Kako smo predstavili Srbiju u američkoj školi

Pre neki dan smo proslavili Cultural day, to je događaj u školi kada se predstavljaju razne zemlje, svako odeljenje bira zemlju koju će predstaviti. Toga dana je velika parada, nose se kostimi, zastave, puštaju se pesme, filmovi, prave se suveniri, i služi se hrana iz izabranih zemalja. Svako dete dobije pasoš, i dok obilazi svaku od učionica, pored “iskustva” dobija i pečat zemlje u kojoj je bilo. Događaj je bio mnogo lep, deca, nastavnici, uprava škole, roditelji, babe i dede su se veoma potrudili. Čak je i kiša prestala da pada dok je bila parada.

Odeljenje moje devojčice, koja ide u Kindergarten (to je kao prvi razred u Srbiji), je izabralo da predstavlja Srbiju, bez ikakvih mojih sugestija. Samom događaju su predhodile nedelje upoznavanja sa srpskom kulturom na času “Poznavanje društva”. Čak i moj sin, koji ide u drugi razred, je s vremena na vreme odlazio u njihovo odeljenje da ih uči rečima na srpskom jeziku. Mama, tata, baba, deda, kuca, mačka, itd, deca su izgovarala reči na srpskom kada sam došla da ih posetim. Moja ćerka je ponovo otpevala pesmu na srpskom “Ti bi hteo pesmom da ti kažem“, koja je ovih dana postala nezvanična himna njenog odeljenja. Ona inače ume lepo da peva, ali kad peva ovu pesmu nekako unese posebnu emociju, i deca to osećaju i zato im se toliko sviđa. Kaže mi da je stalno teraju da im peva tu pesmu, i hoće da je kopiraju, a ona se zbog toga buni. Nećete mi verovati ali meni je pre nedelju dana stigla poruka od mame jedne devojčice iz odeljenja, koju inače ne poznajem, da joj pošaljem link ka toj pesmi, hoće da je čuje, jer se njenoj devojčici toliko dopada.

Cultural day-1

I mi smo se potrudili za tu priliku, naručili smo srpske zastavice,  pronašla sam  i ovaj lep video gde su mogli da čuju tradicionalnu srpsku muziku i vide kolo, i napravila sam video o popularnoj hrani u Srbiji. Ms. Vicki, asistentkinja učiteljice, je jedva dočekala da mi ispriča o njenom iskustvu iz Grčke, kao mala provodila je leta u selu nedaleko od Soluna, gde je uživala u jelima koje je prepoznala sa mog videa, kaže čak se i slično zovu.

I naravno odnela sam palačinke, to je bila ideja moje dece, pošto ih oni mnogo vole.

Palacinke-1

Učiteljica, Ms. Mel, koja je ranije podučavala moga sina i koja je dugo na tabli čuvala papirić sa njenim imenom na srpskom – Melanija, je nabavila majice za decu u bojama srpske zastave, a na nekim je uspela da sama odštampa Srbija, i to ćirilicom. Uspela je čak da pronađe knjigu napisanu i na srpskom i na engleskom koju sam deci čitala. Primetila sam da je bila veoma zainteresovana za našu kulturu,  pitala me je o puno stvari, htela je da što više sazna o nama.

Knjiga-1

Tog dana, kad je bio događaj, deca su na video bimu gledala video o azbuci, i dečije pesmice na srpskom, ironično, većina je zapravo bila prevod popularnih pesmica sa engleskog (Nursery Rhymes).

Skola-1

O školi u koju idu moja deca odranije imam veoma lepo mišljenje i mislim da svako dete zaslužuje takvu školu. Međutim, ovoga puta sam toliko bila dirnuta pažnjom ljudi koji rade u njoj da sam jedva izdržala da se potpuno ne “istopim”.

Možda ne bih bila toliko emotivna da nije bilo onoga što se dogodilo par dana pre. Bila sam tog vikenda, u nedelju, kod moje dobre drugarice, inače zemljakinje. Bio je baš lep dan, popodne, mi sedimo na prostranoj terasi i uživamo u prolećnom suncu, deca se igraju u dvorištu, idila dobrostojećeg američkog predgrađa. Mobilni telefoni nam stoje na stolu ali ih ignorišemo, već posle tri popodne ne možemo da izdržimo. I onda muk. Ma koliko puta smo doživljavali razočarenja i dobijali loše vesti, uvek podjednako boli. Nema veze što smo toliko daleko, i to što ne utiče na naše živote, osim posredno, preko naših porodica i prijatelja odande, i dalje nas veoma pogađa. Nešto kao nedosanjani san.

Srećom, posle par dana desio se Cultural day, taj događaj mi je vratio poljuljanu veru. Rešila sam da uživam sa decom i njihovim nastavnicima u predstavljanju Srbije, i ne samo to, nego da otpratim sa pažnjom i druge zemlje koje su bile predstavljane, Rumuniju, Filipine, Argentinu, Konstariku, Indiju, Peru, Nepal, itd.

Od toga dana deca su počela da traže da im čitam knjige na srpskom, više nije bilo ubeđivanja.

Continue Reading

Bok čoj sa đumbirom i soja sosom, i o američkom feminizmu

bok čoj

Ovih dana objavljujem samo recepte za zdrave priloge koji se jednostavno prave. Za ovaj bok čoj koji se kratko prži sa đumbirom, belim lukom i soja sosom neće vam trebati više od 15 minuta, a dobićete izvrstan prilog uz razna jela. Da ne pominjem da su đumbir i beli luk oružje u borbi protiv virusa koji ovih dana vrebaju sa svih strana. Recept pogledajte na kraju posta.


Američki feminizam

 

1. Na večeri

Nedavno su nam bili prijatelji na večeri. Kada su deca otišla da se igraju, ostali smo samo mi roditelji za stolom, i dok smo se sladili kolačem i kafom ćaskali smo o našoj čestoj temi kako preživetu decu. Komentarišemo njihove prijatelje, bračni par sa malom decom koji imaju full time i uz to veoma stresne poslove, i kaže moja prijateljica, Zamisli, žena ustaje u 5 sati ujutru da bi skuvala deci šta će da jedu tog dana, a onda ide na posao, ja da sam na njenom mestu, moja deca bi jela samo picu. Ja joj kažem da je to uobičajno u Srbiji. Za razliku od Amerikanki, žene u Srbiji su uglavnom zaposlene, i to puno radno vreme, tako je bilo i u generaciji moje mame, retko ko ostaje kod kuće, obično ako ne može da nađe posao. I nije to stvar izbora, već moraju da rade da bi porodica finansijski opstala, nije kao u Americi gde jedna plata može da bude dovoljna. Stvarno?, čudi se ona.

U Americi sve više žena radi, čak i neke teške fizičke poslove, ali i dalje ima mnogo onih koje rade kraće radno vreme ili ostaju kod kuće da podižu decu. Za razliku od Srbije, u Americi ne postoji trudničko bolovanje, a porodiljsko traje veoma kratko, obično 6 nedelja, koje poslodavac pokriva, ili nešto duže uz neke posebne aranžmane. Takođe, ovde je retkost baka-deka servis, što zbog daljine, što zbog toga što ovde roditelje ne osećaju obavezu da na taj način pomažu deci i unucima, takoreći imaju svoj život. Prećutkujem svojoj prijateljici misao da znam da je žena koja kuva u 5 sati ujutro Poljakinja, i da kao većina evropskih žena, koje dođu da žive ovde, postaju opsednute kuvanom hranom, jer vidi posledice loše i brze hrane po ovdašnje stanovništvo. Kuvaju zato što misle da to doprinosi dobrom zdravlju njihove porodice, i nikakav feminizam ne može da ih ubedi da je to “porobljavanje” žena. Takođe joj prećutkujem da su žene u Evropi doživele osamostaljenje mnogo ranije nego žene u Americi, pogotovo u kumunističkim zemljama.

Nastavljam sa pričom o našim ženama u Srbiji, pored toga što su full time zaposlene, tamo nemaju servis koji im redovno čisti kuću, i muževi im veoma retko pomažu u tome. Uglavnom se ne hrane po restoranima, niti naručuju hranu, same kuvaju, i to from scratch. Kad bi samo američke žene videle u kakvim se majušnim kuhinjima ta hrana pravi… oduvek sam mislila da je to kosmička nepravda, ovde u Americi žene imaju velike i moderne kuhinje a tako retko kuvaju. Naše žene često ne koriste kola koja inače dosta pomažu da se brzo završe razni poslovi, jer je benzin veoma skup kao i auto, već se guraju u public transportation. Kad dođu umorne kući sa posla, i to sa punim kesama, dočekuje ih spremanje večere i rad sa decom, pisanje i kontrola domaćih zadataka, i opet redovni poslovi u kući. Za vikend mali predah i tim redom. Neko ima sreće pa ima pomoć roditelja, ali neko nema, čak mora i o njima da brine.

Pa ipak nekako stignu da povedu računa o svom izgledu. Ne idu toliko često u teretanu, ali su stalno na nekim dijetama, i bitno im je da se lepo obuku i doteraju. U Americi se više neguje prirodan i opušten izgled, generalno tako je svuda gde su žene  finansijski nezavisne, ipak nekad preteruju u svom opuštenom izgledu.

2. Na Skajpu

Skoro pričam sa mojom prijateljicom iz Srbije preko Skajpa, pita me šta ima, kako su mi američke prijateljice. Ja joj kažem da se spremaju za marš. Kakav marš? Marš žena u Vašingtonu, kažem. Šta im fali tamo? Kažu da im fali jednakost po zaradi sa muškarcima, i neće da im neko poništi prava koja su stekle, bore se za imigrante, za različitost, za minimalnu dnevnicu, za čist vazduh i vodu, i ima još tu puno ciljeva borbe… Jel’ znaju sa čime se mi ovde u Srbiji borimo?

3. U teretani

Kad bi samo znale koliko ste imale sreće što ste rođene u Americi, kažem prisutnim damama posle časa joge u teretani. Povela se priča o Maršu žena, instruktorka nudi pomoć u organizaciji prevoza za taj događaj. Zamislite koliko ima žena u svetu koje nemaju ni najelementarnija prava?, pitam. Znamo, ali hoćemo još, hoćemo zdravstveno osiguranje za sve  i hoćemo da mi odlučujemo o našem telu, i tu se nastavlja spisak.

Ja sam čula da u Evropi ljudi plaćaju isti porez kao mi ovde u Americi, a zauzvrat socijalna zaštita i obrazovanje su besplatni, kaže jedna od njih. Neko te je dobro slagao, kažem joj, da li je isto kad ti ovde u prodavnici platiš 6% PDV-a, ili 18% pa i više kao što je u Evropi. Da li je isto kad na svakih 100 dolara moraš da daš državi 70 dolara za penziono, zdravstveno, porez na platu i ostalo. Eto tako je u mojoj zemlji. Iako je sve besplatno, dobijaš vrlo malo od toga, moraš da podmićuješ doktore ili da ideš kod privatnika. Plus što žene idu na trudničko i porodiljsko od godinu dana i to pokriva država a ne poslodavac. Na to će ona: Super, tako bi trebalo i kod nas! Zvuči sjajno u teoriji, ali u praksi je drugačije – teško je naći i zadržati posao kad si u fertilnom dobu svog života, poslodavci neće da rizikuju sa nekim ko će da tako dugo odsustvuje sa posla, čak te otvoreno pitaju da li uskoro planiraš decu (doživela!), i da ironija bude veća, populacija u mojoj zemlji se veoma brzo smanjuje uglavnom zbog loše ekonomije, sve je više mladih ljudi koji nemaju decu ili odlaze iz zemlje da bih ih imali. To je tako u Istočnoj Evropi, u drugim delovima Evrope je drugačije, kaže moja prijateljica. Nije Istočna, nego Jugositočna Evropa, odgovaram, drugo, pitanje je koliko će još dugo koncept socijalne države da opstane tamo.

Tako je, javlja se jedini prisutni muškarac. Koprca se, inače već vidno uznemiran women’s power atmosferom.

Istina je da su nejednake zarade, ali mora da se kaže da ovde mnogo žena po svom izboru radi državne ili NGO poslove koji generalno nisu mnogo plaćeni. Opet ima i onih žena koje rade vrlo odgovorne poslove, dobro su plaćene za to, ali nešto moraju da žrtvuju. Ako imaju sreće, mogu da imaju  decu o kojima će da brinu očevi. Da, stay-at-home tate ovde nisu retkost. U našoj okolini znam nekoliko njih, u odeljenju mog sina idu devojčice čiji očevi se staraju o deci. Jedan čak brine o četvoro dece. Do skoro smo imali komšiju koji je brinuo o troje vrlo male dece. Mogli ste svugde da ga vidite kako nosi bebu u kerijeru, i gura kolica sa njih dvoje, na licu uvek zen, nijednom da povisi ton na svoju decu. Jednom prilikom bila nam je jedna od ćerki takvih tata na večeri, i kaže ona, super je sve što si spremila, ali moj tata najbolje kuva na svetu, kad on spremi Čili to je prste da poližeš. Svo troje pomenutih tata su oženjeni doktorkama: pedijatrom u prvoj pomoći, ginekolom i onkologom. Kladim se da nijedna od njih nije osetila da su joj ugrožena prava.

4. U restoranu

U restoranu sam sa drugaricama, znam da će celo veče da protekne u priči o Maršu žena. Zapanjene su pošto su saznale da ne znam da je sutradan inauguracija predsednika, zaista se trudim da što manje pratim vesti. Razmenjuju se plakati za subotu, gledamo listu učesnika, malo je bezveze što će biti samo govora, raja voli pesmu. Tu je priča o logistici, kažem im da obavezno ponesu dosta vode i hrane, to ja iz iskustva, i da se dobro paze.

