovala kiflice sa sirom. I kasnije se ta tradicija održala. Sećam se mog prvog putovanja sa mužem, tadašnjim dečkom – putovali smo vozom, kušeom, do Podgorice. Voz samo što je krenuo, a mi navalili na kiflice, i kondukter, kad je ušao u kupe, bio je u fazonu, lakše malo. Sledeći put, kada smo išli na naše prvo zajedničko putovanje na more, u Grčku, desilo se da sam sa mojom porodicom kasnila na mesto gde me je čekao dečko sa njegovim kolima, mama se uspavala jer je do kasno u noć pravila kiflice.
Dakle, ima u tim kiflicama nešto posebno, i to ne samo zato što su mekane i izdašne, i imaju divan fil, već zato što su satkane od pažnje, brige i ljubavi.
Rekla bih da postoji nekoliko faktora koje utiču na to da kiflice budu mekane i izdašne – testo treba da lepo narasta i da bude ređe, a tome doprinosi i dodatak mleka. Jogurt, puter i ulje su tu za dobar ukus, a i za lakše rukovanje testom.
Ovo je nešto malo modifikovan recept za ove sjajne nestvarno mekane zemičke. Inače, isto ovo testo možete da koristite za kiflice punjene džemom, samo ih posle pospite šećerom u prahu.
Kiflice sa sirom sam nedavno pravila za događaj koji sam vam najavila u prošlom postu o ajvaru. Naime, skoro se otvorio novi prodajni prostor balkanske hrane blizu Vašingtona – MezeHub, pa sam pozvana da napravim događaj sa degustacijom naše hrane. Mislila sam da su kiflice sa sirom plus ajvar odlična kombinacija, kako za naše ljude ovde, da se podsete starog dobrog ukusa, tako i za Amerikance, da upoznaju tipične i najbolje ukuse naše kuhinje. I zaista je sve lepo ispalo, i ono što je najvažnije, ljudi su uživali u hrani i druženju. Rekla bih da nam svima to veoma nedostaje poslednjih godina. Moram da priznam da mi je bilo veoma drago što je moje kiflice probalo toliko ljudi, i to što sam često dobijala kompliment za njih, praćen izrazom “mekane kao duša”, pa sam rešila da njihov recept stavim na blog, da što više ljudi uživa u njima.
Žao mi je samo što nisam stigla da probam razne brendove ajvara koji su se degustirali, to je bila baš retka prilika. Rekla bih po utiscima da je mrtva trka između brendova Mama’s i Bakina tajna. Takođe, nisam stigla da foto aparatom ispratim ceo događaj, već samo kraj. Pa evo kako je izgledalo.
660-680g brašna (najbolje oštrog, ali i all purpose je ok)
1 3/4 kašičice soli
za punjenje:
Prstohvat soli
150-200g sira (Feta sir se pokazao kao odličan izbor)
1 krupnije jaje, umućeno
za premaz: umućeno jaje + susam
priprema:
Toplom mleku dodajte šećer i kvasac. Kada kvasac počne da bubri dodajte otopljeni puter, zatim ulje, umućeno jaje i na kraju jogurt.
Ovu smesu dodajte brašnu kome ste dodali so. Mešajte sve mikserom za testo, ili ručno, oko 15 minuta, dok ne dobijete ujednačenu smesu. Ovo testo je malko ređe, ali nije teško rukovati njime. Na kraju ga oblikujte u loptu, nauljite, i stavite u pokrivenu vanglu da naraste, 1 – 1 1/2 sata.
Pripremite veliki tanki pleh, ili dva ako ne želite da vam se kiflice spoje tokom pečenja. Obložite ga papirom za pečenje.
Napravite 2 lopte. Svaku razvucite u veći krug i isecite na 16 jednakih delova, najbolje da za to koristite nož za picu. Napunite ih smesom od sira i umućenog jajeta. Zavijajte testo tako što ćete krajeve trouglastog testa da stavite ka unutra da bi tako sprečili da fil izlazi iz kiflica tokom pečenja, i ređajte ga po plehu, gde neka narasta još 20 – 30 minuta.
Zagrejte rernu na 200C (400F).
Pre nego što testo stavite u rernu premažite ga umućenim jajetom i pospite ga susamom. Pecite testo 15-20 minuta dok kiflice ne porumene.
Pogledajte ovaj video koji može dosta da vam pomogne u pripremi kiflica.
Što se tiče ajvara, svi ćemo se složiti, rana jesen je nezamisliva bez spremanja ajvara, čak i nama u dijaspori. Iako mi ovde imamo problem da nađemo prave paprike za ajvar, a i skupe su, ipak ko hoće, uvek nađe načina. I verujte mi, sami možete da napravite odličan ajvar, to nije uopšte komplikovano. Doduše, sad mogu da se nađu odlični kupovni ajvari, ali ipak, domaći je najbolji. Da ne pominjem koliko je sam čin pripreme ajvara poseban, počevši od mirisa pečenih paprika koji ispuni kuću, druženja sa ljudima koji vam pomažu, i na kraju degustacije istog. Ima u tome nečeg vrlo iskonskog, verujem da su i naši preci imali sličan osećaj kada su pripremali hranu za zimu. I uopšte nije bitna količina ajvara, važno je iskustvo. I uvek možete da upoznate i obradujete vaše prijatelje koji nisu sa Balkana ovim fantastičnim namazom, koji verovatno nisu nikada ranije probali. Zapamtite, hrana spaja ljude.
Pre nego što pređete na recept pogledajte i ove korisne savete kako da napravite dobar ajvar.
Vrsta paprika za ajvar
Kažu da su najbolje paprike za ajvar Roga, Kutrovska kapija, Slonovo uvo (pogledajte moj prethodni članak o vrstama paprika i njihovoj upotrebi). Kod nas ovde u Americi postoji vrsta Bull’s Horn Peppers, verujem da je to naša Roga, možete je naći na američkim pijacama ili u prodavnicama sa internacionalnom hranom. Ono što je najvažnije paprike moraju da budu crvene i mesnate. Ako ne možete druge da nađete, koristite crvene babure.
Pečenje paprika
Najbolje je da paprike pečete na roštilju, jer one tako dobiju fini dimljeni ukus. Ukoliko nemate roštilj, onda je najbolje da pečete paprike u rerni, na visokoj temperaturi. Postoji i mogućnost pečenja paprika na ringli pokrivenoj aluminijumskom folijom, ali to mnogo dugo traje, i iz mog iskustva paprika se ne ispeče tako dobro.
Plavi patlidžan, da ili ne
Ja ne mogu da zamislim ajvar bez patlidžana, ali znam da ga neki ne koriste. Meni su inače paprike i patlidžan odlična kombinacija, a i tako ćete dobiti finu narandžastu boju ajvara.
Mlevenje paprike
Ako nemate mašinu za mlevenje mesa možete da koristite multipraktik, ili iseckajte sami sastojke nožem. Na taj način možete da kontrolišete teksturu ajvara. Ja recimo volim kada ajvar nije skroz kremast već kad ima manje komadiće povrća, zato mi je omiljeni ajvar sa seckanim paprikama.
Začini za ajvar
Pored standardnih začina kao što su beli luk (nemojte samo da preterate sa njim), so, ljuta parika (za one koji vole ljuto), mislim da tom spisku mora da se doda sirće, jer ono daje neophodnu kiselost, tako će se svi ukusi lepo uklopiti. Znam da ljudi obično dodaju i šećer, ali ja mislim da je to nepotrebno jer su već same paprike slatke.
