Rano školovanje u Americi

Kada je moj sin dobio u školi svoju prvu nagradicu, pre par godina, muž i ja smo se brže-bolje pohvalili našim porodicama u Srbiji i njihove reakcije su bile identične – Pa zar škole u Americi nisu lake? Neko bi se uvredio, ali mi smo to oboje primili stoički, čak smo se mnogo puta šalili na račun toga, uvek nas iznova fascinira sa kakvom sigurnošću naši ljudi poznaju Ameriku iako ogromna većina nije ni kročila a kamoli živela u njoj, i eto, ostala je anegdota.

Ne samo zbog tog događaja već i zbog mnogo drugih razloga odavno sam htela da napišem nešto o ranom školovanju u Americi, ali se nisam upustila u to jer je vrlo teško uopšteno govoriti o njihovom obrazovanju, ovde postoji toliko različitih škola, pristupa, pravila, da je to veoma teško objediniti. U tako velikoj zemlji sa toliko različitih ljudi teško je imati jedinstven obrazovni sistem. Ipak, postoje stvari koje su zajedničke većini škola. I u priču ću da udenem moje iskustvo sa školom u koju idu moja deca. Veoma se razlikuje od onoga kako je osnovna škola izgledala u moje vreme, iako ne živim u Srbiji već dugo godina, svesna sam da se kod nas dosta toga promenilo u školama.

Ako imate nešto da dodate ovoj priči, vaše iskustvo, ili ako nisam uspela nešto da pomenem, budite slobodni da ostavite komentar ispod članka.

Skola u Americi 6 (1 of 1)

U Americi postoje državne i privatne škole, a u skorije vreme i nešto između – charter schools. One se finasiraju od strane države ali su autonomne, kao i privatne škole, i nisu zonirane, međutim upis u školu vam garantuje jedino izvlačenje na lutriji. Ovde ne možete da upišete bilo koju državnu osnovnu školu, već samo onu najbližu vašem domu, “zoniranu”. Škole se u Americi finansiraju novcem iz lokalnog budžeta, ukoliko su veći porezi na nekretnine u lokalu, onda su škole bolje opremljene i nastavnici bolje plaćeni, najčešće su to škole sa dobrim rezultatima, ali to je najviše zbog toga što tu žive deca iz funkcionalnih, dobrostojećih i obrazovanih porodica. Sada možete da razumete zašto američke porodice biraju mesto stanovanja ponajviše na osnovu kvaliteta lokalne državne škole, što utiče i na cenu nekretnina, bolje škole – više cene kuća, uglavnom smeštene u predgrađu. Takođe, postoji i homeschooling opcija, kada roditelji sami obrazuju svoju decu prema utvrđenom programu, što čine zbog udaljenosti škole, religioznih ili drugih razloga.

Za razliku od naših srpskih gradskih škola, ovdašnje državne škole u gradovima su vrlo loše. Ako hoćete da živite u gradu, onda ćete najverovatnije gledati da decu pošaljete u privatnu školu, kao što je to u mom slučaju. U početku nisam bila srećna što moram da dajem novac za školovanje svoje dece (i dalje se sećam svog besplatnog školovanja u Srbiji), ali vremenom smo i deca i ja toliko zavoleli njihovu školu, da je jedan od razloga što se ne selimo u predgrađe i taj što želimo da deca tu nastave školovanje. Naša škola nije toliko skupa, ni fensi, čak je u nekim stvarima prilično staromodna, međutim vrednosti koje usađuju đacima, entuzijazam, požrtvovanost i briga o deci je toliko velika da prevazilazi sva moja očekivanja. Razlozi za upis u privatne škole mogu da budu razni: religiozni, neslaganje sa programom i pristupom državnih škola, loše državne škole, vašem detetu treba veća disciplina ili ima probleme sa učenjem, ili je to način da pokažete svoj socijalni status. Da, baš kao što roditelji u Srbiji kupuju svojoj deci brendiranu garderobu,  tako američki roditelji šalju svoju decu u privatne škole. Neke privatne škole mogu da budu neverovatno skupe, na primer u školi u kojoj predaje moja prijateljica godišnja školarina je 38.000 dolara! Više o odabiru škola pogledajte u jednom mom ranijem tekstu, da se ne ponavljam.

Za razliku od naših škola koje se sve otvaraju istog datuma, u Americi početak škole može dosta da varira, deca u južnim saveznim državama kreću početkom avgusta, moja su do ove godine počinjala školu krajem tog istog meseca, a ove godine su upravo danas krenula u školu, 5. septembra, najkasnije do sada, guverner Merilenda je tako odlučio. Školska godina traje do početka juna, podeljena je na tri tromesečja, i ima tri raspusta, zimski oko Božića, prolećni oko Uskrsa, i najduži letnji.

Skola u Americi 7 (1 of 1)

Ono što je najveća razlika u odnosu na naše škole je to da američke škole rade u jednoj smeni, vremenski dosta duže, od 8 do 15h (satnica takođe može da varira od škole do škole), i da tokom dana boravak podjednako traje bilo da ste prvačić ili osmak.

Deca kreću zvanično u školu sa 5 godina, tj. moraju da imaju toliko godina 1. septembra. Ako su napunili pet godina u septembru ili početkom oktobra, mogu da upišu školu samo ukoliko prođu specijalan test, što se retko dešava. Deca najpre kreću u kindergarten, razred koji ja ne bih nazvala predškolsko, jer se u njemu uči sve ono što naša deca uče u prvom razredu. Naše predškolsko odgovara predškolskom koje američka deca pohađaju sa tri i četiri godine, pre-k 3 i pre-k 4, koje nije obavezno, ali većina dece ga pohađa, jer tu uče slova i brojeve i pripremaju se za školu. Prijatelji mi pričaju da je kindergarten nekada bio više fokusiran na igru nego na učenje, kraće je trajao, ali su se stvari u međuvremenu promenile. Sada recimo u kindergartenu više i ne uče kako se pišu slova i brojevi, to su već naučili u predškolskom. Škola moje dece ima predškolski program, ona su u nju krenula sa tri godine, zatim kindergarten i još osam razreda. Razredi od petog do osmog se zovu middle school.

Američka deca imaju jedan veliki hendikep u odnosu na decu iz Srbije, a to je učenje čitanja i pisanja na engleskom jeziku, otuda ne čudi što ranije kreću u školu. Mi smo tu u velikoj prednosti, naše pismo je fonetsko, i dosta se lako uči, dok se deca u Americi zlopate godinama da nauče dobro da čitaju i pišu. Naša deca se ne zamaraju učenjem sight words, nasumičnim memorisanjem reči, i u Srbiji takmičenje Spelling Bee ne bi imalo svrhe.

Učitelji ili učiteljice se menjaju svake godine, kod njih ne postoji koncept istog pedagoga tokom prvih četiri razreda škole. Čak ne postoji ni tako jasna razlika između učitelja i nastavnika kao kod nas. U nižim odeljenjima učitelji imaju svoje asistente kao i pomoć roditelja, takozvanih room parents, koji dosta pomažu u raznim aktivnostima.

Odeljenja su dosta manja nego kao kad sam ja išla u školu (moja su prelazila cifru od 30 učenika). U Americi je već problem ako razredi imaju preko 20 učenika. Odeljenja se često prave tako da se u njima nalaze deca približno istog potencijala, ideja je da učenicima ne bude dosadno na času, grupa sa najboljim đacima ima različit program od one sa decom koja imaju problema sa učenjem. Uopšteno gledano, čini mi se da je ovdašnji školski sistem pravljen tako da može da ga savlada prosek tj. većina, dok je u Srbiji on pravljen za bolje đake. Ipak, ako je neko nadaren i vredan đak, u Americi postoji mnogo opcija, pa i specijalne škole za talentovanu decu.

Uniforma je obavezna za većinu privatih škola, ali česta i u državnim školama kao što su one u Baltimoru, zbog toga da ne bude razlike među decom u sredinama gde po pravilu ima dosta dece iz siromašnih porodica. Uniforme u privatnim školama mogu da budu prilično skupe, imaju izvezen grb škole i sastoje se od nekoliko kompleta (zimskog i letnjeg, trenerke za fizičko, karirane haljine, košulje, suknje i pantalona za devojčice, bermuda i dugih pantalona za dečake, polo majice sa dugim i kratkim rukavima, džempera, specijalnih čarapa kao i cipela i patika). Ipak, ta uniforma je vrlo kvalitetna i dugo traje, i na kraju je vrlo lepa. Takođe, nema patnje oko izbora garderobe svakog justra pred školu, i troškovi oko kupovine druge garderobe za decu su manji.

Skola u Americi 11 (1 of 1)

Za razliku od naših škola, u Americi je glavni fokus na dva predmeta – engleskom jeziku (čitanje, pisanje, razumevanje i gramatika) i matematici. Na to se troši najviše vremena, standardni testovi iz oba predmeta se sprovode u celoj zemlji i rezultati objavljuju svake godine, da se zna kako nacija stoji. Čak se i prijemi za fakultet bazira na ispitima iz ova dva predmeta. Kad je u pitanju jezik, tu se veoma insistira na tome da roditelji svakodnevno čitaju knjige svojoj deci, mislim na niže razrede, i nije samo poenta da dete nauči lepo da čita, već da razume tekst. Izbor knjiga je na vama, ali vi svako veče, 15-30 minuta, čitate knjige deci, ili ona vama, postoji i zapisnik (reading log), i onda ga na kraju meseca dostavljate nastavnicima. Prošle godine, kad je moj sin bio u drugom razredu, morao je da čak ukratko analizira pročitane knjige.

U državnim osnovnim školama se ne uči strani jezik i meni je to bilo neverovatno, na stranu što je engleski toliko popularan jezik. Doduše u privatnim školama se obično uči drugi jezik, po pravilu španski. Postoje čak i privatne škole koje imaju celu ili polovičnu nastavu na stranom jeziku, pored španskog popularan je i kineski jezik. Strani jezik dobijaju tek u srednjoj školi. Kad im kažem da sam u školi učila dve godine latinski, plus dva strana jezika, svi misle kako sam išla u neku veoma skupu privatnu srednju školu, Ne, išla sam u državnu obrenovačku gimnaziju 🙂

Skola u Americi 5 (1 of 1)

Domaći zadaci su obavezni i svakodnevni, ponegde i ne, i to u nižim razredima, ali interesantno je to da se ne daju petkom tj. vikendom, tada su deca slobodna. Domaći zadaci su takvi da mogu brzo da se urade, jedino je problem što su deca umorna od dugog dana u školi, pogotovo ukoliko imaju aktivnosti posle škole.

Knjige su besplatne za sve, pa i decu u privatnoj školi. Mi ih nismo ni videli do sada jer se ostavljaju u školi, sem radne sveske iz matematike, ali mislim da će ih moj sin ove godine doneti kući. Deca u Americi uglavnom uče u školi. Pribor i materijal nisu besplatni, osim za siromašnu decu. Naime, većina roditelja donese veću količinu istog, prema unapred dobijenom spisku, pa se to sve stavi na jednu gomilu i sva deca u odeljenju koriste.

Učenje napamet je prilično strano ovdašnjem sistemu, ja se nekad iznerviram što decu ne nateraju da bar nauče neku pesmicu napamet. Do sad nisam nijednom videla da moja deca uče i bubaju pre nekog testa, što si do tada naučio u školi to ćeš i da pokažeš na testu.

Testova ima puno, čak previše za moj ukus. Malo je čudno da deci od pet godina dajete testove sa više od dvadeset pitanja. Oni nemaju usmeno odgovaranje, već se znanje utvrđuje kroz rezultate testova. Testovi su postali veoma popularni poslednjih deceniju-dve i to zbog toga što na međunarodnim testiranjima američki učenici imaju vrlo prosečne rezultate, dok deca sa Dalekog Istoka dominiraju. Vlada je za vreme predsednika Buša Mlađeg uvela i specijalan program No Child Left Behind, po kome su nastavnici nagrađivani ili kažnjavani prema rezultatima na testovima njihovih đaka. To je bio dodatni pritisak na nastavnike pa su mnogi zamenili zanimanje, ja recimo poznajem više žena koje su nekada bile učiteljice a sada su joga instruktorke. Sad je taj program obustavljen, zato što nije bilo dobrih rezultata. Iskreno, ne znam zašto se Amerikanci opterećuju toliko rezultatima testova kad u Ameriku dolazi toliko talentovanih ljudi iz svih delova sveta, i to sa razlogom. Stvoriti ambijent gde vredni i pametni ljudi mogu da prosperiraju, a da im za to ne treba veza, je mnogo veći i važniji izazov nego spremiti decu za test. Osim toga, dobro je poznato da fokus na testove ubija kreativnost, a danas je ona itekako važna.

Ali da znate da i američki političari vole da se igraju kreiranja škola i nastave, troše na to silne pare iz budžeta, i naravno bez posebnog uspeha jer ne shvataju da škola neće da reši socijalnu nejednakost, zapravo danas je segregacija škola u Americi veća nego ikada, bez obzira na uloženi novac. I ja sam ranije naivno verovala da škola može da reši sve probleme, a onda sam shvatila, živeći ovde, da sve kreće iz porodice, da su radne navike, kultura i vrednosti koje se ponesu odatle mnogo važnije za napredak u životu. Iako neke škole u siromašnim i zapuštenim krajevima deci obezbeđuju besplatni produženi boravak, knjige, hranu i uniformu, to nije popravilo njihov socijalni status, doduše red je da društvo brine o njima ako to ne mogu roditelji. Jednostavno, u nekim kulturama obrazovanje nije prioritet, u nekima je itekako, i to čak nema veze da li ste iz siromašne porodice ili ne. Evo primera moje prijateljice Kim – njeni roditelji su došli iz Vijetnama, neobrazovani i siromašni podigli su osmoro dece, svi završili odlične fakultete, polovina ih radi na njima.