Pala mi je na pamet misao kako život može da bude vrlo ironičan – pre dosta godina ja sam išla na demostracije protiv vlasti koja je krala na izborima, a onda sam došla u Ameriku, i dočekala da se organizuju protesti protiv čoveka koji je legalno došao na vlast. Da se ne lažemo, to je nezvanično Marš protiv Trampa.

Razgovor se ponovo vrti oko Trampa, to je inače glavna tema naših poslednjih sastanaka. Kaže moja prijateljica, Pre neki dan sam videla čoveka koji nosi majcu sa slikom Donalda Trampa, i zapanjila sam se, jer do tada nikada nisam uživo videla nekog ko je otvoreno za njega. Pomislila sam, nastavlja one, Bože, mora da živim u nekakvom mehuru, ja uopšte ne poznajem njegove glasače. Pitam ih da li na njihovim porodičnim okupljanjima dolazi do otvorenog sukoba između protivnika i pristalica Trampa, da li su izbrisale na Facebooku prijatelje koji podržavaju Trampa, da li imaju razumevanje za one koji su glasali za njega zato što nisu mogli da glasaju za Hilari… Ko je glasao za Trampa ne može nikako da bude moj prijatelj, izričita je njegova najveća protivnica za stolom. Želim im da pate zbog njihovog izbora.

Zamišljam Marš žena na Srbiji u kome učesnice traže ne jednake plate sa muškarcima, već osnovno pravo, da ih država brani od nasilnika i ubica. Moguće da se sada o tome više piše nego ranije, ali čini mi se da nikad više nije bilo porodičnog nasilja kod nas u Srbiji, kad god otvorim naše vesti pročitam o ubistvu neke žene od strane njenog partnera.

Tu se negde povela i priča o ukidanju bužeta za razne federalne ustanove i programe (manje dražavnih poslova) u kojima veliki broj ovdašnjih ljudi radi, između ostalog i moje prijateljice.

5. Kod frizerke

Ulazim u frizerski salon i dobacujem mojoj frizerki, Šta je, nisi na maršu u Vašingtonu! Ona prevrće očima. Moja frizerka je imigrantkinja, religiozna je osoba, i zaista veoma vredno radi da bi njen frizerski salon opstao. Teško joj pada što liberals (anti-konzervativci, glasači demokratske stranke) propagiraju stvari koje nisu u skladu sa njenim hrišćanskim vrednostima. Za njih kaže da su hipokriti, jer se stalno pozivaju na toleranciju, ali potpuno su netelorantni  prema svima onima koji ne misle kao oni. Znam da neki neće da dođu u moj salon zato što su videli na mom Facebooku da ne podržavam liberals, ali ja sam došla u Ameriku, slobodnu zemlju, da bih mogla da kažem ono što mislim.

Kad se Marš završi ostaće slike na Facebooku i Instagramu kao podsetnik na dobro zezanje, smešne anegdote, prepričavaće se sjajna atmosfera na događaju gde su se žene osetile slobodno, ujedinjeno i snažno, i kako definitivno menjaju svet na bolje. Na drugom kraju sveta žene će da se “rešavaju” svoje ženske dece, neke će devojčice dobiti stare i ružne muževe ugovorenim brakom, druge neće moći uopšte da idu u školu, neke će moliti Boga da njihovo selo ne napadne neprijateljsko pleme i ne otme ih, neke žene će trpeti uznemiravanje i maltretiranje svojih šefova i gazda ali bar imaju posao, a neke će pak biti sretne što provode subotu u miru sa svojom porodicom.


Bok čoj sa đumbirom, belim lukom i soja sosom

Bok coj 4 (1 of 1)

Bok čoj je vrsta kineskog kupusa. Ja gotovo uvek kupujem baby bok čoj, ali vi možete da koristite i onaj krupniji. Umesto soja sosa možete mu dodati susamovo ulje, ali manju količinu. Nemojte da ga prekuvate, svetli deo treba da ostane hrskav.

Između listova ume da se zadrži zemlja i pesak, pa morate pažljivo da ga operete. Najbolje da ga isečete uzdužno na četvrtine i zatim potopite u vodu. Posle ga prosušite papirnatim ubrusom, ili u spineru.

Ovako spremljen bok čoj servirajte kao prilog uz svinjetinu, tuna stejk ili uz soba testeninu.


Sastojci:

1 kašika maslinovog ulja

2 čena belog luka, sitno iseckana

1 komad đumbira (2cm), sitno iseckan

2 veze baby bok čoja, isečen uzdužno na četvrtine ili 1 krpni bok čoj iseckan na manje komade

2 kašike soja sosa

1 kašičica crnog susama

 

Priprema:

Najpre zagrejte maslinovo ulje u voku ili šerpi na srednje jakoj temperaturi. Dodajte prvo iseckan đumbir, zatim iseckani beli luk i pržite ih oko 1 minut. Zatim dodajte iseckan bok čoj i pržite sve uz mešanje. Kada zeleni deo omekša kao na slici, posle par minuta, dodajte soja sos, promešajte sve, i sklonite sa vatre. Stavite bok čoj u posudu za serviranje i pospite ga crnim susamom. Posolite bok čoj ukoliko vam i sa soja sosom nije dovoljno slan. Služite odmah.


Continue Reading

Čorba od bundeve i ljutike, i o izborima

Čorba od bundeve

Istočna Evropa

Prođe tačno nedelju dana od izbora u Americi i strasti se polako smiruju. Za nas koji živimo ovde sva ta dešavanja oko izbora traju previše dugo, tako da je većina potpuno umorna od svega. Naime, u Americi mnogo meseci pre samih izbora za predsednika države, traju izbori za predstavnike dveju glavnih partija na predsedničkim izborima. Srećom ne pratim puno medije, vesti na televiziji uopšte ne gledam, ionako imam par kanala do kojih dobacuje moja sobna antena (kablovsku nemam sigurno već šest godina), ne pratim ovdašnje novine… tokom kampanje sam čak prestala sa pretplatom na elektronsko izdanje Vašington Posta, jer su smorili za sve pare, kada sam naišla na članak sa naslovom Melania Trump and the culture of cheating in Eastern European schools, u fazonu nije ni čudo što je Melanija Tramp kopirala govor Mišel Obame jer u Istočnoj Evropi postoji izražena kultura varanja i prepisivanja u školama, znala sam šta mi je činiti. Nisam ja naivna, znam šta se sve kod nas radi po školama, ali ja nisam varala, a i dosta ljudi koje poznajem, prema tome nema mesta jednoj takvoj generalizaciji. Svako ko je u Americi studirao zna da postoje nacije i regioni u svetu za koje su studenti iz Istočne Evrope “male mace” kada je u pitanju varanje.

Izbori u Americi 2016

Ekstremna emotivnost

Kad smo kod medija da znate da i u Americi oni ispiraju mozak ništa manje nego u drugim zemljama. Nije politički marketing zahvatio samo klasične medije svugde ga ima, i meni je najveći utisak kolika je njegova snaga da plaši ljude i da ih deli.

Čini mi se da za ovih deset godina kako sam u Americi nikada nisam videla toliku ostrašćenost među ljudim kada je politika u pitanju. Nekako su mi ranije Amerikanci izgledali racionalniji, fokusirani pre svega na ekonomiju, što bi trebalo da bude najvažnija tema, bez toga sve ide nizbrdo, ali više nisu. I ne, ne bave se oni puno spoljnopolitičkim temama, njihova briga u tom delu najviše doseže do globalnog zagrevanja.

Društvene mreže, iako su pokazale svoju moć na prošlim izborima, sada su definitivno doživele svoj procvat. Meni je bilo interesantno da pratim ponašanje ljudi na njima, pre svega na Fejsbuku. Po prvi put sam u životu koristila unfollow opciju jer neki ljudi zaista nemaju meru, neka se malo ohlade, pa ću ih vratiti na follow listu. Mene je u početku čudila politička jednostranost mojih prijatelja, a onda sam shvatila da je puno njih radije ćutalo o svojim stavovima, što zbog straha na reakciju druge strane, što zbog toga što su se smorili. Bilo je i onih koji su samo hteli da ne ispadnu glupi u društvu pa su se privoleli većini. Oni pomirljivi, mislim na one što su hteli da pomire suprotne strane, su najgore prošli, navukli su bes obeju strana… izvinjavali se, brisali svoje postove, ili su se totalno autovali iz sajber spejsa. Ako nisi sa nama, onda si protiv nas, da znaš, ti si jedan loš čovek, ti si u stvari naš neprijatelj.

Zatim neverovatno dosadni selebriti… možda zato što me uopšte ne interesuju njihovi privatni životi, ali mislim da je sramota da pored sve pažnje, novca, talenta, uspeha, njima ni to nije dovoljno, nego hoće da pokažu kako su pametni, pravedni, cool, jednostavno superiorniji u svemu od običnog sveta, i taj rad. Ja bih to nazvala attention whoring.

Izbori u Americi 2016

Izbori u školi

Jedan od najvećih utisaka mi je bio taj kako su moja deca u školi ispratila izbore. Možete da vidite fotografije rada mog sedmogodišnjeg sina na temu presednički izbori. Možda nije loše da se deca upoznaju sa izbornim sistemom, kad se samo setim neviđeno dosadnog Ustava u srednjoj školi, ali oni su čak u svojim odeljenjima glasali za budućeg presednika, zajedno sa učiteljicama, i objavili su rezultate. Sin je bio za Trampa zato što je boy, ćerka je bila za Klinton zato što je girl. Iskreno meni je to bilo neverovatno, posle sam proverila, ta praksa postoji i u drugim školama. Eto, a ja sam svoju decu sve vreme čuvala od toga, nekako su tako mala i neiskvarena, neka još uvek uživaju u svojoj nevinosti. Moram da priznam da mi se dizala kosa na glavi kad bi čula kako se prijateljice hvale kako im deca od 3, 4 godine mrze Trampa, eto kako su mala, a veća pametna i dobro rasuđuju. Slično osećanje sam imala prošlog leta u Srbiji kad smo bili u nekom restoranu, čula sam kako sin, malo stariji od moga, priča tati kako će on da pobije sve iz Severne Amerike… muž i ja smo se samo pogledali, naša deca su tamo rođena.

Na sam dan glasanja po prvi put smo pričali sa našom decom o izborima, da li znate za koga mama i tata navijaju (zapravo bilo je više za koga ne navijamo), još uvek ne možemo da glasamo, deca rekoše da nemaju ideju. Onda sam iskoristila trenutak da poentiram, ne znate zato što mi nismo hteli da vas opterećujemo time, budite nam zahvalni zbog toga, i zato što je glasanje jedna vrlo privatna stvar. I sutra kad odete u školu neću da čujem da ste se zbog toga svađali sa drugom decom, ili međusobno.

Sutradan sam deci rekla da se prva žena novog presednika zove kao mama, a i ćerka mu ima slično ime. Moram da napomenem da su me zbog mog imena u poslednje vreme zagledali i značajno mi se smeškali radnici UPS-a i službenice na šalterima. Sadašnja presednikova žena je živela u istoj zemlji kao mama, sećate se pričala sam vam o Jugoslaviji. A u mestu, odakle je first lady, vaša baba je živela i radila sve dok se nije udala za dedu. Moj sin se najviše obradovao kad je saznao da novi presednik slavi rođendan samo par dana pre njega.

Izbori u Americi 2016

Komšinica

Dan posle izbora svi oko mene su bili u šoku, svi plaču, neki ljudi čak nisu ni išli na posao zbog žalosti. Na vrata mi kuca komšinica, ulazi sva uplakana, ne znam šta da joj kažem, osim toga da sam i ja proplakala reke suza zbog mnogih izbora. Čak i na poslednjim izborima u Srbiji sam bila toliko pod stresom, da kad sam videla prve rezultate, isključila sam kompjuter, stavila slušalice na uši, pustila muziku, i tugovala sam…. bar sam uspela da očistim i sredim celu kuću, niko me nije dirao ceo dan. Rekla sam joj da nije kraj sveta, ima lepu porodicu i dobar život, i treba da bude srećna što živi u zemlji sa jakim sistemom i institucijama… zapravo treba da bude presrećna što se rodila u Americi, zamisli kroz šta neki ljudi prolaze u drugim delovima sveta, bez osnovnih prava, bolje da ne znašali ja sam putovala, čak sam živela u Kirgistanu godinu dana (to je česta pojava da mladi Amerikanci odlaze u zemlje trećeg sveta da žive i rade, nije loše za CV), videla sam ja u kakvim uslovima ljudi žive. Ali ti si i tamo bila američki državljanin, zaštićena od svoje zemlje, i onda se setim kroz šta smo sve mi prolazili tokom 90-ih, redova za vize, onda ako si sreće da je uopšte dobiješ plaćaš izlaznu taksu, ponižavanja na granici, veći deo života moje generacija je tako prolazila, bez ikakvog dostojanstva.

Posle par sati ja sam njoj kucala na vrata, otvorila mi je u još gorem stanju nego što je bila tog jutra. Evo, donela sam ti nešto što sam skoro prvila, teglu ukiseljenog povrća (turšiju) i poslednje ostatke ajvara, to make you feel better. Majušni osmeh na njenom licu.

Srpsko okupljanje

Ni u Baltimoru izbori nisu prošli bez srpske dijaspore. Ovog puta je bilo žensko okupljanje u jednom francuskom restoranu. Iako je ideja bila da se ne priča o izborima, naravno da smo završili na tome. Situacija je bila 5:3 za Trampa. U žaru polemike ja sam vadila puža iz kućice, nesrećnik je ispao i bućnuo se u zeleni sos od putera, i prekrio mi celu novu roze rolku flekama. Srećom, sve se opralo.

Thanksgiving

Evo još malo pa će Dan zahvalnosti. To je veoma važan praznik za Amerikance, zato što simboliše ujedinjenje, pomirenje i zahvalnost. Originalno praznik je nastao tako što su jednom prilikom domoroci, Indijanci, doneli hranu, između ostalog i ćurku, belim “dođošima” koji su gladovali u novoj negostoljubivoj sredini… to je bio gest pomirenja koji je dosta promovisan u američkoj kulturi.