Kuvanje ajvara
Nije loše da kuvate ajvar u šerpama sa debljim dnom, Dutch oven je odličan za to. I pored toga morate da sve vreme stojite uz šporet i mešate ajvar. Onog trenutka kada pređete varjačom preko dna šerpe i ostane trag, to znači da je ajvar dovoljno gust i da je skuvan.
Čuvanje ajvara
Ajvar se čuva u teglama, koje su prethodno sterilisane (oprane ih stavite u rernu zagrejane na 150C/300F pola sata). Stavite ajvar u tegle dok je još vruć. Zapecite ga u reni na 100C/210F oko pola sata. Izvadite teglice iz rerne i sada možete da dolijete malo ulja u svaku teglu pri vrhu, a i ne morate ako ćete ajvar čuvati u frižideru, i pokrijte tegle poklopcem. Kad se potpuno ohlade, stavite ih u neko hladno i mračno mesto, kao što je špajz.
Služenje ajvara
Ajvar se generalno lepo slaže sa mesom, naročito onim sa roštilja, kravljim belim sirom i sa slanim pecivom, posebno bih izdvojila:
Najpre zagrejte rernu na 220C (430F). Pripremite veliki plitki pleh i obložite ga aluminijumskom folijom.
Operite paprike, kao i plavi patlidžan, i osušite ih papirnatim ubrusom. Poređajte paprike po plehu kao i patlidžan isečen na polovine.
Pecite sve oko 45 minuta, dok paprike i patlidžan ne odmeknu, i kožica im ne potamni. Zatim ispečeno povrće stavite u neku šerpu ili sud, dobro je poklopite i sačekajte 2-3 sata, da se sve dobro napari i odmekne. Ne morate da za to koristite plastičnu kesu.
Zatim rukama ljuštite paprike i patlidžan i uklonite peteljke i seme. Pre mlevanja ocedite oljušteno povrće.
Sameljite ili iseckajte nožem paprike i patlidžan i stavite zajedno sa iseckanim belim lukom i uljem da se prži na šporetu, na umerenoj vatri. Sve vreme budite pored šporeta i mešajte smesu. Kad ajvar bude dovoljno gust, posle sat vremena prženja, posolite ga prema ukusu, dodajte mu sirće, i zatim sklonite sa vatre.
Ajvar, još dok je topao, stavljajte u sterilisane teglice. Pasterizujte ih u rerni ta temperaturi od 100C (210F) oko pola sata. Čuvajte ga na hladnom i mračnom mestu, ili u frižideru.
Ovde možete da pogledate video kako da napravite ajvar.
Prošlog vikenda sam bila na pijaci, i, gle čuda, pošlo mi je rukom da nađem sveže višnje. To je za mene bila baš velika radost jer se u Americi sveže višnje retko nalaze. Pre toga sam zimus pronašla neke zamrznute turske višnje i tako saznala da smo preuzeli tursku reč za ovo voće. Doduše, ima ovde odskoro da se kupi u supermarketima i zamrznuta mešavina višanja i trešanja. Upravo zbog svega toga, svaki put kad ih pronađem, osećam se kao da sam pronašla neko sakriveno blago, i onda uzbuđeno planiram šta ću od njih da pravim.
Setila sam se ovog čokoladnog kolača sa šljivama, vrlo malo sam izmenila recept, dodala mu lešnike, koji su kolaču dali lepu teksturu i vrlo prijatan ukus, i dobila zaista vrhunski voćni kolač. Mogla bih da kažem da su ovakva poslastice my signaturecakes. Američke višnje su bile vrlo svetle crvene boje, čak sam se uplašila da li su dovoljno zrele i ukusne, ali njihova neverovatno moćna i osvežavajuća aroma me je u mometnu razuverila.
Ako volite višnje u kolačima probajte i ove poslastice:
Skoro sam bila na jednoj vrlo lepoj izložbi. Zapravo bila sam dva puta, toliko mi se svidela. Volim muzej gde se nalazi izložba, često ga posećujem sa decom, nalazi se pored trga koji zbog svoje arhitekture izgleda vrlo evropski, tako nešto se retko viđa u Americi. Ta specijalna izložba je bila posvećana majolici, posebnoj vrsti keramike, koja je bila veoma popularna u drugoj polovini 19. veka. Iako danas izgleda pomalo kič, suviše šareno i napadno, nekada je to bio simbol dobrog ukusa i statusa. Izložba je postavljena u renoviranoj zgradi koja je aneks muzeja, nekadašnja bogataška kuća, i ceo prostor izgleda neobično raskošno i lepo. Nema čovek često priliku da vidi štuko dekoraciju koja nije više puta prefarbana, i zaista sve odiše vrlo prefinjenim luksuzom.
Majolika je interesantna keramika, sa inovacijom i pojeftinjenjem njene proizvodnje ti umetnički predmeti su postali po prvi put dostupni srednjoj klasi. Inače prvobitna i nešto drugačija majolika je nastala još u renesansi, u Italiji. Svoju najveću popularnost je dostigla u vreme viktorijanske Engleske. I u Americi njena proizvodnja je bila popularna, posebno na Istočnoj obali, pa i u Baltimoru. Kada je otkriveno da je olovo, koje se nalazilo u glazuri, opasno po ljudsko zdravlje, njena proizvodnja više nije bila aktuelna.
Komadi keramike na izložbi su zaista vredni i poznati, dosta ih je preneto iz Engleske, a meni je posebno bilo interesantno posuđe, recimo tanjiri za ostrige, činija za jagode ili špargle, itd. Ima tu puno interesantnih detalja i rešenja, prikazi egzotičnih životinja i flore, i raznih tema. Svaka radionica je imala svoj prepoznatljiv dizajn. Tu su i vaze specijalno pravljene za stabljike celera, iako sad to zvuči bizarno, nekada su se te vaze sa celerom držale na stolu i bile su znak da je ta kuća dobrostojeća. Uopšte svi ti predmeti od majolike nekada su bili statusni simbol.
Razmišljala sam o tome da li danas postoji nešto slično što šalje istu poruku. Pitala sam svoje prijateljice šta one o tome misle. Zavisi od zemlje i kulture, recimo u Srbiji i Americi statusni simboli se razlikuju. Takođe to dosta varira u zavisnosti od klase. Dobro, šta su to danas statusni simboli u Americi za jaču srednju klasu? Pored nekretnine i njene lokacije, tu je i posedovanje određenog automobila, po mogućstvu Tesle, zatim angažovanje raznih servisa koje obavljaju sve ono što su nekada same žene radile po kući, od čišćenja kuće do pripreme hrane. Što se tiče brendova kada je u pitanju garderoba to nije baš toliko izraženo kao kod nas, ali ima i toga, samo što su drugačiji brendovi aktuelni. Nakit i parfemi ih nešto ne interesuju previše. Zatim putovanja su vrlo važna. Biti fit – to je još jedan pokazatelj statusa, što podrazumeva odlazak u teretanu kao i opsednutnost zdravom ishranom. Onda dolaze na red deca, važno je u koju privatnu školu idu, pa onda odlazak dece na dobar fakultet, studiranje na Ivy League koledžu je najveći ponos svakog američkog roditelja. Pa razne vannastavne aktivnosti, i naravno uspeh dece na njima.
Dobro sve to stoji, ali da li postoji nešto kao komad posuđa ili umetnički predmet a da je to danas statusni simbol? Razmišljali smo neko vreme drugarice i ja i na kraju nismo mogli da se setimo.