Skola u Americi 3 (1 of 1)

Ocenjivanje počinje tek u trećem razredu, i to slovima, A je naša petica, F je jedinica, i na fakultetu se tako ocenjuje. Iz nekog razloga ocene se kriju, kad sam ovde studirala svako bi dobio rezultate svog testa u koverti. Samo kad se setim kako su u Srbiji nastavnici naglas izgovarali ocene pismenih zadataka, nije ih čak mrzelo da poređaju sve vežbanke tako da na vrhu gomile budu one sa najgorom a na dnu sa najboljom ocenom. I pre slovnih, deca dobijaju opisne ocene u svojim izveštajima (reports) na kraju svakog tromesečja, pa i na testovima dobijaju procente, tako da vrlo dobro znate kako vam deca stoje u školi. Ti izveštaji su nekada toliko detaljni, svaka stavka u vezi ponašanjem i učenjem vašeg deteta je dobro izanalizirana, da pomislite da ti učitelji bolje poznaju vaše dete od vas samih. Pored testova ocenu takođe formira i aktivnost na času kao i projekti na kojima često rade. Veoma se insistira na tome da deca aktivno učestvuju na času, njihovo mišljenje se veoma uvažava i ohrabruje njihova kreativnost i samostalnost, otuda ne čudi entuzijazam, pozitivno razmišljanje, samopouzdanje i preduzimljivost kod većine ovdašnje dece.

U školi moje dece se ne ocenjuje samo učenje već i ponašanje na nastavi. Skoro su uveli poseban program, dobijaju neke poene pa ih na kraju tromesečja sabiraju i nagrade ne dobijaju samo najbolji učenici već i ona deca koja su nakupila najviše poena za dobro ponašanje. Roditelji dobitnika te nagrade se takođe pozivaju da učestvuju u svečanoj dodeli nagrada. I nije bitno samo da ste mirni na času već morate da budete proaktivni, recimo da se sami setite da pomognete drugu ili nastavniku, itd. Deca u predškolskom i kindergartenu svakog dana dobijaju boju za svoje ponašanje, plava je za najbolje dok je crvena za najgore ponašanje, nekada kad ste posebno dobri budete off the chart.

I roditeljski sastanci su drugačiji nego kod nas. Nema grupnih sastanaka, već imate 15 minuta da se ispričate sa nastavnikom o vašem detetu. Napravi se raspored u par dana i vi javite koji vam termin odgovara. Uvek možete da kontaktrate nastavnika imejlom ukoliko ima potrebe za dodatnim viđenjem.

Roditelji đaka su izuzetno puno angažovani u radu škole. Postoji čitava organizacija, Home School Association, koju čine roditelji-volonteri koji vode razne aktivnosti u školi. Postoji savet, razni odbori, klubovi, itd. Svaki roditelj je u obavezi da odradi 25 sati volonterskog rada godišnje,  možete da date novac umesto toga. Moram da kažem da sam ja bila veoma protiv toga u početku, mislim nije fer da naši roditelji nisu morali ništa od toga da rade,  međutim toliko sam zavolela tu školu, nastavnike i decu, da im sad svašta radim, od fotografisanja do pomoganja oko društvenih mreža, i drago mi je da mogu da im pomognem.

Pored užine, deca obično oko podneva imaju ručak u kantini. Možete da kupite jelo za svoju decu, naručuje se “online”, a možete i da ga spakujete kod kuće i za to se koristi čuveni – lunch box.  Posle ručka deca obavezno idu napolje da se dobro iskaču.

Skola u Americi 13 (1 of 1)
Svaki đak dobija poneko zaduženje u razredu koje se menja iz nedelje u nedelju.

Disciplina je u školama veoma važna, vrlo su striktni kada su u pitanju pravila, posebno u privatnim školama. Malo je ironično to da danas roditelji plaćaju privatne škole da bi bili strožiji prema njihovoj deci. Na početku godine dobijete handbook, knjigu gde su opisana pravila i očekivanja od strane škole, tako da nema nesporazuma, vi ste upoznati a i saglasni sa svim navedenim stavkama. Detalji mogu da idu dotle da je opisan kakav nakit deca smeju da nose u školi, da kosa ne sme da pokriva lice, nema lakiranih noktiju, kao ni upotrebe mobilnih telefona u školi, itd. Ukoliko dete prekrši neka od pravila može da bude isključeno iz škole. Mislim da dobroj diciplini doprinosi i to što je deci veoma jasno objašnjeno kakvo ponašenje se od njih očekuje, postoje natpisi od toaleta pa do učionice koje korake moraju da slede.

Deca jesu utrenirana, ali sa druge strane, nastavnici su u isto vreme puni ljubavi i pažnje prema deci, i veoma se trude da im prirede nešto nesvakidašnje i interesantno u nastavi. Svaki nastavnik ima svoju učionicu i onda je organizuje i dekoriše prema svojoj volji, nekada malo preteruju u druženju sa Pinterestom. Pored nastave, deca gledaju filmove, posle testova obavezno đuskaju, nastavnici šalju roditeljima video da vide kako se deca lepo zabavljaju, nije samo da uče. Moja deca su sa učiteljicama pravila američke palačinke i domaću Nutelu, gajila zamorče, pravila robote, sadila biljke u zadnjem dvorištu, učila kako se igra polka, slavila su srpski Božić, vezla i štrikala, i ko zna šta još nisu radila. Pored toga što obeležavaju svaki praznik, to uključuje hranu, dekoraciju i razne animacije, školski kalendar je pun raznih događaja i prilika da se nešto proslavi. Ovde možete da vidite kako su proletos obeležili International day i između ostalog predstavili Srbiju. Pored toga đaci često idu na izlete, recimo na farmu, ili do muzeja, pozorišta, zoološkog vrta, lokalne biblioteke, na piknik, itd.

Komunikacija nastavnik-roditelji se ponajviše obavlja preko jedne fascikle u kojoj se nalaze domaći zadaci, plan nastave i aktivnosti za nastupajuću nedelju. Pored toga postoji veća fascikla koja stiže svakog utorka gde dobijate razna obaveštenja, rezultate testova, itd, nekad poželim da imam sekretaricu da mi pomogne da se izborim sa silnom papirologijom.

Najvažnija osoba koja daje karakter školi je direktor. U školi moje dece direktorka je jedna izuzetno sposobna i predana žena koja stigne i da dočeka decu ujutru, i da ponekad pregleda domaće zadatke, ništa joj nije teško, i da naravno vodi celu školu. Skoro je htela da se penzioniše, ali roditelji su toliko kukali da je na kraju rešila da ipak ostane. Evo jednog detalja njenih organizacionih sposobnosti – proletos sam slikala decu iz škole za školski godišnjak, i ja neobavezno kažem direktorki da bi bilo super da jednog dana okupimo sve đake iz škole i da ih sve zajedno fotografišemo, i ona meni na to kaže, Hajde, sada ćemo to da uradimo. I stvarno sve je to ona uspela da izorganizuje u vrlo kratkom vremenskom periodu, doduše škola je mala, ne sećam se dobro ali mislim da je radio toki-voki.

Skola u Americi 2 (1 of 1)
Nastavni kadar tradicionalno dočekuje đake prvog dana u školi sa pesmom.

Ono što mi se ovde ne dopada je to da američke škole imaju puno days off tj. neradnih dana, pored praznika i raspusta, bar jedan dan mesečno, što je zaista otežavajuća okolnost ukoliko oba roditelja rade, pošto već ionako imaju kratke odmore.

Iako je moja osnovna škola bila mnogo skromnija, nastava monotona i dosadna, nas nastavnici nisu baš zabavljali, ja odatle nosim dosta lepih uspomena, volela sam da idem u školu, volela sam da učim, a i nastavnici su me voleli zbog toga. Meni je uglavnom predavala stara garda, pred penzijom, nastavnici sa autoritetom. Ja se još uvek sećam kako me je sa drugaricom moj stari učitelj vozio na minijaturnom Tomos motoru, kad je išao da nas poseti, to je bio neki stari običaj da se nastavnici upoznaju sa uslovima u kojima mu učenici žive. Ili, kad smo se na zimskom raspustu spremali za takmičenje iz matematike u njegovoj kući, tada bi se njegova žena pojavila sa tanjirom punim kolača. Pošto imam neku iracionalnu potrebu da rekreiram stvari iz mog detinjstva, ja sam tako prošle godine na raspustu pozvala učiteljicu moga sina kod nas na ručak. Uslov je bio da ne predaje više mom sinu, jer nisam želela da oseti bilo kakav pritisak. Htela sam da joj spremim nešto posebno, da se lepo oseća, razmišljala sam vrlo je mlada i verovatno ne stiže da kuva, značiće joj puno.

I da se vratim na pitanje sa početka teksta – Da li su američke škole zaiste lake? I jesu, i nisu. Zavisi u kojem kraju živite, i kakva je škola u koju vam deca idu. Mislim da je važnije pitanje da li vam obrazovanje pomaže da napredujete u životu, da li imate koristi od toga. U Americi, bez obzira na mnoge manjkavosti obrazovnog sistema, odgovor je – da.

Skola u Americi 10 (1 of 1)
Na kraju svake školske godine se organizuje sportski dan u kome učestvuju svi đaci kao i njihovi roditelji.

 

Continue Reading

Krisp od breskvi i kupina sa bademom (Američka pastorala)

krambl sa posipom od badema

Kako ja volim leto. Sve je nekako lakše, opuštenije i lepše leti. Volim dug dan, volim da širom otvorim prozore i vrata, i volim da koristim u kuhinji plodove leta, sazrelo voće i povrće, koje miriše. Breskva je sigurno najmirisnija od svog voća, to je inače moje omiljeno letnje voće. Volim da je jedem kad je slatka i sočna, samo ako lepo miriše, znam da je “prava”.

Kad spremam nešto sa njom onda je to neka jednostavna poslastica kao što je ovaj krisp. Obično joj je dodam nešto ekstra da joj pojača ukus ili doda kolorit. Maline se veoma lepo slažu sa breskvama, pogledajte ovaj raskošni kobler, ili čuvenu poslasticu Peach Melba, ali ni kupine nisu loše, ovog leta su naročito bila popularne u mojoj kuhinji. Ja više volim žute breskve od onih belih, ali ovog puta sam njih koristila, jer ih je muž kupio, kaže mnogo su mu lepo mirisale.

Tu je još jedan poseban detalj, posip se sastoji od ovsenih pahuljica i brašna od badema, bez pšeničnog brašna, i to je puno dalo na ukusu i teksturi.

Krisp

Pre par dana sam bila u Nju Džersiju sa porodicom, u poseti mom bivšem profesoru, i na mene je ta poseta ostavila veliki utisak, na više nivoa, kao da sam putovala kroz vreme. Zato moram da napišem ovde životnu priču mog profesora, koja je paradigma jednog doba, proizvod zlatnih godina američkog društva, vremena kad je sve bilo moguće, kada je život bio mnogo lakši i jednostavniji, ili se to nama sada tako čini. Tu je još jedan detalj, prošle godine sam čitala jednu odličnu knjigu, Američka pastorala, Filipa Rota, i uočila sam toliko sličnosti između fiktivnog junaka romana i mog profesora da je to bilo neverovatno, ne samo da su slična generacija, nego su čak obojica odrasli u Njuarku, a kasnije živela u istom delu Nju Džersija. Razlika je u tome što je životna priča mog profesora dosta vedrija i pozitivnija.

Moj profesor je napunio pre neki dan 90 godina. Ipak, za neke ljude godine su samo broj, on je dokaz za to. Vrlo je vitalan i potpuno pri zdravoj pameti, udovac je, izlazi i druži se sa ljudima, još uvek vozi kola, proučava fiziku i prošle godine se penzionisao. Bio je veoma uzbuđen zbog našeg dolaska, planirali smo ga još od zimus, i to nam nije bio prvi put. Znam da našim ljudi zvuči čudno ali starija generacija Amerikanaca, iliti seniori, kako ih ovde zovu, je potpuno ravnopravna sa mlađim generacijama, postoji međusobno uvažavanje, pa i neretko druženje, na kraju oni imaju više para od mlade populacije i mogu da žive život punim plućima, isplaćenih kredita, bez dokazivanja na poslu i građenja karijere, bez obaveze da pomažu decu i da čuvaju unuke. Često su zbog toga vrlo opušteni, a to je i vreme kada se trude da pomognu druge, zajednicu, ustanove ili pojednice.

NJ-1

Jedne noći dok nisam mogla da zaspim uzela sam da gledam profesorove foto albume. Fotografije bezbrojnih putovanja širom sveta, sve lepo dokumentovano kartama, ulaznicama i razglednicama. Profesor je verovatno jedan od najvećih putnika koje sam ikada upoznala, a da nije radio na kruzeru. Njegova žena i on su 12 godina zaredom išli u Prag, samo da bi gledali operu. Inače, profesor ima pravilo koga se uvek drži na putovanjima, svaki put kad sleti avionom, uvek ga čeka limuzina:)

Njegovi roditelji su davno došli iz Grčke, iz siromašnog sela smeštenom blizu svetilišta Delfi. Bavili su se restoranskim biznisom i živeli skromno, u jednom trenutku su poslali svog najstarijeg sina, Stiva, u internat u Grčku da nauči dobro jezik. On u nekom trenutku beži iz škole jer se kao šesnaestogodišnjak pridružuje partizanima u jeku Drugog svetskog rata. Tokom rata biva dva puta ranjen, i tek 90-ih godina prošlog veka su ga pronašli da mu daju neki borački orden i organizuju počasnu priredbu. To je samo bio jedan od brojnih ordena koji smo videli u njegovoj vitrini.