Nije teško naslutiti da će ove godine izbori biti česta tema na porodičnim okupljanjima povodom ovog praznika. U početku svi će ćutati o tome, trudiće se da budu civilizovani, makar zbog gostiju koji nisu deo porodice. Onda počinju male iskrice, više kao šale, tokom same večere. Kad je pečena ćurka već pojedena, a i zalivena, tada će krenuti toliko puta ispričana priča o generacijskim razlikama. Pa videli ste i sami bezbroj puta te scene u američkim filmovima. Na kraju će sve svi pomiriti uz gunđanje.

 

Čorba od bundeve i ljutike

Čorba od bundeve i ljutike

Bundeva i ljutika – su jedna super kombinacija. Možete čak da ih zajedno pečete u rerni, to je odličan prilog. Ako još niste počeli da koristite u kuvanju ljutiku, iliti kozjak, iliti shallot, krajnje je vreme. Zapamtite, nema boljeg luka za soseve, čorbe i prelive za salatu. Pogledajte o ovom luku više ovde.

Ovog puta sam ga karamelizovala, ili dinstala dugo u puteru, dok nije dobio braon boju i postao hrskav, i takvog ga služila uz čorbu. Takođe sam koristila sveži đumir, da  malo da “živost” čorbi. I konačno sam koristila marjoram, začin koji je dugo čamotinjao na mojoj kuhinjskoj polici, konačno sam mu dala svrhu postojanja u čorbi od bundeve. Super se uklopio. Uvek umesto njega možete bundevi dodati žalfiju.


Sastojci:

1 manja bundeve (2kg)

3 kašike putera

4 ljutike (shallot luka), iseckanog na tanke krugove

So i biber

1 komad đumbira (1 cm), sitno iseckanog

1 – 2 kašičice majrorama, sušenog ili svežeg

1 l, ili više, pileće supe ili vode, zavisi koliko gustu čorbu želite

 

Priprema:

Zagrejte rernu na 200C (400F).

Prepolovite bundevu i uklonite semenke, isecite bundevu na kriške, stavite u zagrejanu rernu i pecite  40-50 minuta dok potpuno ne odmeknu. Kad je bundeva ispečena skinite meso sa kore.

Dok se bundeva peče stavite iseckanu ljutiku u lonac da se dinsta u puteru, na blagoj vatri, dok se ne karamelizuje i postane hrskava.

Polovinu karamelizovanog luka izvadite, to ćete kasnije služiti u čorbi, a onoj polovini u loncu dodajte meso bundeve i supu tj. vodu, so, biber, marjoram, iseckan đumbir. Kuvajte sve na jakoj vatri do ne počne da ključa, onda smanjite temperaturu i kuvajte još oko 15 minuta. Malo rashladite čorbu i štapnim blenderom je izblendajte. Dodajte so i biber i još supe ukoliko je potrebno. Ponovo zagrejte čorbu i služite je uz karamelizovanu ljutiku koju ste predhodno malo posolili.


Continue Reading

Čorba od brokolija i krompira (u poseti Pensilvaniji)

Nedavno sam dovukla sa lokalne pijace neverovatno veliku glavicu brokolija, cvetove smo nekako uspeli da iskoristimo, ali ostalo je stablo, baš veliko, šteta je bilo baciti ga. Pošto ne volim da bacam hranu, uvek se trudim da sve iskoristim, pala mi je na pamet ova čorba. Uparivanje sa krompirom je došao kao sasvim očekivan izbor. Ima jedna fora kada se pravi čorba sa krompirom, obavezno ga propržite na početku, to će čorbi dati puno na dobrom ukusu. Malo putera, limunovog soka, Parmezana i vlašca, i eto jedne odlične i zdrave čorbe za hladne zimske dane.

pensilvanija
Reka Susquehanna

Morala sam da ubacim u ovaj post priču o Pensilvaniji gde smo skoro boravili. Išli smo da posetimo mesto gde sam provela nekoliko meseci svoga života, uglavnom trudna. Dok smo došli do Stejt Koledža, univerzitetskog gradića gde je moj muž završio postdiplomske, i gde se moj sin rodio, boravili smo u raznim usputnim mestima i uživali u prelepim ruralnim pejzažima u ranu jesen.  Iako je u bolnici proveo tek par dana, a odatle odveden pravo u Baltimor, moj sin se  oseća kao Pensilvanjanin, čak i strasno navija za Stilerse u američkom fudbalu, što je veliki greh u Merilendu, odakle su Rejvensi, njihovi najveći suparnici. Ovaj odlazak je bio organizovan zbog njegove želje da vidi svoje rodno mesto.

 

 

Čorba od brokolija i krompira

potaž čorba od brokolija

 


Sastojci:

1 kašika maslinovog ulja

1 kašika putera

1 srednji luk, sitno iseckan

1 čen belog luka, sitno iseckan

1/2kg krompira, oljuštenog i iseckanog na kockice

So i biber prema ukusu

1kg brokolija, očišćenog i iseckanog, cvet i stablo

1l pileće supe ili vode

1 kašika limunovog soka

Za služenje: izrendan Parmezan i perca vlašca

 

Priprema:

Stavite u lonac ulje i puter da se zagreju. Dodajte iseckani luk i dinstajte ga par minuta dok ne postane staklast. Dodajte iseckan krompir i pržite ga dok ne postane hrskav, uz povremeno mešanje. Dodajte so i biber prema ukusu, i beli luk. Na kraju dodajte iseckan brokoli i supu tj. vodu. Pojačajte vatru i kad čorba počne da ključa, smanjite temperaturu, kuvajte sve dok krompir i brokoli ne odmeknu. Izblendajte čorbu ručnim blenderom. Dodajte limunov sok, i so ukoliko je potrebno. Služite čorbu uz sveže izrendan Parmezan i iseckan vlašac.

 


pensilvanija, SAD

Kad dođete u Pensilvaniju imaćete osećaj kao da ste se vratili u ne tako blisku prošlost. To i jeste veoma stara američka država, ima dosta stare arhitekture i naseobina. Nekada je Pensilvanija imala dosta veći značaj u zemlji ali njeno bogastvo i uticaj  su se dosta smanjili, uglavnom o njoj se najviše govori u vreme predsedničkih izbora, zato što je swing state, neopredeljena, pa se stranke tu bore za primat. Nekada je kroz nju prolazila veoma važna železnička pruga koja je povezivala Istočnu i Zapadnu obalu, ovde su nekada bili veliki rudnici metala koji su zapošljavali ne tako mali broj imigranata iz naše zemlje, Pitsburg je bio veliki centar proizvodnje čelika, a u Filadelfiji je potpisana Deklaracija o nezavisnosti. Osim toga ovo je veoma važna poljoprivredna zemlja, prepuna je velikih i malih farmi koje ćete lako prepoznati po štalama i silosima ofarbanim u tamno crveno boju. U Pitsburgu je sedište velike firme Heinz, koja prozvodi sveprisutni kečap i majonez, a na istoku je popularna konditorska kompanija Hershey’s. Iz Filadelfije je čuvni čizstejk, posetila sam i probala onaj originalan u restoranu Geno’s.

U istočnom delu države je i čuveno zdanje Fallingwater, delo poznatog artitekte Frenk Lojd Rajta. Ako ste u blizini obavezno posetite to mesto.

pensilvanija, SAD
Salaš za kukuruz

U Pensilvaniji, posle Ohaja, živi najveća zajednica Amiša. Često ćete ih videti kako uz manje puteve prodaju robu sa svojih imanja, i to na zaprežnim kolima. Nikada neću zaboraviti svoju zbunjenost kada sam vozeći auto u daljini ugledala čoveka u crnom odelu sa šeširom pored kola sa konjima, nisam bila sigurna da li mi se ta scena pričinjava.

pensilvanija-7-1-of-1

Na samom zapadu države je Pitsburg, grad sa najvećim brojem mostova, tako se bar meni učinilo, a na krajnjem istoku je Filadelfija, između njih gotovo da nema velikog i bitnijeg grada. Tu negde in the middle of nowhere, u Happy Valley, se nalazi gradić Stejt Koledž (State College).

pensilvanija, SAD

Iako je tako mali i udaljen od velikih centara, to je veoma prijatno mesto za život za ljude sa decom. Bezbedan je, ima puno parkova, i mesta za obilazak sa divnom prirodom, dobre su škole, a na kraju tu je i odličan državni univerzitet Penn State University. I ako još volite američki koledž fudbal, vi ste na pravom mestu. Fudbalski tim Nittany Lions je ovde užasno popularan, tu je najveći univerzitetski stadion za američki fudbal. Šta da vam kažem kad su u hotelu servirali američke palačinke sa borovnicama i belom čokoladom, da bi bile u bojama tog fudbalskog tima.

pensilvanija-4-1-of-1
Štala
pensilvanija-10-1-of-1
Magacin
pensilvanija-11-1-of-1
Most
pensilvanija-60-1-of-1
Glavna kuća na imanju

Jedino što je loše je klima. Zime dolaze brzo, hladne su i dugo traju. Samo kad se setim moje svakodnevne borbe sa snegom u dugoj vožnji do posla i nazad. Ovde se ništa ne zatvara kad padne sneg, za razliku od Merilenda.

pensilvanija-13-1-of-1

Čim smo došli u Stejt Koledž odmah smo otišli do legendarnog austrijskog restorana koji je širio hipsterski duh mnogo godina pre nego što je to postalo popularno. U restoranu će vas dočekati otac sa brkovima kao u Franca Josifa i njegova dva sina u klompama i crvenim dokolenicama. Što se tiče hrane nije to neko posebno mesto, ali bečka šnicla, kobasice, Zaher torta uvek dobro dođu. Gazde su uvek spremne za priču i puni šala, jednom su me tako terali da perem sudove u kuhinji zato što sam jedva takla svoje jelo, odustali su od kazne kada sam im objasnila da imam mučninu zbog trudnoće.

pensilvanija-14-1-of-1
Herwig’s bisto, austrijski restoran, State College
Bečka šnicla
Bečka šnicla
kobasica sa kupusom
Kiseli kupus sa kobasicom
Stejt koledž
Glavni kampus, Penn State University

Kao što je za očekivati život ovog gradića je sasvim povezan sa kampusom univerziteta. Ne znam kako je sad, ali čini mi se da i dalje postoji politika privlačenja stranih studenata kroz davanje izdašnih stipendija, zato ovde vlada prilično internacionalna atmosfera. Na kampusu postoje ture za posetioce gde iz nekog čudnog razloga vodiči moraju da se kreću unazad, nemojte da se iznenadite kad to vidite.

Stejt koledž
Zgrada rektorata, Penn State University

Stejt Koledž je skoro dobio divnu besplatnu botaničku baštu, koja nam se mnogo svidela. Amerikanci umeju da naprave tako divne vrtove, pa čak i one povrtarske, da čovek može samo da uživa u njima.

pensilvanija-28-1-of-1
Arboretum, State College
pensilvanija-35-1-of-1
Arboretum, State College

pensilvanija-32-1-of-1

pensilvanija-30-1-of-1
Arboretum, State College

pensilvanija-31-1-of-1

pensilvanija-37-1-of-1
Sladoledarnica, State College

U kampusu inverziteta od lokalnog mleka prave odličan sladoled, koji nismo mogli ovog puta da probamo, jer je gužva bila prevelika.

Mrmot
Mrmot

U Pensilvaniji ste okruženi raznim životinjama, kako domaćim, tako i divljim, mrmotima, rakunima i tvorovima, chipmunks, nešto što podseća na veverice, jelenima, srnama, u planinama ima i divljih mačaka. U Pensilvaniji nije čudno ako zaposleni uzmu slobadan dan kad počne sezona lova, posle pokazuju kolegama fotografije ulova na svojim telefonima.

Inače meni su srne i jeleni ko zna koliko puta prešli put, jednom su nam puno oštetile kola dok smo putovali po mraku, dakle vrlo su opasne u saobraćaju.

pensilvanija-58-1-of-1

Obišli smo i Penn’s Cave, interesantnu pećinu koja je ispunjena vodom i koja se razgleda čamcem. Bili smo i u gradiću Bellefonte, koji je poznat po kućama u viktorijanskom stilu.

pensilvanija-52-1-of-1
Pećina Penn’s Cave
pensilvanija-55-1-of-1
Pećina Penn’s Cave

pensilvanija-57-1-of-1

Na kraju smo se ponovo našli na predivnom mestu pored reke Susquehanna, nedaleko od Herisburga, glavnog grada Pensilvanije, to nam je bilo prvo stajalište na putu do Stejt Koledža. U pitanju je sačuvano istorijsko gazdinstvo sa štalom, magacinima, glavnom kućom, crkvom, itd… možete da ih vidite na fotografijama sa početka priče. A onda smo se vratili u toplije krajeve.

pensilvanija-59-1-of-1
Tipična farma u Pensilvaniji
Continue Reading

Kapkejksi od kokosa, i Božić u emigraciji

Kapkejksi od kokosa

 

Svi moji američki prijatelji znaju da ima nešto čudno u vezi sa našim Božićem – dolazi u januaru. Ne, ne slavim Epifaniju, nego srpska crkva ne prati novi kalendar, već stari, koji skoro dve nedelje kasni, svaki put im objasnim.

Kao i većina naše emigracije u danima oko Božića pomislim kako bi bilo lepo kad bi naša crkva odlučila da ne budemo mimo sveta iz mnogo praktičnih razloga. Recimo jelke, ne možete da ih kupite kasnije, jer nestanu, a opet kad su u kući tako dugo počnu da se raspadaju. Ipak, ni to nije toliko strašno koliko radni dan koji pada na Božić, posle toliko neradih dana u decembru teško je pitati poslodavca za još jedan slobodan dan u januaru. Zatim, emigracija koja je bliže Srbiji ne može da proslavi Božić sa svojom familijom, već ih posećuju pre praznika. Suprotno nama odraslima, naša deca misle da smo mi zapravo veliki srećnici jer imamo dva Božića, to znači da našu kuću Deda Mraz posećuje dva puta.

