Američka kuhinja, Dezerti, Italijanska kuhinja, Limun, Priče iz Amerike

Kolačići sa limunom (Crowd-pleaser cookies)

June 2, 2022 4 Comments

Nema jednostavnijih i aromatičnijih kolačića do ovih sa limunom. U Americi imaju dobar izraz koji ih najbolje opisuje – crowd-pleaser, to znači da im se svi raduju i da će najverovatnije prvi nestati kad ih odnesete na raznorazna okupljanja. To se meni upravo dogodilo pre neki dan, kad sam ove kolačiće odnela na završni klavirski koncert moje ćerke. Posle koncerta, kada je bila mala zakuska, nekako se saznalo da sam ih ja donela, pa su mi ljudi prilazili da ih oduševljeno hvale i da traže recept. Malo mi je bilo čudno to njihovo ushićenje, na kraju to su vrlo jednostavni kolačići, ali mislim da znam šta im je toliko prijalo – osvežavajući i neodoljivi miris i ukus limuna. A i domaći kolači su po pravilu nabolji.

Tako da ako vam treba ideja šta da odnesete na slična okupljanja, sada znate šta da napravite.

Ovi kolačiči sa limunom vrlo podsećaju na italijanske amaretti kolačiće, koji su podjednoko ukusni, ali imaju drugačije sastojke.

Taman da iskoristim priliku da vam ispričam nešto vrlo zanimljivo a tiče se života u Americi. Htela sam i ranije da pišem o tome, ali nije bilo prilike. Osim toga za koji dan će biti događaj u školi, zapravo dva, koji ću po prvi put organizovati, do sada sam to uspešno izbegavala, mada sam često učestvovala u raznim projektima. Mislim da je razlog za moj otpor bio taj što u vreme kada sam ja išla u školu roditelji nisu ni u čemu učestvovali, otišli bi na roditeljski, eventualno na otvorena vrata i to bi bilo to, malo me nervira što se od roditelja danas toliko toga očekuje. Zatim, ne mora uvek da se dovlači hrana za svaki događaj, neće deca ostati gladna. Tu je i dekoracija u neograničenim količinama, iako jeftina za mene je to nepotrebno trošenje novca. Ali, Amerikanici obožavaju dekoraciju i nošenje kostima, i za to koriste svaku priliku. Na kraju, mogu deca i nešto sama da urade, ne moraju svuda roditelji da idu za njima i da ih organizuju.

Doduše mogu da razumem potrebu za organizovanjem događaja za prikupljanje novca, naša škola je privatna sa ograničenim resursima, ali to rade sve škole. Moguće da je razlog za to što ovde ima ne tako malo ljudi koji u radu izvan posla traže smisao života, to im dođe kao neki važan hobi. To nije samo ograničeno na rad u školi već kojekakve volonterske akcije, za njih to ima smisla iako nemaju nikakvu finansijsku nadoknadu za uložen rad i trud. Naša škola je izrazito mala, svi se znaju, i funkcionišu kao neka poveća porodica. Mnogim roditeljima to je način da se socijalizuju, i oni se međusobno druže izvan škole. Ima još jedna stvar a to je da porodica ima obaveznih 25 sata volontiranja tokom školske godine, ali umesto toga mogu da plate određeni iznos.

Naravno, nisu svi roditelji angažovani oko dešavanja u školi, ali ipak ima ne tako mali broj onih koji su baš aktivni. Ako su ambiciozni mogu da da uđu u savet roditelja i da dobiju neku funkciju. Ja sam često room parent, i to samo zbog toga što nastavnicima ne mogu da kažem ne.

Neki od tih događaja za prikupljanje novca za školu su bili sjajno organizovani, još uvek se sećam jedne žurke “The roaring twenties” (Lude dvadesete), malo pre pandemije, kako je bila vesela i kako su roditelji u parovima dolazili obučeni u kostime iz tog perioda. Eto, to me uvek iznova fascinira kako Amerikanci imaju tu posvećenost, commitment, i kako šta god da rade nekako to “ljudski” odrade. Vrlo su organizovani, tačni i pouzdani, i to ne samo kada je posao u pitanju. Naravno nisu svi takvi, ima ovde svakojakih ljudi, ali opet to mi ne narušava opšti utisak. Sad ću vam navesti nekoliko primera.