Čim se vratio iz Grčke u Ameriku, pridružuje se mornarici, i tu je proveo par godina na Dalekom Istoku, videla sam par starih fotografija sa japanskog ostrva Okinava. Pošto je opet bio ranjen vraće se u civilni život, završava srednju školu, pa inžinjerski fakultet, i na kraju stiče MBA diplomu na Kolumbiji. Početkom 50-ih se ženi, naravno, Grkinjom iz Amerike, u to vreme se to podrazumevalo. Na crno-belim fotografijama sa venčanja vidim žene u divnim balskim haljinama, na jednoj strani porodica mlade, na drugoj ona od mladoženje, fizionomija lica ih odaje da su Grci, posebno žene.

Tada počinje njegova druga karijera, u menadžmentu jedne velike američke farmaceutske kompanije. Seli se u Evropu radeći za tu firmu, devet godina provodi u Švajcarskoj, a četiri u Grčkoj. Sarađivao je i sa jugoslovenskim farmaceutskim kompanijama, pa je posećivao i naše krajeve. Meni su bili interesantni njegovi opisi mesta i ljudi sa Balkana iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Profesor veruje, iz nekog razloga, da su njegovi preci došli iz Srbije. Skoro je radio analizu DNK, pa mi je javio da ima čak 20% slovenske krvi, bilo mi je žao da mu kažem da je taj procenat verovatno uobičajan za većinu Grka. Iznenađujuće dosta zna o našoj istoriji i voli da o tome priča sa nama. Kad upoznate Amerikanca koji se toliko interesuje o nama, morate da mu naručite knjigu Na Drini ćuprija, Ive Andriće, naravno na engleskom. Mislim da je to jedna od knjiga koja nas najbolje opisuje, uz to odlično napisana. Profesor je upravo čita.

Naše druženje je počelo baš kad sam završila postiplomske studije. U to vreme je mama boravila kod mene u Nju Džersiju, i on je hteo da nas sve izvede na večeru, da se bolje upoznamo. Primetila sam da kad moji dođu u posetu, naši prijatelji su uvek potrude oko njih, često ih pozovu u goste, spreme im večeru, tako da se moji roditelji po povratku iz Amerike uvek puni lepih utisaka vezane za ovdašnje ljude. I meni to puno znači. Da, druženje sa profesorima sa fakulteta nije retkost, ovde su odnosi između profesora i studenata dosta opušteniji, sa obostranim poštovanjem.

NJ5-1

Po povratku iz Evrope profesor je rešio da se penzioniše, u 56. godini. Za mnoge uspešnije pripadnike generacije bejbi bumersa, ili one koja je prethodila, to nije bio problem, jer su pored dobrih zarada podobijali razne pakete deonica firmi za koje su radili, njima je u međuvremenu dosta porasla cena, uz pametno investiranje mogli su da priušte sebi ranu penziju i opuštenu starost. Njih ćete danas često sresti na ekskluzivnijim kruzerima, najviše od svega vole da putuju.

Ali, Amerikanci nisu baš neki ljubitelji penzije, vole ljudi da rade, pa je moj profesor počeo da radi na fakultetu, i tu je predavao sve do prošle godine. Pored tri karijere, proveo je 15 godina u lokalnom amaterskom pozorištu, prevodio knjige, učestvovao u raznim organizacijama, toliko toga je stalo u njegov život, doduše veoma dug, da je to zaista impresivno. Jednom nas je tako odveo u restoran koji je bio tik uz aerodrom malih letelica, i dok smo mu se približavali u momentu sam pomislila, neće valjda još da nas vozi avionom, ali nije uspeo i time da se bavi u životu.

Profesorova kuća se nalazi na litici, uz malo jezero. Veći deo vremena smo proveli na njemu, deci se tamo veoma dopalo. Jezero pripada privatnom klubu, čiji je on član već 30 godina, a bio je i upravnom odboru, tako da u njegovom životu taj komad vode i okolina igraju veoma važnu ulogu. Klub pored jezera poseduje divan restoran, park, teniske terene i razne druge sadržaje, vrlo je popularno mesto za venčanja. Međutim da bi postali član i sve to koristili morata dobro da platite, i čak da budete na višegodišnjoj listi čekanja. Da, tu se okuplja imućan svet. Kad dođete u takvo mesto iz jednog grada kao što je Baltimor, vama sve to izgleda kao paralelna stvarnost. Ipak, ne žudim za životom u predgrađu, u musavom Baltimoru ima više života, i mnogo boljih restorana, oni u Nju Džersiju su često otužni.

Profesor je najavio da će uskoro da napravi presedan u klubu, izvešće u restoran na jezeru afro-američku porodicu, navodno u klubu nisu nikada videli crnce, to mi je malo teško da poverujem. U pitanju je porodica još jednog njegovog studenta sa kojim se takođe druži, kaže da kad je bio na njihovom venčanju bio je jedini belac među gostima, i tu su ga prozvali – rich white guy. Fina su porodica, i profesor želi da im pomogne, svom bivšem učeniku želi da finansira sticanje CPA diplome (dodatni sertifikat za računovođe). Profesor takođe svake godine stipendira dva studenta, jednog sa njegovog bivšeg fakulteta, drugog sa pravoslavnog teološkog fakulteta. Zauzvrat je dobio pločicu na zgradi fakulteta sa njegovim i imenom njegove žene.

NJ6-1

Iako ima ćerke i velike unuke, jedan unuk je do skoro živeo sa njim, dosta prijatelja, uglavnom mlađih, vidim da ga stalno zovu telefonom, braća su mu još uvek živa, tu su i žene koje mu sređuju kuću, profesor se žali na usamljenost. Bio je tih par dana veoma srećan u društvu moje dece, to su te godine kada ti najmanje smetaju dečija jurnjava i dreka, jedino ako si neki baksuz. Nagovarao nas je da ostanemo duže, i ostali smo jedan dan duže nego što smo planirali, ali više nismo mogli. Zamolio me je da mu napravim nešto iz srpske kuhinje, i spremila sam mu gibanicu, čak smo uspeli da nabavimo suvo meso i ajvar.

Na kraju je bio baš tužan kad smo odlazili, ali ja sam tada razmišljala o tome kako će se obradovati kad mu uskoro pošaljem poštom paket sa kolačima, znam i kojim.

Krisp

Krisp od breskvi i kupina sa bademom

Krisp


Sastojci

za posip:

100g putera

2/3 šolje ovsenih pahuljica

2/3 šolje brašna od badema (pogledajte ovde kako da ga sami napravite)

4 kašike šećera

Prstohvat soli

 

4-5 breskvi, omekle, ali ne prezrele, koštice uklonjene, iseckane na manje kriške

150g kupina

100g šećera

1 kašika soka od limuna

2 kašičice ekstrakta vanile

Prstohvat soli

 

Za služenje:

Sladoled od vanile

 

Priprema:

Zagrejte rernu na 175C (350F).

Najpre napravite posip. Pomešajte ovsene pahuljice sa brašnom od badema, i tome dodajte šećer i so. U to prstima utrljajte puter iseckan na manje kockice.

Pripremite veći keramički ili stakleni vatrostalni sud u koji ćete rasporediti pomešane iseckane breskve, kupine, šećer, sok od limuna, ekstrakt vanile i prstohvat soli. Preko toga ravnomerno stavite posip i stavite krisp da se peče oko 40 minuta, dok se voće dobro ne ispeče.

Kad je krisp gotov, malko ga ohladite, a onda služite uz sladoled od vanile. Možete dodati i par listića bosiljka, nane ili matičnjaka.


 

Continue Reading

Klafuti sa malinama, i priča o Džuliji Čajld

Klafuti sa malinama

Konačno sam dobila baš dobar klafuti (clafoutis). Ranije je bio ili nedovoljno pečen ili nezadovoljavajuće teksture, ovaj je baš potaman. Unutra je divno kremast, custardy što bi se reklo na egleskom jeziku, znači da je kao čvrst krem, a spolja po ivici je hrskav, sad znate o čemu vam priča. I ukus voća. Sa malinama svaki kolač je čudesan.

Ovo je recept Džulije Čajld, u njen originalno idu trešnje, mada ovaj kolač je odličan i sa višnjama i kajsijama. Ja sam iz nekog razloga dodavala iseckane pistaće, potpuno nepotrebno, jer ovaj kolač treba da ostane jednostavan, nema potrebe dodavati još ukusa i teksture. Pospite ga samo šećerom u prahu i to će biti sasvim dovoljno.

Kolač se jede još dok je topao. Ovaj moj je nestao u roku od petnaest minuta.

klafuti sa malinam

 

O Džuliji Čajld

Ukoliko pratite moj blog već ste primetili zastupljenost recepata Džulije Čajld, to je zato što volim francusku kuhinju, i osim toga ona mi se jedan od omiljenih kulinarskih gurua. Ti recepti su:

Goveđi gulaš

Pisaladijer

Torta kraljice od Sabe

Đenovska torta od čokolade i malina

 

Ako živite u Americi onda znate da je ona neka vrsta ikone, ne samo u gastronomskom svetu već generalno u pop kulturi. Intersovanje za nju je obnovljeno poslednjih godina posle izlaska filma Julie & Julia, a i po objavljivanju njene autobiograske knjige Moj život u Francuskoj (My Life in France). Oba dela su izuzetna i preporučujem ih svakom ko se bavi kuvanjem.

Džulija Čajld je ostavila dubok trag u američkoj kulinarskoj tradiciji tako što je prenela znanja i tehnike sofisticirane francuske kuhinje Amerikancima koji su u to vreme, 50 –ih i 60-ih godina prošlog veka, znali samo za procesuiranu, brzu i neukusnu hranu. Ne zna se kako joj je to pošlo za rukom, ali njena prva knjiga Mastering the Art of French Cooking, postala je best seler, što je u to vreme bilo vrlo neuobičajno za kuvare. I dan danas se ova debela knjiga (u međuvremenu je napisala i drugi deo) smatra kulinarskom biblijom. Sa današnje tačke gledišta njeno delo je pozamašno, prepuno informacija, skoro kao enciklopedija, nažalost nema fotografija, samo crteži, i za moj ukus previše komplikovana, kao što je i sama francuska kuhinja.

Kada bih mogla da biram šta da budem u sledećem životu onda bi to sigurno bila Džulija Čajld. Postoji nekoliko razloga zbog kojih bih, verujte mi, pristala da porastem njenih 188 cm i zauvek se odreknem nošenja visokih štikli: život u Parizu u mom omiljenom periodu (kraj 40-ih i početak 50-ih), kreativan i ekscentričan brak, uživanje u autentičnoj francuskoj kuhinji, uspeh i uticaj na naciju koja do nje nije ni znala šta znači kultura i umetnost kuvanja.

Džulija je rođena u veoma imućnoj porodici iz Kalifornije, što joj je omogućilo školovanje u najprestižnijim školama. Ipak, u svojoj mladosti ona nije pokazivala posebne talente niti se po bilo čemu izdvajala, bila je kako ju je njen muž opisivao prosečna i nefokusirana.

Za vreme Drugog svetskog rata radi u američkoj obaveštajnoj službi, gde u Šri Lanci upoznaje Pola Čajlda, ljubav svog života, koji će joj postati muž i koji će uticati na njena kasnija interesovanja. Bili su sjajan par, živeli su život punim plućima. On boem, umetnički i hedonistički nastrojen, ona praktična, temeljna i posvećana.

Posle rata zbog posla njenog muža odlazi u Pariz da živi što će se pokazati kao prekretnica u njenom životu. Pariz u to vreme, iako osiromašen od rata, i dalje je prepun šarma kome Džulija Čajld neće odoleti. Tamo će voditi skroman život, ali prepun prijatelja i doživljaja, a tu će steći i ogromna saznanja o kuvanju.

Prilikom putovanja u Pariz, oni brodom pristaju na obalu Normandije, gde će u jednom restoranu probati čuveno lokalno jelo Sole meunière. To jelo će ostaviti ogroman utisak na nju, posle će se pola veka kasnije prisećati svakog detalja u svojoj autobiografiji, i to se uzima kao ključni momenat u njenomj kulinarskoj karijeri.

Dok njen muž radi, ona se dosađuje u Parizu, i zato rešava da se upiše u čuvenu školu kuvanja Cordon Blue. Zatim upoznaje Louisette Bertholle i Simone Beck sa kojima će raditi na svom prvom kuvaru Mastering the Art of French Cooking. Kasnije odlazi da živi u Marsej, gde se zaljubljuje u južnofrancusku kuhinju.

Džulija, kako u životu tako i u kuvanju, imala je studiozan i temeljit pristup, a opet sa druge strane umela je tome da doda neposrednost i ono što Amerikaci zovu fun (zabavnost). Njen karakter, impozantna pojava, posvećenost i ljubav prema kuvanju i autentičnost doneće joj ogromu slavu kao autoru brojnih televizijskih emisija o kuvanju u kojima je učestvovala tokom skoro cele druge polovine dvadesetog veka. Interesantno je da joj se slava dogodila u njenim pedesetim.

Mnoge njene emisije su snimljene u njenoj kuhinji, koju je muž Pol specijalno projektovao da odgovara njenoj visini i koja se danas čuva u Smithsonian Muzeju američke istorije u Vašingtonu. Oko njene kuhinje uvek je najveća gužva što samo govori o značaju i popularnosti Džulije Čajld među Amerikancima.

Meni se učinila mala, pogotova za današnje američke standarde. Ipak, bakarne šerpe koje je puno koristila, i ostalo posuđe i pribor bih rado imala u svojoj kuhinji.

U svojim emisijama Džulija Čajld se rado odjavljivala jednom rečenicom sa kojom ću i ja da završim ovaj članak  „Bon Appetit“.

Za kuvar 8 (1 of 1)
Kuhinja Džulije Čajld u Muzeju američke istorije, Smithsonian, Vašington

 

Klafuti sa malinama

Klafuti 4-1


Sastojci:

320g malina

70g  šećera

3 jajeta

Prstohvat soli

1 kašika ekstrakta vanile

65g brašna

300ml mleka

2 kašike otopljenog putera + da namažete sud za pečenje

 

Za posipanje: šećer u prahu

 

Priprema:

Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite sud za pečenje, prečnika oko 25cm.