Ovde kad je naš Božić nema svečane atmosfere, na ulicama se oseća umor od praznika koji su prošli. Čak i Grci, kojih ovde ima puno, slave ovaj praznik po novom kalendaru. Prošle godine sam se za Božić vozila u taksiju mister Okbabe, imigranta iz Eritreje čije sam usluge često koristila. Tako sam saznala da i njihova crkva slavi Božić baš kad i mi. Oboje smo se obradovali toj činjenici. U taksiju je bila mala ikona tamnoputog sveca, znajući koliko imigranti vole da pričaju o stvarima iz svoje otadžbine, pogotovo ako su još “sveži”, rekla sam mu, pričaj mi malo o tom vašem svecu.

Badnjak-1

I pre nego što je počeo zimski raspust učiteljica mog šestogodinjeg sina mi je predložila da proslavimo srpski Božić u njihovom odeljenju. Učiteljica je veoma mlada i puna entuzijazma, rekla je da jedva čeka da sazna o tome kako mi slavimo naš Božič. Kako se praznik približavao puno sam razmišljala kako da predstavim deci i učiteljici taj praznik. Pokušavala sam da se setim šta smo to mi radili za Božić kad smo bili mali, potpuno sam bila zaboravila da mi nismo ni slavili taj prazik već samo Novu godinu. Moja deca su bila zaprepašćena kada su to saznala. Država ga je zabranila, rekla sam im. Setila sam se starih srpskih zajednica ovde u Americi, u kojima srpski jezik nije opstao, ali i dalje postoji crkva i i neguju se običaji.

Rešila sam da napravim i odnesem česnicu, deci će sigurno biti zanimljivo izvlačenje parica. Nadam se da neće biti tužna ako ne pronađu paru, srećom, škola nije previše politički korektna, ne ohrabruju preosetljivost kod dece. Možda da odnesem badnjak, i to je interesantan detalj, to je srpsko božićno drvo. Kao i svake godine na Badnje veče sam otišla sa decom u obližnji veliki park da potražimo badnjak. Nismo uspeli da nađemo nijednu oborenu granu, lomljenje ili seča nije dolazilo u obzir. Pokupila sam hrastovo lišće sa zemlje i kasnije kod kuće ih lepila na grančice. Nije uopšte loše ispalo, mnoge je prevarilo.

Otišla sam na jutjub da pogledam nešto od sadržaja vezanog za Božić. Najpre su se prikazali video zapisi sa prangijanjem Srba po Americi, to baš nije prihvatljivo za decu, pogotovo sada kada se u Americi vodi oštra debata o posedovanju oružja. Posle sam pronašla nešto bolje, neki stari video, prilično lošeg kvaliteta, ali na engleskom, o proslavi srpskog Božića širom sveta.

Na dan Božića sam otišla u sinovljevu školu. Deci smo prikazali video, ne mogu da kažem da su ga previše razumela, ali ipak su bila dovoljno mirna. Par puta su dobacivali kako ne mogu da dočekaju da probaju česnicu jer tako divno miriše. Jedan dečko me je upitao, da li je zaista u hlebu zlatnik, video je to na videu. Ne, nije, ali smo stavili srpski dinar. Usledilo je novo pitanje: A koliko je to u dolarima?

Održala sam deci kratko predavanje Zašto je srpski Božić drugačiji osim što kasni. Slavljenje Božića traje samo dva dana u Srbiji, Badnje veče i sam Božić. To nije kao u Americi gde proslava traje nedeljama pre Božića. U Srbiji ljudi poste šest nedelja pre praznika, tako da tu nema mesta za razne božićne žurke na kojima dominiraju hrana i piće. Ali zato kad dođe Božić onda nastupa veličanstvena gozba, pečeno prase na ražnju, razni prilozi, pite i salate, torte i kolači. I sve je homemade i from scratch, način pripreme hrane koji je prilično netipičan za američko društvoCela porodica učestvuje u pravljenju hrane i to su trenuci kad se članovi porodice druže i povezuju.

Srpski Božić je više spirtualni događaj, manje praznik gde dajete i dobijate poklone. Srbi su manje zainteresovani za poklone, više za hranu koja se tog dana služi. Na Badnje veče se pali badnjak, nekad to ume da bude veličanstvena vatra sa mnogobrojnim varnicama, ta ideja im se mnogo dopala.

Zatim su deca sela u klupe i onda sam ja išla od jednog do drugog deteta dok su ona lomila česnicu. Odeljenje je malo, čini ga tek četrnaest prvačića. Česnica je još uvek bila topla, deca su bila veoma uzbuđena, domaći hleb nije baš česta pojava ovde, malo je reći da su uživala u njemu. Ni kolači koji su kasnije podeljeni, nisu uspeli da nadmaše utisak koji je na njih ostavio hleb. Šenon je osvojila novčić, lucky coin, i toliko je bila uzbuđena da se sva zarumenela, uzviknula je, Oh, I wish I was Serbian! Druga devojčica je odgovorila da ona ne bi volela da bude Srpkinja, jer to znači da nema čokolade ni mesa šest nedelja zbog posta.

Uglavnom moj sin se tog dana osetio još više posebnim što slavi srpski Božić. Kada sam se vraćala iz škole sa decom na ulici smo primetili porodicu svečano obučenu, ruke su im bile pune ukrasnih kesa sa poklonima. Sigurno su Rusi, pomislila sam, i bili su. To je bila iskrica prazničnog raspoloženja u sivilu zimskog dana, dobro je, nismo jedini.

Ovaj tekst je objavljen na Politikinom vebsajtu, u rubrici Moj život u inostranstvu.

 

Kapkejksi od kokosa

Kapkejksi od kokosa 4-1

Istina je da sam htela da pravim domaće Rafaelo kuglice za Božić, moj omiljeni kolač sa kokosom, ali nisam uspela da nađem mleko u prahu. Ovo je u velikoj meri izmenjen recept Ine Garten, ideja je od nje potekla. Spada u top 5 najukusnijih kapkejksa koje sam ikada probala. Ako vam smeta ideja krem sira u frostingu onda napravite klasičan krem od putera i šećera u prahu, buttercream.

 

Kapkejksi od kokosa

Prep Time: 30 minutes

Cook Time: 30 minutes

Total Time: 1 hour

Yield: 10-12 osoba

Kapkejksi od kokosa

Ingredients

  • Za biskvit:
  • 380g brašna
  • 1/2 kašičice soli
  • 1 kašičica praška za pecivo
  • 1/2 kašičice soda bikarbone
  • 5 jaja, na sobnoj temperaturi
  • 250-300g šećera
  • 1 kašičica ekstrakta vanile
  • 1 kašičica ekstrakta badema
  • 200ml ulja
  • 1 šolja za belu kafu kisele pavlake (može i jogurt)
  • 200g kokosovog brašna + 30g za ukrašavanje
  • Za frosting:
  • 200g putera, na sobnoj temperaturi
  • 200g krem sira, Filadelfija ili sličan, na sobnoj temperaturi
  • 1/2 kašičice ekstrakta vanile
  • 1 kašičice ekstrakta badema
  • 250g šećera u prahu
  • Prstohvat soli

Instructions

  • Zagrejte rernu na 165C (325F). Pripremite dva pleha za mafine, stavite u njih korpice.
  • U većoj posudi promešajte prosejano brašno, prašak za pecivo, sodu bikarbonu i so.
  • U drugoj posudi mikserom umutite jaja sa šećerom, dok se smesa ne utrostruči. Dodajte ekstrakt vanile i badema, i varjačom umešajte polovinu smese sa brašnom. Zatim dodajte ulje i kiselu pavlaku, i na kraju prostalu polovinu smese sa brašnom. U to sve dodajte 200g kokosovog brašna. Ispunite korpice u plehu ravnomerno i pecite kolač oko 30 minuta. Ostavite biskvite da se potpuno ohlade na rešetki.
  • U međuvremenu napravite frosting tako što ćete mikserom umutiti krem sir, puter, so, šećer u prahu i ekstrakt vanile i badema. Stavite krem u dresir vrećicu i istiskuje ga na gornju površinu biskvita. Na kraju pospite frosting preostalim kokosovim brašnom.
  • Recipe Management Powered by Zip Recipes Plugin
    http://www.soibiberblog.com/kapkejksi-od-kokosa-i-bozic-u-emigraciji/

    Kapkejksi od kokosa 5-1

     

     

     

    Continue Reading

    Izvrnuti kolač sa jabukama, i na farmi

     

    Jesen volim zbog odlaska na farme. Farme volim zato što što živim u gradu i nedostaje mi selo i širina polja i pogled koji puca. Osim toga na farmi može svašta da se doživi, kao recimo vožnja traktorom, branje jabuka, ispijanje vrućeg sajdera i grickanje krofni. A za decu tek koliko ima aktivnosti.

    Čula sam se skoro sa mojom mamom, i pita me šta radim, i ja joj kažem da obilazim farme, a ona će na to, ah, ja bih toliko volela da idem na te farme, ali ovde toga nema. Kako nema, mislim se u sebi, odlazak na farmu, to svuda može da se primi, pogotovo pored većih gradova. Roditelji rado vode svoju decu na takva mesta, osim ako imaju babe i dede na selu, ali to je nekad bilo.

    Ako stvarno takva mesta ne postoje kod nas, eto odlične ideje za biznis. Ipak, morate imati veliko seosko gazdinstvo blizu velikog grada.

    U Merilendu ima dosta takvih farmi, ljudi koji ih poseduju pored regularne proizvodnje hrane imaju par hektara na kojima su organizovane razne aktivnosti. Svaka farma ima nešto po čemu je drugačija od ostalih, neke nude veći izbor jabuka, na nekima možete da kupite odlične slatke pite, sećam se jedna koja se spcijalizovala u pravljenju krofni od sajdera, na nekoj smo imali sjajnu vožnju traktorom kroz manju reku, neke imaju odlične tematske parkove za decu, u drugima se prodaje meso sa farme, itd.

    Ako ste već počeli da razmišljate o pravljenju jedne takve farme za posetioce, evo par ideja koje možete da pokupite sa američkih farmi.

    Ovu su slike se jedne farme gde sam nedavno bila. Možda ima i lepših, ali meni je i ovakva dovoljno lepa i atraktivna.

    Lavirint u kukuruznom polju, corn maze, je nezaobilazni detalj svake veće farme. Nekad lavirint prave od bala slame, za manju decu.

    U nekima skoro da možete da se izgubite.

    Takođe, veoma je popularno spuštanje niz padinu, za tu priliku se obično sedi na džakovima.

    Svaka farma ima domaće životinje, koje deca često maze, najpopularnije su koze, ovce, krave, magarci, bikovi, svinje, kokoške, patke, ćurke, ima i ponija koje deca mogu da jašu.
    Nisam stigla sve da uslikam, ali zaista ima mnogo aktivnosti za decu, kako onu veliku tako i malu.

    Ovo stvaranje muzike uz pomoć starih tiganja, šerpi i ostalih alatki iz kuhinje je jedan od originalnijih vidova zabave.

    I onda svi sednu u traktor i voze se do polja sa bundevama ili voćnjaka.

    Tu se odaberu bundeve, i one se plaćaju posebno, prema težini.

    Neko, kao ja na primer, najviše voli branje jabuka. Obično je naznačeno koja je vrsta. Isto se naplaćuje prema veličini kese ili gajbice koje dobijete na ulazu.

    Onda kad se umorite od svega toga, svratite u objekat u kome se pradaje razna hrana, između ostalog, pite i krofne, i tu jedete, obično uz zvuke neke kantri grupe. Zatim polako krećete kući.

    Još da dodam da se ulaznice naplaćuju na ulazu, cena može puno da varira, na ovoj farmi je bila oko $10, po osobi. Dobijate neku vrstu narukvice, tako da nema potreba za nekim zagrađivanjem. Iako je obilazak farmi najpopularniji u oktobru, možete da ih posećujete i tokom leta, kada je sezona jagoda, borovnica ili breskvi. Čak i zimi, oko Božića, ljudi dolaze na farme da seku božićno drvo, na fotografijama možete da vidite mlade jelke, uzgajane za tu priliku. Pored individualne posete ovde se praktikuje kolektivne posete škola tokom radne nedelje. Ako ovakva farma već postoji kod nas, ili neko planira da je pravi, javi te mi da pošaljem mamu:)
    Pogledajte ovde moj prošlogodišnji članak o obilasku jedne druge farme.

    Izvrnuti kolač sa jabukama

    Sa jabukama koje smo doneli sa farme napravili smo ovaj kolač. Zaista ne preterujem, ovo je meni bio savršen kolač za ovo doba godine, vrlo je jednostavan, najviše vremena će vam oduzeti seckanje i ređanje jabuka. Ranije sam uvek pravila testo sa puterom kad sam pravila izvrnute kolače, kao ovaj sa ananasom, ali ono je prilično gusto, i fali mu vazdušasta tekstura, tako da sam se odlučila za ovaj sa uljem.

    Iako se smeđi šećer karamelizuje tokom pečenja, pri dnu pleha, ja nisam mogla da izdržim a da ne stavim na kolač i butterscotch preliv.


    Sastojci:
    1 kašika putera za mazanje pleha
    100g smeđeg šećera
    1 kašičica cimeta u prahu
    2 veće jabuke, seme uklonjeno, iseckane na tanke kriške
    200g brašna
    Prstohvat soli

    1 kašičica praška za pecivo

    4 jajeta
    150-200g šećera
    1 kašičica ekstrakta vanile
    120ml ulja
    250ml jogurta
    Za služenje: prepečeni pikani, umućena slatka pavlaka ili butterscotch preliv.
    Okrugao pleh, prečnika oko 23cm

    Priprema:

    Zagrejte rernu na 200C (395F).
    Najpre pleh dobro namažite puterom, dno i ivicu, zatim, ga ravnomerno pospite smeđim šećerom koga ste pomešali sa cimetom. Onda poređajte naseckane jabuke kao na slici.

