Dugo putovanje u Srbiju i natrag u Ameriku (Mini paprike punjene sirom)

Ova priča mi je u glavi još od letos kada sam boravila u Srbiji, pisala sam je mesecima, i dobro je što sam sačekala da je objavim, utisci su se slegli i sad mogu da u njima uživam.

Nisam odolela da uz priču zabeležim i jedan recept za vrlo zanimljivo meze (na kraju je posta), koje tako podseća na homeland. I prošli put mi je ista kombinacija bila inspiracija. Mislim, da li postoji išta što izaziva momentalnu nostalgiju kao kombinacija pečenih paprika i sira?

Air Serbia

Šta me gledate, tapšite! Vidite da drugi ljudi tapšu. Moja deca me gledaju u neverici. U srpskim avionima se na kraju leta uvek tapše, valjda ste već to ukapirali, ovo vam je četvrta vožnja u srpskom avionu ovoga leta. Kako zašto, pa preživeli smo!

Iskreno i nije mala stvar, kad provedete u letu 8-9 sati, uopšte nije zabavno. Kad avion leti za Ameriku, on ne ide direktno na zapad preko Atlantskog okeana, već leti na severozapad, preko Velike Britanije, Islanda, pa Grenlanda, i kad dosegne Kanadu, tada obično osetim olakšanje, spušta se južno duž Istočne obale. Mi ovoga puta slećemo u Njujorku, obično idemo do Vašingtona, to je zato što smo ovog putovali srpskim avionom.

Malo je neobično da su većina putnika u avionu Srbi, uglavnom se čuje srpski jezik. Ima puno porodica koji su iskoristili letnji raspust da odu u otadžbinu. Moram da priznam da osećam neku nežnost prema njima, pogotovo prema roditeljima sa malom decom, još uvek se sećam užasnog iskustva kada je moj sin urlao tokom celog puta. Ne samo što je dugačak i naporan put, nego mu prethode meseci planiranja odmora, kupovine karata, pakovanja, traženje i kupovine poklona, i onda se moliš da sve prođe u redu, da ne zakasniš, da nema zastoja na putu, da se let ne daj bože ne odloži, ili da prtljag nije zagubljen, ili neki drugi administrativni problemi. I kad stigneš u Beograd, nekima se tu put ne završava, nemaju svi sreću da im je porodica u Beogradu, već nastavljaju put u manje gradove ili mesta. Sve to traži pažljivo planiranje i dosta strpljenja. Nama put traje oko dvadeset sati, od vrata do vrata.

Odgledala sam u avionu većinu novih domaćih serija, nije fer što što su stavili samo po jednu epizodu, odslušala sam dva puta album Tapestry na muzičkom kanalu, to me najviše opušta na letu, skoro pročitala knjigu priča mog prijatelja, i onda sam počela da razmišljam o svom nekadašnjem i sadašnjem životu, o utiscima iz Srbije, poredila sam dve zemlje, onu gde sam nekada živela i ovu gde sada živim, njihove ljude, različite kulture, to je uvek interesantna tema.

Povratak kući

Došli smo u Ameriku, ali to nije kraj našeg puta. Moramo da prođemo pasošku kontrolu, a to može da se otegne. Ugledali smo veliki avion na sprat iz Južne Koreje, ubrzali smo korake, ko zna kolika će gomila ljudi da se stvori, i bili smo u pravu. Kako smo pronašli naše torbe, izašli smo da nas pokupi mini bus, koji će da nas odveze do udaljenog parkinga gde nas čeka naš auto, i onda još četiri sata vožnje do Baltimora. Još uvek je dan, dobili smo šest sati vremena promenom vremenske zone, ali smo baš umorni. Najpre se vozimo po rubu Kvinsa, pored Koni ostrva, zatim Bruklina, i onda se tu negde pruža panorama Menhetna, uvek izgleda fascinantno. Onda ulazimo u Nju Džersi, ne baš najlepši deo, zatim prolazimo kroz majušni Delaver, ulazimo u Merilend, i tu smo blizu. Topli vlažni vazduh nas podseća da smo na drugom kontinentu, pravilan i udoban ritam reke automobila na autoputu je tako dobro poznat, ali kad smo ušli u prvi restoran brze hrane uz put da jedemo, bila sam u blagom šoku zbog raznolikosti sveta koji me je okruživao.