Umutite mikserom jaja i šećera, pa tome dodajte brašno, mleko, ekstrakt vanile i otopljeni puter. Dobićete retku smesu. Najpre u sud stavite oko 1/3 testa i to pecite 10 minuta. Izvadite testo iz rerne i po njemu rasporedite maline, preko njih prelijte 2/3 testa i stavite da se peče još 45-50 minuta, dok ivica ne porumeni, a u sredini bude mekan, ali ne previše.

Izvadite kolač iz rerne, i ostavite ga oko 10 minuta da se ohladi. Pospite ga šećerom u prahu i služite još dok je topao.

 

Continue Reading

Kako smo predstavili Srbiju u američkoj školi

Pre neki dan smo proslavili Cultural day, to je događaj u školi kada se predstavljaju razne zemlje, svako odeljenje bira zemlju koju će predstaviti. Toga dana je velika parada, nose se kostimi, zastave, puštaju se pesme, filmovi, prave se suveniri, i služi se hrana iz izabranih zemalja. Svako dete dobije pasoš, i dok obilazi svaku od učionica, pored “iskustva” dobija i pečat zemlje u kojoj je bilo. Događaj je bio mnogo lep, deca, nastavnici, uprava škole, roditelji, babe i dede su se veoma potrudili. Čak je i kiša prestala da pada dok je bila parada.

Odeljenje moje devojčice, koja ide u Kindergarten (to je kao prvi razred u Srbiji), je izabralo da predstavlja Srbiju, bez ikakvih mojih sugestija. Samom događaju su predhodile nedelje upoznavanja sa srpskom kulturom na času “Poznavanje društva”. Čak i moj sin, koji ide u drugi razred, je s vremena na vreme odlazio u njihovo odeljenje da ih uči rečima na srpskom jeziku. Mama, tata, baba, deda, kuca, mačka, itd, deca su izgovarala reči na srpskom kada sam došla da ih posetim. Moja ćerka je ponovo otpevala pesmu na srpskom “Ti bi hteo pesmom da ti kažem“, koja je ovih dana postala nezvanična himna njenog odeljenja. Ona inače ume lepo da peva, ali kad peva ovu pesmu nekako unese posebnu emociju, i deca to osećaju i zato im se toliko sviđa. Kaže mi da je stalno teraju da im peva tu pesmu, i hoće da je kopiraju, a ona se zbog toga buni. Nećete mi verovati ali meni je pre nedelju dana stigla poruka od mame jedne devojčice iz odeljenja, koju inače ne poznajem, da joj pošaljem link ka toj pesmi, hoće da je čuje, jer se njenoj devojčici toliko dopada.

Cultural day-1

I mi smo se potrudili za tu priliku, naručili smo srpske zastavice,  pronašla sam  i ovaj lep video gde su mogli da čuju tradicionalnu srpsku muziku i vide kolo, i napravila sam video o popularnoj hrani u Srbiji. Ms. Vicki, asistentkinja učiteljice, je jedva dočekala da mi ispriča o njenom iskustvu iz Grčke, kao mala provodila je leta u selu nedaleko od Soluna, gde je uživala u jelima koje je prepoznala sa mog videa, kaže čak se i slično zovu.

I naravno odnela sam palačinke, to je bila ideja moje dece, pošto ih oni mnogo vole.

Palacinke-1

Učiteljica, Ms. Mel, koja je ranije podučavala moga sina i koja je dugo na tabli čuvala papirić sa njenim imenom na srpskom – Melanija, je nabavila majice za decu u bojama srpske zastave, a na nekim je uspela da sama odštampa Srbija, i to ćirilicom. Uspela je čak da pronađe knjigu napisanu i na srpskom i na engleskom koju sam deci čitala. Primetila sam da je bila veoma zainteresovana za našu kulturu,  pitala me je o puno stvari, htela je da što više sazna o nama.

Knjiga-1

Tog dana, kad je bio događaj, deca su na video bimu gledala video o azbuci, i dečije pesmice na srpskom, ironično, većina je zapravo bila prevod popularnih pesmica sa engleskog (Nursery Rhymes).

Skola-1

O školi u koju idu moja deca odranije imam veoma lepo mišljenje i mislim da svako dete zaslužuje takvu školu. Međutim, ovoga puta sam toliko bila dirnuta pažnjom ljudi koji rade u njoj da sam jedva izdržala da se potpuno ne “istopim”.

Možda ne bih bila toliko emotivna da nije bilo onoga što se dogodilo par dana pre. Bila sam tog vikenda, u nedelju, kod moje dobre drugarice, inače zemljakinje. Bio je baš lep dan, popodne, mi sedimo na prostranoj terasi i uživamo u prolećnom suncu, deca se igraju u dvorištu, idila dobrostojećeg američkog predgrađa. Mobilni telefoni nam stoje na stolu ali ih ignorišemo, već posle tri popodne ne možemo da izdržimo. I onda muk. Ma koliko puta smo doživljavali razočarenja i dobijali loše vesti, uvek podjednako boli. Nema veze što smo toliko daleko, i to što ne utiče na naše živote, osim posredno, preko naših porodica i prijatelja odande, i dalje nas veoma pogađa. Nešto kao nedosanjani san.

Srećom, posle par dana desio se Cultural day, taj događaj mi je vratio poljuljanu veru. Rešila sam da uživam sa decom i njihovim nastavnicima u predstavljanju Srbije, i ne samo to, nego da otpratim sa pažnjom i druge zemlje koje su bile predstavljane, Rumuniju, Filipine, Argentinu, Konstariku, Indiju, Peru, Nepal, itd.

Od toga dana deca su počela da traže da im čitam knjige na srpskom, više nije bilo ubeđivanja.

Continue Reading

Bok čoj sa đumbirom i soja sosom, i o američkom feminizmu

bok čoj

Ovih dana objavljujem samo recepte za zdrave priloge koji se jednostavno prave. Za ovaj bok čoj koji se kratko prži sa đumbirom, belim lukom i soja sosom neće vam trebati više od 15 minuta, a dobićete izvrstan prilog uz razna jela. Da ne pominjem da su đumbir i beli luk oružje u borbi protiv virusa koji ovih dana vrebaju sa svih strana. Recept pogledajte na kraju posta.


Američki feminizam

 

1. Na večeri

Nedavno su nam bili prijatelji na večeri. Kada su deca otišla da se igraju, ostali smo samo mi roditelji za stolom, i dok smo se sladili kolačem i kafom ćaskali smo o našoj čestoj temi kako preživetu decu. Komentarišemo njihove prijatelje, bračni par sa malom decom koji imaju full time i uz to veoma stresne poslove, i kaže moja prijateljica, Zamisli, žena ustaje u 5 sati ujutru da bi skuvala deci šta će da jedu tog dana, a onda ide na posao, ja da sam na njenom mestu, moja deca bi jela samo picu. Ja joj kažem da je to uobičajno u Srbiji. Za razliku od Amerikanki, žene u Srbiji su uglavnom zaposlene, i to puno radno vreme, tako je bilo i u generaciji moje mame, retko ko ostaje kod kuće, obično ako ne može da nađe posao. I nije to stvar izbora, već moraju da rade da bi porodica finansijski opstala, nije kao u Americi gde jedna plata može da bude dovoljna. Stvarno?, čudi se ona.

U Americi sve više žena radi, čak i neke teške fizičke poslove, ali i dalje ima mnogo onih koje rade kraće radno vreme ili ostaju kod kuće da podižu decu. Za razliku od Srbije, u Americi ne postoji trudničko bolovanje, a porodiljsko traje veoma kratko, obično 6 nedelja, koje poslodavac pokriva, ili nešto duže uz neke posebne aranžmane. Takođe, ovde je retkost baka-deka servis, što zbog daljine, što zbog toga što ovde roditelje ne osećaju obavezu da na taj način pomažu deci i unucima, takoreći imaju svoj život. Prećutkujem svojoj prijateljici misao da znam da je žena koja kuva u 5 sati ujutro Poljakinja, i da kao većina evropskih žena, koje dođu da žive ovde, postaju opsednute kuvanom hranom, jer vidi posledice loše i brze hrane po ovdašnje stanovništvo. Kuvaju zato što misle da to doprinosi dobrom zdravlju njihove porodice, i nikakav feminizam ne može da ih ubedi da je to “porobljavanje” žena. Takođe joj prećutkujem da su žene u Evropi doživele osamostaljenje mnogo ranije nego žene u Americi, pogotovo u kumunističkim zemljama.

Nastavljam sa pričom o našim ženama u Srbiji, pored toga što su full time zaposlene, tamo nemaju servis koji im redovno čisti kuću, i muževi im veoma retko pomažu u tome. Uglavnom se ne hrane po restoranima, niti naručuju hranu, same kuvaju, i to from scratch. Kad bi samo američke žene videle u kakvim se majušnim kuhinjima ta hrana pravi… oduvek sam mislila da je to kosmička nepravda, ovde u Americi žene imaju velike i moderne kuhinje a tako retko kuvaju. Naše žene često ne koriste kola koja inače dosta pomažu da se brzo završe razni poslovi, jer je benzin veoma skup kao i auto, već se guraju u public transportation. Kad dođu umorne kući sa posla, i to sa punim kesama, dočekuje ih spremanje večere i rad sa decom, pisanje i kontrola domaćih zadataka, i opet redovni poslovi u kući. Za vikend mali predah i tim redom. Neko ima sreće pa ima pomoć roditelja, ali neko nema, čak mora i o njima da brine.

Pa ipak nekako stignu da povedu računa o svom izgledu. Ne idu toliko često u teretanu, ali su stalno na nekim dijetama, i bitno im je da se lepo obuku i doteraju. U Americi se više neguje prirodan i opušten izgled, generalno tako je svuda gde su žene finansijski nezavisne, ipak nekad preteruju u svom opuštenom izgledu.

2. Na Skajpu

Skoro pričam sa mojom prijateljicom iz Srbije preko Skajpa, pita me šta ima, kako su mi američke prijateljice. Ja joj kažem da se spremaju za marš. Kakav marš? Marš žena u Vašingtonu, kažem. Šta im fali tamo? Kažu da im fali jednakost po zaradi sa muškarcima, i neće da im neko poništi prava koja su stekle, bore se za imigrante, za različitost, za minimalnu dnevnicu, za čist vazduh i vodu, i ima još tu puno ciljeva borbe… Jel’ znaju sa čime se mi ovde u Srbiji borimo?

3. U teretani

Kad bi samo znale koliko ste imale sreće što ste rođene u Americi, kažem prisutnim damama posle časa joge u teretani. Povela se priča o Maršu žena, instruktorka nudi pomoć u organizaciji prevoza za taj događaj. Zamislite koliko ima žena u svetu koje nemaju ni najelementarnija prava?, pitam. Znamo, ali hoćemo još, hoćemo zdravstveno osiguranje za sve  i hoćemo da mi odlučujemo o našem telu, i tu se nastavlja spisak.

Ja sam čula da u Evropi ljudi plaćaju isti porez kao mi ovde u Americi, a zauzvrat socijalna zaštita i obrazovanje su besplatni, kaže jedna od njih. Neko te je dobro slagao, kažem joj, da li je isto kad ti ovde u prodavnici platiš 6% PDV-a, ili 18% pa i više kao što je u Evropi. Da li je isto kad na svakih 100 dolara moraš da daš državi 70 dolara za penziono, zdravstveno, porez na platu i ostalo. Eto tako je u mojoj zemlji. Iako je sve besplatno, dobijaš vrlo malo od toga, moraš da podmićuješ doktore ili da ideš kod privatnika. Plus što žene idu na trudničko i porodiljsko od godinu dana i to pokriva država a ne poslodavac. Na to će ona: Super, tako bi trebalo i kod nas! Zvuči sjajno u teoriji, ali u praksi je drugačije – teško je naći i zadržati posao kad si u fertilnom dobu svog života, poslodavci neće da rizikuju sa nekim ko će da tako dugo odsustvuje sa posla, čak te otvoreno pitaju da li uskoro planiraš decu (doživela!), i da ironija bude veća, populacija u mojoj zemlji se veoma brzo smanjuje uglavnom zbog loše ekonomije, sve je više mladih ljudi koji nemaju decu ili odlaze iz zemlje da bih ih imali. To je tako u Istočnoj Evropi, u drugim delovima Evrope je drugačije, kaže moja prijateljica. Nije Istočna, nego Jugositočna Evropa, odgovaram, drugo, pitanje je koliko će još dugo koncept socijalne države da opstane tamo.

Tako je, javlja se jedini prisutni muškarac. Koprca se, inače već vidno uznemiran women’s power atmosferom.

Istina je da su nejednake zarade, ali mora da se kaže da ovde mnogo žena po svom izboru radi državne ili NGO poslove koji generalno nisu mnogo plaćeni. Opet ima i onih žena koje rade vrlo odgovorne poslove, dobro su plaćene za to, ali nešto moraju da žrtvuju. Ako imaju sreće, mogu da imaju  decu o kojima će da brinu očevi. Da, stay-at-home tate ovde nisu retkost. U našoj okolini znam nekoliko njih, u odeljenju mog sina idu devojčice čiji očevi se staraju o deci. Jedan čak brine o četvoro dece. Do skoro smo imali komšiju koji je brinuo o troje vrlo male dece. Mogli ste svugde da ga vidite kako nosi bebu u kerijeru, i gura kolica sa njih dvoje, na licu uvek zen, nijednom da povisi ton na svoju decu. Jednom prilikom bila nam je jedna od ćerki takvih tata na večeri, i kaže ona, super je sve što si spremila, ali moj tata najbolje kuva na svetu, kad on spremi Čili to je prste da poližeš. Svo troje pomenutih tata su oženjeni doktorkama: pedijatrom u prvoj pomoći, ginekolom i onkologom. Kladim se da nijedna od njih nije osetila da su joj ugrožena prava.

