Rano školovanje u Americi

Kada je moj sin dobio u školi svoju prvu nagradicu, pre par godina, muž i ja smo se brže-bolje pohvalili našim porodicama u Srbiji i njihove reakcije su bile identične – Pa zar škole u Americi nisu lake? Neko bi se uvredio, ali mi smo to oboje primili stoički, čak smo se mnogo puta šalili na račun toga, uvek nas iznova fascinira sa kakvom sigurnošću naši ljudi poznaju Ameriku iako ogromna većina nije ni kročila a kamoli živela u njoj, i eto, ostala je anegdota.

Ne samo zbog tog događaja već i zbog mnogo drugih razloga odavno sam htela da napišem nešto o ranom školovanju u Americi, ali se nisam upustila u to jer je vrlo teško uopšteno govoriti o njihovom obrazovanju, ovde postoji toliko različitih škola, pristupa, pravila, da je to veoma teško objediniti. U tako velikoj zemlji sa toliko različitih ljudi teško je imati jedinstven obrazovni sistem. Ipak, postoje stvari koje su zajedničke većini škola. I u priču ću da udenem moje iskustvo sa školom u koju idu moja deca. Veoma se razlikuje od onoga kako je osnovna škola izgledala u moje vreme, iako ne živim u Srbiji već dugo godina, svesna sam da se kod nas dosta toga promenilo u školama.

Ako imate nešto da dodate ovoj priči, vaše iskustvo, ili ako nisam uspela nešto da pomenem, budite slobodni da ostavite komentar ispod članka.

Skola u Americi 6 (1 of 1)

U Americi postoje državne i privatne škole, a u skorije vreme i nešto između – charter schools. One se finasiraju od strane države ali su autonomne, kao i privatne škole, i nisu zonirane, međutim upis u školu vam garantuje jedino izvlačenje na lutriji. Ovde ne možete da upišete bilo koju državnu osnovnu školu, već samo onu najbližu vašem domu, “zoniranu”. Škole se u Americi finansiraju novcem iz lokalnog budžeta, ukoliko su veći porezi na nekretnine u lokalu, onda su škole bolje opremljene i nastavnici bolje plaćeni, najčešće su to škole sa dobrim rezultatima, ali to je najviše zbog toga što tu žive deca iz funkcionalnih, dobrostojećih i obrazovanih porodica. Sada možete da razumete zašto američke porodice biraju mesto stanovanja ponajviše na osnovu kvaliteta lokalne državne škole, što utiče i na cenu nekretnina, bolje škole – više cene kuća, uglavnom smeštene u predgrađu. Takođe, postoji i homeschooling opcija, kada roditelji sami obrazuju svoju decu prema utvrđenom programu, što čine zbog udaljenosti škole, religioznih ili drugih razloga.

Za razliku od naših srpskih gradskih škola, ovdašnje državne škole u gradovima su vrlo loše. Ako hoćete da živite u gradu, onda ćete najverovatnije gledati da decu pošaljete u privatnu školu, kao što je to u mom slučaju. U početku nisam bila srećna što moram da dajem novac za školovanje svoje dece (i dalje se sećam svog besplatnog školovanja u Srbiji), ali vremenom smo i deca i ja toliko zavoleli njihovu školu, da je jedan od razloga što se ne selimo u predgrađe i taj što želimo da deca tu nastave školovanje. Naša škola nije toliko skupa, ni fensi, čak je u nekim stvarima prilično staromodna, međutim vrednosti koje usađuju đacima, entuzijazam, požrtvovanost i briga o deci je toliko velika da prevazilazi sva moja očekivanja. Razlozi za upis u privatne škole mogu da budu razni: religiozni, neslaganje sa programom i pristupom državnih škola, loše državne škole, vašem detetu treba veća disciplina ili ima probleme sa učenjem, ili je to način da pokažete svoj socijalni status. Da, baš kao što roditelji u Srbiji kupuju svojoj deci brendiranu garderobu,  tako američki roditelji šalju svoju decu u privatne škole. Neke privatne škole mogu da budu neverovatno skupe, na primer u školi u kojoj predaje moja prijateljica godišnja školarina je 38.000 dolara! Više o odabiru škola pogledajte u jednom mom ranijem tekstu, da se ne ponavljam.

Za razliku od naših škola koje se sve otvaraju istog datuma, u Americi početak škole može dosta da varira, deca u južnim saveznim državama kreću početkom avgusta, moja su do ove godine počinjala školu krajem tog istog meseca, a ove godine su upravo danas krenula u školu, 5. septembra, najkasnije do sada, guverner Merilenda je tako odlučio. Školska godina traje do početka juna, podeljena je na tri tromesečja, i ima tri raspusta, zimski oko Božića, prolećni oko Uskrsa, i najduži letnji.