    Mislim da nije loše da se jabuke stave u rernu na par minuta dok ne omekšaju, a onda da se preliju testom.

    U jednom sudu pomešajte prosejano brašno, prašak za pecivo i so.

    U dubljem sudu mikserom umutite jaja i šećer dok se smesa ne utrostruči. Dodaje smesu sa brašnom, jednu polovinu, i mešajte varjačom a ne mikserom, zatim dodajte ekstrakt vanile, jogurt i ulje, i na kraju preostalu polovinu brašna.

    Jabuke u plehu prelijte ovom smesom i pecite oko 40 minuta. Proverite čačkalicom da li je dovoljno pečen. Izvadite kolač iz rerne, posle par minuta pažljivo prevrnite pleh preko tanjira za služenje. Pokrijte pleh vlažnom krpom, i posle par minuta ga uklonite. Sačekajte da se kolač ohladi i onda ga služite, najbolje uz prepečene pikane, i umućenu pavlaku ili butterscotch preliv.

    Čuvajte kolač u frižideru. Sutradan će testo biti vlažnije, mada to ništa ne smeta.


     

     

    Continue Reading

    Kapkejksi od pistaća i badema sa kardamonom, i komšijska žurka

    Kapkejksi sa čokoladnim frostingom

    Onog tamo vikenda smo imali block party iliti komšijsku žurku i ovi kapkejksi su pravljeni za tu priliku. Možda su izgledali malo svečanije od ostalih đakonija na posluženju, ali što da ne, neka i komšije uživaju u njihovom ukusu, kombinaciji neobičnih sastojaka, ne mora sve i uvek da bude casual, pa ni za američki block party. Ne moram da vam govorim da su divnog ukusa i da su odmah planuli.

    Pronašla sam recept u kuvaru Ovenly, napisan od strane vlasnica istoimog lanca pekara u Njujorku. Ne nalazim često dobre i interesantne kuvare, ali ovaj mi se baš svideo, kao i autorke, ipak više o njemu drugom prilikom. Originalni recept je prilično izmenjen, moji kapkejksi jedva da liče na one iz kuvara, pre svega zbog drugačijeg frostinga, u originalu je korišćen običan ganaš, i u mojima ima brašna od badema, kojeg vi možete da izostavite.

    Ovaj čokoladni frosting od putera, chocolate buttercream, je moje skorašnje otkriće, obožavam ga, sasvim sam slučajno došla do njega, greškom sam koristila posoljen puter, u Americi se često takav prodaje, i onda sam shvatila da so zasta daje nešto posebno slatkim stvarima. Takođe, prestala sam da koristim čokoladu, već kvalitetan kakao, ovde ga zovu dutch process cocoa. Čini mi se da ću na blogu da posvetim ceo jedan post frostingu, kako se pravi i kako se njime dekoriše. Zaista zaslužuje posebnu pažnju.

    Imajte na umu da sa istim sastojcima možete umesto kapkejska da napravite celu tortu.




    Kapkejksi od pistaća i badema sa kardamonom

     


     

    Sastojci za 12 biskvita:

    150g samlevenog neposoljenog pistaća (najbolje da ga sameljete u multipraktiku)
    50g brašna od badema (ovde pronađite kako se pravi, ake ne možete da ga kupite)
    80g brašna
    1/2 kašičica soli
    2 kašičice praška za pecivo
    2 kašičice kardamona, istucanog u avanu
    1 kašičica kore od limuna, narendane

    140g putera, na sobnoj temperaturi
    150g šećera
    3 jajeta, na sobnoj temperaturi
    1 kašičica ekstrakta vanile
    3 velike kašike kisele pavlake

    Sastojci za čokoladni frosting:

    115g putera, na sobnoj temperaturi
    60-80g kvalitetnog kakaa
    250-300g šećera u prahu
    1 kašičica ekstrakta vanile
    1/4 -3/4 kašičice soli, prema ukusu
    3-6 kašika mleka ili slatke pavlake

    Za dekoraciju: grubo iseckani pistaći.

     

    Priprema:

    Zagrejte rernu na 175C (350F). Stavite korpice u pleh za mafine.

    U jednoj posudi pomešajte sve tri vrste brašna, so, prašak za pecivo, koru od limuna i kardamon.

    U drugoj većoj posudi, mikserom umutite omekšali puter i šećer dok ne dobijete kremastu ujednačenu smesu. Dodavajte jedno po jedno jaje dok mešate smesu, na kraju umešajte ekstrakt od vanile i kiselu pavlaku. Postepeno dodavajte smesu sa brašnom mešajući mikserom na najslabijoj brzini, ili ručno, uz pomoć varjače. Na kraju smesu koju ste dobili rasporedite po korpicama u plehu, ravnomerno, i stavite u zagrejanu rernu da se peče 18-20 minuta. Kada su ispečeni stavite biskvite na rešetku da se ohlade.

    Dok se peku i hlade biskviti vi napravite čokoladni frosting. Mikserom umutite omekšali puter i postepeno mu dodavajte šećer u prahu i kakao koji ste nekoliko puta prosejali. Dodajte ekstrakt vanile i soli prema ukusu. Na kraju dodajte mleko ili slatku pavlaku da bi dobili smesu prave gustine. Količina može da varaira u zavisnosti koliko ste stavili drugih sastojaka. Frosting stavite u dresir vrećicu, dobro je zatvorite i ostavite u frižideru da se krem stegne.

    Nanesite frostig na ohlađeni biskvit, i na kraju sve pospite iseckanim pistaćima.


    Block party

    Konačno smo dočekali komšijsku žurku u našem bloku, uvek treba da se nađe neko ko će da organizuje sve to, a to nije lako. Jednog dana smo dobili u poštanskom sandečutu skoro pa misteriozno pismo o žurci, sve sa instrukcijama, pre svega da se tog dana pomere kola sa ulice. Onda su usledila druga pisma, pa je čak palo i ulepšavanje bloka za tu priliku. Blok je deo ulice između dve poprečne ulice, čisto da se zna naš je jedan od najdužih u celom kraju.

    Žurka je bukvalno trajala od devet ujutro do devet uveče. Dovučeno je dobro ozvučenje, dvorac za naduvavanje za decu, donete su stolice i stolovi, razne ulične igre, i, naravno, piće i hrana. Uspela sam nešto od te ponude hrane da uslikam, imajte na umu da se moj komšiluk loži na zdravu hranu i zdrav način života. Sećam se za prošli Noć veštica, jedna porodica je pripremila svoj deci u bloku paketiće, ali sa zdravim slatkišima, kad su ih deca ugledala nije im palo na pamet da ih probaju.

     

     

    Pulled pork sendvič,  krompir salata sa mirođijom i humus od boba sa pinjolima

    Na žurci je bilo dosta ljudi iz okolnih blokova, mada primetno je odsustvo nekih vrlo živopisnih likova iz naše ulice, kao što je recimo Sharky, tako je svi zovu jer joj to ime piše na registarskim tablicama. Možete samo da zamislite njen fizički izgled, strah i trepet u ulici, radi za vojsku, taj dan je bila na nekoj vežbi u Koreji.

    Samo da znate ovo nije prva komšijska žurka, redovno se one prave, ali do sada nikad nije bila zatvorena ulica. Kad sam videla koliko je naša ulica široka, bez parkiranih kola, mene je sve vreme držala jedna luda misao, da imam neki snažan šmrk i da celu ulicu lepo operem. Naravno, mnogobrojna deca su okolo išla bosa, vukla su se po zemlji sve sa hranom koju su jeli, i kad je meni bilo nelagodno da ih gledam, mogu da zamislim kako bi bilo tek našim ljudima, koji su generalno vrlo osetljivi na takve stvari.
    U našem bloku se dešavaju i spontana okupljanja, leti, obično petkom uveče, ljudi sednu na svoja stepeništa, iznese se pivo ili vino, i zabava počinje. Deca voze bickle ili se jure po ivičnjaku, neka i puze.

    Skoro smo imali i izlazak nas žena na večeru da se bolje upoznamo. Ukapirala sam da sam prilično izvan glavnih tokova, teško mi je da pratim priče jer ja ne mogu ni dobro imena da zapamtim, a i ogovaranje me se tiče samo ako je na nivou duhovite anegdote. Osim toga, moja deca su među najstarijama, i nekako time gubim motiv da se previše družim sa ostalim parovima, osim sa mojim prvim komšijama, neko mora da mi zaliva baštu kad nisam kod kuće:) Takođe, moja prva komšinica, izuzetno outgoing osoba, je moj glavni izvor informacija, moje oči i uši, i sve preko nje saznajem.

    Iako nisam preterano aktivna u druženju sa komšilukom, iskreno, ne mogu da postignem, imam već puno prijatelja, meni je komšiluk veoma važan, i veoma cenim kada ljudi učestvuju u raznim akcijama sa ciljem da se unapredi kvalitet zajedničkog prostora, pogotovo u gradu. Kako da vam kažem, dobro organizovan i funkcionalan komšiluk to je za mene civilazacijska tekovina. Community work, tako ga ovde zovu, iliti volonterisanje za zajedničko dobro, se u Americi veoma ceni. Nešto moraš da doprineseš društvu, ne nužno komšiluku, ali ako ne učestvuješ u tome onda i nisi neka “faca”. Community lideri se uglavnom regrutuju iz starije populacije, ali ne mora da znači, postoji puno raznih programa volonterisanja u koje se uključuju mladi.
    Tipična party hrana

     

     

    Kapkejksi sa puterom od kikirikija
    Već sam pisala ranije koliko su dobri komšijski odnosi tipični za Baltimor, i to uopšte ne čudi kada se uzme u obzir ko sve živi u njemu. Kao i u svakom velikom američkom gradu život u njemu nije lak, pre svega zbog bezbednosti, zato se ljudi drže jedni drugih, pomažu se. To nije kao u Srbiji gde se komšije znaju ceo život, ne, ovde su ljudi mnogo mobilniji, stalno se sele (pronađite članak o selidbi), na novom mestu nemaju taj krug najbliže porodice, rođaka, dugogodišnjih prijatelja, i zato im preostaje komšiluk. Naravno, nisu svi zainteresovani da budu aktivni u njemu, ali ako ste vlasnik kuće, stalo vam je da kraj u kome živite bude čist i bezbedan, ako ne ništa ono zbog toga da posle lakše prodate svoju kuću kad se ponovo budete selili.
    Moram sad da pomenem i popularnu aplikaciju Nextdoor, koja pomaže boljoj komunikaciji komšiluka. Naime, to je kao neka društvena mreža gde se šalju i dele razne informacije, od toga da pauk nosi nekome auto, ili da su na parkiranim kolima uključeni farovi, ili da je neko izgubio mačku, neko pak traži dobrog majstora, neko hoće da proda komad nameštaja, do onih vrlo ozbiljnih tema kao što je prisutan kriminal… čim neko primeti sumljiive tipove kako se motaju oko kola ili pokušavaju da otvore vrata, odmah se postavlja na aplikaciju. Ja dobijam informacije samo jednom dnevno, ali ima ljudi koji su opasno navučeni na to i samo čitaju i komentarišu poruke na sajtu. Ipak, moram da priznam da nivo komunikacije na Nextdoor-u je vrlo civilizovan i konstruktivan.

    E, na toj aplikaciji je, sutradan posle naše komšijske žurke osvanula tema Block party&vandalizam. Neka “zakerala” su se žalila kako, eto, block party služi samo tome da se na njemu svi napiju i da prave haos oko parkiranja. Ne mogu da kažem da se nije pilo, pogotovo uveče, ali osobe koje su ostavile dva auta parkirana u našem bloku dok je trajala žurka, a nedelju dana su stajala obaveštenja na svakom drvetu u ulici da se pomere kola, su to potpuno ignorisale. I naravno kada se zagrejala atmosfera predveče, skupila se hipsterska ekipa, mladići s čudnim brkovima i bradama, i hop, preneše jedan auto na trotoar, sutradan je bio blokiran parkiranim kolima, i ne znam kako se iskobeljao. Druga kola su pak oblepili svim onim obaveštenjima koja su bila zalepljena po drveću. Niko nije objavljivao slike sa tog događaja, svi su se pravili ludi.

    Evo, sad će uskoro da bude Noć veštica, pošto je u subotu sigurno će da bude velika žurka u kraju, ovog petka organizuje se srpska žurka, tek saznadoh, početkom novembra slavimo indijski Divali, i tako… treba to sve postići.

    Continue Reading

    Integralni makaroni sa dimljenim kobasicama i brokoli rabom

    Pasta sa dimljenim kabasicama i brokoli rabom

    Jedna od onih fatalnih kombinacija u kuhinji – dimljene kobasice i brokoli rab. Došla iz Italije. Pre recepta slede dve priče, jedna o brokoli rabu, verujem da dosta ljudi nikad nije čulo o ovom zelenom povrću, i druga o mestu, nedaleko od moje kuće, gde se prave i prodaju kobasice koje su završile u ovom jelu.

    Brokoli rab (Broccoli rabe)

     
     
    Brokoli rab, ili Rapini, je moje omiljeno zeleno povrće. Najpre blanširan, pa dinstan na maslinovom ulju, zajedno sa belim lukom, pa posut limunovim sokom i krpuno mlevenim crnim biberom, to je praznik za moje nepce. Otkrila sam ga u nekom italijanskom restoranu, tu su ga služili kao prilog, i otada ga redovno pravim na taj način. Ne znam u čemu je tajna njegove privlačnosti, čak ima malo gorak ukus, i ume da bude žilav, mislim na drške, svejedno, ja ga obožavam. 
     
