Pre neki dan smo proslavili Cultural day, to je događaj u školi kada se predstavljaju razne zemlje, svako odeljenje bira zemlju koju će predstaviti. Toga dana je velika parada, nose se kostimi, zastave, puštaju se pesme, filmovi, prave se suveniri, i služi se hrana iz izabranih zemalja. Svako dete dobije pasoš, i dok obilazi svaku od učionica, pored “iskustva” dobija i pečat zemlje u kojoj je bilo. Događaj je bio mnogo lep, deca, nastavnici, uprava škole, roditelji, babe i dede su se veoma potrudili. Čak je i kiša prestala da pada dok je bila parada.

Odeljenje moje devojčice, koja ide u Kindergarten (to je kao prvi razred u Srbiji), je izabralo da predstavlja Srbiju, bez ikakvih mojih sugestija. Samom događaju su predhodile nedelje upoznavanja sa srpskom kulturom na času “Poznavanje društva”. Čak i moj sin, koji ide u drugi razred, je s vremena na vreme odlazio u njihovo odeljenje da ih uči rečima na srpskom jeziku. Mama, tata, baba, deda, kuca, mačka, itd, deca su izgovarala reči na srpskom kada sam došla da ih posetim. Moja ćerka je ponovo otpevala pesmu na srpskom “Ti bi hteo pesmom da ti kažem“, koja je ovih dana postala nezvanična himna njenog odeljenja. Ona inače ume lepo da peva, ali kad peva ovu pesmu nekako unese posebnu emociju, i deca to osećaju i zato im se toliko sviđa. Kaže mi da je stalno teraju da im peva tu pesmu, i hoće da je kopiraju, a ona se zbog toga buni. Nećete mi verovati ali meni je pre nedelju dana stigla poruka od mame jedne devojčice iz odeljenja, koju inače ne poznajem, da joj pošaljem link ka toj pesmi, hoće da je čuje, jer se njenoj devojčici toliko dopada.

I mi smo se potrudili za tu priliku, naručili smo srpske zastavice,  pronašla sam  i ovaj lep video gde su mogli da čuju tradicionalnu srpsku muziku i vide kolo, i napravila sam video o popularnoj hrani u Srbiji. Ms. Vicki, asistentkinja učiteljice, je jedva dočekala da mi ispriča o njenom iskustvu iz Grčke, kao mala provodila je leta u selu nedaleko od Soluna, gde je uživala u jelima koje je prepoznala sa mog videa, kaže čak se i slično zovu.

I naravno odnela sam palačinke, to je bila ideja moje dece, pošto ih oni mnogo vole.

Učiteljica, Ms. Mel, koja je ranije podučavala moga sina i koja je dugo na tabli čuvala papirić sa njenim imenom na srpskom – Melanija, je nabavila majice za decu u bojama srpske zastave, a na nekim je uspela da sama odštampa Srbija, i to ćirilicom. Uspela je čak da pronađe knjigu napisanu i na srpskom i na engleskom koju sam deci čitala. Primetila sam da je bila veoma zainteresovana za našu kulturu,  pitala me je o puno stvari, htela je da što više sazna o nama.

Tog dana, kad je bio događaj, deca su na video bimu gledala video o azbuci, i dečije pesmice na srpskom, ironično, većina je zapravo bila prevod popularnih pesmica sa engleskog (Nursery Rhymes).

O školi u koju idu moja deca odranije imam veoma lepo mišljenje i mislim da svako dete zaslužuje takvu školu. Međutim, ovoga puta sam toliko bila dirnuta pažnjom ljudi koji rade u njoj da sam jedva izdržala da se potpuno ne “istopim”.

Možda ne bih bila toliko emotivna da nije bilo onoga što se dogodilo par dana pre. Bila sam tog vikenda, u nedelju, kod moje dobre drugarice, inače zemljakinje. Bio je baš lep dan, popodne, mi sedimo na prostranoj terasi i uživamo u prolećnom suncu, deca se igraju u dvorištu, idila dobrostojećeg američkog predgrađa. Mobilni telefoni nam stoje na stolu ali ih ignorišemo, već posle tri popodne ne možemo da izdržimo. I onda muk. Ma koliko puta smo doživljavali razočarenja i dobijali loše vesti, uvek podjednako boli. Nema veze što smo toliko daleko, i to što ne utiče na naše živote, osim posredno, preko naših porodica i prijatelja odande, i dalje nas veoma pogađa. Nešto kao nedosanjani san.

Srećom, posle par dana desio se Cultural day, taj događaj mi je vratio poljuljanu veru. Rešila sam da uživam sa decom i njihovim nastavnicima u predstavljanju Srbije, i ne samo to, nego da otpratim sa pažnjom i druge zemlje koje su bile predstavljane, Rumuniju, Filipine, Argentinu, Konstariku, Indiju, Peru, Nepal, itd.

Od toga dana deca su počela da traže da im čitam knjige na srpskom, više nije bilo ubeđivanja.