Pošto smo stigli kući, prva stvar koju uvek uradim je odlazak u dvorište da proverim šta se dešava sa mojom baštom. Nije tako loše, komšinica ju je ipak revnosno zalivala, doduše krastavci su baš propali. Malo je neobično što nas na ulazu nije dočekala naša mačka Kiki, ona će tek sutra doći, tokom našeg putovanja je boravila u pansionu za mačke, naš smeštaj u Grčkoj je manje koštao od njenog boravka tamo, to ne mogu da prežalim. Kao uteha nam je poslužio izveštaj o njenom ponašanju tokom našeg odsustva, uvek dobije najbolje ocene, kao i pozivnicu oko Božića da se slika sa Deda Mrazom. Otišli smo rano u krevet potpuno iscrpljeni, sutradan se probudili oko 3 ujutru, to nam je bio životni ritam sledećih nedelju dana.

Putovanje u prošlost

Putovanje u Srbiju nije turističko putovanje, mada nam naši prijatelji Amerikanci zavide na tome, jer oni baš retko odlaze na “stari kontinent”, zato što je skupo, i zato što traži velike pripreme i duže odsustvo sa posla. Ja sam ranije pokušavala da glumim turistu, i da vidim i doživim samo ono što mi se sviđa, ipak to nije realno. Ne, pogotovu prošle godine kada je moja mama bila veoma bolesna, pa i svekar je imao operaciju tokom našeg boravka. Čak smo i manje obilazili mesta jer smo hteli da što više vremena provedemo sa porodicama, a i morali smo svuda decu da vodimo, ona najviše vole da budu kod kuće, tu imaju drugare, dvorište, baštu, to je njima mnogo interesantnije nego neki obilasci i da slušaju odrasle kako razgovaraju. Inače, vrlo malo vremena trošim da bilo šta završim u Srbiji, ne idem više ni kod frizera a ni kozmetičara.

Prošlo leto konačno sam uspela da pokažem deci kako izgleda čuvena raketa iz mog detinjstva, po kojoj sam se rado pentrala, mislim da ju je tada svako obdanište imalo.

Putovanju u Srbiju je pomalo i kao putovanje u prošlost, što ličnu, jer svuda su ostaci nekadašnjeg života, što u bukvalnom smislu. E, sad i u Srbiji se stvari menjaju, svaki put primetim nešto novo, ali je i dalje na rubu glavnih dešavanja. I ono što je najprimetnije – ja sam se promenila.

Recimo, meni je neverovatno da se u Srbiji i dalje puno gleda televizija, to je umiruća industrija u Americi, da nema sportskih događaja, verovatno ne bi postojala, prosek godina koji gledaju vodeće kanale su kasne šezdesete, svi su se prebacili na Netflix, Amazon Prime, i ostale striming servise, ili su se okrenuli masovnom praćenju podkasta na YouTube. Jednom prilikom tokom posete mojim rođacima, televizor je bio uključen, prikazivao se drugi dnevnik, moram da kažem da mi je pogled na političare koji se nisu skidali sa političke scene još od prošlog veka izazivao trenutnu nelagodu. Odmah posle dnevnika, dakle u prajm tajmu, počinje serija, i to ni manje ni više nego – Srećni ljudi. Nisam mogla da verujem svojim očima, kakav je to bio povratak u prošlost.

Zatim, primetila sam da se u Srbiji puno otvaraju i da su vrlo popularni tržni centri. U Americi se pak molovi masovno zatvaraju kao i čuvene robne kuće, ja izbegavam da idem tamo, i skoro sve naručujem preko interneta, jedino što idem u prodavnicu kada kupujem hranu, mada bih i to mogla da naručim. Uopšte to nepoverenje i otpor prema online naručivanju i poslovanju u Srbiji mi nije najjasnije.