Skola u Americi 7 (1 of 1)

Ono što je najveća razlika u odnosu na naše škole je to da američke škole rade u jednoj smeni, vremenski dosta duže, od 8 do 15h (satnica takođe može da varira od škole do škole), i da tokom dana boravak podjednako traje bilo da ste prvačić ili osmak.

Deca kreću zvanično u školu sa 5 godina, tj. moraju da imaju toliko godina 1. septembra. Ako su napunili pet godina u septembru ili početkom oktobra, mogu da upišu školu samo ukoliko prođu specijalan test, što se retko dešava. Deca najpre kreću u kindergarten, razred koji ja ne bih nazvala predškolsko, jer se u njemu uči sve ono što naša deca uče u prvom razredu. Naše predškolsko odgovara predškolskom koje američka deca pohađaju sa tri i četiri godine, pre-k 3 i pre-k 4, koje nije obavezno, ali većina dece ga pohađa, jer tu uče slova i brojeve i pripremaju se za školu. Prijatelji mi pričaju da je kindergarten nekada bio više fokusiran na igru nego na učenje, kraće je trajao, ali su se stvari u međuvremenu promenile. Sada recimo u kindergartenu više i ne uče kako se pišu slova i brojevi, to su već naučili u predškolskom. Škola moje dece ima predškolski program, ona su u nju krenula sa tri godine, zatim kindergarten i još osam razreda. Razredi od petog do osmog se zovu middle school.

Američka deca imaju jedan veliki hendikep u odnosu na decu iz Srbije, a to je učenje čitanja i pisanja na engleskom jeziku, otuda ne čudi što ranije kreću u školu. Mi smo tu u velikoj prednosti, naše pismo je fonetsko, i dosta se lako uči, dok se deca u Americi zlopate godinama da nauče dobro da čitaju i pišu. Naša deca se ne zamaraju učenjem sight words, nasumičnim memorisanjem reči, i u Srbiji takmičenje Spelling Bee ne bi imalo svrhe.

Učitelji ili učiteljice se menjaju svake godine, kod njih ne postoji koncept istog pedagoga tokom prvih četiri razreda škole. Čak ne postoji ni tako jasna razlika između učitelja i nastavnika kao kod nas. U nižim odeljenjima učitelji imaju svoje asistente kao i pomoć roditelja, takozvanih room parents, koji dosta pomažu u raznim aktivnostima.

Odeljenja su dosta manja nego kao kad sam ja išla u školu (moja su prelazila cifru od 30 učenika). U Americi je već problem ako razredi imaju preko 20 učenika. Odeljenja se često prave tako da se u njima nalaze deca približno istog potencijala, ideja je da učenicima ne bude dosadno na času, grupa sa najboljim đacima ima različit program od one sa decom koja imaju problema sa učenjem. Uopšteno gledano, čini mi se da je ovdašnji školski sistem pravljen tako da može da ga savlada prosek tj. većina, dok je u Srbiji on pravljen za bolje đake. Ipak, ako je neko nadaren i vredan đak, u Americi postoji mnogo opcija, pa i specijalne škole za talentovanu decu.

Uniforma je obavezna za većinu privatih škola, ali česta i u državnim školama kao što su one u Baltimoru, zbog toga da ne bude razlike među decom u sredinama gde po pravilu ima dosta dece iz siromašnih porodica. Uniforme u privatnim školama mogu da budu prilično skupe, imaju izvezen grb škole i sastoje se od nekoliko kompleta (zimskog i letnjeg, trenerke za fizičko, karirane haljine, košulje, suknje i pantalona za devojčice, bermuda i dugih pantalona za dečake, polo majice sa dugim i kratkim rukavima, džempera, specijalnih čarapa kao i cipela i patika). Ipak, ta uniforma je vrlo kvalitetna i dugo traje, i na kraju je vrlo lepa. Takođe, nema patnje oko izbora garderobe svakog justra pred školu, i troškovi oko kupovine druge garderobe za decu su manji.