     
    Ima male cvetne glavice koje podsećaju na brokoli, ali to je dosta različita biljka. Gajila sam ga jedne godine, podseća malo na kupus, i nije posebno zahtevan. Kažu da je popularan u južnoitalijanskoj, portugalskoj i španskoj kuhinji.
     
     
    Razmišljala sam šta bi bila dobra zamena, možda eskarol, listovi maslačaka ili rukola. Možete da stavite i brokoli, ali to onda neće biti isto jelo.

    Ostrowski of Bank Street

    Da mi je neko skoro pričao da samo jedan blok niz moju ulicu postoji mesto gde se proizvode domaće svinjske kobasice, i da čak postoji sušara, ne bih mu verovala. Da, i to je Amerika!
     
     
    Znala sam ja da se tu prodaju kobasice, čak sam ih ponekad i kupovala, ali da postoji čitava proizvodnja to nisam znala. To je jedna od najneuglednijih kuća u kraju, izlog radnje više tera mušterije nego što ih privlači, bukvalno je prekriven nekakvim kutijama. Kod naziva firme stoji neka Koka-kola reklama, izbledela i oštećena, sigurno je tu decenijama, na vratima piše otvoreno od 6 do 13h, ko još ima takvo radno vreme. Ujutru se mogu videti  kamioni načičkani uz ivičnjak, neki krupni muškarci nešto uteruju pa isteruju. Naravno da sam svašta isprojektovala u  glavi o tom mestu, sumnjala sam da se tu dešava neki tajni biznis, već sam počela da ih držim za Sopranose iz Baltimora, i onda jednog dana ugledam kroz prozorčić radnje radionicu gde se meša meso i izvlače kobasice. Mom oduševljenju nije bilo kraja, videti tako nešto, bar ovde kod mene, prava je retkost. Male zanatske radnje, kojima je nekada ovaj deo Baltimora bio prepun, su potpuno nestale, samo su ostali izlozi. Sve je to sad u rukama krupnog biznisa.
     
    U Baltimoru, i uopšte u Americi, postoji velika populacija Poljaka, otuda veliki broj prodavnica sa poljskom robom, u koje rado zalazim. Sve do jedne mirišu na sušene kobasice. Ovde se svuda mogu naći poljske dimljene kobasice, zovu ih kielbasa.  Mene podsećaju na naše, ako se dobro sećam, srpske kobasice.
    Postoji još jedna Ostrowski radnja sa kobasicama nedaleko od nas, kažu dva brata su se davno podelila i svako je nastavio svojim putem. Ovaj Ostrowski u mojoj ulici više proizvodi za velikoprodaju nego maloprodaju, zato im i nije bitno kako izgleda radnja. To je porodičan biznis, svi u njemu učestvuju, i tata Viktor, vlasnik, i njegova deca. Rano ujutru stiže meso i ambalaža, oni ga melju i mešaju sa začinima, najviše koriste so i crni biber, žalfiju i celer, zatim stavljaju meso u crevo, i onda pakuju. One dugačke kobasice idu u sušaru na sušenje.  Isključivo prave svinjske kobasice, i moram da priznam da su odlične.

    Na zidu vise sušene kobasice, u  vitrini se čuvaju sveže, a tu su još i kupus ribanac i teglice rena, ah, kakvo  istočnoevropsko iskustvo.  Kad bolje razmislim kobasice su popularne svugde u Evropi, nekako su neizostavni deo evropske kulinarske kulture. Sasvim je normalno što me toliko privlače, kao i sve one koji su došli iz old world, što bi rekli Amerikanci.  Kao što vidite umetnost pravljenja kobasica se nije zadržala samo u Evropi, već se proširila i na druge kontinente.

    Integralni makaroni sa dimljenim kobasicama i brokoli rabom

     


    Sastojci za 6 osoba:
     
    1/2kg integralnih makarona, rotini ili slični (mogu i obični, ali mislim da se integralni najbolje slažu sa ostalim sastojcima)
    1 veza brokoli raba, odstranite 2-3 cm od kraja stabala, isecite ga na manje komade.
    1 kašika maslinovog ulja
    1/2kg kvalitetne dimnjene svinjske kobasice, isečene na tanke kolutove
    3 veća čena belog luka, iseckana na tanke listiće
    1 šaka sveže izrendanog parmezana
    So i biber, prema ukusu, mada sam sigurna da vam neće trebati zbog kobasica koje su dobro začinjene
     
     
    Priprema:
     
    Skuvajte makarone prema upustvu na pakovanju. Sačuvajte pola šolje vode u kojoj se testenina kuvala.
     
    U isto vreme, u drugoj šerpi, zagrejte vodu do kjučanja, i dodajte 2 kašike soli. U njoj ćete blanširati brokoli rab, oko 5 minuta.
     
    Za to vreme u većoj šerpi zagrejte maslinovo ulje, na jačoj vatri propžite iseckanu kobasicu, oko 5 minuta, dodajte iseckan beli luk, i posle jednog minuta dodajte oceđeni blanširani brokoli rab, kuvajte sve oko 3 minuta, i na kraju isključite vatru, i dodajte skuvane makarone.
    Umešajte renadni parmezan i ½ šolje preostale vode od kuvanja makarona.
     
    Proverite da li je jelo dovoljno začinjeno. Služite ga odmah. 

     


    Continue Reading

    Can you speak srpski?

    Učenje srpskog jezika u inostranstvu
     
    Uskoro putujemo za Srbiju, cela porodica, nismo tamo bili odavno. Veoma se radujem, ali ima nešto što mi stvara malu nelagodu, nešto kao krivica, mada ne bi trebalo da se tako osećam. Ali znam, kad budem videla razočaranje na licima ljudi u Srbiji pošto čuju srpski moje dece, neće mi biti svejedno. Sigurna sam da slično osećanje delim sa mnogim ljudima iz naše emigracije, retko se piše o tome, u stvari radije se ćuti, to je kao neki tabu, ali treba glasno reći, jeste problem je, i nije da se ne trudimo, ali nekad je život jači od nas.

    A veoma je tešto ubediti ljude u Srbiji da je učenje srpskog jezika za decu emigranata, pogotovo onu koja su rođena i žive „preko bare“, veliki izazov. I meni je to bilo čudno pre nego što sam se odselila iz Srbije, razmišljala sam, kako je moguće da deca naših ljudi loše ili uopšte ne pričaju naš jezik, ali kasnije sam shvatila da je to ovde veoma česta pojava, više pravilo nego izuzetak. 

    Bez obzira na veliki trud da svojoj deci prenesemo znanje i ljubav prema našem jeziku, za moju decu, i uopšte decu naših iseljenika, srpski je neka vrsta egzotičnog jezika, koji koriste mama i tata, i par njihovih prijatelja, kao i family from Serbia. On im ne pomaže da se snađu u svakodnevnom životu, i bez srpskog jezika sasvim normalno funkcionišu. 

    Ako u blizini ne postoji velika zajednica naših iseljenika sa decom, kao ni škole koje samo veće emigrantske zajednice mogu sebi da priušte (recimo Rusi, Kinezi ili Grci), vrlo je mala šansa da se jezik održi. Od naših srpskih prijatelja ovde, samo jedno dete dobro priča srpski i to zato što su ga sve vreme čuvale bake i deke iz Srbije, i zato što još nije krenulo u školu gde će biti izloženo isključivo engleskom jeziku.

    Mnogo smo vremena i truda potrošili učeći našu decu srpski, sa prilično jadnim rezultatom. Kod kuće suprug i ja isključivo pričamo na srpkom, i deca, istina, sve razumeju, ali kad treba da pričaju, tu nastaju muke. Nije mi važan akcenat, trudim se da budem realna, ali mešanje rodova, gađanje padežima, uopšte problemi da se izgovore neki reči, to me izluđuje. Neverovatno je i to da naš sin, koji je nedavno napunio šest godina, ume sasvim pristojno da čita ćirilicu kao i da na njoj piše, ali eto pričanje mu loše ide. Iskreno, kad deca savladaju čitanje i pisanje na engleskom, saladavanje ćirilice nije baš veliki izazov, čak je i moj sin primetio kako je mnogo lakše. Kad dođemo u Srbiju, rekla sam sebi, kupujem sliku Vuka Karadžića i kačim je u sobu moje dece, to je moj mali čin zahvalnosti tom čoveku zbog koga imamo tako jednostavno pismo, a ne kаo ovde što se deca zlopate, godinama uče da čitaju i pravilno speluju reči. Mada, srpski i nije baš lak jezik za učenje, neki bi rekli da je idealan za lomljenje jezika, kad se naređaju suglasnici stvarno nije lako da se izgovore reči, a tek koliko su duge...

    Muž i ja smo dugo lupali glavu i pravili strategiju kako da naučimo decu srpski. Između ostalog smo počeli da im puštamo crtaće na srpskom. Problem je bio u tome što je produkcija uglavnom bila zastarela a prevodi i sinhronizacija na srpski loši, jedino im se Baltazar dopao. Probali smo sa čitanjem knjiga na srpskom, ni to nije išlo. Retko koja knjiga im se dopala, stare bajke više nisu relevantne, Čika Jovine pesmice su čak i meni kao detetu bile malo anahrone, mnogo nekih slikovnica i knjiga loše napisano ili prevedeno, i valjda je neka moda da ceo tekst bude napisan velikim štampanim slovima. Nekako pored ovdašnjih knjiga na engleskom, koje su sjajno ilustrovane i sa veoma interesantnim pričama, naše ne mogu da dođu do srca naše dece. Vide deca i sama, imaju i ona neki ukus. Ni duži boravci babe i dede ovde kod nas nisu popravili situaciju. Komunikacija preko skajpa takođe je imala limitirani uspeh, jer ko ima iskustvo sa tim zna koliko je teško decu naterati da sede mirno pred kompjuterom i pričaju sa odraslima. Teme preko skajpa su vrlo ograničene, uglavnom se svode na priču o vremenu i sportskim dešavanjima, bar u mojoj porodici. Ipak, za nas je skajp zlata vredan, da vidite kad sin izgovori, Deda, Đoković pobedia!, svima se momentalno popravi raspoloženje. Mislim se u sebi, hajde da probam neki alternativni način. Jedno vreme sam im punila glavu pričama kako samo posebni ljudi mogu da pričaju srpski, kako kad pričaš srpski mozak ti brže radi, onda su počela da idu okolo i da to isto ponavljaju komšijama i prijateljima, You know, Loren, my family is very special. You know why, because we speak Serbian. Rešili smo da ipak odustanemo od tog pristupa. Zatim smo počeli da pozivamo prijatelje Srbe u goste, mislili smo eto tako će videti da i drugi ljudi koriste taj jezik, Sada samo na srpkom pričamo, davala sam im instrukcije. Jednom se sin tako zatvorio u kupatilo i ne izlazi, uđem, pitam ga šta se dešava, kaže, Mama, but my brain can’t talk Serbian. Ok, možda sam ipak malo preterala.

    Deca, pritisnuta sa jedne strane srpskim a sa druge engleskim, počiju da razvijaju neki njihov englesko-srpski jezik, neki ludi miks dva jezika. Pored toga što u rečenici mešaju srpske i engleske reči, primenjuju gramatiku engleskog na srpske reči i obrnuto. Tako lak za nokte postaje laktes for noktes, mačke mačkas, nogice legice, phone is punning (telefon se puni), baba i deda su babi i dedi, itd.

    Nije kraj sveta ni ako deca ne pričaju srpski, ali ipak stalo mi je da ih tome naučim. Želim da moja deca mogu lepo da komuniciraju sa porodicom, rođacima i prijateljima iz Srbije, i da preko jezika upoznaju i srpsku kulturu. Upoznavanje kulture koja je toliko drugačija od ove u kojoj odrastaju će ih obogatiti i pružiti drugačiju perspektivu na život i svet. Ne treba zanemariti ni blagotvorni uticaj koji učenje jezika, samo po sebi, ima na ljudski mozak.

    I na kraju, neću da mi kukaju kad budu odrasli ljudi zašto ih nisam učila. Poznajem ovde par starijih ljudi našeg porekla, druga generacija, njihovi roditelji su došli pre gotovo sto godina iz naših krajeva. I dalje su ponosni na svoje poreklo, idu u spsku crkvu, ali ne znaju srpski, ponekad nešto probaju da izuste, ali ja to jedva da razumem. Žao im je što ne znaju naš jezik, ali objašnjavaju kako je njihovim roditeljima bilo najvažnije da im deca perfektno pričaju engleski, bez akcenta, da bi se što bolje integrisala u društvo. Danas ipak nije tako, i poznavanje više od jednog jezika može samo da bude prednost i privilegija.

    Ne, neću se smiriti dok ga ne progovore dobro. Deca ko deca, uvek idu linijom manjeg otpora, ali ja znam za staru poslovicu koja kaže Bez muke nema nauke.

    Dakle, pre nego što počnete da kritikujete sunarodnike u inostranstvu, zapitajte se da li ste vi uspeli vašu decu da naučite da odlično vladaju nekom veštinom. To je upravo ono što mi pokušavamo. Nije da nam nije stalo do toga da naša deca dobro pričaju naš jezik, nego nije uopšte lako, iako dosta radimo na tome.

    Ništa, ostaje mi da sačekam da još malo porastu pa da ih pošaljem da ceo raspust provedu u Srbiji na summer camp“-u. Bez mame i tate da se nađu pri ruci kao prevodioci, možda će konačno da progovore srpski.

    Continue Reading

    O Baltimoru iz prve ruke, i prolećni takosi

    prolećni takosi

     

    Volim Baltimor, grad u kojem živim, čini mi se još više od pre neki dan kad se desilo ono o čemu svi pišu i komentarišu. Bili smo pre neki dan u Njujorku, i svi su nas, saznavši odakle dolazimo, zapitkivali: Iz Baltimora ste, kako je sad tamo?Dobro je, mislim, uobičajno. Na doručku, u hotelu, uključeno nekoliko televizora, i opet vesti iz Baltimora. Definitivno ljudi vole da prežvakavaju jednu te istu temu po sto puta.