Baš kad smo bili na pijaci, sa početka teksta, ćerka me pita kako to da ima toliko ljudi i zašto kupuju stvari koje su mnogo skuplje nego u prodavnici. Posle se setila pa mi je rekla da ljudi najverovatnije dolaze na pijacu, iako je skupa, da bi bili viđeni. Eto, i odlazak na pijac može da bude statusna stvar.
Čokoladni kolač sa višnjama i lešnicima
sastojci:
150g čokolade, tamne ili poluslatke
130g putera
200g brašna
70g lešnika krupnije iseckanih
Prstohvat soli
1/2 kašičice cimeta u prahu
1 kašičica praška za pecivo
150g šećera
2 jajeta, na sobnoj temperaturi
1 kašičica ekstrakta vanile
150ml jogurta
250g višanja (koštice uklonjene)
priprema:
Najpre otopite čokoladuna pari ili u mikrotalasnoj rerni. Skinite je sa vatre i dodajte joj puter, iseckan na manje kocke, da se i on istopi. Smesa treba da se malo ohladi.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite okrugao pleh, prečnika 23cm, tako što ćete ga dobro namazati puterom, ili obložiti papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte prosejano brašno i iseckane lešnike (deo sačuvajte za posip), so i prašak za pecivo.
U većoj posudi mikserom ulupajte šećer i jaja dok ne dobijete 2-3 puta naraslu smesu. U to umešajte ekstrakt vanile, rastopljenu čokololadu i puter, zatim smesu sa brašnom, i na kraju jugurt. To sve mešajte varjačom. Kad ste dobili ujednačenu smesu stavite je u pripremljeni pleh. Zatim u testo ređajte višnje kao na slici. Na kraju sve pospite iseckanim lešnicima.
Pecite kolač na srednjoj rešetki oko 50 minuta, dok čačkalica ne izađe čista kad se zabode u testo.
Kad je kolač gotov ostavite ga par minuta u plehu, a zatim izvadite i stavite na tanjir za služenje. Služite kolač još dok je malo topao.
Koh, kao i svi kolači koji su obeležili moje detinjstvo, za mene ima vrlo posebnu privlačnost. Sama pomisao na njega me momentalno vraća u dane kada sam ga onako hladnog i slasnog jela u obdaništu, serviranog u čuvenim metalnim šoljama. I početnici u kuhinji mogu lako da ga naprave, važno je da patišpanj bude izdašan, zato se mute odvojeno belanca i žumanca. Ali i od jednostavnog kolača može da se napravi nešto izuzetno, ako mu recimo dodate poseban sastojak kao što je prava vanila. U ovom kolaču sva lepota ovog začina, tople i omamljujuće note, dolaze do pravog izražaja. I da budem iskrena, već neko vreme tražim recept u kome će vanila da ima glavnu ulogu, jer sam htela da pišem o tom čuvenom začinu, i pošto je prošla sezona vanilica, neka to bude koh od griza, poslastica koja tako prija u vrele letnje dane.
Inače naš koh veoma podseća na tres lećes kolač čiji recept možete da nađete na blogu.
Sve što ste hteli da znate o vanili
Moram da priznam da mi je naš vanilin šećer oduvek imao nekakav hemijski ukus. Taj osećaj je postao još intezivniji pošto sam prestala da ga koristim u Americi, jer se ovde ne prodaje, i umesto njega počela da nabavljam ekstrakt vanile. Svaki put kada dođem u Srbiju i probam nešto sa šećerom od vanile, tačno osetim taj veštački ukus koji je drugačiji u odnosu na pravu vanilu. Neko ko se navikao na taj ukus, njemu to sigurno ne smeta, ali nije loše probati pravi prirodni ukus vanile.
Postojanje vanilin šećera sa sintetičkim ukusom i mirisom je opravdan, jer je vanila izuzetno skup začin. Način na koji se dobija podrazumeva puno posla, njena nabavka je vrlo ograničena i to sve utiče na visoku cenu. Zbog toga se koristi sintetički dobijena vanila, i to u oko 90 % proizvoda na svetskom tržištu, koji imaju ukus i miris vanile.
Izuzev što je skup, način na koji se dobija vanila je vro zanimljiv. Vanila je plod orhideje, verovali ili ne, i to vrlo posebne, koja je poreklom iz Meksika. Kasnije su je kolonizatori preneli u druge delove sveta gde je mogla da uspeva. Najpoznatija i najkvalitetnija vanila je sa Madagaskara, tačnije iz njegovog severoistočnog dela koji. Ta vanila se često naziva i Burbon vanila. 80% ukupne svetske proizvodnje dolazi sa ovog ostrva. Poznati proizvođači vanile su još Tahiti i Meksiko. Dole je interesantan video gde možete pogledati plantaže vanile na Madagaskaru i kako se ona dobija.
E sad, pošto cvet ove vanile-orhideje traje samo jedan dan, a jedini insekat koji može da je opraši je specijalna vrsta pčela koja jedino živi u Meksiku, oprašivanje su preuzeli na sebe ljudi koji se bave uzgojom ove vrste. Sada možete da zamislite koliko je to zahtevan posao, i gotovo je nemoguće da proces bude automatizovan. Od oprašenog cveta nastane plod koji raste 6-9 meseci i na kraju izgleda kao duga zelena boranija. Zatim se potapa u vrelu vodu i na kraju fermentiše na suncu. I taj proces dugo traje. Kao i svaka dragocena i skupa stvar meta je lopova, pa farmeri i o tome moraju da vode brigu.
Na kraju mahuna poprimi ovakav izgled kao na slici. Unutra se nalaze sitne semenke koje je najbolje da izvadite tako što nožem zasečete šipku uzdužno, ne do samog kraja, zatim prstima je otvorite i na kraju nožem sastružete sa mahune.
Sastrugano seme zajedno sa mahunama možete da stavite u šećer i tako sami napravite pravi vanilin šećer. Ili ih stavite u alkohol kao što je votka i posle par meseci ćete dobiti ekstrakt vanile. Kada kupujete ekstrakt vanile, gledajte da bude čist prirodni ekstrakt, naravno, to utiče na cenu. Meni je sasvim prihvatljiv čist ekstrakt vanile i često ga koristim.
Dakle, ukoliko vidite ove tamne tačkice u proizvodu, recimo sladoledu, odmah ćete znati da je u pitanju prava vanila. Verovatno se prodaje i šećer sa pravom vanilom ali nije sigurno skroz beo.
I da, kažu da kad koristite vanilu u kolaču, gledajte da dodate i malo soli, jer to daje fini balans.
Koh od griza sa pravom vanilom
sastojci:
1.5 l mleka
120g šećera
1 mahuna/šipka vanile / 1 kašika ekstrakta vanile
8 jaja, na sobnoj temperaturi
120g šećera
Izrendana kora jednog limuna
200g griza
1/4 kašičice soli
priprema:
Ukoliko mleku dodajete šipku vanile, zagrejte ga skoro do ključanja pa neka u njemu vanila, semenke i mahuna, pušta svoje mirise i ukuse. Tokom kuvanja dodajte mleku 120g šećera.
Ako dodajete ekstrakt vanile, onda mleko skuvajte dok se kolač peče, i na kraju dodajte ekstrakt vanile. Takođe, tokom kuvanja dodajte šećer.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite pravougaoni pleh dimenzija 24 x 32cm. Namažite ga puterom iznutra.