Skola u Americi 11 (1 of 1)

Za razliku od naših škola, u Americi je glavni fokus na dva predmeta – engleskom jeziku (čitanje, pisanje, razumevanje i gramatika) i matematici. Na to se troši najviše vremena, standardni testovi iz oba predmeta se sprovode u celoj zemlji i rezultati objavljuju svake godine, da se zna kako nacija stoji. Čak se i prijemi za fakultet bazira na ispitima iz ova dva predmeta. Kad je u pitanju jezik, tu se veoma insistira na tome da roditelji svakodnevno čitaju knjige svojoj deci, mislim na niže razrede, i nije samo poenta da dete nauči lepo da čita, već da razume tekst. Izbor knjiga je na vama, ali vi svako veče, 15-30 minuta, čitate knjige deci, ili ona vama, postoji i zapisnik (reading log), i onda ga na kraju meseca dostavljate nastavnicima. Prošle godine, kad je moj sin bio u drugom razredu, morao je da čak ukratko analizira pročitane knjige.

U državnim osnovnim školama se ne uči strani jezik i meni je to bilo neverovatno, na stranu što je engleski toliko popularan jezik. Doduše u privatnim školama se obično uči drugi jezik, po pravilu španski. Postoje čak i privatne škole koje imaju celu ili polovičnu nastavu na stranom jeziku, pored španskog popularan je i kineski jezik. Strani jezik dobijaju tek u srednjoj školi. Kad im kažem da sam u školi učila dve godine latinski, plus dva strana jezika, svi misle kako sam išla u neku veoma skupu privatnu srednju školu, Ne, išla sam u državnu obrenovačku gimnaziju 🙂

Skola u Americi 5 (1 of 1)

Domaći zadaci su obavezni i svakodnevni, ponegde i ne, i to u nižim razredima, ali interesantno je to da se ne daju petkom tj. vikendom, tada su deca slobodna. Domaći zadaci su takvi da mogu brzo da se urade, jedino je problem što su deca umorna od dugog dana u školi, pogotovo ukoliko imaju aktivnosti posle škole.

Knjige su besplatne za sve, pa i decu u privatnoj školi. Mi ih nismo ni videli do sada jer se ostavljaju u školi, sem radne sveske iz matematike, ali mislim da će ih moj sin ove godine doneti kući. Deca u Americi uglavnom uče u školi. Pribor i materijal nisu besplatni, osim za siromašnu decu. Naime, većina roditelja donese veću količinu istog, prema unapred dobijenom spisku, pa se to sve stavi na jednu gomilu i sva deca u odeljenju koriste.

Učenje napamet je prilično strano ovdašnjem sistemu, ja se nekad iznerviram što decu ne nateraju da bar nauče neku pesmicu napamet. Do sad nisam nijednom videla da moja deca uče i bubaju pre nekog testa, što si do tada naučio u školi to ćeš i da pokažeš na testu.

Testova ima puno, čak previše za moj ukus. Malo je čudno da deci od pet godina dajete testove sa više od dvadeset pitanja. Oni nemaju usmeno odgovaranje, već se znanje utvrđuje kroz rezultate testova. Testovi su postali veoma popularni poslednjih deceniju-dve i to zbog toga što na međunarodnim testiranjima američki učenici imaju vrlo prosečne rezultate, dok deca sa Dalekog Istoka dominiraju. Vlada je za vreme predsednika Buša Mlađeg uvela i specijalan program No Child Left Behind, po kome su nastavnici nagrađivani ili kažnjavani prema rezultatima na testovima njihovih đaka. To je bio dodatni pritisak na nastavnike pa su mnogi zamenili zanimanje, ja recimo poznajem više žena koje su nekada bile učiteljice a sada su joga instruktorke. Sad je taj program obustavljen, zato što nije bilo dobrih rezultata. Iskreno, ne znam zašto se Amerikanci opterećuju toliko rezultatima testova kad u Ameriku dolazi toliko talentovanih ljudi iz svih delova sveta, i to sa razlogom. Stvoriti ambijent gde vredni i pametni ljudi mogu da prosperiraju, a da im za to ne treba veza, je mnogo veći i važniji izazov nego spremiti decu za test. Osim toga, dobro je poznato da fokus na testove ubija kreativnost, a danas je ona itekako važna.

Ali da znate da i američki političari vole da se igraju kreiranja škola i nastave, troše na to silne pare iz budžeta, i naravno bez posebnog uspeha jer ne shvataju da škola neće da reši socijalnu nejednakost, zapravo danas je segregacija škola u Americi veća nego ikada, bez obzira na uloženi novac. I ja sam ranije naivno verovala da škola može da reši sve probleme, a onda sam shvatila, živeći ovde, da sve kreće iz porodice, da su radne navike, kultura i vrednosti koje se ponesu odatle mnogo važnije za napredak u životu. Iako neke škole u siromašnim i zapuštenim krajevima deci obezbeđuju besplatni produženi boravak, knjige, hranu i uniformu, to nije popravilo njihov socijalni status, doduše red je da društvo brine o njima ako to ne mogu roditelji. Jednostavno, u nekim kulturama obrazovanje nije prioritet, u nekima je itekako, i to čak nema veze da li ste iz siromašne porodice ili ne. Evo primera moje prijateljice Kim – njeni roditelji su došli iz Vijetnama, neobrazovani i siromašni podigli su osmoro dece, svi završili odlične fakultete, polovina ih radi na njima.