Svaki put kad smo u Beogradu u nekom restoranu ili kafeu moram da objašnjavam deci kakav je to predmet što se nalazi na stolu – to vam je, deco, piksla! Pušači su skoro istrebljena vrsta u Americi. Opet postoje druge vrste zavisnosti.

 

E, sad, to kaskanje za svetom nama smeta, ali stranci to vole, nemali broj Amerikanaca koji su imali prilike da duže borave u Srbiji mi je rekao da ih to najviše privlači u Srbiji. Bez obzira na našu percepciju, Srbija je i dalje vrlo bezbedna zemlja, nema beskućnika, ni getoa, porodica je i dalje važna, nisu se izgubile neke bitne tradicionalne vrednosti, a tu su i mnoge slobode koje su im uskraćene kod kuće.

Ekstroverti

Prvih nedelju dana, po dolasku u Srbiju, meni uvek prođe u nekom čudnom stanju, između jave i sna. Što uopšte ne čudi, jer uvek putujemo noću, a ja u avionu ne mogu da spavam, i kad se saberu nedostatak sna, velika vremenska razlika, promena mesta, vi i ne možete da funkcionišete normalno. I ljudi se drugačije ponašaju, treba vam vreme da se naviknete na sve to.

Ljudi u Srbiji su ogromnom većinom ekstroverti, što meni uopšte ne smeta jer sam i sama takva, ali negde saosećam sa introvertima, nije lako živeti u takvom društvu gde su ljudi veoma radoznali i nema puno privatnosti. I dalje ljudi u Srbiji vole da brinu tuđu brigu, i umeju da zamaraju ogovaranjima. Opet, prija mi kad čujem šta stvarno ljudi misle, kod našeg sveta nema filtera, nema onog američkog “hodanja po jajima”, da se neko ne daj bože ne uvredi, što ume da ubije konverzaciju, uostalom ne moraju svi da vole iste stvari i ne moraju da imaju isto mišljenje. Ipak ne bi bilo loše da preuzmemo malo njihove ljubaznosti, i ne moramo da kažemo baš sve što mislimo, pogotovo ako će to veoma da povredi drugu osobu. Ja sam razvila teoriju da odrastajući u društvu kao što je srpsko, gde si suočen sa otvorenom kritikom, gde si u konverzaciji sa ljudima uvek “na petama”, što bi Ameri rekli, vremenom razviješ otpornost, ma koliko osetljive prirode, pa ne mogu da te lako slome nečije nebirane reči. Čak sam skoro izložila moje mišljenje poznanici koja je psiholog, složile smo oko toga kao i da današnja preterana osetljivost na sve i svašta postaje naporna i iritantna, na šta je ona bez pardona rekla, ali onda bih ja izgubila klijente.

Opet ne mogu da kažem da na ulicama u Srbiji srećem srećne ljude.

 

Network

U početku ne mogu da se otresem onog refleksnog ponašanja koje sam razvila u Americi, iz mene nekontrolisano izlazi Sorry! Excuse me! Thank you! ili se sa osmehom javljam nepoznatim ljudima na ulici, što često izaziva nepoverljive i zbunjene poglede u fazonu “šta hoće ova”. I ja se pomalo ljutim što svi mogu da namirišu još izdaleka da nisam odatle, želim da sam neprimetna, da mogu da pažljivo posmatram ljude u autobusu, restoranu, na ulici, u Srbiji mi se nekako izoštre čula i sve primećujem i upoređujem.

Istina je, naš svet, osim svoje zajednice rođaka, prijatelja i komšija, gaji nepoverenje prema onima koje ne poznaje, u Americi je to drugačije, možda neće uvek sa vama uspostaviti prisnost, ali će gotovo uvek biti prijateljski nastrojeni, pa i ako ste stranac.