Do pre neku godinu, kad je preminula, mis Širli je dolazila u školu svaki dan, na početku i na kraju nastave, da pomaže učenicima da pređu ulicu. Nekada su u nju išla njena mnogobrojna deca. Još uvek se sećam njenog lika, bila je sigurno u svojim 80-im, sa flouroscentim prslukom i “stop” znakom kako ćaska sa učenicama. Na kraju, kad je napustila ovaj svet, posvetili su joj taj mali deo ulice, tu sada stoji njeno ime na crvenom znaku, za dugo sećanje.

Puno roditelja učestvuju kao treneri za razne sportove, naročito očevi, kod nas je fudbal najpopularniji. Pre nekoliko godina imala sam jedno krajnje neobično iskustvo. Naime jednom je tako trebalo da fotografišem fudbalske timove iz škole, i desi se da malo pre ugovorenog fotografisanja jedan od roditelja, koji je bio asistent trenera, tragično premine. Predloženo mi je da ga nekako umetnem u grupnu fotografiju, što sam učinila u fotošopu, i uopšte nije loše ispalo. Udovica je bila veoma zadovoljna, vrlo joj je bilo važno da se vidi da je njen suprug vodio školski fudbalski tim. Kad smo kod tog nesrećnog događaja da pomenem i to kako su se roditelji lepo organizovali da pomognu nesrećnoj porodici, od pripreme hrane pa do prikupljanja novca, a to se dešavalo više puta.

Ipak, neprikosnovena kraljica roditeljskog učestvovanja u školi je Lora. Nekada davno je bila nastavnica muzičkog, a onda se doškolovala i postala advokat. U svim aktivnostima je prisutna, uvek sa sobom vuče razne igrice, animacije i slatkiše za decu. Ništa joj nije teško, naprotiv, puna je energije i elana, sve stiže. Nekako je lepo biti u blizini osobe koja je tako vredna i organizovana i nikada se ne žali. Pri tome je “stara škola”, nema kod nje nikakavog nonsensa sveprisutnog u današnjem američkom društvu. Naša deca idu i ista odeljenja, i naše ćerke se dosta druže, tako da se često viđamo. Posebno poslednjih meseci pošto sam joj pomagala u pripremi školskog mjuzikla. Da, ona je rešila da sama napravi školski mjuzikl, u brojnim je i sama učestvovala kao glumica. Poduhvat je bio veoma ambiciozan, trebalo je izaći na kraj sa toliko dece, a probe umeju da budu vrlo duge i naporne, ko je učestvovao u predstavama zna kako to izgleda, da ne pominjem prateću dramu oko podele uloga. Angažovala je Lora i svog muža, koji je inače di džej, on je radio na zvuku, pa i oca koji je radio na scenografiji. Predstava je bila vrlo uspešna, i ja sam tako promenila mišljenje o učestvovanju roditelja u školskim aktivnostima. Naime, posle pandemije, deca su postala željna vannastavnih aktivnosti, vrlo rado u njima učestvuju, i da nije bilo Lore, ona bi bila uskraćena za jedno vrlo lepo i važno iskustvo. Skoro je bio neki sportski dan, cela škola u nekom parku, i samo odjednom skupila se deca iz raznih odeljenja i počeše da plešu i pevaju pesme iz mjuzikla, sva vesela i zadihana. A muzika, i uopšte ceo mjuzikl Čarobnjak iz Oza, je fenomenalna. Da nije bilo te predstave ne bih ni saznala da se moja ćerka baš dobro oseća na sceni, iako često ime da bude stidljiva i nesigurna. Uspela je da “ukrade šou”, i to kao zamena za Doroti, i dirne i nadahne ljude koji su gledali predstavu. I moj sin, koji je bio dekorater, ima vrlo lepo iskustvo sa predstave, to mu je omogućilo da se oseća korisno i da se druži sa decom iz drugih odeljenja. A ja sam konačno počela da cenim mjuzikle.

Over the Rainbow pesma u izvođenju moje ćerke.

Kolačići sa limunom

sastojci:

80g putera, na sobnoj temperaturi

180g šećera

Izrendana korica celog limuna

2 jajeta, na sobnoj temperaturi

3 kašike lumunovog soka

420g brašna

2 kašičice praška za pecivo

1/4 kašičica soda bikarbone

1/4 kašičice soli

1 1/2 šolja šećera u prahu

priprema:

Zagrejte rernu na 190C (375F). I obložite papirom za pečenje veliki plitki pleh.