Skola u Americi 3 (1 of 1)

Ocenjivanje počinje tek u trećem razredu, i to slovima, A je naša petica, F je jedinica, i na fakultetu se tako ocenjuje. Iz nekog razloga ocene se kriju, kad sam ovde studirala svako bi dobio rezultate svog testa u koverti. Samo kad se setim kako su u Srbiji nastavnici naglas izgovarali ocene pismenih zadataka, nije ih čak mrzelo da poređaju sve vežbanke tako da na vrhu gomile budu one sa najgorom a na dnu sa najboljom ocenom. I pre slovnih, deca dobijaju opisne ocene u svojim izveštajima (reports) na kraju svakog tromesečja, pa i na testovima dobijaju procente, tako da vrlo dobro znate kako vam deca stoje u školi. Ti izveštaji su nekada toliko detaljni, svaka stavka u vezi ponašanjem i učenjem vašeg deteta je dobro izanalizirana, da pomislite da ti učitelji bolje poznaju vaše dete od vas samih. Pored testova ocenu takođe formira i aktivnost na času kao i projekti na kojima često rade. Veoma se insistira na tome da deca aktivno učestvuju na času, njihovo mišljenje se veoma uvažava i ohrabruje njihova kreativnost i samostalnost, otuda ne čudi entuzijazam, pozitivno razmišljanje, samopouzdanje i preduzimljivost kod većine ovdašnje dece.

U školi moje dece se ne ocenjuje samo učenje već i ponašanje na nastavi. Skoro su uveli poseban program, dobijaju neke poene pa ih na kraju tromesečja sabiraju i nagrade ne dobijaju samo najbolji učenici već i ona deca koja su nakupila najviše poena za dobro ponašanje. Roditelji dobitnika te nagrade se takođe pozivaju da učestvuju u svečanoj dodeli nagrada. I nije bitno samo da ste mirni na času već morate da budete proaktivni, recimo da se sami setite da pomognete drugu ili nastavniku, itd. Deca u predškolskom i kindergartenu svakog dana dobijaju boju za svoje ponašanje, plava je za najbolje dok je crvena za najgore ponašanje, nekada kad ste posebno dobri budete off the chart.

I roditeljski sastanci su drugačiji nego kod nas. Nema grupnih sastanaka, već imate 15 minuta da se ispričate sa nastavnikom o vašem detetu. Napravi se raspored u par dana i vi javite koji vam termin odgovara. Uvek možete da kontaktrate nastavnika imejlom ukoliko ima potrebe za dodatnim viđenjem.

Roditelji đaka su izuzetno puno angažovani u radu škole. Postoji čitava organizacija, Home School Association, koju čine roditelji-volonteri koji vode razne aktivnosti u školi. Postoji savet, razni odbori, klubovi, itd. Svaki roditelj je u obavezi da odradi 25 sati volonterskog rada godišnje,  možete da date novac umesto toga. Moram da kažem da sam ja bila veoma protiv toga u početku, mislim nije fer da naši roditelji nisu morali ništa od toga da rade,  međutim toliko sam zavolela tu školu, nastavnike i decu, da im sad svašta radim, od fotografisanja do pomoganja oko društvenih mreža, i drago mi je da mogu da im pomognem.

Pored užine, deca obično oko podneva imaju ručak u kantini. Možete da kupite jelo za svoju decu, naručuje se “online”, a možete i da ga spakujete kod kuće i za to se koristi čuveni – lunch box.  Posle ručka deca obavezno idu napolje da se dobro iskaču.

Skola u Americi 13 (1 of 1)
Svaki đak dobija poneko zaduženje u razredu koje se menja iz nedelje u nedelju.