Takođe naš narod gaji duboko nepoverenje u državu i njene institucije, jer ne može da se na njih osloni, zato mu treba network ljudi, jer se nikad ne zna kad će mu ko zatrebati. Opet ta zajednica korisna je i zato što si stalno u društvu raznog sveta i tu razvijaš vrlo važnu sposobnost komunikacije sa različitim ljudima. Ovde to zovu social skills i moram priznati da se nekad zapanjim koliko ljudi u Americi imaju manjak istog, za njih je to veliki izazov, otuda sveprisutna usamljenost, koju često rešavaju druženjem sa kućnim ljubimcima. U Americi sam prvi put upoznala reč anksioznost. Dok u Srbiji kad imaš problem, lepo se ispričaš, odnosno izjadaš, prijateljima, skineš taj teret sa srca, u Americi ideš kod terapeuta kojeg moraš da platiš. Naravno da ima ljudi sa ozbiljnim psihičkim problemima kojima treba profesionalna pomoć, ipak, imam osećaj da ima preterivanja, pa i mode, neki problemi su toliko mali da je dovoljan dobar savet prijatelja.

 

Cinizam/entuzijazam

Tu je i čuveni srpski cinizam. Sa jedne strane je sasvim u redu jer ti pomaže da ne “kupuješ sve što ti se prodaje”, ne ložiš se na selebritije kao da su bogovi, sa podsmehom gledaš na sladunjavi “feel good” sentimentalizam i imaš duboko nepoverenje prema medijima i političarima. Sa druge strane Amerikanci su nekako baš ukalupljeni i utrenirani, što uopšte nije loše za jedno društvo koje je itekako heterogeno, ali tu nema previše autentičnosti, tačno znaš na osnovu jedne karakteristike kakve ostale da očekuješ.

Opet taj isti srpski cinizam ubija entuzijazam, koga u Americi ima i dalje u velikim količinama, i neosporno je da on utiče na njihov uspeh. U Srbiji od malena te podsećaju da “onaj ko visoko leti, nisko pada”, “aaaa, ne može to kod nas”, “šta ti misliš, da si bolji od drugih”, što sigurno razvija nedostatak samopouzdanja kasnije u životu. I ne samo što ne postoji razumevanje države i društva za talentovane, vredne i entuzijastične ljude, nego i rodbina i prijatelji gledaju na njih sa nevericom i podozrenjem. U Americi nekolicina takvih ljudi gura zemlju napred, i ne samo što ih država ne sputava, već i od svoje okoline imaju veliku podršku, oni u tim ljudima prepoznaju boljitak za celo društvo. Ovde sve može, i dosta toga zavisi samo od pojedinca.

Religioznost

Amerikanci su suštinski veoma religiozan narod. Čak iako ne idu u crkvu i izjašnjavaju se kao ateisti, oni mogu da budu naročito fanatični u svojim životnim uverenjima, otuda ne čudi poslednjih godina sveprisutno dogmatsko razmišljanja i netolerantnost prema onima koji imaju drugačije stavove.

Jednom smo tako, tokom boravka u Srbiji, doručkovali kod mojih, i televizor je naravno bio uključen, i to na nekoj “normalnoj” televiziji, bio je muzički video neke pevaljke. Pošto je pesma o dominantnoj ženi, pojavljuje se zgodno servilno muško čeljade, skroz nago, sem malo posteljine koja pokriva deo koji ne bi trebalo da se vidi. Deca odmah sklanjaju pogleda sa ekrana postiđeno, na šta im ja kažem – deco, u Evropi smo! Već sam im ranije objašnjavala da Evropljani, za razliku od Amerikanaca, imaju mnogo relaksiraniji odnos prema golotinji. Tokom našeg boravka na Adi išli smo vozićem oko celog jezera, morali smo im da pomenemo čuvenu nudističku plažu, na šta su oni zapanjeno reagovali. Isti taj izraz su imali kada su u Grčkoj viđali decu bez kupaćeg na plaži. I nije samo prema golotinji, Evropljani imaju relaksiraniji odnos prema mnogim drugim stvarima, američki puritanizam je nama stran.

Mitovi

Kao i svaka nacija i naša je puna mitova, mnogi od njih su porušeni životom ovde, ali ja ne hajem za to, bude mi čak simpatično kad ih primetim.