Najpre u jednoj posudi pomešajte brašno, so, prašak za pecivo i soda bikorabonu. Zatim mikserom umutite omekšao puter i šećer. Kad dobijete kremastu smesu tome dodajte izrendanu koricu limuna. Zatim dodajte jaja, komad po komad, dok sve vreme mešate smesu mikserom. Zatim dodajte sok od limuna i smesu sa brašnom i sve dobro promešajte.

Dobićete gustu smesu koju ćete oblikovati u loptice nešto manje od golf loptica. Svaku lopticu uvaljajte u šećer u prahu i ređajte po plehu. Na kraju čašom ili nekim sličnim predmetom pritisnite loptice testa da ih malčice spljoštite.

Pecite kolačiće oko 10 minuta na srednjoj rešetki rerne. Tokom pečenja kolačići će malo da se rašire i izgledaće raspuknuti. Posle 5 minuta boravka na plehu, izvan rerne, prebacite ih na rešetku za hlađenje.

Priče iz Amerike

Kako smo predstavili Srbiju u američkoj školi

April 10, 2017 15 Comments

Pre neki dan smo proslavili Cultural day, to je događaj u školi kada se predstavljaju razne zemlje, svako odeljenje bira zemlju koju će predstaviti. Toga dana je velika parada, nose se kostimi, zastave, puštaju se pesme, filmovi, prave se suveniri, i služi se hrana iz izabranih zemalja. Svako dete dobije pasoš, i dok obilazi svaku od učionica, pored “iskustva” dobija i pečat zemlje u kojoj je bilo. Događaj je bio mnogo lep, deca, nastavnici, uprava škole, roditelji, babe i dede su se veoma potrudili. Čak je i kiša prestala da pada dok je bila parada.

Odeljenje moje devojčice, koja ide u Kindergarten (to je kao prvi razred u Srbiji), je izabralo da predstavlja Srbiju, bez ikakvih mojih sugestija. Samom događaju su predhodile nedelje upoznavanja sa srpskom kulturom na času “Poznavanje društva”. Čak i moj sin, koji ide u drugi razred, je s vremena na vreme odlazio u njihovo odeljenje da ih uči rečima na srpskom jeziku. Mama, tata, baba, deda, kuca, mačka, itd, deca su izgovarala reči na srpskom kada sam došla da ih posetim. Moja ćerka je ponovo otpevala pesmu na srpskom “Ti bi hteo pesmom da ti kažem“, koja je ovih dana postala nezvanična himna njenog odeljenja. Ona inače ume lepo da peva, ali kad peva ovu pesmu nekako unese posebnu emociju, i deca to osećaju i zato im se toliko sviđa. Kaže mi da je stalno teraju da im peva tu pesmu, i hoće da je kopiraju, a ona se zbog toga buni. Nećete mi verovati ali meni je pre nedelju dana stigla poruka od mame jedne devojčice iz odeljenja, koju inače ne poznajem, da joj pošaljem link ka toj pesmi, hoće da je čuje, jer se njenoj devojčici toliko dopada.

I mi smo se potrudili za tu priliku, naručili smo srpske zastavice, pronašla sam i ovaj lep video gde su mogli da čuju tradicionalnu srpsku muziku i vide kolo, i napravila sam video o popularnoj hrani u Srbiji. Ms. Vicki, asistentkinja učiteljice, je jedva dočekala da mi ispriča o njenom iskustvu iz Grčke, kao mala provodila je leta u selu nedaleko od Soluna, gde je uživala u jelima koje je prepoznala sa mog videa, kaže čak se i slično zovu.

I naravno odnela sam palačinke, to je bila ideja moje dece, pošto ih oni mnogo vole.

Učiteljica, Ms. Mel, koja je ranije podučavala moga sina i koja je dugo na tabli čuvala papirić sa njenim imenom na srpskom – Melanija, je nabavila majice za decu u bojama srpske zastave, a na nekim je uspela da sama odštampa Srbija, i to ćirilicom. Uspela je čak da pronađe knjigu napisanu i na srpskom i na engleskom koju sam deci čitala. Primetila sam da je bila veoma zainteresovana za našu kulturu, pitala me je o puno stvari, htela je da što više sazna o nama.

Tog dana, kad je bio događaj, deca su na video bimu gledala video o azbuci, i dečije pesmice na srpskom, ironično, većina je zapravo bila prevod popularnih pesmica sa engleskog (Nursery Rhymes).