Disciplina je u školama veoma važna, vrlo su striktni kada su u pitanju pravila, posebno u privatnim školama. Malo je ironično to da danas roditelji plaćaju privatne škole da bi bili strožiji prema njihovoj deci. Na početku godine dobijete handbook, knjigu gde su opisana pravila i očekivanja od strane škole, tako da nema nesporazuma, vi ste upoznati a i saglasni sa svim navedenim stavkama. Detalji mogu da idu dotle da je opisan kakav nakit deca smeju da nose u školi, da kosa ne sme da pokriva lice, nema lakiranih noktiju, kao ni upotrebe mobilnih telefona u školi, itd. Ukoliko dete prekrši neka od pravila može da bude isključeno iz škole. Mislim da dobroj diciplini doprinosi i to što je deci veoma jasno objašnjeno kakvo ponašenje se od njih očekuje, postoje natpisi od toaleta pa do učionice koje korake moraju da slede.

Deca jesu utrenirana, ali sa druge strane, nastavnici su u isto vreme puni ljubavi i pažnje prema deci, i veoma se trude da im prirede nešto nesvakidašnje i interesantno u nastavi. Svaki nastavnik ima svoju učionicu i onda je organizuje i dekoriše prema svojoj volji, nekada malo preteruju u druženju sa Pinterestom. Pored nastave, deca gledaju filmove, posle testova obavezno đuskaju, nastavnici šalju roditeljima video da vide kako se deca lepo zabavljaju, nije samo da uče. Moja deca su sa učiteljicama pravila američke palačinke i domaću Nutelu, gajila zamorče, pravila robote, sadila biljke u zadnjem dvorištu, učila kako se igra polka, slavila su srpski Božić, vezla i štrikala, i ko zna šta još nisu radila. Pored toga što obeležavaju svaki praznik, to uključuje hranu, dekoraciju i razne animacije, školski kalendar je pun raznih događaja i prilika da se nešto proslavi. Ovde možete da vidite kako su proletos obeležili International day i između ostalog predstavili Srbiju. Pored toga đaci često idu na izlete, recimo na farmu, ili do muzeja, pozorišta, zoološkog vrta, lokalne biblioteke, na piknik, itd.

Komunikacija nastavnik-roditelji se ponajviše obavlja preko jedne fascikle u kojoj se nalaze domaći zadaci, plan nastave i aktivnosti za nastupajuću nedelju. Pored toga postoji veća fascikla koja stiže svakog utorka gde dobijate razna obaveštenja, rezultate testova, itd, nekad poželim da imam sekretaricu da mi pomogne da se izborim sa silnom papirologijom.

Najvažnija osoba koja daje karakter školi je direktor. U školi moje dece direktorka je jedna izuzetno sposobna i predana žena koja stigne i da dočeka decu ujutru, i da ponekad pregleda domaće zadatke, ništa joj nije teško, i da naravno vodi celu školu. Skoro je htela da se penzioniše, ali roditelji su toliko kukali da je na kraju rešila da ipak ostane. Evo jednog detalja njenih organizacionih sposobnosti – proletos sam slikala decu iz škole za školski godišnjak, i ja neobavezno kažem direktorki da bi bilo super da jednog dana okupimo sve đake iz škole i da ih sve zajedno fotografišemo, i ona meni na to kaže, Hajde, sada ćemo to da uradimo. I stvarno sve je to ona uspela da izorganizuje u vrlo kratkom vremenskom periodu, doduše škola je mala, ne sećam se dobro ali mislim da je radio toki-voki.

Skola u Americi 2 (1 of 1)
Nastavni kadar tradicionalno dočekuje đake prvog dana u školi sa pesmom.

Ono što mi se ovde ne dopada je to da američke škole imaju puno days off tj. neradnih dana, pored praznika i raspusta, bar jedan dan mesečno, što je zaista otežavajuća okolnost ukoliko oba roditelja rade, pošto već ionako imaju kratke odmore.

Iako je moja osnovna škola bila mnogo skromnija, nastava monotona i dosadna, nas nastavnici nisu baš zabavljali, ja odatle nosim dosta lepih uspomena, volela sam da idem u školu, volela sam da učim, a i nastavnici su me voleli zbog toga. Meni je uglavnom predavala stara garda, pred penzijom, nastavnici sa autoritetom. Ja se još uvek sećam kako me je sa drugaricom moj stari učitelj vozio na minijaturnom Tomos motoru, kad je išao da nas poseti, to je bio neki stari običaj da se nastavnici upoznaju sa uslovima u kojima mu učenici žive. Ili, kad smo se na zimskom raspustu spremali za takmičenje iz matematike u njegovoj kući, tada bi se njegova žena pojavila sa tanjirom punim kolača. Pošto imam neku iracionalnu potrebu da rekreiram stvari iz mog detinjstva, ja sam tako prošle godine na raspustu pozvala učiteljicu moga sina kod nas na ručak. Uslov je bio da ne predaje više mom sinu, jer nisam želela da oseti bilo kakav pritisak. Htela sam da joj spremim nešto posebno, da se lepo oseća, razmišljala sam vrlo je mlada i verovatno ne stiže da kuva, značiće joj puno.