Mit o promaji i dalje je živ, i u to sam se uverila više puta tokom boravka. Jednom tako u autobusu prijatno pirka kroz prozor, kad će ti starija gospođa u sredini, zatvaraj prozor, ubi me promaja!

I uopšte strah od leda, bosih nogu, vlažne kose, hladnog betona, klime, pa i ventilatora je veoma zastupljen. Više puta smo videli kako se ventilator okreće ka zidu, mojoj deci je sugerisano da mogu da dobiju zapaljenje mozga od toga, klima se uključuje samo u slučaju neverovatne vrućine, led po kućama se i ne koristi. Moji recimo leti koriste vodu na sobnoj temperaturi, pošto je pročiste, i tada mi baš nedostaje ledomat, deca i mi i zimi pijemo vodu sa ledom.

Fanta

Kad smo kod napitaka mi deci dozvoljavamo da piju gazirana pića u Srbiji, dok to nikad ne činimo u Americi. U Srbiji su moja deca otkrila Fantu, ovde se to retko pije. Mnogo mi je smešno kad vidim sina kako istrčava iz prodavnice sa flašom Fante od dve litre. Naša ideja je da im ponudimo u Srbiji neku vrstu slobode, u Americi su njihovi životi, pogotovu tokom školske godine, vrlo struktuirani, na letnjem raspustu u Srbiji neka rade šta hoće. Isto tako su oduševljeni što mogu sami da kupuju sladoled koji je mnogo dobar i jeftin. Za moju decu Srbiji predstavlja zemlju slatkiša.

Brza hrana

Moram da priznam da sve više primećujem da navike u  Srbiji kada je hrana u pitanju počinju da liče na one u Americi. Ima baš puno prodavnica brze hrane, i naručivanje iste, uz flašu Koka-kole kao gratis. Kao nikada do sada poslednjeg leta smo se “ubili” od roštilja. To jeste lakše, i brže, i ja znam da se stil života promenio, ali na duže staze to uopšte nije dobro. Nije me mrzelo da prošlog proleća pošaljem Politici tekst sa tom temom, mislim da je vrlo važno da naši ljudi razumeju koliko je kuvanje važno i da ne uzimaju to zdravo za gotovo. Imam svakodnevno priliku da vidim posledice nezdravog stava prema ishrani, i ne uznemirava samo preterana gojaznost, već činjenica da ljudi jednostavno ne umeju da sami sebi spreme jelo, o prenošenju umeća kuvanja deci da ne govorim, tu nema usvajanja zdravih navika. I što je najgore takav način života je dominantan među siromašnim slojem stanovništva.

Šumska tajna

Letos sam se sastala sa Nikolom, veoma mladim preduzetnikom iz Srbije, njegova firma pravi proizvode “Šumska tajna”, u pitanju su namazi sa raznim vrstama gljiva i pečuraka. Bila sam prijatno iznenađena da me je pronašao, jer sam zaista mogla puno da mu pomognem oko saveta za izvoz njegovih proizvoda u Ameriku. Osim toga stalno iščekujem dan kada ću u supermarketima moći da kupim srpske brendove. Ti proizvodi su prilično unikatni, pa i na ovdašnjem tržištu. To su interesantni, zdravi i hranljivi namazi na bazi humusa od leblebija sa dodatkom raznih pečurki i gljiva koje se uzgajaju u Srbiji. Nedavno su se pojavili na američkom tržištu, pa vas pozivam da ako živite u Americi da ih naručite, trenutno se prodaju na Amazonu (namaz sa vrganjima, namaz sa tartufima, namaz sa lisičarkama, namaz sa smrčkom, namaz sa crnom trubom). Meni su se veoma svideli, pogotovo onaj sa tartufima, jednom sam celu teglicu pojela sama uz kiflice sa sirom.