4. U restoranu

U restoranu sam sa drugaricama, znam da će celo veče da protekne u priči o Maršu žena. Zapanjene su pošto su saznale da ne znam da je sutradan inauguracija predsednika, zaista se trudim da što manje pratim vesti. Razmenjuju se plakati za subotu, gledamo listu učesnika, malo je bezveze što će biti samo govora, raja voli pesmu. Tu je priča o logistici, kažem im da obavezno ponesu dosta vode i hrane, to ja iz iskustva, i da se dobro paze.

Pala mi je na pamet misao kako život može da bude vrlo ironičan – pre dosta godina ja sam išla na demostracije protiv vlasti koja je krala na izborima, a onda sam došla u Ameriku, i dočekala da se organizuju protesti protiv čoveka koji je legalno došao na vlast. Da se ne lažemo, to je nezvanično Marš protiv Trampa.

Razgovor se ponovo vrti oko Trampa, to je inače glavna tema naših poslednjih sastanaka. Kaže moja prijateljica, Pre neki dan sam videla čoveka koji nosi majcu sa slikom Donalda Trampa, i zapanjila sam se, jer do tada nikada nisam uživo videla nekog ko je otvoreno za njega. Pomislila sam, nastavlja one, Bože, mora da živim u nekakvom mehuru, ja uopšte ne poznajem njegove glasače. Pitam ih da li na njihovim porodičnim okupljanjima dolazi do otvorenog sukoba između protivnika i pristalica Trampa, da li su izbrisale na Facebooku prijatelje koji podržavaju Trampa, da li imaju razumevanje za one koji su glasali za njega zato što nisu mogli da glasaju za Hilari… Ko je glasao za Trampa ne može nikako da bude moj prijatelj, izričita je njegova najveća protivnica za stolom. Želim im da pate zbog njihovog izbora.

Zamišljam Marš žena na Srbiji u kome učesnice traže ne jednake plate sa muškarcima, već osnovno pravo, da ih država brani od nasilnika i ubica. Moguće da se sada o tome više piše nego ranije, ali čini mi se da nikad više nije bilo porodičnog nasilja kod nas u Srbiji, kad god otvorim naše vesti pročitam o ubistvu neke žene od strane njenog partnera.

Tu se negde povela i priča o ukidanju bužeta za razne federalne ustanove i programe (manje dražavnih poslova) u kojima veliki broj ovdašnjih ljudi radi, između ostalog i moje prijateljice.

5. Kod frizerke

Ulazim u frizerski salon i dobacujem mojoj frizerki, Šta je, nisi na maršu u Vašingtonu! Ona prevrće očima. Moja frizerka je imigrantkinja, religiozna je osoba, i zaista veoma vredno radi da bi njen frizerski salon opstao. Teško joj pada što liberals (anti-konzervativci, glasači demokratske stranke) propagiraju stvari koje nisu u skladu sa njenim hrišćanskim vrednostima. Za njih kaže da su hipokriti, jer se stalno pozivaju na toleranciju, ali potpuno su netelorantni  prema svima onima koji ne misle kao oni. Znam da neki neće da dođu u moj salon zato što su videli na mom Facebooku da ne podržavam liberals, ali ja sam došla u Ameriku, slobodnu zemlju, da bih mogla da kažem ono što mislim.

Kad se Marš završi ostaće slike na Facebooku i Instagramu kao podsetnik na dobro zezanje, smešne anegdote, prepričavaće se sjajna atmosfera na događaju gde su se žene osetile slobodno, ujedinjeno i snažno, i kako definitivno menjaju svet na bolje. Na drugom kraju sveta žene će da se “rešavaju” svoje ženske dece, neke će devojčice dobiti stare i ružne muževe ugovorenim brakom, druge neće moći uopšte da idu u školu, neke će moliti Boga da njihovo selo ne napadne neprijateljsko pleme i ne otme ih, neke žene će trpeti uznemiravanje i maltretiranje svojih šefova i gazda ali bar imaju posao, a neke će pak biti sretne što provode subotu u miru sa svojom porodicom.


Bok čoj sa đumbirom, belim lukom i soja sosom

Bok coj 4 (1 of 1)

Bok čoj je vrsta kineskog kupusa. Ja gotovo uvek kupujem baby bok čoj, ali vi možete da koristite i onaj krupniji. Umesto soja sosa možete mu dodati susamovo ulje, ali manju količinu. Nemojte da ga prekuvate, svetli deo treba da ostane hrskav.

Između listova ume da se zadrži zemlja i pesak, pa morate pažljivo da ga operete. Najbolje da ga isečete uzdužno na četvrtine i zatim potopite u vodu. Posle ga prosušite papirnatim ubrusom, ili u spineru.

Ovako spremljen bok čoj servirajte kao prilog uz svinjetinu, tuna stejk ili uz soba testeninu.


Sastojci:

1 kašika maslinovog ulja

2 čena belog luka, sitno iseckana

1 komad đumbira (2cm), sitno iseckan

2 veze baby bok čoja, isečen uzdužno na četvrtine ili 1 krpni bok čoj iseckan na manje komade

2 kašike soja sosa

1 kašičica crnog susama

 

Priprema:

Najpre zagrejte maslinovo ulje u voku ili šerpi na srednje jakoj temperaturi. Dodajte prvo iseckan đumbir, zatim iseckani beli luk i pržite ih oko 1 minut. Zatim dodajte iseckan bok čoj i pržite sve uz mešanje. Kada zeleni deo omekša kao na slici, posle par minuta, dodajte soja sos, promešajte sve, i sklonite sa vatre. Stavite bok čoj u posudu za serviranje i pospite ga crnim susamom. Posolite bok čoj ukoliko vam i sa soja sosom nije dovoljno slan. Služite odmah.


Continue Reading

Čorba od bundeve i ljutike, i o izborima

Čorba od bundeve

Istočna Evropa

Prođe tačno nedelju dana od izbora u Americi i strasti se polako smiruju. Za nas koji živimo ovde sva ta dešavanja oko izbora traju previše dugo, tako da je većina potpuno umorna od svega. Naime, u Americi mnogo meseci pre samih izbora za predsednika države, traju izbori za predstavnike dveju glavnih partija na predsedničkim izborima. Srećom ne pratim puno medije, vesti na televiziji uopšte ne gledam, ionako imam par kanala do kojih dobacuje moja sobna antena (kablovsku nemam sigurno već šest godina), ne pratim ovdašnje novine… tokom kampanje sam čak prestala sa pretplatom na elektronsko izdanje Vašington Posta, jer su smorili za sve pare, kada sam naišla na članak sa naslovom Melania Trump and the culture of cheating in Eastern European schools, u fazonu nije ni čudo što je Melanija Tramp kopirala govor Mišel Obame jer u Istočnoj Evropi postoji izražena kultura varanja i prepisivanja u školama, znala sam šta mi je činiti. Nisam ja naivna, znam šta se sve kod nas radi po školama, ali ja nisam varala, a i dosta ljudi koje poznajem, prema tome nema mesta jednoj takvoj generalizaciji. Svako ko je u Americi studirao zna da postoje nacije i regioni u svetu za koje su studenti iz Istočne Evrope “male mace” kada je u pitanju varanje.

Izbori u Americi 2016

Ekstremna emotivnost

Kad smo kod medija da znate da i u Americi oni ispiraju mozak ništa manje nego u drugim zemljama. Nije politički marketing zahvatio samo klasične medije svugde ga ima, i meni je najveći utisak kolika je njegova snaga da plaši ljude i da ih deli.

Čini mi se da za ovih deset godina kako sam u Americi nikada nisam videla toliku ostrašćenost među ljudim kada je politika u pitanju. Nekako su mi ranije Amerikanci izgledali racionalniji, fokusirani pre svega na ekonomiju, što bi trebalo da bude najvažnija tema, bez toga sve ide nizbrdo, ali više nisu. I ne, ne bave se oni puno spoljnopolitičkim temama, njihova briga u tom delu najviše doseže do globalnog zagrevanja.

Društvene mreže, iako su pokazale svoju moć na prošlim izborima, sada su definitivno doživele svoj procvat. Meni je bilo interesantno da pratim ponašanje ljudi na njima, pre svega na Fejsbuku. Po prvi put sam u životu koristila unfollow opciju jer neki ljudi zaista nemaju meru, neka se malo ohlade, pa ću ih vratiti na follow listu. Mene je u početku čudila politička jednostranost mojih prijatelja, a onda sam shvatila da je puno njih radije ćutalo o svojim stavovima, što zbog straha na reakciju druge strane, što zbog toga što su se smorili. Bilo je i onih koji su samo hteli da ne ispadnu glupi u društvu pa su se privoleli većini. Oni pomirljivi, mislim na one što su hteli da pomire suprotne strane, su najgore prošli, navukli su bes obeju strana… izvinjavali se, brisali svoje postove, ili su se totalno autovali iz sajber spejsa. Ako nisi sa nama, onda si protiv nas, da znaš, ti si jedan loš čovek, ti si u stvari naš neprijatelj.

Zatim neverovatno dosadni selebriti… možda zato što me uopšte ne interesuju njihovi privatni životi, ali mislim da je sramota da pored sve pažnje, novca, talenta, uspeha, njima ni to nije dovoljno, nego hoće da pokažu kako su pametni, pravedni, cool, jednostavno superiorniji u svemu od običnog sveta, i taj rad. Ja bih to nazvala attention whoring.

Izbori u Americi 2016

Izbori u školi

Jedan od najvećih utisaka mi je bio taj kako su moja deca u školi ispratila izbore. Možete da vidite fotografije rada mog sedmogodišnjeg sina na temu presednički izbori. Možda nije loše da se deca upoznaju sa izbornim sistemom, kad se samo setim neviđeno dosadnog Ustava u srednjoj školi, ali oni su čak u svojim odeljenjima glasali za budućeg presednika, zajedno sa učiteljicama, i objavili su rezultate. Sin je bio za Trampa zato što je boy, ćerka je bila za Klinton zato što je girl. Iskreno meni je to bilo neverovatno, posle sam proverila, ta praksa postoji i u drugim školama. Eto, a ja sam svoju decu sve vreme čuvala od toga, nekako su tako mala i neiskvarena, neka još uvek uživaju u svojoj nevinosti. Moram da priznam da mi se dizala kosa na glavi kad bi čula kako se prijateljice hvale kako im deca od 3, 4 godine mrze Trampa, eto kako su mala, a veća pametna i dobro rasuđuju. Slično osećanje sam imala prošlog leta u Srbiji kad smo bili u nekom restoranu, čula sam kako sin, malo stariji od moga, priča tati kako će on da pobije sve iz Severne Amerike… muž i ja smo se samo pogledali, naša deca su tamo rođena.

Na sam dan glasanja po prvi put smo pričali sa našom decom o izborima, da li znate za koga mama i tata navijaju (zapravo bilo je više za koga ne navijamo), još uvek ne možemo da glasamo, deca rekoše da nemaju ideju. Onda sam iskoristila trenutak da poentiram, ne znate zato što mi nismo hteli da vas opterećujemo time, budite nam zahvalni zbog toga, i zato što je glasanje jedna vrlo privatna stvar. I sutra kad odete u školu neću da čujem da ste se zbog toga svađali sa drugom decom, ili međusobno.

Sutradan sam deci rekla da se prva žena novog presednika zove kao mama, a i ćerka mu ima slično ime. Moram da napomenem da su me zbog mog imena u poslednje vreme zagledali i značajno mi se smeškali radnici UPS-a i službenice na šalterima. Sadašnja presednikova žena je živela u istoj zemlji kao mama, sećate se pričala sam vam o Jugoslaviji. A u mestu, odakle je first lady, vaša baba je živela i radila sve dok se nije udala za dedu. Moj sin se najviše obradovao kad je saznao da novi presednik slavi rođendan samo par dana pre njega.

Izbori u Americi 2016

Komšinica

Dan posle izbora svi oko mene su bili u šoku, svi plaču, neki ljudi čak nisu ni išli na posao zbog žalosti. Na vrata mi kuca komšinica, ulazi sva uplakana, ne znam šta da joj kažem, osim toga da sam i ja proplakala reke suza zbog mnogih izbora. Čak i na poslednjim izborima u Srbiji sam bila toliko pod stresom, da kad sam videla prve rezultate, isključila sam kompjuter, stavila slušalice na uši, pustila muziku, i tugovala sam…. bar sam uspela da očistim i sredim celu kuću, niko me nije dirao ceo dan. Rekla sam joj da nije kraj sveta, ima lepu porodicu i dobar život, i treba da bude srećna što živi u zemlji sa jakim sistemom i institucijama… zapravo treba da bude presrećna što se rodila u Americi, zamisli kroz šta neki ljudi prolaze u drugim delovima sveta, bez osnovnih prava, bolje da ne znašali ja sam putovala, čak sam živela u Kirgistanu godinu dana (to je česta pojava da mladi Amerikanci odlaze u zemlje trećeg sveta da žive i rade, nije loše za CV), videla sam ja u kakvim uslovima ljudi žive. Ali ti si i tamo bila američki državljanin, zaštićena od svoje zemlje, i onda se setim kroz šta smo sve mi prolazili tokom 90-ih, redova za vize, onda ako si sreće da je uopšte dobiješ plaćaš izlaznu taksu, ponižavanja na granici, veći deo života moje generacija je tako prolazila, bez ikakvog dostojanstva.

Posle par sati ja sam njoj kucala na vrata, otvorila mi je u još gorem stanju nego što je bila tog jutra. Evo, donela sam ti nešto što sam skoro prvila, teglu ukiseljenog povrća (turšiju) i poslednje ostatke ajvara, to make you feel better. Majušni osmeh na njenom licu.