I da se vratim na pitanje sa početka teksta – Da li su američke škole zaiste lake? I jesu, i nisu. Zavisi u kojem kraju živite, i kakva je škola u koju vam deca idu. Mislim da je važnije pitanje da li vam obrazovanje pomaže da napredujete u životu, da li imate koristi od toga. U Americi, bez obzira na mnoge manjkavosti obrazovnog sistema, odgovor je – da.

Skola u Americi 10 (1 of 1)
Na kraju svake školske godine se organizuje sportski dan u kome učestvuju svi đaci kao i njihovi roditelji.

 

Summary
Rano školovanje u Americi
Article Name
Rano školovanje u Americi

Zavirite i u ove recepte:

16 Comments

  1. Postovana, tekst je sjajan i iscrpan. Sve ste do detalja objasnili. Uzivala sam čitajući, posebno, jer sam majka prvaka iz Srbije. Kako mi je muz Slovenac i posto zivimo u Beogradu odlučili smo se za privatno osnovno obrazovanje da bismo izbegli placanje privatnih produzenih boravaka, ishrane i ostalog skolskog pribora koji je neizbezan u drzavnom osnovnom obrazovanju. Tako da vise nema besplatnog obrazovanja nigde. Barem ne onakvog kada smo mi isli u škole. Škola koju smo izabrali za dete, po onome sto je opisano u vasem tekstu odgovara nasoj, barem po onome sto je nama ponudjeno Ugovorom. Nadam se da ce tako i biti. Tako da i u Srbiji ima roditelja koji se ne odluče da kupe detetu skupe patike ili dzins, vec se odluce da ulažu u budućnost deteta. Takodje, važno da pomenem da smo prosečna porodica i daleko od bogatih roditelja, ali nam je obrazovanje dece kao i njihova budućnost najvažnija.

    1. Srećan polazak u školu prvačiću! I moja ćerka je upravo krenula u školu, ali nije bilo euforije jer već nekoliko godina ide u istu školu. Čula sam da postoje privatne osnovne škole kod nas, i da roditelji šalju tamo svoju decu zbog nedostatka dicipline u regularnim školama, i da je tabu, jer rođaci i prijatelji negoduju zbog toga:) I ovde ne šalju decu u privatne škole samo bogati, kao što rekoh cene škola veoma variraju, ima ljudi koji će sebi uskratiti puno toga da bi im deca išla u privatnu školu. Osim toga postoje i stipendije za decu koja su talentovana. Ono što je ovde čudno je to da država finansira i neke privatne škole koje pohađaju deca iz siromašnijih porodica, kod nas u komšiluku postoji takva jedna srednja škola. Nama je dodatno problem što je i porez koji plaćamo gradu duplo veći od onog u predgrađu (a to je dosta novca), ali u našem komšiluku neće niko da šalje svoju decu u državne škole koje se finansiraju od naših para. Da ne bude nesporazuma ovde ima sjajnih državnih škola i kojima sve ovo pobrojano u tekstu važi, neke čak imaju mnogo bolje uslove od privatnih jer se u njih slije velika količina ovca, ali u proseku privatne škole imaju više akademske kriterijume, više discipline, i deca imaju više pažnje od strane nastavnika zato što su manja odeljenja.
      Srećno sa školom!

      1. Takodje i Vama puno uspeha i srece u skolskoj klupi! Uzivam u vasim tekstovima, a moja deca uzivaju u poslasticama pripremljenim po Vasim receptima. Puno sreće! Lep pozdrav, M

      1. Naravno, skolarina kosta 4000eur i plativa je u ratama. Skolarina ukljucuje program na srpskom i engleskom jeziku – nacionalan i Cambridge program (sertifikovani su) Ishranu(dorucak, uzina i rucak), knjige, sveske, opremu za fizicko i jednodnevne izlete. U skoli su od 8.30-16.30h