Kuvanje u Srbiji

Naši ljudi iz Dijaspore vole da se žale kako im nedostaje domaća kuhinja, to je malo čudno, pogotovo danas kad u Americi postoji mogućnost naručivanja velikog broja naših proizvoda, recepti su dostupni na internetu, sve to može da se napravi i kod kuće. I to kad krenu da se žale kako voće i povrće nemaju onaj ukus kao u Srbiji. Postoji rešenje za to, kupujte ih u sezoni, i to na lokalnoj pijaci, naravno da vas to neće jeftino izaći, ili ih posadite u bašti, ionako većina našeg sveta u Americi živi u kućama sa dvorištem. Eto, moj paradajz iz bašte ima isti ukus kao onaj iz bašte mojih roditelja u Srbiji.

Interesantno je i to da kada odemo u Srbiju onda nosimo američke proizvode, pikani, iliti pekani, i javorov sirup su najtraženiji.

Kuvala sam prošlog leta u Srbiji više nego obično, kupovala sam hranu u prodavnicama, tako da sam se upoznala sa prednostima i ograničenjima. Moram da primetim da kvalitet proizvoda veoma varira kao i jačina rerni.
Prijatno sam se iznenadila koliko su deca zainteresovana za kuvanje, jedna naša mala rođaka se silno obradovala vanili sa Madagaskara koju smo joj doneli, moj mali bratanac je insistirao da zajedno pravimo kolačiće sa komadićima čokolade, deca mojih prijatelja teraju svoje mame da im prave kolače iz mog kuvara, i onda mi one šalju slike svojih radova.

 

Kućna apoteka

Valjda zbog te promene ishrane na gore gde god sam boravila svuda sam mogla da čujem priče o problemima probave i o savetima kako da se oni reše. Takođe sam primetila puno domaćih eliksira, suplemenata, uopšte prosečno srpsko domaćinstvo ima poveću ličnu apoteku. Nije da nisam padala u iskušenje da ilegalno nabavim antibiotike, moj američki lekar je izričito protiv njih, ali ne vidim potrebu da skupljam te lekove, pošto imam dovoljno zdrave životne navike.

Moja deca su dosta mršava, i u Srbiji nemaju baš najbolji apetit, moja ćerka je u stanju da tamo živi samo od supe, žu-žua i slatkiša, što predstavlja veliki problem za naše porodice, često koriste svaku priliku da nam to pomenu. Jednom prilikom dok su sami boravili u Srbiji, mojoj deci su davani specijalni italijanski vitamini za dobar apetit, kako su po prirodi veoma podozriva odmah su me pitala da li je to u redu, ja sam im rekla da nije opasno, ali ne moraju da ih uzimaju.

Oaze mira i sklada

Moje najlepše uspomene iz Srbije su trenuci u oazama mira i sklada, tako zovem mesta gde osetim lepotu, red, normalnost, fizičku ili mentalnu udaljenost od bučne, haotične i ružne okoline. Njih čine mesta i ljudi. Nekada se dese u dvorištu naših porodica ili prijatelja, dok mi odrasli ćaskamo za stolom deca se oko nas igraju. Ponekad moram da se pomučimo da dođemo do njih, peške ili biciklima pokušavamo da dopremo do izolovanih delova odakle je najlepši pogled, ili mogu da se primete detalji životne harmonije: lepe okućnice, terase sa kojih vise gusto posađene muškatle, starije gospođe koje sede ispod trema i čuvaju avliju i komšiluk, rode na zvoniku crkve usnulog sremačkog sela, rečni rukavac na kome grupa mladića vežba veslanje, deca koja se uveče vraćaju sa igrališta i javljaju mi se sa osmehom iako me ne poznaju, negde u blizini sa prozora se čuje kako neko vežba klavir, zalazak sunca sa pogledom na Savu koja zaokreće.