O školi u koju idu moja deca odranije imam veoma lepo mišljenje i mislim da svako dete zaslužuje takvu školu. Međutim, ovoga puta sam toliko bila dirnuta pažnjom ljudi koji rade u njoj da sam jedva izdržala da se potpuno ne “istopim”.

Možda ne bih bila toliko emotivna da nije bilo onoga što se dogodilo par dana pre. Bila sam tog vikenda, u nedelju, kod moje dobre drugarice, inače zemljakinje. Bio je baš lep dan, popodne, mi sedimo na prostranoj terasi i uživamo u prolećnom suncu, deca se igraju u dvorištu, idila dobrostojećeg američkog predgrađa. Mobilni telefoni nam stoje na stolu ali ih ignorišemo, već posle tri popodne ne možemo da izdržimo. I onda muk. Ma koliko puta smo doživljavali razočarenja i dobijali loše vesti, uvek podjednako boli. Nema veze što smo toliko daleko, i to što ne utiče na naše živote, osim posredno, preko naših porodica i prijatelja odande, i dalje nas veoma pogađa. Nešto kao nedosanjani san.

Srećom, posle par dana desio se Cultural day, taj događaj mi je vratio poljuljanu veru. Rešila sam da uživam sa decom i njihovim nastavnicima u predstavljanju Srbije, i ne samo to, nego da otpratim sa pažnjom i druge zemlje koje su bile predstavljane, Rumuniju, Filipine, Argentinu, Konstariku, Indiju, Peru, Nepal, itd.

Od toga dana deca su počela da traže da im čitam knjige na srpskom, više nije bilo ubeđivanja.

Američka kuhinja, Dezerti, Kapkejksi, Kokos, Priče iz Amerike

Kapkejksi od kokosa, i Božić u emigraciji

January 12, 2016 26 Comments

Svi moji američki prijatelji znaju da ima nešto čudno u vezi sa našim Božićem – dolazi u januaru. Ne, ne slavim Epifaniju, nego srpska crkva ne prati novi kalendar, već stari, koji skoro dve nedelje kasni, svaki put im objasnim.

Kao i većina naše emigracije u danima oko Božića pomislim kako bi bilo lepo kad bi naša crkva odlučila da ne budemo mimo sveta iz mnogo praktičnih razloga. Recimo jelke, ne možete da ih kupite kasnije, jer nestanu, a opet kad su u kući tako dugo počnu da se raspadaju. Ipak, ni to nije toliko strašno koliko radni dan koji pada na Božić, posle toliko neradih dana u decembru teško je pitati poslodavca za još jedan slobodan dan u januaru. Zatim, emigracija koja je bliže Srbiji ne može da proslavi Božić sa svojom familijom, već ih posećuju pre praznika. Suprotno nama odraslima, naša deca misle da smo mi zapravo veliki srećnici jer imamo dva Božića, to znači da našu kuću Deda Mraz posećuje dva puta.

Ovde kad je naš Božić nema svečane atmosfere, na ulicama se oseća umor od praznika koji su prošli. Čak i Grci, kojih ovde ima puno, slave ovaj praznik po novom kalendaru. Prošle godine sam se za Božić vozila u taksiju mister Okbabe, imigranta iz Eritreje čije sam usluge često koristila. Tako sam saznala da i njihova crkva slavi Božić baš kad i mi. Oboje smo se obradovali toj činjenici. U taksiju je bila mala ikona tamnoputog sveca, znajući koliko imigranti vole da pričaju o stvarima iz svoje otadžbine, pogotovo ako su još “sveži”, rekla sam mu, pričaj mi malo o tom vašem svecu.

I pre nego što je počeo zimski raspust učiteljica mog šestogodinjeg sina mi je predložila da proslavimo srpski Božić u njihovom odeljenju. Učiteljica je veoma mlada i puna entuzijazma, rekla je da jedva čeka da sazna o tome kako mi slavimo naš Božič. Kako se praznik približavao puno sam razmišljala kako da predstavim deci i učiteljici taj praznik. Pokušavala sam da se setim šta smo to mi radili za Božić kad smo bili mali, potpuno sam bila zaboravila da mi nismo ni slavili taj prazik već samo Novu godinu. Moja deca su bila zaprepašćena kada su to saznala. Država ga je zabranila, rekla sam im. Setila sam se starih srpskih zajednica ovde u Americi, u kojima srpski jezik nije opstao, ali i dalje postoji crkva i i neguju se običaji.