  2. I u Nemackoj se skola dosta razlikuje u odnosu na nasu. Ovde je jako bitno da deca budu samostalna i to se forsira od vrtica pa dalje. Predmeti kao garten i werken- basta i kreativno izradjivanje su potpuno novi za na nas i jako nam se dopadaju. Ne citaju tako puno kao kod vas i to bih promenula. Isto imaju gomilu dogadjanja i zurki, normalno je da ako je vreme lepo i toplo odu na bazen ili u setnju. U trecem razredu idu celo polugodiste jednom nedeljno na bazen, uce da voze bicikl u saobracaju itd. Svake godine imaju skolski projekat u trajanju o nedelju dana i tada cela skola ima razlicite aktivnosti vezane za jednu temu. Prosle godine je tema bila priroda i imali su vise izleta kao i celodnevnu posetu nacionalnom parku…
    Isto se ne buba puno napamet i fokus je na jeziku i na matematici.
    Odlican clanak Ivana,
    Pozz

    1. Nemački jezik je ipak lakši od engleskog što se tiče čitanja. To je super što idu na plivanje, to mnogo znači. Mislim da deci puno znači bilo koja fizička aktivnost, pogotovo što puno sede, i nisu tako aktivni kao što smo mi bili kad smo bili mali. Sad ću i ja da poteram moje da idu biciklom do škole, moram najpre da vidim da li škola hoće da postavi onaj držač za bicikle, gde mogu da ih parkiraju. Sve najbolje, Sanja!

  3. Interesantna i važna tema koja uvek otvara debatu. Živim dovoljno dugo u Americi, u velikom gradu, da mogu da kažem da je, uz dužno poštovanje, konstatacija da su državne škole u gradovima jako loše – netačna i pogrešna, i dovodi ljude koji žive van Amerike u zabludu. Vi ipak živite u Baltimoru i iz tog konteksta ova slika koju ste dali na temu odnosa privatnih i državnih škola može imati smisla, ali oni koji nisu živeli u Americi ne mogu znati šta ovde znači okruženje i koliko ono utiče na svakodnevni život pa samim tim i izbore koje neko mora da pravi, posebno ako ima dece.Istina, u komentaru ispod ste dodali da ima i dobrih državnih škola, ali većina ljudi to neće pročitati. Privatna škola je u Vašem slučaju bila neophodna jer niko ne bi voleo da mu dete pohadja školu rangiranu jedinicom, dvojkom ili trojkom na skali 1-10, ali privatne škole se ne favorizuju u svakom gradu, medju “običnim” ljudima. Svi moji ovdašnji prijatelji, Amerikanci, intelektualci iz porodica intelektualaca, završili su državne škole veoma visoko rangirane na nivou grada. Ne spadaju u klasu bogatih ljudi. Vaša priča zaslužuje pohvalu jer je detaljna, ali je i prilično romantizovana, toliko da zvuči kao oda americkom obrazovnom sistemu. Ipak, pohvale za trud. Pozdrav!

    1. Ana, najpre izvini što ti nisam ranije odgovorila, zaturio mi se tvoj komentar, tek sam ga na drugom kompjuteru videla. Nemoj da misliš da nisam htela da ga objavim zato što se kosi sa mojim stavom u vezi američkih škola.
      Ne znam koliko dugo živiš u Americi, ni u kom gradu, i da li imaš direktne veze sa obrazovnim sistemom (da li si se ti obrazovala ili imaš decu koja idu u osnovnu školu), ali opšte je poznato da su u Americi osnovne škole u centru velikih gradova na lošem glasu, za razliku od naših škola, uvek se tu nađe po koja bolja škola, i uvek su tu pojedinci, pametna i ambiciozna deca koja su uspela da doguraju daleko bez obzira na kvalitet škole u koje su išla. Da nije tako ne bi bilo charter schools, koje su upravo nastale da bi se đaci u gradovima mešali, da se umanji segregacija. Ne bi bilo ni tolike migracije porodica sa decom u predgrađa gradova, u gradovima se retko sreće populacija dece koja idu u middle school ili srednju školu. Da ne pominjem koliko je mojih prijatelja iz Baltimora napustilo grad da bi deca mogla da im se školuju u državnim školama u pregrađu. To što ti imaš dosta prijatelja koji su odrasli u gradu u Americi to je prilična retkost, veruj mi.
      O problemima sa kojima se suočavaju osnovne škole u gradovima postoji hiljade studija i članka, evo za početak pročitaj ova… nešto neće da se pestuje link, probaću još jednom.

      Ne znam zašto misliš da idealizujem škole u Americi, navedi mi primere… moje iskustvo jeste vrlo pozitivno, ali puno toga nisam navela, baš iz razloga što nisam bila sigurna da ostale škole to upražnjavaju, a i članak je bio već previše dug.