Primetila sam da su ljudi počeli da se okreću sebi i svojim porodicama, pokušavaju da se na razne načine izoluju od negativnog okruženja, takoreći žive u svom mehuru. Neki su vrlo posvećeni svojoj deci i njihovom vaspitanju, drugi se ozbiljno bave svojim hobijima, bilo mi je neobično drago kada sam saznala koliko je radosti mojim prijateljima doneo moj blog, neki su tako zavoleli kuvanje, treći su se ozbiljno posvetili svojim poslovnim idejama, neki pak počinju da organizovano brinu o svojoj zajednici i okolini. To su sve počeci individualizma, koji se kod nas sasvim pogrešno doživljava kao sebičnost, ne, to znači da su ljudi više neće da sede i čekaju, nego su preuzeli stvari u svoje ruke. Ako je individualizam sebičnost, zašto je u Americi toliko razvijena svest o pomaganju drugima i volontiranju, uvek me šokira sa koliko entuzijazma i nesebičnosti ulažu sebe u razne dobročiniteljske projekte. Iskreno, i meni je trebalo vreme da naučim da nešto moraš i da daš zajednici i društvu, a ne samo da čekaš da ti se nešto da, kroz aktivan pristup životu sebi stvaraš šanse, preuzimaš odgovornost.

Žal za mladošću

Samo sam čekala da se jednog dana javi to osećanje, i desilo se letos, odjednom je sve bolje bilo nekada, ljudi, moda, muzika. Možda je bio razlog za to užasna savremena domaća muzika koju sam imala prilike da čujem. Takav osećaj imam kad ponekad u Uberu slušam današnju američku muziku, nema razlike, kazna za uši. Manji letdown sam doživela vraćajući se jednom sa Ade. Makiški put noću izgleda isto kao pre par decenija. U kolima deca zaspala posle dugog dana na plaži, oni zovu Adu – The Beach, slušamo Naxi radio, miks domaće muzike, naizmenično idu nova pa stara pesma. I tu kod jedne stare pesme, totalno me obuzme to osećanje – žal za mladošću. I kažem ja svom mužu, kad dođemo u Ameriku, napravićemo veliku žurku samo sa starom domaćom muzikom, rekreiraćemo vreme naše mladosti. I tako bi. Krajem decembra, jedno subotnje veče u Baltimoru, organizovano je veče domaće muzike, prilično posećeno, na kome se pevalo, sviralo i igralo, baš kao nekada.

 

Poslednji dan

Svaki put kraj boravka u Srbiji bude najslađi. Taman se nekako naviknemo, i onda morao da idemo. Tog dana obično muž i ja odemo u šetnju gradom sami, i pravimo se da smo turisti.

Poslednji put smo se čak gubili po gradilištu, tražeći put da izađemo sa Beograda na vodi. Još nismo bili stigli do stare železničke stanice kad ugledasmo naš autobus kako nas pretiče. Izgledalo je kao da nema šanse da ga stignemo, ali muž i ja smo se pogledali, klimnuli glavnom, i počeli smo da trčimo za njim najbrže što smo mogli. I nekako smo na kraju uspeli da uhvatimo autobus. Puni adrenalina smejali smo se glasno zadihani dok su nas ljudi posmatrali u čudu.

 

---

Mini paprike punjene sirom

• 

---

Sastojci:

750g malih slatkih paprika različitih boja, isečene na pola, uklonjene semenke

So i biber prema ukusu

3 kašike maslinovog ulja

Za fil:

300g belog sira (ili Feta sira), viljuškom izgnječen

2 kašike kisele pavlake

1 jaje

3 pune kašike izrendanog parmezana

2 čena sitno iseckanog belog luka

Za posip: iseckan sveži peršun ili vlašac

Priprema:

Očistite i isecite paprike. Poređajte ih po plitkom plehu koji ste obložili papirom za pečenje. Posolite ih i pobiberite i pospite sa maslinovim uljem.

Pecite ih oko desetak minuta u prethodno zagrejanoj rerni na na 220C (430F), ili koristite opciju grill. Stavite ih na gornju pregradu.

Za to vreme napravite fil. Ukoliko je redak dodajte mu još sira.

Izvadite pečene paprike i u njih stavite fil. Vratite ih u rernu i pecite još desetak minuta, dok fil ne počne da dobija zlatnu boju.

Služite paprike odmah pošto ste ih posuli peršunom ili vlašcem.

---