Rešila sam da napravim i odnesem česnicu, deci će sigurno biti zanimljivo izvlačenje parica. Nadam se da neće biti tužna ako ne pronađu paru, srećom, škola nije previše politički korektna, ne ohrabruju preosetljivost kod dece. Možda da odnesem badnjak, i to je interesantan detalj, to je srpsko božićno drvo. Kao i svake godine na Badnje veče sam otišla sa decom u obližnji veliki park da potražimo badnjak. Nismo uspeli da nađemo nijednu oborenu granu, lomljenje ili seča nije dolazilo u obzir. Pokupila sam hrastovo lišće sa zemlje i kasnije kod kuće ih lepila na grančice. Nije uopšte loše ispalo, mnoge je prevarilo.

Otišla sam na jutjub da pogledam nešto od sadržaja vezanog za Božić. Najpre su se prikazali video zapisi sa prangijanjem Srba po Americi, to baš nije prihvatljivo za decu, pogotovo sada kada se u Americi vodi oštra debata o posedovanju oružja. Posle sam pronašla nešto bolje, neki stari video, prilično lošeg kvaliteta, ali na engleskom, o proslavi srpskog Božića širom sveta.

Na dan Božića sam otišla u sinovljevu školu. Deci smo prikazali video, ne mogu da kažem da su ga previše razumela, ali ipak su bila dovoljno mirna. Par puta su dobacivali kako ne mogu da dočekaju da probaju česnicu jer tako divno miriše. Jedan dečko me je upitao, da li je zaista u hlebu zlatnik, video je to na videu. Ne, nije, ali smo stavili srpski dinar. Usledilo je novo pitanje: A koliko je to u dolarima?

Održala sam deci kratko predavanje Zašto je srpski Božić drugačiji osim što kasni. Slavljenje Božića traje samo dva dana u Srbiji, Badnje veče i sam Božić. To nije kao u Americi gde proslava traje nedeljama pre Božića. U Srbiji ljudi poste šest nedelja pre praznika, tako da tu nema mesta za razne božićne žurke na kojima dominiraju hrana i piće. Ali zato kad dođe Božić onda nastupa veličanstvena gozba, pečeno prase na ražnju, razni prilozi, pite i salate, torte i kolači. I sve je homemade i from scratch, način pripreme hrane koji je prilično netipičan za američko društvo. Cela porodica učestvuje u pravljenju hrane i to su trenuci kad se članovi porodice druže i povezuju.

Srpski Božić je više spirtualni događaj, manje praznik gde dajete i dobijate poklone. Srbi su manje zainteresovani za poklone, više za hranu koja se tog dana služi. Na Badnje veče se pali badnjak, nekad to ume da bude veličanstvena vatra sa mnogobrojnim varnicama, ta ideja im se mnogo dopala.

Zatim su deca sela u klupe i onda sam ja išla od jednog do drugog deteta dok su ona lomila česnicu. Odeljenje je malo, čini ga tek četrnaest prvačića. Česnica je još uvek bila topla, deca su bila veoma uzbuđena, domaći hleb nije baš česta pojava ovde, malo je reći da su uživala u njemu. Ni kolači koji su kasnije podeljeni, nisu uspeli da nadmaše utisak koji je na njih ostavio hleb. Šenon je osvojila novčić, lucky coin, i toliko je bila uzbuđena da se sva zarumenela, uzviknula je, Oh, I wish I was Serbian! Druga devojčica je odgovorila da ona ne bi volela da bude Srpkinja, jer to znači da nema čokolade ni mesa šest nedelja zbog posta.

Uglavnom moj sin se tog dana osetio još više posebnim što slavi srpski Božić. Kada sam se vraćala iz škole sa decom na ulici smo primetili porodicu svečano obučenu, ruke su im bile pune ukrasnih kesa sa poklonima. Sigurno su Rusi, pomislila sam, i bili su. To je bila iskrica prazničnog raspoloženja u sivilu zimskog dana, dobro je, nismo jedini.

Ovaj tekst je objavljen na Politikinom vebsajtu, u rubrici Moj život u inostranstvu.

Kapkejksi od kokosa

Istina je da sam htela da pravim domaće Rafaelo kuglice za Božić, moj omiljeni kolač sa kokosom, ali nisam uspela da nađem mleko u prahu. Ovo je u velikoj meri izmenjen recept Ine Garten, ideja je od nje potekla. Spada u top 5 najukusnijih kapkejksa koje sam ikada probala. Ako vam smeta ideja krem sira u frostingu onda napravite klasičan krem od putera i šećera u prahu, buttercream.