    Baltimor je grad krovnih terasa, sa kojih je najbolji pogled. Desno je simbol grada – plava kraba.
    I dok sam se ja već jutro posle događaja osećala ok – sažvakala sam lošu noć i pljucnula je, što je veoma tipično za mene, neki bi to nazvali mehanizmom odbrane – drugi su bili pod mnogo većim utiskom. Moja komšinica kaže da je to bio njen najjači utisak u životu posle 11. septembra. Ipak, to je nije omelo da sutradan rano ode sa porodicom na doručak u restoran, i u inspekciju kraja. Kaže da je kod nas sve u redu.

    Srećem drugu prijateljicu, Mercedes, iz Argentine, živi u kraju koji je bio zahvaćen nemirima, kaže, stvarno ne znam zašto su se svi tako uzbudili, koliko sam ja takvih nereda preživela u Buenos Airesu. I ja isto, mislim se u sebi. Možda su me ti raniji događaji ojačali, pa se sada lako ne uzbuđujem i ne pravim paniku.

    Moj omiljeni deo grada, Butchers Hill.

     

    Događaj se desio u prošli ponedeljak, nisam ni htela da pišem o tome, kako da vam kažem, imam osećaj da se svi grebu o tu priču, i novinari, razni analitičari i političari, svi u tome vide neku duboku filozofiju, iskreno na ovome se grade karijere. Ustvari sam događaj nije bio toliko strašan, ima mnogo potresnijih priča širom sveta, i stvari su mnogo jednostavnije od onoga kako se predstavljaju. Osim toga, mislim da ljudi koji nisu iz Baltimora nemaju pravu predstavu o tome šta se tu zapravo desilo.

    Dakle, pre toga događaju su danima bile manje demonstracije zbog pogibije mladića za čiju smrt se smatralo da su odgovorni policajci. Jednog dana su se stvari otele kontroli, nedovoljan broj policajaca na ulici, i protest je prerastao u vandalizam, jednostavno huligani su iskoristili situaciju i počeli da prave haos, uništavaju i kradu, pa i da fizički ugrožavaju druge. Dosta godina sam provela na ulicama na demonstracijama pa mislim da mogu da napravim razliku između opravdanog protesta i besmislenog nasilja. Srećom nije bilo nijedne žrtve, i to je najvažnije.

    U mojoj ulici.
    Ono što je izazvalo toliko veliku pažnju medija širom sveta, pored nereda i angažovanja nacionalne garde, jesu slike neverovatnog siromaštva i zapuštenosti pojedinih delova Baltimora, i to u jednoj od najbogatijih zemalja na svetu. I ja sam imala sličan utisak kada sam se po prvi put našla u propalom delu jednog grada u Njudžersiju, kolima smo prolazili, posmatrala sam ljude na ulici, očima nisam mogla da verujem. Sada znam šta je uzrok tome, jednostavno ovde ima vrlo različitih ljudi, sa različitim vrednostima, kulturom, ambicijama, itd, otuda i tako velike razlike među njima.
    Pošto su danima kružile slike one ružnije strane Baltimora, mislila sam da nije fer da ga ljudi tako zapamte,  otuda moja potreba da nešto kažem – slikom i rečima – u njegovu odbranu.  Baltimor, koga još nazivaju i Charm City (Šarmantni grad),  je poseban grad, sa dugom i turbulentnom istorijom, a pre svega su posebni ljudi koji u njemu žive, koji se toliko trude da grad bude bolji, koji vredno rade da unaprede ovu zajednicu, i prava je šteta da se to ne ispriča.
    Pored opasnih, u Baltimoru postoje i jako lepi delovi, pogotovo oni uz vodu. Ni u jednom američkom gradu nisam videla tako lep Waterfront (priobalje), to je pravi grad na vodi. Ovde se završava veliki Chesapeake zaliv i zbog mirne vode tu je mnoštvo marina sa prelepim brodićima. Postoji dugo šetalište uz obalu, kilometrima prati gradski zaliv, idealno za rekreaciju. Trčim tuda često i to mi je kao izlazak u grad, mnogo lepo obučenih ljudi, razni mirisi iz restorana koji se mešaju sa mirisom mora (da, ponekad miriše na more), blagi vetrić, sve to me uverava da je dobro što živim u ovom gradu i da tako treba i da ostane.
    A život u američkim gradovima uopšte nije tako jednostavan. Za to treba dosta truda, velika tolerancija i da si ok sa činjenicom da plaćaš veći porez nego ljudi u predgrađu a zauzvrat dobijaš mnogo lošije komunalne usluge. To je sasvim drugačije nego kod nas.
    Pogled na glavnu luku, stecište mnogobrojnih turista.
    Ako malo pročeprkate po istoriji Amerike tokom druge polovine dvadesetog veka, shvatićete zašto je u gradovima koncentracija siromašnog stanovništva i kriminala velika. Jedna od ključnih godina iz tog perioda je svakako 1968, kada je ubijen Martin Luter King, što je izazvalo veliki bunt crnačkog stanovništva po gradovima širom Amerike. Mislim da je to veoma dobro opisano u knjizi Middlesex, u pitanju su nemiri u Čikagu. U tim nemirima Baltimor je dosta stradao, i to donekle objašnjava zašto su skorašnji događaji ostavili dubok utisak na mnoge – to je uvek tako kada se istorija ponavlja. Posle haosa kasnih šezdesetih, grad je počeo da propada, mnogo belačkog stanovništva je pobeglo u predgrađe, ostavljajući brojne kuće u gradu da zvrje prazne, a tom talasu migracije je dodatni podstrek dala dobro razvijena mreža puteva i dostupnost automobila. Prosto rečeno, život je postao lakši, jednostavniji i sigurniji van gradova. Sa stanovnicima su se iselili i biznisi, nikli su šoping molovi, škole, bolnice… a gradovi su postali naseobine siromašnih, zapušteni i štrokavi, puni kriminala. Ljudi iz predgrađa su retko zalazili u njih.
    Na to treba dodati još jedan veoma važan detalj. Nekako paralelno sa tim događanjima došlo je do smanjivanja broja niskokvalifikovanih poslova, čak i pre autsorsinga koji će se pojaviti 90-tih godina, jednostavno uvedena je automatizacija, i više nije bilo posla za toliko ljudi. Nekada se i bez škole jako lepo zarađivalo u Americi, a onda je tome došao kraj.
    Nezaposlenost je dovela do još većeg kriminala, a osamdesetih se pojavio krek, vrsta jeftine droge, koja je bukvalno dokrajčila gradsku populaciju. Iz gradova je nestao život.
    Onda dolaze 90-te i sa njima polako počinje interesovanje za povratak u gradove, uglavnom među mlađom populacijom. I Baltimor je počeo da se izgrađuje, kao i drugi veći gradovi, deo uz vodu gde je bila luka puna stovarišta i magacina je preuređen do neprepoznatljivosti. Izgrađeni su luksuzni stanovi i kuće, hoteli, muzeji, čuveni akvarijum, kvartovi su počele da se revitalizuju, i grad je uspeo da izbegne sudbinu Detroita. U Baltimoru je posle 2000. godine došlo i do velikog baby boom-a, pre neki dan smo brojali, u mom bloku, gde postoji ne tako veliki broj kuća, ima čak 14-oro dece starosti ispod sedam godina. Grad je prepun mladih bračnih parova sa malom decom. I to se sve dešava u boljim krajevima, tamo gde je sirotinja stanje nikako ne ide na bolje.
    Harbor East, novi fensi centar.
    Zaista je teško pomoći ljudima iz tih krajeva jer siromaštvo je kao začarani krug. Tu se tek vidi koliko okolina utiče na život pojedinca. Zamislite ogroman broj porodica gde imate samohrane majke sa puno dece koja odrastaju bez očeva, veliki procenat trudnoće među tinejdžerkama, zamislite populaciju punu dilera i uživaoca droge, zamislite veliki broj dece koja napuštaju školovanje pre vremena, zamislite decu prepuštenu ulici, koja jako rano bivaju uvučena u raznorazne kriminalne aktivnosti i zbog toga završavaju u zatvoru, a posle toga je vrlo teško vratiti se u normalan život, zamislite ljude gde postoji veliki broj ubistava, obračuna gangova, i što je najgore, svi oko vas tako žive, nemate izmešanu populaciju, ne znate za bolje, eto to je takav život.

    I znate šta, ja sam ovih dana puno čitala o tome šta se sve pokušavalo sa ciljem da se stanje tih siromašnih zajednica popravi i jedva da je bilo nekog uspeha. Grad je potrošio mnogo novca u izgradnju novih i lepših stvanova za siromašne, iskreno, mnogi naši ljudi bi bili presrećni da imaju takav smeštaj. Posle Njujorka i Bostona, Baltimor je grad koji najviše troši na obrazovanje, a rezultati su više nego poražavajući. Da ne pominjem razne projekte koji pomažu tim ljudima. Iako tako ne izgleda, ali ovde se dosta studiozno pristupa rešavanju ovog problema, ima puno istraživanja, raznih ideja i projekata, nije baš da su ti ljudi prepušteni sami sebima. Evo danima već čitam u Washington Post-u o ideji da se porodice iz tih siromašnijih krajeva izmeste iliti dobiju vaučere da žive u boljim krajevima. Već su radili na tome, ali nije bilo rezultata, jer su deca bila starija, već oformljena kao ličnosti, sad hoće da pokušaju sa porodicama sa mlađom decom.

    Takođe, pored socijalne pomoći, koja jeste mala ali je to ipak pomoć, deca iz siromašnih porodica u školi dobijaju besplatnu hranu, uniforme i produženi boravak, tu su i bonovi za hranu, ponegde besplatan prevoz, itd. I znate ko sve to plaća, plaćaju ljudi iz boljih krajeva kroz poreze, i da se ne lažemo to nisu nikakvi bogataši, već srednji sloj. U interesu grada je da takvih ljudi bude sve više, jer tako se ima više para za pomoć siromašnima, ali teško da će sa ispadima poput ovog od pre neki dan, ljudi dolaziti ovamo, jer niko neće da rizikuje svoju bezbednost. Taman je počelo sve da se menja na bolje u gradu i sada će opet trebati mnogo godina da se promeni percepcija ljudi sa strane.

     

    Ovde je moja teretana, druga kuća.
    Kad bolje razmislim, ceo događaj je bio proizvod pogrešnih odluka, kako od onih koji su rušili grad, tako i onih koji upravljaju gradom. Tako, recimo, učesnici nemira su najviše uništavali kraj u kome žive, tek sad neće biti prodavnica, apoteka i ostalih biznisa, ionako ih ima jako malo, a to će ih sigurno pogoditi. Jedna od tužnijih stvari je to što je zapaljen dom za stare u izgradnji, a neki ljudi su u vatri izgubili i svoje domove. Huligani su čak sekli creva koja su vatrogasci koristili da ugase požar.
    Možda na najbolji način ovo društvo opisuje genijalna TV serija Žica ili The Wire, napisao ju je novinar Baltimore Sun-a, koji je radio na ulicama Baltimora izveštavajući o kriminalu. Vrlo potresna ali istinita priča o tome kako funkcionišu stvari od vrha, mislim na političare, pa do dna, mislim na obične ljude.
    Ima jedan deo serije kada Karketi (Carcetti) neočekivano pobeđuje na izborima za gradonačelnika Baltmora. Na početku je pun entuzijazma, ima viziju o boljem i lepšem gradu, želi da svi u njemu imaju podjednake šanse, hoće da pomogne siromašnima, ali stvarnost je drugačija, previše interesa postoji u politici, svako vuče na svoju stranu, više se ne bavi onima kojima je pomoć najpotrebnija, sva svoja obećanja je pogazio, i tako Karketi postaje još jedan u galeriji otužnih i nesposobnih gradonačelnika ovog grada. Da, to je fikcija, ali ona nepogrešivo opisuje stvarnost.
    Levo, čini mi se najuža kuća u Baltimoru.

     

    Tako je i sadašnja gradonačelnica grada razmišljala nekada. U međuvremenu se više puta pokazala kao nedorasla svom zadatku. Iskreno, ja uopšte ne pratim televiziju, ne gledam lokalne vesti, možda je i bilo dobrih stvari koje je uradila, istina u Baltimoru se veoma puno gradi i mnogo se na bolje promenio, i naravno nije lako biti na čelu jednog tako podeljenog grada sa toliko problema, ali bilo je par gafova sa njene strane koje nikako ne mogu da razumem.

    Najveći je, naravno, onaj koji je izavao skorašnji haos. Za razliku od naše zemlje, ovde gradovi kontrolišu policiju, gradonačelnica je direktno odgovorna za dešavanja u policiji. Incident je mogao da se izbegne da su ispoštovana pravila, ali nisu. Stradali čovek, pa bio on najveći kriminalac, nije zaslužio takvu smrt. Dešava se, nekad se stvari otmu kontroli, ali nasilja nije smelo da bude, ni od strane policije ni od strane huligana. Gradonačelnica se i dalje dobro drži, izgleda da ima podršku svoje stranke, što i ne iznenađuje jer protivnička stranka je poslednji put vladala ovim gradom 1967. godine.