  4. Super prica, Ivana! Meni se cini da nema lakih i teskih skola, vec dobrih i manje dobrih. Ovdu u Holandiji deca krecu u skolu sa 4 godine, ne vezano da li je pocetak skolske godine ili ne. Onda idu u prva dva razreda, koji su ka nase pretskolsko, znaci socijalizuju se, uce pesmice, onda i slova. Neki ostanu tu dve godine, neki malo krace ili malo duze, zavisno kad su u godini rodjeni. Sve skole su ‘drzavne’, postoji mozda u celoj zemlji par privatnih skola. Medjutim, postoji citava lepeza skola od strogih protestanskih, katolickih, islamskih, opstih, naravno Montesori, Jena, Dalton, tzv. slobodna skola itd. Moj sin ide u Montesori, znaci u njegovom razredu su deca koja idu u 3., 4. i 5. razred (uporedivo sa nasim 1, 2 i 3). I to funkcionise sjajno, svako dete prodje fazu da je najmladje u razredu, pa ima buddy koji je stariji, pa onda i on/ona dodje u stariji razred i bude buddy. Pomazu jedno drugom. Radi se na tome da deca budu samostalna, da znaju da saradjuju i planiraju. Agenda i log book od 4. razreda. Ostaju u skoli od pola 9 do 3 popodne. Domacih zadataka nema, osim ako je dete u nekom zaostatku. Prosle godine kad je moj sin bio 3. razred su nam savetovali da deca vezbaju citanje, sad malo radimo na spelingu. Ali, to je bukvalno 10 minuta dnevno. Doduse, ja imam knjiskog moljca kuci, pa mi citamo po minimalno pola sata pred spavanje, zato sto on na tome insistira. Deca imaju testove skoro svake nedelje, ponekad neki zajednicki projekat, nekad prezentaciju knjige koju su procitali. Ono na cemu se insistira je da deca budu sto vise napolje. Igranje napolju barem 45 minuta, bez obzira da je hladno, duva vetar ili sipi kisa. Jedino kad kisa pljusti ne idu napolje. U razredu su uciteljica/ucitelj i asistent (ucitelj koji ne moze samostalno da drzi nastavu). Za fizicko i engleski jezik imaju posebne nastavnike. U skoli mog sina na fizickom imaju ‘klinike’ raznih sportova svake dve-tri nedelje tako da se deca upoznaju sa sto vise sportova. Plivanje je ranije bilo obavezno, ali posto ovde bukvalno sva deca idu na casove plivanja (minimum godinu dana, mnogo cesce duze od 2) dok ne nauce tri stila, plus obavezno plivanje u odeci, plivanje vise nije u kurikulumu. Od ostalih predmeta, imaju naravno ‘svetsku orijentaciju’ (nesto kao poznavanje prirode i drustva), dramu, muziku, bastovanstvo, snalazenje u saobracaju (vrlo vazno u zemlji gde je bicikl nacin zivota) itd. Naravno, ne svake nedelje, vec u odredjenim periodima. Odlazak u prirodu se podrazumeva. I da, mnogo toga zavisi od tima pedagoga u skoli. Nasa direktorica svako jutro docekuje decu na vratima, zna ih sve po imenu. Uciteljice pred vratima svojih ucionica se rukuju sa decom, tek onda deca ulaze u razred. Inace, knjige, sveske i ostali materijal deca dobijaju od skole, tako da nema takmicenja ko ima bolju pernicu, kao u moje doba. Godisnje placamo oko 60 evra, u to je uracunata i ‘ekskurzija’ na kraju skolske godine. Rucak (sendivce) deca nose od kuce, kao i voce za uzinu. Doduse, protekle dve godine su bili u nekom projektu pa su dobijali voce 3 puta nedeljno od skole. Produzeni boravak je u okviru skole, ali pripada drugoj organizaciji sa kojom skola saradjuje. E to je vec prilicno skupo, ali sve je dobro organizovano, pa se i ne zalimo. Mogla bih i ja da napisem esej o ovoj temi. Ili vec jesam? Jos jednom, za svaku pohvalu sto si napisala ovaj tekst.

    1. Slađana, hvala za lepu i iscrpnu priču o ranom školovanju u Holandiji:) I u Britaniji deca kreću tako rano. Ovde sve verske škole podpadaju pod kategoriju privatne. U Baltimoru ima tri Montesori škole, čak postoji jedna državna, ali sem nje ostale imaju samo niže razrede.

  5. Fenomenalan tekst! Podrobno opisano mnogo tog što se ovde kod nas apsolutno ne zna. I znaš šta, meni se takvo školovanje veoma dopada upravo jer je interaktivno.

Leave a Reply

Your email address will not be published.