Odvojte žumanca i belanca. U jednoj, većoj posudi, umutite belanca mikserom dok ne dobijete gust sneg. U drugoj manjoj posudi mikserom mutite žumanca kojima ste dodali 120g šećera, soli i izrendanu koricu limuna dok se blago ne zgusnu. Umućena žumanca postepeno dodajte umućenim belancima dok spatulom sve mešate. Na kraju dodajte griz i to isto mešajte spatulom.
Prebacite dobijenu smesu u pleh i pecite u zagrejanoj rerni 23-25 minuta.
Kada se kolač ispekao odmah ga prelijte toplim mlekom i sačekajte da se ohladi, a zatim ga stavite u frižider.
Služite ohlađeni kolač uz jagode ili slično bobičasto voće.
Odjednom sam dubila ogromnu želju za buhtlama. Nisam ih jela odavno, kod nas nema da se kupe u pekarama, čak se ne sećam da sam ih ikada spremala. Pre nego što sam počela da ih pravim danima sam zamišljala buhtle, u mojoj vizija one su bile nešto najmekše, kao da su od pamuka pravljene a ne od testa, da ne pominjem prijatno iznenađenje koje čeka kad se otvore i kad iz njih izađe džem. Prvi pokušaj pravljenja je bio ništa posebno, pa zatim drugi, opet daleko od moje vizije, i tako sam počela da pravim buhtle svaki drugi dan dok nisam dobila onakve kakve sam baš zamišljala. Bio je to trijumf vredan napornog rada. I promišljanja na kraju. Setila sam se jednog trenutka ovog izrazito mekanog japanskog hleba – Hokaido, i trika sa kojim se postiže izdašnost testa. Testu sam dodala neku vrstu startera, ništa drugo nego roux, i stvarno je odradio posao.
Dobro spremljene buhtle su zaista vrlo posebno pecivo. Kad počnete da ih vadite, i mirišete, pa ih otvarate, i na kraju zagrizete, nema veće sreće.
Sutradan ih pre služenja samo zagrejete u onoj toster rerni, i dalje su super. Takve sam ih poslužila prijateljici Amerikanki, bila je oduševljena, jela i ih je i slikala, i tim redom. Uništila sam joj plan za dijetu.
Buhtle, ili originalno buchteln, je pecivo koje je popularno širom Centralne Evrope, odakle je došlo u naše krajeve. Originalno se puni pekmezom od šljiva i služi uz krem od vanile.
možete buhtle da punite bilo kojim džemom ali meni je džem od šipaka najlepši. Ja sam neke punila sa Nutelom, zbog sina, ali to nije to.
dodatak strugane korice limuna i pomorandže se pokazao odličnim, to buhtalama daje mnogo lep miris i ukus. Možete da dodate testu i ekstrakt od vanile.
imajte na umu da testo ne treba da bude gusto već ređe, ja sam koristila brašno za hleb, u njemu ima više glutena, i treba mu više tečnosti nego za obično brašno. Možda ćete morati da korigujete količinu tečnosti prema brašnu koje koristite.
dok budete mesili testo gledajte da ne dodajte brašno, testo ionako ima masti u sebi pa se neće puno lepiti.
nije loše da pogledate ovaj moj video, koji ću uskoro da objavim, kako se prave buhtle, da bi videli kako da rukujete sa testom.
Najizdašnije i najukusnije buhtle
sastojci
za starter (Tangzhong):
30g brašna
30ml vode
30ml mleka
za testo:
150ml toplog mleka
2 1/4 kašičice instant suvog kvasca
420g brašna
1 kašičica soli
100ml otopljenog putera
1 jaje, na sobnoj temperaturi
Izrendana korica 1 limuna
Izrendana korica 1 pomorandže
12 kašika džema od šipka, ili Nutele, za punjenje
Jaje za premaz
Šećer u prahu za posip
priprema:
Najpre napravite starter – u šerpici pomešajte 30ml vode, 30ml mleka i 30g brašna, zagrejte smesu dok se ne zgusne, a zatim je ostavite da se ohladi.
U jednoj posudi toplom mleku dodajte kvasac i šećer, i sačekajte da kvasac proradi.
U većoj posudi pomešajte brašno i so.
Smesi sa kvascom dodajte jaje, otopljeni puter i istruganu koricu limuna i pomorandže, i sve dobro promešajte.
Tu smesu dodajte brašnu, kao i starter, pomešajte sve i počnite da mesite testo, oko 15 minuta.
Zatim testo nauljite i pokrijte i čekajte da nadođe duplo, oko 1 sat.
Nadošlo testo podelite na 12 delova, i svaki komad oblikujte u loptu.
Zatim svaku loptu rukama razvucite u krug, i po sredini stavite oko 1 kašiku džema. Zatim pažljivo zatvorite testo.
Napunjene lopte stavite u posudu za pečenje koju ste namazali uljem ili puterom. Pokrijte testo i sačekajte oko 45 minuta da ponovo nadođe.
Zagrejte rernu na 180C (355F). Pre odlaska u rernu premažite buhtle umućenim jajetom. Stavite buhtele da se peku 30-35 minuta.
Kad su ispečene ostavite ih malo da se ohlade a zatim pospite šećerom u prahu. Služite ih dok su još tople, uz čaj ili mleko.
Tokom boravka u Srbiji, tačnije na selu, moja ćerka se zaljubila u uštipke, one tradicionalne. Toliko su joj se svideli da smo morali da tražimo restorane koje ih prave. I, naravno, kada smo došli kući, morala sam da ih spremim. Iako obožavam uštipke sa povrćem (indijske, grčke, sa kukuruzom), ne sećam se da sam ranije pravila tradicionalne, sa kvascem. I moram da vam kažem da ima nešto vrlo privlačno u prženom testu, baš mu je teško odoleti.
Restoran Konstantin, Kraljevo
Ovo je lepa prilika da napravim omaž mom selu u kojem sam letos boravila, posle mnogo godina.
Moje selo, u kojem sam nekada provodila nezaboravna leta, se zove Kaona. Nalazi se u Dragačevu, tačno na sredini puta koji povezuje Guču sa Kraljevom. Izgleda kao tipično srpsko selo, idilično i pitomo, na brdovitom terenu gde se smenjuju livade i šume, baš kao što zamišljate selo o kojem peva Miroslav Ilić. Po povratku iz sela, uz put, svratili smo u Mrčajevce na doručak. Pokušavala sam deci da objasnim da je odatle Miroslav Ilić, popularni pevač narodne muzike, naravno, njima to ništa nije značilo.
Ali meni je puno značilo, jer kad čujem njegove pesme u momentu se nađem u vremeplovu… 80-te godine prošlog veka, brat i ja u poseti babi i dedi u Kaoni, doručak je u njihovoj maloj kuhinji, baba nam kutlačom sipa sveže, tek uvrelo mleko, iz velike šerpe koja se nalazi na Smederevcu, dok u pozadini svira onaj ogromni radio aparat Miroslavljevu ili neku sličnu muziku. Kad čujem frulice i dan danas doživim veliki emotivni naboj.
Realno, nije se puno toga promenilo od vremena našeg detinjstva, ipak nije isto, i znala sam da će mi neke stvari biti bolne. U to vreme sam čitala knjigu Proleća Ivana Galeba, što je dodatno pojačalo taj osećaj melanholije zbog prolaznosti života.