    Drugi gaf, možda će se vama učiniti smešan ali mi koji finansiramo gradski budžet ne mislimo baš tako, se zbio kada smo pre par godina dobili mesečni kalendar velikog formata od grada. Bio je već mart mesec, malo se zakasnilo, a u njemu fotografije gradonačelnice sa đubretarima, u raznima situacijama, izvan đubretarskog kamiona, u njemu, i taj rad. Ona je stvarno lepuškasta žena, ali ko želi da mu takve slike vise na zidu? Takođe, uz kalendar su išle nalepnice da obeležiš kojim danima da iznosiš đubre, kao da je problem da se zapamti da u sredu ide regularno a u petak đubre za reciklažu. Kalendar je iz poštanskog sandučeta otišao direktno u đubre za reciklažu. I dalje nam stižu kalendari, istina na početku godine, tema sa đubretarima je uvek prisutna. Uverena sam da se radi o nameštanju posla nekoj štampariji ili “genijalnoj” marketinškoj agenciji koja je ovaj vid promocije osmislila. Štampanje nekoliko stotina hiljada kalendara o trošku poreskih obveznika – nije loša tezga, zar ne?
    Još jedan razlog, nešto ličniji, da budem nezadovoljna gradonačelnicom je i to što biblioteka u našem delu grada ne radi već tri i po godine, navodno se renovira, ne znam u čemu je problem, tako da moja i druga deca iz kraja nemaju pristup knjigama, a zna se koliko je to važno u tom uzrastu. I nije samo zbog knjiga, u našoj biblioteci smo imali sjajne programe za bebe i malu decu koje je vodila jedna fenomenalna osoba po imenu Glorija. Ne mogu da vam opišem koliko je meni značio taj program, iako nikog nisam poznavala kada sam došla u Baltimor zahvaljujući njemu upoznala sam toliko ljudi, neki su mi postali veliki prijatelji. To je bilo sjajno mesto za druženje i razmenjivanje saveta vezanih za decu, tu su deca učila pesmice i igrala se sa vršnjacima. Novim roditeljima je to iskustvo uskraćeno, iako se najviše novca od poreza dobija upravo iz našeg dela grada.
    E sad ću da vam pričam o tome zašto je ovaj grad tako izuzetan i zašto volim njegove stanovnike.
    Zamislite subotnje prolećno jutro, vi  u gradu, krenuli ste malo da prošetate sa decom, srećete puno ljudi jer su svi krenuli na branč, tu nedaleko od vas grupa žena je montirala sto na trotoaru ispod lipe, sede i štrikaju dok ispijaju kafu, to im je sastanak kluba. Tu pored njih je moja omiljena antikvarnica, mesto gde obično nabavljam posude u kojima fotografišem jela, volim da svratim jer žena koja je vlasnica ima dve mačke a deca vole da se igraju sa njima. Nastavljamo šetnju ka malom trgu gde je pijaca. Tu obično kupimo neko pecivo, a ima i dobar hleb da se nađe, nešto povrća i voća, sednemo da odslušamo živu muziku, neki i igraju uz nju. U međuvremenu smo sreli puno poznatih lica, poznanike i prijatelje, malo popričli sa njima, onda nastavili šetnju. Obično u ovo vreme godine ima dosta događanja, parade na ulicama, razni koncerti po parkovima, manifestacije u čast raznih istorijskih događaja, ne bi bilo čudo da naiđemo na tako nešto. U to vreme svi restorani i bašte su puni, svi uživaju u lepom danu. Opet, ima dosta ljudi koje trče ili voze bajs. U Baltimoru ima dosta mladih ljudi. Krećemo ka parku, idemo ulicom sa kaldrmom i tragovima šina, nekada su ovde prolazili tramvaji, sa desne strane je obala, posmatramo taksije na vodi koji se pune turistima, tu je i veliki “gusarski” brod, koji redovno operiše svaki dan, tokom dana na njemu ima najviše dece, noću se tu voze stariji i konzumira se alkohol. Dok se vozite njime, dobar je pogled sa vode na grad.
    U parku ima puno dece. To je pravi internacionalni park jer često u njemu ima roditelja i dece iz raznih delova sveta, čini mi se iz Evrope ponajviše. Mnogi od njih rade za Džons Hopkins, jednu od najvećih i najboljih bolnica u Americi, ona privlači dosta doktora i istraživača iz celog sveta. To je ovde u gradu i najveći poslodavac, čini mi se.
    U tom istom parku, jutro posle haosa u gradu, sam provela veći deo dana sa decom, jer škole su bile zatvorene taj dan. Tu su bile moje prijateljice pa smo pričale o burnoj noći. U nekom trenutku nam se pritajeno približava novinar Vašington Post-a, i onako preko plota nas tihim glasom pita za utiske. Srećom, nemam poseban utisak, po pravilu sam poslednja saznala za nemire, tek onda kad mi je muž poslao poruku da se ranije vraća sa posla, i kad sam čula helikoptere iznad sebe shavtila sam da nešto nije u redu. Malčice sam se uplašila kad sam čitala postove ljudi iz Baltimora na FB, dosta njih je unosilo nepotrebnu paniku. Da, i u jednom trenutku smo saznali preko Next Door-a, vrlo korisne aplikacije zahvaljujući kojoj vam stižu poruke za sva dešavanja u komšiluku, da se ljudi okupljaju da brane kraj, što srećom nije bilo potrebo. Ipak, pojavila se grupa maskiranih tinejdžera koji su išli okolo i pokušavali da obiju radnje, između ostalog je stradao jedan hipi bike shop, nešto kao simbol kraja.
    Moja drugarica je rekla novinaru da su te noći ti isti mladići udarali nogama o njena vrata, njena kuća je na uglu i uvek je meta razih budala, oni su posmatrali sa sprata. U jednom trenutku komšija preko puta izlazi iz kuće, inače neki ratni veteran, i počinje da ih grdi i viče na njih, oni da bi mu se osvetili uništavaju dva automobila ispred njegove kuće, iako kola naravno nisu bila njegova.
    Čitava priča sa novinarom je izgledala nekako nadrealno, kao scena iz serije House of Cards, valjda zato što je jedna scena snimljena u ovom parku, u trećem delu. Moram da vas razočaram, ta serija nije snimana u Vašingtonu, iako se dešava tamo, već u Baltimoru.
    Odlazak na posao brodićem, na drugu obalu zaliva.
    Tog jutra moj FB se preplavile slike prijatelja koji su se slikali sa pripadnicima nacionalne garde i poruke ljudi da se organizuju da pomognu ljudima čiji su kuće i biznisi stradali. Ne znam, ja bih očekivala bes i tugu, ipak stanovnici Baltimora su bili iznad toga, stvarno su se organizovali i pomogli onima kojima je trebala pomoć, čak su kupovali kafu pripadnicima nacionalne garde i vatrogascima.
    Kad smo već kod toga, stanovnici Baltimora su stvarno specijalna sorta ljudi i sad ću vam dati primer. Kad je skoro u požaru stradao mali kafe u blizini, komšije su za par dana skupile oko 10.000 dolara i vlasniku koji živi sa majkom na spratu dali novac. Nije imao osiguranje, uskoro ponovo otvara kafe. Ovde se veoma podržavaju lokalni biznisi, čak i kada su usluge skuplje nego drugde. Nekada ih je u gradu bilo mnogo više, o tome svedoče izlozi na kućama koje su u međuvremenu preuređene u stambene jedinice. Zato su radnje koje su preostale – ili nove koje se otvore – toliko dragocene.
    I da, uvek tu postoji rasno pitanje, a to je po pravilu magnet za medije. Moje iskusutvo je da to nije problem u Baltimoru, iako to svi potenciraju. Nerviraju me novinski članci u kojim kažu da su eto belci u Americi odahnuli zato što su među optuženim policajcima pola njih crne rase. Mislim da to nije fer zato što na vodećim funkcijama u gradu nisu belci, a oni su i znatna manjina u populaciji grada. Istina je da ovde ima dosta međurasnih brakova, imate dosta uspešnih crnaca, ne samo u sportu i zabavi, a neki su potekli upravo iz tih siromašnih krajeva.
    Nekada je život crnaca u Americi bio tragičan, ali stvari su se dosta promenile. Šta više, govor mržnje je ovde jako neprihvatljiv, eto, recimo, nije smelo da se kaže za izgrednike da su huligani već protesnici. Ovde se jako pazi da se crnačka populacija ne uvredi, valjda je razlog tome white guilt, osećaj krivice belaca, novi izraz koji sam od skoro naučila. I uopšte tolerancija je ovde na veoma visokom nivou, jer zamisliti kako bi izgledalo da je drugačije, kada ovu zemlju čini toliko nacija, vera i rasa.
    Primetila sam da ljudi koji dolaze sa strane imaju drugačiji odnos prema tom problemu. Na kraju, mi ne nosimo taj teret prošlosti. Jednom prilikom sam radeći na projektu vezanom za Bili Holidej, koja je živela u mom kraju, predlagala idejna rešanje za majce sa njenim likom, i onda sam pomenula verziju belog printa njenog lica na crnoj majci, i onda su svi skočili, ne, nikako… ne razumeš ti to.
    Kad smo već kod mog komšiluka moram da pomenem i našu mesnu zajednicu, ali nije to kao kod nas, to su više neformalne organizacije u kojima se volontira. Da vidite samo sa kakvim profesionalizom one funkcionišu, koliko je tu uloženo vremena i rada, neverovatno. Naša organizacija ima sastanak jednom mesečno u školi, i sastanak traje u minut. Tu se raspravlja o raznim idejama, problemima, dolaze investitori, jer njihova rešenja moraju da prihvate stanovnici kraja, i tu se pojavljuju funkcioneri grada da odgovore na razna pitanja. Svaka organizacija ima svoje manje grupe i projekte, recimo kod nas postoji grupa za baštovanstvo, koja se okuplja oko javne gradske bašte, pa Bili Holidej projekat, pa ona za ulepšavanje kraja, itd. Redovno izlazi i distribuira se glasnik sa najvažnijim temama i najavama. Godišnja članarina je 10 dolara. Da, često se organizuju “patrole”, više kao šetnje sa decom i kučićima, da bi se ljudi osetili bezbednije u kraju.
    Popularno mesto za venčanja i fotografisanje.
    Jedan od razloga zašto mi se Baltimor dopada je i prisna atmosfera, kao kod nas u manjim gradovima. Recimo, ovde ljudi obožavaju da “vise” na stepenicama ispred svoji kuća (stoops), tu sreću komšiluk, ćaskaju. Neki čak iznesu bazen za decu na trotoar pa se ona tu brčkaju, neki pak ogroman televizor na kome prate važne utakmice. Drugi ljudi iznesu gitare pa sviraju i pevaju. U Baltimoru su vrlo česti događaji koji se zovu block party, gde se okupi komšiluk pa se jede i sluša muzika. Jednom sam videla veoma interesantnu stvar, u nekoj maloj uličici postavljen sto celom dužinom bloka, i tu ljudi sede i jedu, još jedan block party.
    Za Baltimor kažu i da je “grad komšiluka”, i to je zaista tako. Svako ko se iseli odavde, pogotovo u predgrađe, to oseća, i najviše mu to nedostaje, ta povezanost i prisnost zajednice. Toga u Americi nema puno i kao što rekoh, zato je ovaj grad poseban.
    Toliko sam se raspisala a nisam vam rekla još mnogo toga što čini ovaj grad. Nisam pomenula da je ovo grad sa dugom istorijom, mnogo prvih i važnih stvari se desilo baš u njemu, da ima divne besplatne umetničke muzeje svetskog ranga, pune zaostavština bogatih porodica koje su nekada ovde živele, da ima divna mala pozorišta, i umetnička scena je veoma živa, ima vrhunske univerzitete, i još puno toga.
    Ove fotografije koje vidite su napravljene u radijusu od oko kilometar od moje kuće, znači samo mali deo onoga što možete da vidite u Baltimoru. Uživajte u njima.
    Istorijski deo grada, Fells Point.
    Ova zgrada je nekada bila skladište sada je u njoj hotel.
    Levo, zgrada u kojoj je snimana čuvena serija Homicide, sad se pretvara u hotel.

     

     

    Još jedan simbol Baltimora, Pagoda, nalazi se u  Patterson park-u.
    Baltimor posle vatrometa u čast 4. jula.
    U Baltimoru se nalazi ogromna marina. Brodići mu dođu više kao vikendice, u njima vlasnici često prenoće za vikend, slabo ih voze po zalivu.

    Prolećni takosi

    Sjajno lagano jelo za tople dane. Nije nužno da pripremljenu hranu stavljate u tortilje, možete da ih jedete i bez njih, ali u tom slučaju obavezno dodajte Feta sir, ali ne onaj naš, već grčki.

    Varivo sa leblebijama

    U dubljem tiganju na maslinovom ulju dinstajte ceo luk, iseckan na rebarca. Posle 10 minuta dinstanja na umerenoj vatri dodajte mu jedan sitno iseckan čen belog luka, neka se kuva 1 minut, i zatim dodajte veliku zelenu baburu, iseckanu na tanke komade. Nakon 5 minuta kuvanja dodajte leblebije iz konzerve. Posolite i pobiberite jelo i dodajte 1/2 kašike istucanog kumina. Neka se jelo krčka još par minuta, na kraju umešajte sitno iseckan peršun, ili lišće korijandera, i iscedite pola limete. Jelo sklonite sa vatre.

    Pirinač sa začinskim biljem

    Dok pravite glavno varivo skuvajte pirinač. Operite pirinač, najbolji je onaj dugog zrna, u nekoliko voda, da što više skroba izađe iz njega, to je ono belo što izlazi u vodi. U manjoj šerpici stavite pirinač u hladnu vodu, koja prekriva pirinač oko 4-5cm. Posolite vodu i poklopite šerpu poklopcem. Kad voda počne da vri smanjite dosta vatru i ostavite pirinač da se kuva dok ne postane dovoljno mekan. Kad je pirinač skuvan procedite ga u hladnoj vodi. Oceđenog ga pomešajte sa sitno iseckanim lišćem korijandera i francuskim peršunom. Dodajte mu malo istucanog kumina, so i biber.

    Tortilje, pšenične ili kukuruzne 

    Najbolje je da ih zagrejete u tosteru ili rerni.
     
    Prilog: kisela pavlaka, avokado, rotkice i sok od limete.
    Continue Reading