Srpsko okupljanje

Ni u Baltimoru izbori nisu prošli bez srpske dijaspore. Ovog puta je bilo žensko okupljanje u jednom francuskom restoranu. Iako je ideja bila da se ne priča o izborima, naravno da smo završili na tome. Situacija je bila 5:3 za Trampa. U žaru polemike ja sam vadila puža iz kućice, nesrećnik je ispao i bućnuo se u zeleni sos od putera, i prekrio mi celu novu roze rolku flekama. Srećom, sve se opralo.

Thanksgiving

Evo još malo pa će Dan zahvalnosti. To je veoma važan praznik za Amerikance, zato što simboliše ujedinjenje, pomirenje i zahvalnost. Originalno praznik je nastao tako što su jednom prilikom domoroci, Indijanci, doneli hranu, između ostalog i ćurku, belim “dođošima” koji su gladovali u novoj negostoljubivoj sredini… to je bio gest pomirenja koji je dosta promovisan u američkoj kulturi.

Nije teško naslutiti da će ove godine izbori biti česta tema na porodičnim okupljanjima povodom ovog praznika. U početku svi će ćutati o tome, trudiće se da budu civilizovani, makar zbog gostiju koji nisu deo porodice. Onda počinju male iskrice, više kao šale, tokom same večere. Kad je pečena ćurka već pojedena, a i zalivena, tada će krenuti toliko puta ispričana priča o generacijskim razlikama. Pa videli ste i sami bezbroj puta te scene u američkim filmovima. Na kraju će sve svi pomiriti uz gunđanje.

 

Čorba od bundeve i ljutike

Čorba od bundeve i ljutike

Bundeva i ljutika – su jedna super kombinacija. Možete čak da ih zajedno pečete u rerni, to je odličan prilog. Ako još niste počeli da koristite u kuvanju ljutiku, iliti kozjak, iliti shallot, krajnje je vreme. Zapamtite, nema boljeg luka za soseve, čorbe i prelive za salatu. Pogledajte o ovom luku više ovde.

Ovog puta sam ga karamelizovala, ili dinstala dugo u puteru, dok nije dobio braon boju i postao hrskav, i takvog ga služila uz čorbu. Takođe sam koristila sveži đumir, da  malo da “živost” čorbi. I konačno sam koristila marjoram, začin koji je dugo čamotinjao na mojoj kuhinjskoj polici, konačno sam mu dala svrhu postojanja u čorbi od bundeve. Super se uklopio. Uvek umesto njega možete bundevi dodati žalfiju.


Sastojci:

1 manja bundeve (2kg)

3 kašike putera

4 ljutike (shallot luka), iseckanog na tanke krugove

So i biber

1 komad đumbira (1 cm), sitno iseckanog

1 – 2 kašičice majrorama, sušenog ili svežeg

1 l, ili više, pileće supe ili vode, zavisi koliko gustu čorbu želite

 

Priprema:

Zagrejte rernu na 200C (400F).

Prepolovite bundevu i uklonite semenke, isecite bundevu na kriške, stavite u zagrejanu rernu i pecite  40-50 minuta dok potpuno ne odmeknu. Kad je bundeva ispečena skinite meso sa kore.

Dok se bundeva peče stavite iseckanu ljutiku u lonac da se dinsta u puteru, na blagoj vatri, dok se ne karamelizuje i postane hrskava.

Polovinu karamelizovanog luka izvadite, to ćete kasnije služiti u čorbi, a onoj polovini u loncu dodajte meso bundeve i supu tj. vodu, so, biber, marjoram, iseckan đumbir. Kuvajte sve na jakoj vatri do ne počne da ključa, onda smanjite temperaturu i kuvajte još oko 15 minuta. Malo rashladite čorbu i štapnim blenderom je izblendajte. Dodajte so i biber i još supe ukoliko je potrebno. Ponovo zagrejte čorbu i služite je uz karamelizovanu ljutiku koju ste predhodno malo posolili.


Continue Reading

Čorba od brokolija i krompira (u poseti Pensilvaniji)

Nedavno sam dovukla sa lokalne pijace neverovatno veliku glavicu brokolija, cvetove smo nekako uspeli da iskoristimo, ali ostalo je stablo, baš veliko, šteta je bilo baciti ga. Pošto ne volim da bacam hranu, uvek se trudim da sve iskoristim, pala mi je na pamet ova čorba. Uparivanje sa krompirom je došao kao sasvim očekivan izbor. Ima jedna fora kada se pravi čorba sa krompirom, obavezno ga propržite na početku, to će čorbi dati puno na dobrom ukusu. Malo putera, limunovog soka, Parmezana i vlašca, i eto jedne odlične i zdrave čorbe za hladne zimske dane.

pensilvanija
Reka Susquehanna

Morala sam da ubacim u ovaj post priču o Pensilvaniji gde smo skoro boravili. Išli smo da posetimo mesto gde sam provela nekoliko meseci svoga života, uglavnom trudna. Dok smo došli do Stejt Koledža, univerzitetskog gradića gde je moj muž završio postdiplomske, i gde se moj sin rodio, boravili smo u raznim usputnim mestima i uživali u prelepim ruralnim pejzažima u ranu jesen.  Iako je u bolnici proveo tek par dana, a odatle odveden pravo u Baltimor, moj sin se  oseća kao Pensilvanjanin, čak i strasno navija za Stilerse u američkom fudbalu, što je veliki greh u Merilendu, odakle su Rejvensi, njihovi najveći suparnici. Ovaj odlazak je bio organizovan zbog njegove želje da vidi svoje rodno mesto.

 

 

Čorba od brokolija i krompira

potaž čorba od brokolija

 


Sastojci:

1 kašika maslinovog ulja

1 kašika putera

1 srednji luk, sitno iseckan

1 čen belog luka, sitno iseckan

1/2kg krompira, oljuštenog i iseckanog na kockice

So i biber prema ukusu

1kg brokolija, očišćenog i iseckanog, cvet i stablo

1l pileće supe ili vode

1 kašika limunovog soka

Za služenje: izrendan Parmezan i perca vlašca

 

Priprema:

Stavite u lonac ulje i puter da se zagreju. Dodajte iseckani luk i dinstajte ga par minuta dok ne postane staklast. Dodajte iseckan krompir i pržite ga dok ne postane hrskav, uz povremeno mešanje. Dodajte so i biber prema ukusu, i beli luk. Na kraju dodajte iseckan brokoli i supu tj. vodu. Pojačajte vatru i kad čorba počne da ključa, smanjite temperaturu, kuvajte sve dok krompir i brokoli ne odmeknu. Izblendajte čorbu ručnim blenderom. Dodajte limunov sok, i so ukoliko je potrebno. Služite čorbu uz sveže izrendan Parmezan i iseckan vlašac.

 


pensilvanija, SAD

Kad dođete u Pensilvaniju imaćete osećaj kao da ste se vratili u ne tako blisku prošlost. To i jeste veoma stara američka država, ima dosta stare arhitekture i naseobina. Nekada je Pensilvanija imala dosta veći značaj u zemlji ali njeno bogastvo i uticaj  su se dosta smanjili, uglavnom o njoj se najviše govori u vreme predsedničkih izbora, zato što je swing state, neopredeljena, pa se stranke tu bore za primat. Nekada je kroz nju prolazila veoma važna železnička pruga koja je povezivala Istočnu i Zapadnu obalu, ovde su nekada bili veliki rudnici metala koji su zapošljavali ne tako mali broj imigranata iz naše zemlje, Pitsburg je bio veliki centar proizvodnje čelika, a u Filadelfiji je potpisana Deklaracija o nezavisnosti. Osim toga ovo je veoma važna poljoprivredna zemlja, prepuna je velikih i malih farmi koje ćete lako prepoznati po štalama i silosima ofarbanim u tamno crveno boju. U Pitsburgu je sedište velike firme Heinz, koja prozvodi sveprisutni kečap i majonez, a na istoku je popularna konditorska kompanija Hershey’s. Iz Filadelfije je čuvni čizstejk, posetila sam i probala onaj originalan u restoranu Geno’s.

U istočnom delu države je i čuveno zdanje Fallingwater, delo poznatog artitekte Frenk Lojd Rajta. Ako ste u blizini obavezno posetite to mesto.

pensilvanija, SAD
Salaš za kukuruz

U Pensilvaniji, posle Ohaja, živi najveća zajednica Amiša. Često ćete ih videti kako uz manje puteve prodaju robu sa svojih imanja, i to na zaprežnim kolima. Nikada neću zaboraviti svoju zbunjenost kada sam vozeći auto u daljini ugledala čoveka u crnom odelu sa šeširom pored kola sa konjima, nisam bila sigurna da li mi se ta scena pričinjava.

pensilvanija-7-1-of-1

Na samom zapadu države je Pitsburg, grad sa najvećim brojem mostova, tako se bar meni učinilo, a na krajnjem istoku je Filadelfija, između njih gotovo da nema velikog i bitnijeg grada. Tu negde in the middle of nowhere, u Happy Valley, se nalazi gradić Stejt Koledž (State College).

pensilvanija, SAD

Iako je tako mali i udaljen od velikih centara, to je veoma prijatno mesto za život za ljude sa decom. Bezbedan je, ima puno parkova, i mesta za obilazak sa divnom prirodom, dobre su škole, a na kraju tu je i odličan državni univerzitet Penn State University. I ako još volite američki koledž fudbal, vi ste na pravom mestu. Fudbalski tim Nittany Lions je ovde užasno popularan, tu je najveći univerzitetski stadion za američki fudbal. Šta da vam kažem kad su u hotelu servirali američke palačinke sa borovnicama i belom čokoladom, da bi bile u bojama tog fudbalskog tima.

pensilvanija-4-1-of-1
Štala
pensilvanija-10-1-of-1
Magacin
pensilvanija-11-1-of-1
Most
pensilvanija-60-1-of-1
Glavna kuća na imanju

Jedino što je loše je klima. Zime dolaze brzo, hladne su i dugo traju. Samo kad se setim moje svakodnevne borbe sa snegom u dugoj vožnji do posla i nazad. Ovde se ništa ne zatvara kad padne sneg, za razliku od Merilenda.

pensilvanija-13-1-of-1

Čim smo došli u Stejt Koledž odmah smo otišli do legendarnog austrijskog restorana koji je širio hipsterski duh mnogo godina pre nego što je to postalo popularno. U restoranu će vas dočekati otac sa brkovima kao u Franca Josifa i njegova dva sina u klompama i crvenim dokolenicama. Što se tiče hrane nije to neko posebno mesto, ali bečka šnicla, kobasice, Zaher torta uvek dobro dođu. Gazde su uvek spremne za priču i puni šala, jednom su me tako terali da perem sudove u kuhinji zato što sam jedva takla svoje jelo, odustali su od kazne kada sam im objasnila da imam mučninu zbog trudnoće.

pensilvanija-14-1-of-1
Herwig’s bisto, austrijski restoran, State College
Bečka šnicla
Bečka šnicla
kobasica sa kupusom
Kiseli kupus sa kobasicom
Stejt koledž
Glavni kampus, Penn State University

Kao što je za očekivati život ovog gradića je sasvim povezan sa kampusom univerziteta. Ne znam kako je sad, ali čini mi se da i dalje postoji politika privlačenja stranih studenata kroz davanje izdašnih stipendija, zato ovde vlada prilično internacionalna atmosfera. Na kampusu postoje ture za posetioce gde iz nekog čudnog razloga vodiči moraju da se kreću unazad, nemojte da se iznenadite kad to vidite.

Stejt koledž
Zgrada rektorata, Penn State University

Stejt Koledž je skoro dobio divnu besplatnu botaničku baštu, koja nam se mnogo svidela. Amerikanci umeju da naprave tako divne vrtove, pa čak i one povrtarske, da čovek može samo da uživa u njima.

pensilvanija-28-1-of-1
Arboretum, State College
pensilvanija-35-1-of-1
Arboretum, State College

pensilvanija-32-1-of-1

pensilvanija-30-1-of-1
Arboretum, State College

pensilvanija-31-1-of-1

pensilvanija-37-1-of-1
Sladoledarnica, State College

U kampusu inverziteta od lokalnog mleka prave odličan sladoled, koji nismo mogli ovog puta da probamo, jer je gužva bila prevelika.

Mrmot
Mrmot

U Pensilvaniji ste okruženi raznim životinjama, kako domaćim, tako i divljim, mrmotima, rakunima i tvorovima, chipmunks, nešto što podseća na veverice, jelenima, srnama, u planinama ima i divljih mačaka. U Pensilvaniji nije čudno ako zaposleni uzmu slobadan dan kad počne sezona lova, posle pokazuju kolegama fotografije ulova na svojim telefonima.

Inače meni su srne i jeleni ko zna koliko puta prešli put, jednom su nam puno oštetile kola dok smo putovali po mraku, dakle vrlo su opasne u saobraćaju.

pensilvanija-58-1-of-1

Obišli smo i Penn’s Cave, interesantnu pećinu koja je ispunjena vodom i koja se razgleda čamcem. Bili smo i u gradiću Bellefonte, koji je poznat po kućama u viktorijanskom stilu.

pensilvanija-52-1-of-1
Pećina Penn’s Cave
pensilvanija-55-1-of-1
Pećina Penn’s Cave

pensilvanija-57-1-of-1

Na kraju smo se ponovo našli na predivnom mestu pored reke Susquehanna, nedaleko od Herisburga, glavnog grada Pensilvanije, to nam je bilo prvo stajalište na putu do Stejt Koledža. U pitanju je sačuvano istorijsko gazdinstvo sa štalom, magacinima, glavnom kućom, crkvom, itd… možete da ih vidite na fotografijama sa početka priče. A onda smo se vratili u toplije krajeve.

pensilvanija-59-1-of-1
Tipična farma u Pensilvaniji
Continue Reading

Kapkejksi od kokosa, i Božić u emigraciji

Kapkejksi od kokosa

 

Svi moji američki prijatelji znaju da ima nešto čudno u vezi sa našim Božićem – dolazi u januaru. Ne, ne slavim Epifaniju, nego srpska crkva ne prati novi kalendar, već stari, koji skoro dve nedelje kasni, svaki put im objasnim.