Prvo što mi je teško palo je to što je sve nekako obraslo šumom i travom, više nisam mogla da doprem do nekih puteljaka, recimo livade na kojoj je rasla nežna trava prošarana divljim karanfilima. Bilo je kasno leto tako da nismo mogli da nađemo divlje jagode, o kojima sam pričala deci, a šuma je bila neprohodna pa nismo mogli da beremo pečurke. Nisam mogla da dođem ni do spomenika krajputaša koji se nalazio na nekoj prečici u komšijskom voćnjaku. Ipak, poneli smo dron sa sobom, pa smo ipak mogli da snimamo krajolik, od kojeg zaista zastaje dah. Morala sam da napravim video od snimljenog materijala, u pozadini Miroslav peva Devojka iz grada.
Moji roditelji su iskoristili koronu da u selu sagrade vikendicu. Raskrčili su okolno žbunje tako da je kuća dobila savršen pogled. Kad pogledate ka zapadu vidite načičkane vrhove planina, jedan od njih je Zlatibor. Na severnoj strani je velika dolina gde se nalazi Guča, a iznad nje se uzdiže planina Ovčar, malo istočnije vidi se Jelica. Tu je i ograđena livada u kojoj po ceo dan ovce pasu, ne mogu da vam opišem koliko je umirujuće posmatrati ih kako u grupi idu čas na jednu čas na drugu stranu. Uz ogradu rastu divlje kupine. Kad ujutru ustanete, prvo što uradite je da izađete napolje i uživate u vidiku, pratite pogledom ovce i jedete kupine. Noću smo sa decom posmatrali široko nebo načičakno zvezdama, nešto što retko imamo priliku da radimo.
A bilo mi je tako lepo u selu, bio je to čarobni svet, moj Amarcord. I sama pomisao da skoro više niko nije živ iz tog vremena, da će pasti u zaborav sav taj svet, koji u meni i dalje živi, dovodila me je do očaja. Ako ništa ono bar o njemu mogu da pišem na mom blogu.
Još uvek se svima sećam imena, svako je u selu imao neku svoju ulogu i bio je bitan, puno ljudi je bilo povezano rođačkim vezama, svi su se dobro poznavali, to je bila jedno vrlo povezana zajednica uglavnom starijih ljudi, jer već u ono vreme slabo je omladine ostajalo u selima. Međusobno posećivanje je bilo veoma često, i počelo bi sabajle. U krevetu sam, odlučila sam da ne izlazim iz kreveta taj dan jer sam dobila žulj, i slušam razgovor koji dopire iz kuhinje. Uživam u tim razgovorima jer su vrlo zanimljivi, tačno svi imaju talenat za pripovedanje, umeju od svega da naprave interesantnu priču, ima u njima dosta teatralnosti, vrcavosti i dobrog humora. Samo kad pomislim na gradsku introverntnu omladinu koja me okružuje sa skoro nepostojećim social skills. To jutro deda je rano otišao u Kraljevo da mi kupi crvene sandale i neke bele soknice koje su tada bile u modi, da nekako uteši unuku zbog žulja.
Uveče bi takođe dolazili ljudi. Nismo gledali televiziju, jer smo imali neki jedva funkcionalni televizor sa čuvenim stabilizatorom, ali se zato slušao radio, pogotovo utorkom veče kada se puštala emisija Veselo veče. Ipak, komunikacija je bila najveći izvor zabave. Doduše, kada bi Boža, vremešni neženja sa besprekorno ošišanim čekinjastim brkovima, i sa Drinom bez filtera u ruci, u svom uglu na tronošcu, počeo da priča o događajima iz Drugog svetskog rata u kojima je učestvovao, počela bi da pada atmosfera, baba bi u nekom trenutku zaspala na stolici.
Bilo je još neženja u selu koji su nas redovno posećivali, podrazumevalo se da ih baba svaki put nahrani i napoji (rakijom naravno), mislim da su svi tako radili, uopšte dosta su brinuli jedni o drugima, tako je to u malim zajednicama. Jedan od tih samaca je bio i Sreten, brat mog pradede. Kako je u detinjstvu izgubio čulo sluha, bilo ga je veoma teško razumeti, uz to je bio veoma temperamentan. Deca iz grada su ga se dosta plašila, krila su se od njega, ali nama je on bio veoma zabavan i voleli smo njegovo društvo. Jednom tako on nama predloži da nas odvede u njegovu kuću, što je bio vrlo neobičan gest, i mi dobijemo dozvolu. Tako sam otkrila da je moj rođak neka vrsta hoardera, što bi Amerikanci rekli, jer je on sve živeo sakupljao u svojoj kući, ali nije da nije bilo reda u toj njegovoj strasti. Još se nisam oporavila od tog šoka kad me zadesio sledeći. Požalim se ja njemu da me boli stomak i on nas odvede kod baba Stanojle, za koju nisam znala da poseduje posebne moći. Stavi mi ona nešto u pupak, obmota zavojem, izbaja, i gle čuda, prestao da me boli stomak.
Buba Mara
Jedna od retkih osoba iz tog vremena koja je još uvek živa je Buba Mara, tako sam je zvala kad sam bila mala. Bilo je tako lepo čuti njen melodičan dobro poznat glas. Sećam se kako sam često išla kod njih i kako sam se plašila njihovog gusana koji me je stalno čekao kod avlije. Buba Mara i ja smo prepričavale stare dogodovštine, prisećale se babe i dede i njenog muža, kojih odavno više nema. Njena ćerka, Vesna, je moja kuma. Krštena sam kao beba u lokalnoj crkvi. Često me je vodala sa sobom dok je bila devojka pa sam imala priliku da upoznam seosku omladinu. Svi ti ljudi su bili tako dobri prema meni, otuda ne čudi što i danas volim ljude iako to izgleda danas nije u modi.
Žao mi je što moja deca nemaju tu šansu da provode vreme u jednoj takvoj zajednici, okruženi životinjama i divnom nezagađenom priorodom. Doduše, možda će njima tako izgledati odlasci u Srbiju, ipak naši boravci u selu su bili zaista posebni. Iako su se deda i baba bavili poljoprivredom nisu živeli samo od nje, deda je radio u rudniku, pa su mogli da nam posvete dosta pažnje. Dozvoljavali su nam svašta da radimo, tu sam naučila dosta stvari, volela sam babi da pomažem u domaćinstvu, i da gledam kako ona mesi hleb, pravi sir i kajmak i čisti kokošku spremajući je za pečenje. Ne, nisam nasledila ljubav za kuvanje od svoje babe Dostane, jer ona nije baš bila zainteresovana za to, ali svejedno, bila je vrlo zabavana i dobro raspoložena. Deda Radoje je bio veoma nežan prema svima nama, voleo je da se glasno smeje, bio je vedre prirode, često bih ga čula kako peva dok pešači. Bio je poseban po tome što bi nam uvek kupovao gomilu slatkiša svaki put kad bi otišao do prodavnice, za mene je to bio dokaz da je bio najbolji deda na svetu.
Jedina sam bila koja je posedovala malecke vile za plašćenje sena, koje je deda naručio da se naprave specijalno za mene. Volela sam sve te seoske poslove, vrlo sam bila ponosna kako sam sama mogla da vodim kravu na ispašu. Kad smo kod krava, to su moje omiljene životinje. I danas kad ih vidim na nekoj američkoj farmi sva se uzbudim. Volim njihov miris, “cvet” između rogova, krupne teget oči. Svako veče deda bi otišao u štalu da je očisti i da nahrani krave, i kada bi izašao, tada sam ja ostajala sa kravama i potom im pravila nezaboravne koncerte na kojima sam igrala, pevala i recitovala. Krave su me samo bledo gledale, trepćući svojim dugim belim trepavicama.
Nema lepšeg osećaja nego kada te ujutru baba i deda probude da ti kažu da se Baljuša otelila, i ti trkom ideš ka štali da vidiš tele, a ono maleno leži u slami dok ga majka liže po celom telu. Dedina sestra je imala veliku farmu na kojoj je držala stotine teladi, i ne mogu da vam opišem osećaj kad vidite toliko prelepih životinja na jednom mestu.
Crkva sv. Jovana u kojoj sam krštena
Naša sreća bi bila bezgranična kada bi druga deca iz grada došla u posetu svojim babama i dedama, jer nam je nedostajalo druženje sa našim vršnjacima. Ipak i u trenucima dosade uvek smo nešto radili da ispunimo sebi vreme. Recimo, jednog dana sam vežbala izvedbu salta, i posle njih stotinjak sutradan mi je bilo baš muka. Ili, sam u sali postavljala sto, kao da nam dolaze gosti na slavu. Kupali smo mačiće, igrali fudbal, pravili ljuljašku, jurili kokoške, tražili nova gnezda gde su nosile jaja, istraživali špajz, brali dud, posmatrali prasiće u voćnjaku koje je njihova majka ljubomorno čuvala, i svašta još.
Uvek je bilo nekih događanja u selu, jednog dana došao je putujući fotograf, što je izazvalo dosta uzbuđenja. Uzeo je jednu dedinu i babinu fotografiju, iz mlađih dana, spojio ih je na slici, retuširao, uramio i onda je ta fotografija završila na zidu sale, najsvečanije sobe u u kući.
Zatim tu su bili seoski sabori, glavni društveni iventi, koje su obilazili i mladi i stari. Baba bi se za tu priliku čak našminkala, obukla jednu od mnogih svilenih košulja koje joj je deda kupovao, i onda bi se uputili u centar sela gde nas je čekala uobičajna atmosfera.
Bilo je i tužnih događaja. Sećam se sahrane jedne mlađe osobe, bila je u invalidskim kolicima i zvala se Ljubinka, nikada je nisam upoznala niti sam bila na njenoj sahrani. Događaj je bio tragičan sam po sebi, ali u isto vreme veličanstven, svi su potrudili u selu da je isprate na najbolji mogući način. Toliko je taj događaj ostavilo utisak na mene da ga se još i danas sećam.
I pre nego što sam letos posetila selo pokušavala sam da na internetu pronađem neke interesantne stvari za obilazak, bez puno sreće. Na kraju smo se muž i ja šetali po prirodi bez plana, išli smo putićima kojima nikada ranije nisam išla, čak smo uspeli da se izgubimo iako smo imali GPS na telefonu. Ah, ti krajolici kroz koje smo prolazili, u jednom trenutku smo na nekoj livadi, već u sledećem u šumi, prelazimo potok, pa smo na obronku na kome raste majčina dušica i sve miriše na nju, zatim smo okruženi malinjacima, a onda puca pogled na dolinu i čak čujemo zvukove truba koje dopiru iz Guče, u kojoj je baš tih dana bio Sabor.
Imala sam sreću da vidim dosta lepe prirode u raznim zemljama, i čak da je zabeležim na fotografijama, ali ovo je bilo nešto posebno, tako blisko, intimno i autentično. U jednom trenutku nailazimo na napušteno domaćinstvo, a njih nema malo, nažalost, i sve je obraslo rastinjem, baš kao u bajci Trnova ružica. Vidi se po dekoraciji kuća da je tu nekad živela dobrostojeća porodica. U jednom trenutku primećujem nešto u tremu novije kuće, i potpuno iznenađena pred sobom vidim mural sa scenom berbe šljiva i pripremom rakije, nešto po čemu je ovaj kraj poznat, nastao 80-ih godina prošlog veka, i tu doživim potpuni meltdown.
Ta slika je na neki način obeležila moj poslednji boravak u selu. Shvatila sam da su ljudi ti koju daju meru prirodi. Bez njih priroda ne može biti ni dovoljno uzbudljiva a ni lepa.
Tradicionalni uštipci
sastojci:
400ml mlakog mleka
2 1/4 kašičice instant suvog kvasca
1 kašičica šećera
500g oštrog brašna
2 jaja, na sobnoj temperaturi
1 1/2 kašičica soli
za služenje: džem ili kajmak
priprema:
U mlako mleko umešajte suvi kvasac i šećer i ostavite kvasac da nabubri.
U to umešajte umućena jaja. Tu smesu ćete dodati brašnu koji ste pomešali sa solju.
Mešajte sve, najbolje varjačom, dok ne dobijete ujednačeno retko testo. Pokrijte ga na kraju i sačekajte 30-45 minuta da ono nadođe.
Zagrejte oko 4-5 prsta ulja u šerpi na srednje jakoj vatri. Uzmite dve kašike, pre nego što ćete njima izvaditi testo umočite ih u zagrejano ulje. Jednom kašikom zahvatite testo, a drugom testo skinite sa prve kašike.
Pržite testo sa obe strane dok ne dobije boju kao na slikama.
Pošto su uštipci isprženi izvadite ih iz šerpe i stavite na salvetu da se ulje ocedi.
Uštipke služite dok su još topli, uz džem ili kajmak.
Već sam vam pisala kako je ovde teško naći višnje, i zamislite moje oduševljenje kada sam pre izvesnog vremena u obližnjem supermarketu pronašla u prodaji pakovanje zamrznutih višanja i trešanja. Ni to što nije uopšte jeftino, 1 kg košta 14 dolara, nije me obeshrabrilo. To je inače mešavina raznih sorti, i znate šta, višnjama tačno nedostaju slatke i mesnate trešnje, tako da je ova mešavina savršena. To sam mogla da zaključim još otkako sam počela da pravim ovu predivnu američku pitu sa višnjama i trešnjama.
Odmah sam znala šta ću da spremim od ovog voća – pitu od višanja i trešanja, ali ovog puta sa gotovim korama. Po veoma sličnom receptu sam je pravila kao ovu sjajnu pitu sa svežim borovnicama, i to dva puta – prvo je bila posna varijanta, sa uljem, za slavu, a za Božić sam pravila sa puterom, koja je naravno ukusnija.
Pored toga što pomenuta mešavina voća ima već dovoljno lep ukus, ja sam se potrudila da ga učinim još lepšim tako što sam višnjama i trešnjama dodala izrendanu koricu cele pomorandže i 2 kašike burbona, ali vi to ne morate da činite.
Danima sam u nekoj vrsti izolacije, ne viđam se sa ljudima, i to mi baš nedostaje, bez obzira što sam u stalnom kontaktu sa prijateljima, ali in person je lepše. Hajde što se od omikrona u gradu zarazio ogroman broj ljudi, nego je problem nedostatak testova. Prošle nedelje sina je malo bolela glava, ništa mu nije bilo, ali nismo ga poslali u školu, zato smo morali dugo da čekamo na test, i to smo jedva zakazali onaj od $300. Naime školi mora da se dostavi negativan PCR test da bi se uopšte dete vratilo u školu. Tek su pre neki dan uveli karantin od pet dana, ali i to uz posebne uslove.
Kad sam prošle nedelje, prvi dan posle raspusta, došla da pokupim decu, jedva da je bilo đaka i roditelja ispred škole, i tada sam shvatila da je haos i da zaraza hara gradom, i na kraju celom zemljom. Srećom dečija škola i dalje normalno radi, dok je većina škola od ove nedelje počela sa online nastavom.