Kao i većina naše emigracije u danima oko Božića pomislim kako bi bilo lepo kad bi naša crkva odlučila da ne budemo mimo sveta iz mnogo praktičnih razloga. Recimo jelke, ne možete da ih kupite kasnije, jer nestanu, a opet kad su u kući tako dugo počnu da se raspadaju. Ipak, ni to nije toliko strašno koliko radni dan koji pada na Božić, posle toliko neradih dana u decembru teško je pitati poslodavca za još jedan slobodan dan u januaru. Zatim, emigracija koja je bliže Srbiji ne može da proslavi Božić sa svojom familijom, već ih posećuju pre praznika. Suprotno nama odraslima, naša deca misle da smo mi zapravo veliki srećnici jer imamo dva Božića, to znači da našu kuću Deda Mraz posećuje dva puta.

Ovde kad je naš Božić nema svečane atmosfere, na ulicama se oseća umor od praznika koji su prošli. Čak i Grci, kojih ovde ima puno, slave ovaj praznik po novom kalendaru. Prošle godine sam se za Božić vozila u taksiju mister Okbabe, imigranta iz Eritreje čije sam usluge često koristila. Tako sam saznala da i njihova crkva slavi Božić baš kad i mi. Oboje smo se obradovali toj činjenici. U taksiju je bila mala ikona tamnoputog sveca, znajući koliko imigranti vole da pričaju o stvarima iz svoje otadžbine, pogotovo ako su još “sveži”, rekla sam mu, pričaj mi malo o tom vašem svecu.

Badnjak-1

I pre nego što je počeo zimski raspust učiteljica mog šestogodinjeg sina mi je predložila da proslavimo srpski Božić u njihovom odeljenju. Učiteljica je veoma mlada i puna entuzijazma, rekla je da jedva čeka da sazna o tome kako mi slavimo naš Božič. Kako se praznik približavao puno sam razmišljala kako da predstavim deci i učiteljici taj praznik. Pokušavala sam da se setim šta smo to mi radili za Božić kad smo bili mali, potpuno sam bila zaboravila da mi nismo ni slavili taj prazik već samo Novu godinu. Moja deca su bila zaprepašćena kada su to saznala. Država ga je zabranila, rekla sam im. Setila sam se starih srpskih zajednica ovde u Americi, u kojima srpski jezik nije opstao, ali i dalje postoji crkva i i neguju se običaji.

Rešila sam da napravim i odnesem česnicu, deci će sigurno biti zanimljivo izvlačenje parica. Nadam se da neće biti tužna ako ne pronađu paru, srećom, škola nije previše politički korektna, ne ohrabruju preosetljivost kod dece. Možda da odnesem badnjak, i to je interesantan detalj, to je srpsko božićno drvo. Kao i svake godine na Badnje veče sam otišla sa decom u obližnji veliki park da potražimo badnjak. Nismo uspeli da nađemo nijednu oborenu granu, lomljenje ili seča nije dolazilo u obzir. Pokupila sam hrastovo lišće sa zemlje i kasnije kod kuće ih lepila na grančice. Nije uopšte loše ispalo, mnoge je prevarilo.

Otišla sam na jutjub da pogledam nešto od sadržaja vezanog za Božić. Najpre su se prikazali video zapisi sa prangijanjem Srba po Americi, to baš nije prihvatljivo za decu, pogotovo sada kada se u Americi vodi oštra debata o posedovanju oružja. Posle sam pronašla nešto bolje, neki stari video, prilično lošeg kvaliteta, ali na engleskom, o proslavi srpskog Božića širom sveta.

Na dan Božića sam otišla u sinovljevu školu. Deci smo prikazali video, ne mogu da kažem da su ga previše razumela, ali ipak su bila dovoljno mirna. Par puta su dobacivali kako ne mogu da dočekaju da probaju česnicu jer tako divno miriše. Jedan dečko me je upitao, da li je zaista u hlebu zlatnik, video je to na videu. Ne, nije, ali smo stavili srpski dinar. Usledilo je novo pitanje: A koliko je to u dolarima?

Održala sam deci kratko predavanje Zašto je srpski Božić drugačiji osim što kasni. Slavljenje Božića traje samo dva dana u Srbiji, Badnje veče i sam Božić. To nije kao u Americi gde proslava traje nedeljama pre Božića. U Srbiji ljudi poste šest nedelja pre praznika, tako da tu nema mesta za razne božićne žurke na kojima dominiraju hrana i piće. Ali zato kad dođe Božić onda nastupa veličanstvena gozba, pečeno prase na ražnju, razni prilozi, pite i salate, torte i kolači. I sve je homemade i from scratch, način pripreme hrane koji je prilično netipičan za američko društvoCela porodica učestvuje u pravljenju hrane i to su trenuci kad se članovi porodice druže i povezuju.

Srpski Božić je više spirtualni događaj, manje praznik gde dajete i dobijate poklone. Srbi su manje zainteresovani za poklone, više za hranu koja se tog dana služi. Na Badnje veče se pali badnjak, nekad to ume da bude veličanstvena vatra sa mnogobrojnim varnicama, ta ideja im se mnogo dopala.

Zatim su deca sela u klupe i onda sam ja išla od jednog do drugog deteta dok su ona lomila česnicu. Odeljenje je malo, čini ga tek četrnaest prvačića. Česnica je još uvek bila topla, deca su bila veoma uzbuđena, domaći hleb nije baš česta pojava ovde, malo je reći da su uživala u njemu. Ni kolači koji su kasnije podeljeni, nisu uspeli da nadmaše utisak koji je na njih ostavio hleb. Šenon je osvojila novčić, lucky coin, i toliko je bila uzbuđena da se sva zarumenela, uzviknula je, Oh, I wish I was Serbian! Druga devojčica je odgovorila da ona ne bi volela da bude Srpkinja, jer to znači da nema čokolade ni mesa šest nedelja zbog posta.

Uglavnom moj sin se tog dana osetio još više posebnim što slavi srpski Božić. Kada sam se vraćala iz škole sa decom na ulici smo primetili porodicu svečano obučenu, ruke su im bile pune ukrasnih kesa sa poklonima. Sigurno su Rusi, pomislila sam, i bili su. To je bila iskrica prazničnog raspoloženja u sivilu zimskog dana, dobro je, nismo jedini.

Ovaj tekst je objavljen na Politikinom vebsajtu, u rubrici Moj život u inostranstvu.

 

Kapkejksi od kokosa

Kapkejksi od kokosa 4-1

Istina je da sam htela da pravim domaće Rafaelo kuglice za Božić, moj omiljeni kolač sa kokosom, ali nisam uspela da nađem mleko u prahu. Ovo je u velikoj meri izmenjen recept Ine Garten, ideja je od nje potekla. Spada u top 5 najukusnijih kapkejksa koje sam ikada probala. Ako vam smeta ideja krem sira u frostingu onda napravite klasičan krem od putera i šećera u prahu, buttercream.

 

Kapkejksi od kokosa

Prep Time: 30 minutes

Cook Time: 30 minutes

Total Time: 1 hour

Yield: 10-12 osoba

Kapkejksi od kokosa

Ingredients

  • Za biskvit:
  • 380g brašna
  • 1/2 kašičice soli
  • 1 kašičica praška za pecivo
  • 1/2 kašičice soda bikarbone
  • 5 jaja, na sobnoj temperaturi
  • 250-300g šećera
  • 1 kašičica ekstrakta vanile
  • 1 kašičica ekstrakta badema
  • 200ml ulja
  • 1 šolja za belu kafu kisele pavlake (može i jogurt)
  • 200g kokosovog brašna + 30g za ukrašavanje
  • Za frosting:
  • 200g putera, na sobnoj temperaturi
  • 200g krem sira, Filadelfija ili sličan, na sobnoj temperaturi
  • 1/2 kašičice ekstrakta vanile
  • 1 kašičice ekstrakta badema
  • 250g šećera u prahu
  • Prstohvat soli

Instructions

  • Zagrejte rernu na 165C (325F). Pripremite dva pleha za mafine, stavite u njih korpice.
  • U većoj posudi promešajte prosejano brašno, prašak za pecivo, sodu bikarbonu i so.
  • U drugoj posudi mikserom umutite jaja sa šećerom, dok se smesa ne utrostruči. Dodajte ekstrakt vanile i badema, i varjačom umešajte polovinu smese sa brašnom. Zatim dodajte ulje i kiselu pavlaku, i na kraju prostalu polovinu smese sa brašnom. U to sve dodajte 200g kokosovog brašna. Ispunite korpice u plehu ravnomerno i pecite kolač oko 30 minuta. Ostavite biskvite da se potpuno ohlade na rešetki.
  • U međuvremenu napravite frosting tako što ćete mikserom umutiti krem sir, puter, so, šećer u prahu i ekstrakt vanile i badema. Stavite krem u dresir vrećicu i istiskuje ga na gornju površinu biskvita. Na kraju pospite frosting preostalim kokosovim brašnom.
  • Recipe Management Powered by Zip Recipes Plugin
    http://www.soibiberblog.com/kapkejksi-od-kokosa-i-bozic-u-emigraciji/

    Kapkejksi od kokosa 5-1

     

     

     

    Continue Reading

    Izvrnuti kolač sa jabukama, i na farmi

     

    Jesen volim zbog odlaska na farme. Farme volim zato što što živim u gradu i nedostaje mi selo i širina polja i pogled koji puca. Osim toga na farmi može svašta da se doživi, kao recimo vožnja traktorom, branje jabuka, ispijanje vrućeg sajdera i grickanje krofni. A za decu tek koliko ima aktivnosti.

    Čula sam se skoro sa mojom mamom, i pita me šta radim, i ja joj kažem da obilazim farme, a ona će na to, ah, ja bih toliko volela da idem na te farme, ali ovde toga nema. Kako nema, mislim se u sebi, odlazak na farmu, to svuda može da se primi, pogotovo pored većih gradova. Roditelji rado vode svoju decu na takva mesta, osim ako imaju babe i dede na selu, ali to je nekad bilo.

    Ako stvarno takva mesta ne postoje kod nas, eto odlične ideje za biznis. Ipak, morate imati veliko seosko gazdinstvo blizu velikog grada.

    U Merilendu ima dosta takvih farmi, ljudi koji ih poseduju pored regularne proizvodnje hrane imaju par hektara na kojima su organizovane razne aktivnosti. Svaka farma ima nešto po čemu je drugačija od ostalih, neke nude veći izbor jabuka, na nekima možete da kupite odlične slatke pite, sećam se jedna koja se spcijalizovala u pravljenju krofni od sajdera, na nekoj smo imali sjajnu vožnju traktorom kroz manju reku, neke imaju odlične tematske parkove za decu, u drugima se prodaje meso sa farme, itd.

    Ako ste već počeli da razmišljate o pravljenju jedne takve farme za posetioce, evo par ideja koje možete da pokupite sa američkih farmi.

    Ovu su slike se jedne farme gde sam nedavno bila. Možda ima i lepših, ali meni je i ovakva dovoljno lepa i atraktivna.

    Lavirint u kukuruznom polju, corn maze, je nezaobilazni detalj svake veće farme. Nekad lavirint prave od bala slame, za manju decu.

    U nekima skoro da možete da se izgubite.

    Takođe, veoma je popularno spuštanje niz padinu, za tu priliku se obično sedi na džakovima.

    Svaka farma ima domaće životinje, koje deca često maze, najpopularnije su koze, ovce, krave, magarci, bikovi, svinje, kokoške, patke, ćurke, ima i ponija koje deca mogu da jašu.
    Nisam stigla sve da uslikam, ali zaista ima mnogo aktivnosti za decu, kako onu veliku tako i malu.

    Ovo stvaranje muzike uz pomoć starih tiganja, šerpi i ostalih alatki iz kuhinje je jedan od originalnijih vidova zabave.

    I onda svi sednu u traktor i voze se do polja sa bundevama ili voćnjaka.

    Tu se odaberu bundeve, i one se plaćaju posebno, prema težini.

    Neko, kao ja na primer, najviše voli branje jabuka. Obično je naznačeno koja je vrsta. Isto se naplaćuje prema veličini kese ili gajbice koje dobijete na ulazu.

    Onda kad se umorite od svega toga, svratite u objekat u kome se pradaje razna hrana, između ostalog, pite i krofne, i tu jedete, obično uz zvuke neke kantri grupe. Zatim polako krećete kući.

    Još da dodam da se ulaznice naplaćuju na ulazu, cena može puno da varira, na ovoj farmi je bila oko $10, po osobi. Dobijate neku vrstu narukvice, tako da nema potreba za nekim zagrađivanjem. Iako je obilazak farmi najpopularniji u oktobru, možete da ih posećujete i tokom leta, kada je sezona jagoda, borovnica ili breskvi. Čak i zimi, oko Božića, ljudi dolaze na farme da seku božićno drvo, na fotografijama možete da vidite mlade jelke, uzgajane za tu priliku. Pored individualne posete ovde se praktikuje kolektivne posete škola tokom radne nedelje. Ako ovakva farma već postoji kod nas, ili neko planira da je pravi, javi te mi da pošaljem mamu:)
    Pogledajte ovde moj prošlogodišnji članak o obilasku jedne druge farme.