Što se tiče omikrona tu smo bili baksuzi jer smo se zarazili delta sojem malo pre nego što nam je stigao prvopomenuti soj, kažu da on izaziva slabije simptome. Svejedno, nismo se nešto zlopatili dobivši koronu, posebno deca, sinu nije bilo ništa, ćerka je bila bolesna jedan dan. Ne mogu da se setim koliko je to kod nas odraslih trajalo, znam da smo bili 2-3 dana u krevetu, i da je bilo kao kad dobiješ grip, što je u našem slučaju vrlo retko. Da, treći dan sam mogla da ustanem iz kreveta, da se isfeniram i našminkam, i odvezem sa ćerkom do centra za testiranje. Moram da priznam da sam iščekivala pozitivan rezultat, možda čudno zvuči, ali ja sam htela da završim sa time, shvatila sam da će na kraju svako dobiti ovaj virus, samo mali procenat srećnika će se izvući bez simptoma. Živo je čudo da ga nisam dobila ranije, jer smo do skoro vodili normalan život, sa minimalnim restrikcijama. Samo da napomenem da su kovid mere veoma varirale od države do države, pa i kod nas u gradu su bile nešto strožije nego u preostalom delu Merilenda, gde nošenje maski nije bilo uopšte obavezno.
Iskreno, ništa nije bilo posebno interesantno u vezi tog mog iskustva, i dobro je da je bilo tako. Samo se sećam kako sam taj dan, kada sam dobila prve simptome, bila u kupovini božićnih poklona, i da kada sam se vraćala kući osetila umor i kese su mi odjednom postale teške.
Dva dana pre toga smo se zarazili na slavi, događaju koji se pokazao kao super spreader event, skoro svi prisutni su dobili koronu i to po prvi put. Posle toga sam bila na drugoj žurci, pre pojave simptoma, i iako sam pričala sa puno ljudi, srećom, nikom od njih nisam prenela bolest.
Dok sam boravila u krevetu bolesna u meni se pojavio poriv da gledam na jutjubu brojne ispovesti ljudi koji su dobili kovid, izgleda da je to za ogroman broj ljudi jedan od važnijih momenata u njihovom životu i vole da pričaju o tome. I kao što vidite ni ja nisam odolela tome, ali, da budem iskrena, jedva da se sećam kako je sve prošlo. Najviše sam se plašila da ću izgubiti čulo mirisa i ukusa pa sam panično jela sve što stignem, i na sreću to se nije dogodilo. Mom mužu jeste, i sa tako oslabljenim čulima opet je mogao bolje da oseti miris od mene. Kašljali smo dugo, i ja sam možda po prvi put imala temperaturu, nisam je doduše merila. Da, moj organizam je vrlo specifičan po tom pitanju.
Posle je slična ekipa boravila kod mene na slavi, ovog puta sa preležanim kovidom, i tu je opet korona bila glavna tema.
Ono što je neverovatno, u isto vreme kada smo mi imali kovid, i moja porodica iz Srbije ga je dobila po prvi put. Svi su se razboleli osim mog brata, virus su donela deca iz vrtića. Dobili su ga i moji roditelji, najpre mama pa otac. Taman su mom ocu prestali simptomi kad su mu pronašli upalu pluća, i morao je da ode u kovid bolnicu u Batajnici. On se osećao sve vreme dobro, bio je veoma zadovaljan uslovima, osobljem, čak i hranom u bolnici. Međutim, po njegovim rečima to mu je bilo najteže životno iskustvo, a moji roditelji su prošli kroz vrlo teške trenutke kad je zdravlje u pitanju, oboje su prživeli rak. Za tih desetak dana, koliko je boravio u bolnici, deset ljudi je preminulo u njegovoj sobi. Moj otac je za života par puta dugo brinuo o vrlo bolesnim osobama, i ima neobičan dar da uteši ljude u nevolji, ali ovo je bilo previše za njega.
Iako je moj tata retko vitalan čovek, ne samo za njegove godine, naravno da sam brinula, pogotovo što nismo dobijali nikakve informacije od doktora šta se dešava sa njim. Ali u Srbiji ima fora da ako radiš, ili si radio u kovid bolnici, imaš pristup podacima svih pacijenata, mislim na rezultate testova. Problem je u tome što ja nemam pojma o tim parametrima, boravak letos u Srbiji me je uverio da su ljudi tamo mnogo bolje informisani o kovidu nego ovde (recimo ovde ne postoji koncept merenja antitela, dok je to u Srbiji veoma čest slučaj). Na kraju smo našli nekog ko nam je tumačio te rezulatate, i znali smo da je tata dobro i na putu ozdravljenja.
Još da kažem da je tretman ovde sasvim drugačiji nego onaj u Srbiji, ne govirim o bolničkom, jer nemam takvo iskustvo. Neki moji prijatelji su bili u šoku kad bi saznali da u Americi, kad se ustanovi da si pozitivan na kovid, nema odlaska kod lekara, nema snimanja pluća, vađenja krvi i prepisanih lekova. Samo te pozovu telefonim iz neke službe da ti kažu da ako imaš određene teške simptome možeš da odeš u bolnicu na neki poseban tretman, i propišu ti vreme trajanja karantina. Zovu te svaki dan da vide kako si, ja sam imala nekog vrlo finog gospodina pa smo ćaskali i o stvarima nevezanim za kovid.
I na kraju, nemam nikakvih korisnih saveta za vas, osim da brinete o svom zdravlju, ne mislim na izolaciju, već morate da radite na svom imunom sistemu uz pomoć zdrave ishrane (nadam se vam ovaj blog pomaže u tome), fizičkih aktivnosti, dobrog sna i kontrole stresa, ali to već i sami znate. Ja sam posle bolesti izbegavala vežbe, čekala sam neko vreme da se vratim u formu, tako su mi drugi preporučili, dok je moj muž ubrzo nastavio da svakodnevno trči, jer je imao neki plan da istrči 1000 kilometara do kraja godine, i ništa mu nije bilo.
Pita od višanja i trešanja
sastojci:
1 pakovanje tankih gotovih kora
1kg zamrznutih trešanja i višanja
150g šećera
izrendana kora jedne pomorandže
1-2 kašike burbona ili ruma, opciono
170g putera, otopljenog
1 šolja mlevenog badema
Šećer u prahu za posipanje
priprema:
Odmrznite višnje i trešnje na sobnoj temperaturi. Na kraju ocedite jednu manju čašu soka, a ostalu tečnost zadržite. Dodajte šećer, izrendanu koricu pomorandže i alkohol.
Zagrejte rernu na 200C (400F).
Pripremite veći plitak pleh.
Uzmite jedan list kore, pređite njime otopljenim puterom kuhinjskom četkom, pospite ravnomerno koru 1 kašikom mlevenih badema, i onda rasporedite po trećini kore voće sa sokom, pa dijagonalno zarolajte koru. Na kraju je urolajte pa stavite u podmezani pleh. Najbolje da pogledate ovaj video kako se to radi. Sve ponovite sa ostalim listovima kora.
Na kraju premažite spirale otopljenim puterom i stavite pitu u rernu da se peše oko 25 minuta.
Pošto se pita ispekla, sačekajte da se malo ohladi, a onda je služite uz šećer u prahu.
Oduvek sam bila fascinirana tufahijama. Sećam se kada sam ih prvi put probala kod drugarice, čija porodica je poreklom iz Bosne. Doduše, slično osećanje gajim i prema drugim orijentalnim slatkišima (samo da spomenem tulumbe i baklave), pored toga što su mi izgledali veoma egzotično, u našoj kući se nisu pravili, što je povećalo moju žudnju za njima.
Tufahije same po sebi izgledaju izazovno, ali ja sam htela da ih učinim još raskošnijim i bogatijim, želela sam da dobijem – fensi tufahije. Obojila sam ih u crveno, zahvaljujući zamrznutim višnjama i trešanjama koje sam dodala vodi u kojima su se jabuke kuvale. To je doprinelo i posebnom ukusu, kiselo – slatko je dominantna tema. Malo sam poradila i na njihovoj prezentaciji, iseckani pistaći i redukcija sirupa dali su jedan vrlo lep izgled i ukus.
što se tiče izbora jabuka, izaberite neku slatku varijantu, verovatno je zlatni delišes najbolji izbor, ili ove pink lady jabuke na slikama, ni previše krupne ni sitne.
najnaporniji deo pripreme je kuvanje jabuka, jer morate da budete sve vreme pored šporeta. Dužina kuvanja varira od vrste i veličine jabuka Najbolje da ubodom viljuške utvrdite da li su jabuke dovoljno mekane. Samo da znate ne valja da budu ni previše meke.
ne morate da jabuke bojite u crveno, ali tako lepše izgledaju, osim toga višanje i trešanje daju sjajan ukus.
u fil možete da stavite i mleveni keks, mlevene bademe, mleko umesto sirupa (agda)
sirup na kraju kuvajte dok se ne zgusne, posle njime prelijte gotove tufahije, zaista je poseban
Fensi tufahije
sastojci:
5 jabuka, srednje veličine
1/2 limuna
200g šećera
1 šaka zamrznutih ili svežih višanja i trešanja
5-6 karanfilića
za fil:
150g mlevenih oraha
2 kašike, iseckanih suvih višanja ili brusnica
5-6 kašika sirupa u kome su se kuvale jabuke
za šlag:
250ml slatke pavlake
2-3 kašike šećera u prahu
priprema:
Izdubite i oljuštite jabuke kao na slikama. Pređite limunom preko njih da ne potamne. Stavite ih u šerpu, sipajte vodu do pola visine jabuka, dodajte šećer, karanfilić, višnje i trešnje. Kad voda počne da ključa smanjite vatru i poklopljene ih kuvajte nekih desetak minuta. Zatim sklonite poklopac i pažljivo ih okrećite da bi se ujednačeno kuvale. Kuvajte jabuke prelivajući ih sirupom da bi dobili ujednačenu boju. Kad na ubod viljuške budu dovoljno mekane, izvadite jabuke, a sirup nastavite da kuvate dok se ne zgusne.
5-6 kašika sirupa dodajte mlevenim orasima, i iseckanim suvim višnjama, i mešajte dok ne dobijete ujednačenu smesu. Možete odmah filom da napunite jabuke, dok su još tople, fil pritisnite uz pomoć kraja varjače, a zatim ih pokrijte i stavite u frižider da se ohlade.
Pre služenja napravite šlag uz pomoć slatke pavlake i šećera u prahu. Nanesite šlag dresir kesom po vrhu jabuka. Zatim jabuke pospite zagrejanom redukcijom sirupa i iseckanim bademima.
Ove slatke salame veoma podsećaju na razne čokoladne kuglice i na one posne sa suvim i koštunjavim voćem. Razlika je samo u izgledu. Ove zaista podsećaju na salame, uostalom pogledajate ih na slikama.
Vrlo su ukusne, imaju bogatu i intezivnu aromu, jednostavno se prave, čak se i ne peku.
Ove nedelje je trebalo da napravim kolače za dva događaja, pa dok sam pravila londonske štangle i vanilice, ponela me atmosfera tako da sam završila praveći i ove dve vrlo zanimljive slatke salame. Već sam ih ranije pravila u više navrata pa nisam morala da tražim recept, pak, morala sam malo da istražim o njima na intrnetu, i izgleda da su nastale u Italiji, a posle su se raširile po Evropi, pa i kod nas su se odomaćile.
Pre nego što počnete da ih pravite pogledajte par sugestija:
količina i izbor sastojaka može da varira, u tome je lepota ove poslastice. Zapravo, stavite ono što vam je pri ruci, za neke je ovo odličan način da se reše svakojakog suvog i koštunjavog voća koje im se nakupilo po kuhinjskim kabinetima (kao u mom slučaju).
gledajte da koristite tostirane koštunjave plodove, jer su tako uvek ukusniji
pistaći i izlomljeni keks daju interesantan presek salame
ako vam je suvo voće dugo stajalo na policama, verovatno se stvrdlo, i da bi ga omekšali, potopite ga u kipuću vodu na par minuta
ovi slatkiši gotovo da ne traže šećer, jedino u slučaju kada za čokoladnu salamu koristite tamnu čokoladu
za čokoladnu salamu ja koristim nezašećereno ispareno (evaporated) mleko, zato što ga imam u velikim količnima, kupio muž kad je ono počela korona, ali vi umesto njega možete da koriste obično mleko ili sok od pomorandže
ove salame možete te da koristite i kao jestiv poklon, zavijte ih u masnu hartiju i zavežite nekim interesantnim kanapom.
Čokoladna salama
sastojci:
200g tamne čokolade (60% kakaa)
200ml ispareno (evaporated) mleko / obično mleko / sok od pomorandže
4-5 kašika šećera u prahu (ukoliko koristite tamnu čokoladu)
200g keksa (3/4 sameljite, 1/4 izlomite)
150g mlevenih oraha
50g pistaća, iseckanih na pola
100g suvih šljiva, iseckanih
30g suvih višanja (ili brusnice), iseckanih
1 kašičica cimeta
1 kašičica ekstrakta vanile
Šećer u prahu za valjanje salame
priprema:
Otopite čokoladu na pari, tome dodajte ispareno mleko, ili sok, zatim šećer u prahu, keks samlevene orahe, pistaće, suve šljive i višnje, cimet i ekstrakt vanile. Rukama sve dobro izmešajte. Sačekajte da se smesa ohladi, možete da je stavite u frižider, ali na kratko, jer ako se smesa stvrdne biće vam teško da je oblikujte.
Uvijte smesu u plastičnu foliju, ili papir za pečenje, i onda je zarolajte rukama, dok ne dobijete lep cilindrični oblik. Stavite slatku salamu u frižider, ili zamrzivač, da se stvrdne.
Pre sečenja uvaljajte salamu u šećer u prahu.
Posna salama od suvih smokvi (salame de figi)
sastojci:
220g suvih smokvi, iseckanih
150g suvih kajsija, iseckanih
100g tostiranih lešnika
1 kašika kandirane pomorandžine kore
1/2 kašičice istucanog semena komorača ili anisa
1-2 kašike rakije, ili svetlog ruma
šećer u prahu za valjanje salame
priprema:
Ako su vam suve smokve tvrde, potopite smokve u kipuću vodu i neka tako ostanu 5-7 minuta, a zatim iz izvedaite iz vode i ocedite.
Stavite sve sastojke u multipraktik i sameljite ih. Sačekajte da se smesa ohladi, možete da je stavite u frižider ali na kratko, jer ako se smesa stvrdne biće vam teško da je oblikujte.
Stavite smesu u frižider da se ohladi, ali na kratko, jer ako se smesa stvrdne biće vam teško da je oblikujte.
Uvijte smesu u plastičnu foliju, ili papir za pečenje, i onda je je zarolajte rukama, dok ne dobijete lep cilindrični oblik. Stavite slatku salamu u frižider ili zamrzivač da se stvrdne.
Možete salamu da uvaljate u šećer u prahu, ali ne morate.