    Izvrnuti kolač sa jabukama

    Sa jabukama koje smo doneli sa farme napravili smo ovaj kolač. Zaista ne preterujem, ovo je meni bio savršen kolač za ovo doba godine, vrlo je jednostavan, najviše vremena će vam oduzeti seckanje i ređanje jabuka. Ranije sam uvek pravila testo sa puterom kad sam pravila izvrnute kolače, kao ovaj sa ananasom, ali ono je prilično gusto, i fali mu vazdušasta tekstura, tako da sam se odlučila za ovaj sa uljem.

    Iako se smeđi šećer karamelizuje tokom pečenja, pri dnu pleha, ja nisam mogla da izdržim a da ne stavim na kolač i butterscotch preliv.


    Sastojci:
    1 kašika putera za mazanje pleha
    100g smeđeg šećera
    1 kašičica cimeta u prahu
    2 veće jabuke, seme uklonjeno, iseckane na tanke kriške
    200g brašna
    Prstohvat soli

    1 kašičica praška za pecivo

    4 jajeta
    150-200g šećera
    1 kašičica ekstrakta vanile
    120ml ulja
    250ml jogurta
    Za služenje: prepečeni pikani, umućena slatka pavlaka ili butterscotch preliv.
    Okrugao pleh, prečnika oko 23cm

    Priprema:

    Zagrejte rernu na 200C (395F).
    Najpre pleh dobro namažite puterom, dno i ivicu, zatim, ga ravnomerno pospite smeđim šećerom koga ste pomešali sa cimetom. Onda poređajte naseckane jabuke kao na slici.

    Mislim da nije loše da se jabuke stave u rernu na par minuta dok ne omekšaju, a onda da se preliju testom.

    U jednom sudu pomešajte prosejano brašno, prašak za pecivo i so.

    U dubljem sudu mikserom umutite jaja i šećer dok se smesa ne utrostruči. Dodaje smesu sa brašnom, jednu polovinu, i mešajte varjačom a ne mikserom, zatim dodajte ekstrakt vanile, jogurt i ulje, i na kraju preostalu polovinu brašna.

    Jabuke u plehu prelijte ovom smesom i pecite oko 40 minuta. Proverite čačkalicom da li je dovoljno pečen. Izvadite kolač iz rerne, posle par minuta pažljivo prevrnite pleh preko tanjira za služenje. Pokrijte pleh vlažnom krpom, i posle par minuta ga uklonite. Sačekajte da se kolač ohladi i onda ga služite, najbolje uz prepečene pikane, i umućenu pavlaku ili butterscotch preliv.

    Čuvajte kolač u frižideru. Sutradan će testo biti vlažnije, mada to ništa ne smeta.


     

     

    Continue Reading

    Kapkejksi od pistaća i badema sa kardamonom, i komšijska žurka

    Kapkejksi sa čokoladnim frostingom

    Onog tamo vikenda smo imali block party iliti komšijsku žurku i ovi kapkejksi su pravljeni za tu priliku. Možda su izgledali malo svečanije od ostalih đakonija na posluženju, ali što da ne, neka i komšije uživaju u njihovom ukusu, kombinaciji neobičnih sastojaka, ne mora sve i uvek da bude casual, pa ni za američki block party. Ne moram da vam govorim da su divnog ukusa i da su odmah planuli.

    Pronašla sam recept u kuvaru Ovenly, napisan od strane vlasnica istoimog lanca pekara u Njujorku. Ne nalazim često dobre i interesantne kuvare, ali ovaj mi se baš svideo, kao i autorke, ipak više o njemu drugom prilikom. Originalni recept je prilično izmenjen, moji kapkejksi jedva da liče na one iz kuvara, pre svega zbog drugačijeg frostinga, u originalu je korišćen običan ganaš, i u mojima ima brašna od badema, kojeg vi možete da izostavite.

    Ovaj čokoladni frosting od putera, chocolate buttercream, je moje skorašnje otkriće, obožavam ga, sasvim sam slučajno došla do njega, greškom sam koristila posoljen puter, u Americi se često takav prodaje, i onda sam shvatila da so zasta daje nešto posebno slatkim stvarima. Takođe, prestala sam da koristim čokoladu, već kvalitetan kakao, ovde ga zovu dutch process cocoa. Čini mi se da ću na blogu da posvetim ceo jedan post frostingu, kako se pravi i kako se njime dekoriše. Zaista zaslužuje posebnu pažnju.

    Imajte na umu da sa istim sastojcima možete umesto kapkejska da napravite celu tortu.




    Kapkejksi od pistaća i badema sa kardamonom

     


     

    Sastojci za 12 biskvita:

    150g samlevenog neposoljenog pistaća (najbolje da ga sameljete u multipraktiku)
    50g brašna od badema (ovde pronađite kako se pravi, ako ne možete da ga kupite)
    80g brašna
    1/2 kašičica soli
    2 kašičice praška za pecivo
    2 kašičice kardamona, istucanog u avanu
    1 kašičica kore od limuna, narendane

    140g putera, na sobnoj temperaturi
    150g šećera
    3 jajeta, na sobnoj temperaturi
    1 kašičica ekstrakta vanile
    3 velike kašike kisele pavlake

    Sastojci za čokoladni frosting:

    115g putera, na sobnoj temperaturi
    60-80g kvalitetnog kakaa
    250-300g šećera u prahu
    1 kašičica ekstrakta vanile
    1/4 -3/4 kašičice soli, prema ukusu
    3-6 kašika mleka ili slatke pavlake

    Za dekoraciju: grubo iseckani pistaći.

     

    Priprema:

    Zagrejte rernu na 175C (350F). Stavite korpice u pleh za mafine.

    U jednoj posudi pomešajte sve tri vrste brašna, so, prašak za pecivo, koru od limuna i kardamon.

    U drugoj većoj posudi, mikserom umutite omekšali puter i šećer dok ne dobijete kremastu ujednačenu smesu. Dodavajte jedno po jedno jaje dok mešate smesu, na kraju umešajte ekstrakt od vanile i kiselu pavlaku. Postepeno dodavajte smesu sa brašnom mešajući mikserom na najslabijoj brzini, ili ručno, uz pomoć varjače. Na kraju smesu koju ste dobili rasporedite po korpicama u plehu, ravnomerno, i stavite u zagrejanu rernu da se peče 18-20 minuta. Kada su ispečeni stavite biskvite na rešetku da se ohlade.

    Dok se peku i hlade biskviti vi napravite čokoladni frosting. Mikserom umutite omekšali puter i postepeno mu dodavajte šećer u prahu i kakao koji ste nekoliko puta prosejali. Dodajte ekstrakt vanile i soli prema ukusu. Na kraju dodajte mleko ili slatku pavlaku da bi dobili smesu prave gustine. Količina može da varaira u zavisnosti koliko ste stavili drugih sastojaka. Frosting stavite u dresir vrećicu, dobro je zatvorite i ostavite u frižideru da se krem stegne.

    Nanesite frostig na ohlađeni biskvit, i na kraju sve pospite iseckanim pistaćima.


    Block party

    Konačno smo dočekali komšijsku žurku u našem bloku, uvek treba da se nađe neko ko će da organizuje sve to, a to nije lako. Jednog dana smo dobili u poštanskom sandečutu skoro pa misteriozno pismo o žurci, sve sa instrukcijama, pre svega da se tog dana pomere kola sa ulice. Onda su usledila druga pisma, pa je čak palo i ulepšavanje bloka za tu priliku. Blok je deo ulice između dve poprečne ulice, čisto da se zna naš je jedan od najdužih u celom kraju.

    Žurka je bukvalno trajala od devet ujutro do devet uveče. Dovučeno je dobro ozvučenje, dvorac za naduvavanje za decu, donete su stolice i stolovi, razne ulične igre, i, naravno, piće i hrana. Uspela sam nešto od te ponude hrane da uslikam, imajte na umu da se moj komšiluk loži na zdravu hranu i zdrav način života. Sećam se za prošli Noć veštica, jedna porodica je pripremila svoj deci u bloku paketiće, ali sa zdravim slatkišima, kad su ih deca ugledala nije im palo na pamet da ih probaju.

     

     

    Pulled pork sendvič,  krompir salata sa mirođijom i humus od boba sa pinjolima

    Na žurci je bilo dosta ljudi iz okolnih blokova, mada primetno je odsustvo nekih vrlo živopisnih likova iz naše ulice, kao što je recimo Sharky, tako je svi zovu jer joj to ime piše na registarskim tablicama. Možete samo da zamislite njen fizički izgled, strah i trepet u ulici, radi za vojsku, taj dan je bila na nekoj vežbi u Koreji.

    Samo da znate ovo nije prva komšijska žurka, redovno se one prave, ali do sada nikad nije bila zatvorena ulica. Kad sam videla koliko je naša ulica široka, bez parkiranih kola, mene je sve vreme držala jedna luda misao, da imam neki snažan šmrk i da celu ulicu lepo operem. Naravno, mnogobrojna deca su okolo išla bosa, vukla su se po zemlji sve sa hranom koju su jeli, i kad je meni bilo nelagodno da ih gledam, mogu da zamislim kako bi bilo tek našim ljudima, koji su generalno vrlo osetljivi na takve stvari.
    U našem bloku se dešavaju i spontana okupljanja, leti, obično petkom uveče, ljudi sednu na svoja stepeništa, iznese se pivo ili vino, i zabava počinje. Deca voze bickle ili se jure po ivičnjaku, neka i puze.

    Skoro smo imali i izlazak nas žena na večeru da se bolje upoznamo. Ukapirala sam da sam prilično izvan glavnih tokova, teško mi je da pratim priče jer ja ne mogu ni dobro imena da zapamtim, a i ogovaranje me se tiče samo ako je na nivou duhovite anegdote. Osim toga, moja deca su među najstarijama, i nekako time gubim motiv da se previše družim sa ostalim parovima, osim sa mojim prvim komšijama, neko mora da mi zaliva baštu kad nisam kod kuće:) Takođe, moja prva komšinica, izuzetno outgoing osoba, je moj glavni izvor informacija, moje oči i uši, i sve preko nje saznajem.

    Iako nisam preterano aktivna u druženju sa komšilukom, iskreno, ne mogu da postignem, imam već puno prijatelja, meni je komšiluk veoma važan, i veoma cenim kada ljudi učestvuju u raznim akcijama sa ciljem da se unapredi kvalitet zajedničkog prostora, pogotovo u gradu. Kako da vam kažem, dobro organizovan i funkcionalan komšiluk to je za mene civilazacijska tekovina. Community work, tako ga ovde zovu, iliti volonterisanje za zajedničko dobro, se u Americi veoma ceni. Nešto moraš da doprineseš društvu, ne nužno komšiluku, ali ako ne učestvuješ u tome onda i nisi neka “faca”. Community lideri se uglavnom regrutuju iz starije populacije, ali ne mora da znači, postoji puno raznih programa volonterisanja u koje se uključuju mladi.
    Tipična party hrana

     

     

    Kapkejksi sa puterom od kikirikija
    Već sam pisala ranije koliko su dobri komšijski odnosi tipični za Baltimor, i to uopšte ne čudi kada se uzme u obzir ko sve živi u njemu. Kao i u svakom velikom američkom gradu život u njemu nije lak, pre svega zbog bezbednosti, zato se ljudi drže jedni drugih, pomažu se. To nije kao u Srbiji gde se komšije znaju ceo život, ne, ovde su ljudi mnogo mobilniji, stalno se sele (pronađite članak o selidbi), na novom mestu nemaju taj krug najbliže porodice, rođaka, dugogodišnjih prijatelja, i zato im preostaje komšiluk. Naravno, nisu svi zainteresovani da budu aktivni u njemu, ali ako ste vlasnik kuće, stalo vam je da kraj u kome živite bude čist i bezbedan, ako ne ništa ono zbog toga da posle lakše prodate svoju kuću kad se ponovo budete selili.
    Moram sad da pomenem i popularnu aplikaciju Nextdoor, koja pomaže boljoj komunikaciji komšiluka. Naime, to je kao neka društvena mreža gde se šalju i dele razne informacije, od toga da pauk nosi nekome auto, ili da su na parkiranim kolima uključeni farovi, ili da je neko izgubio mačku, neko pak traži dobrog majstora, neko hoće da proda komad nameštaja, do onih vrlo ozbiljnih tema kao što je prisutan kriminal… čim neko primeti sumljiive tipove kako se motaju oko kola ili pokušavaju da otvore vrata, odmah se postavlja na aplikaciju. Ja dobijam informacije samo jednom dnevno, ali ima ljudi koji su opasno navučeni na to i samo čitaju i komentarišu poruke na sajtu. Ipak, moram da priznam da nivo komunikacije na Nextdoor-u je vrlo civilizovan i konstruktivan.

    E, na toj aplikaciji je, sutradan posle naše komšijske žurke osvanula tema Block party&vandalizam. Neka “zakerala” su se žalila kako, eto, block party služi samo tome da se na njemu svi napiju i da prave haos oko parkiranja. Ne mogu da kažem da se nije pilo, pogotovo uveče, ali osobe koje su ostavile dva auta parkirana u našem bloku dok je trajala žurka, a nedelju dana su stajala obaveštenja na svakom drvetu u ulici da se pomere kola, su to potpuno ignorisale. I naravno kada se zagrejala atmosfera predveče, skupila se hipsterska ekipa, mladići s čudnim brkovima i bradama, i hop, preneše jedan auto na trotoar, sutradan je bio blokiran parkiranim kolima, i ne znam kako se iskobeljao. Druga kola su pak oblepili svim onim obaveštenjima koja su bila zalepljena po drveću. Niko nije objavljivao slike sa tog događaja, svi su se pravili ludi.

    Evo, sad će uskoro da bude Noć veštica, pošto je u subotu sigurno će da bude velika žurka u kraju, ovog petka organizuje se srpska žurka, tek saznadoh, početkom novembra slavimo indijski Divali, i tako… treba to sve postići.

    Continue Reading