Ove godine sam obećali sebi da ću na vreme da obavim stvari koje sam planirala za nastupajuće praznike. Doduše malo sam poranila sa slanjem kolača, ali nema veze, važno je da su mnogo obradovali one kojima su poslati. Izabrala sam biskote, jer su idealni za transport poštom – dugo traju, ne raspadaju se, i mnogo su ukusni.

Biskoti se obično prave sa bademima, ali možete da stavite umesto njih lešnike, pistaće ili pinjole. Suvo voće je takođe dobar dodatak. I tu je neizostavan anis začin, ja sam koristila seme komorača uzgajanog u mojoj bašti koji ima vrlo sličan ukus.

Ovi kolači su nastali u Toskani, gde se zovu i Cantuccini, i služe se uz dezertno vino Vino Santo. Upravo su me biskoti inspirisali da izvučem fotografije iz Toskane i podelim ih sa vama.

Biskoti

Sastojci:

360g brašna

Prstohvat soli

1 1/2 kašičica praška za pecivo

115 putera, na sobnoj temperaturi

150g šećera

3 jaja

1 kašičica ekstrakta vanile

1/2 kašičica ekstrakta badema

1 kašičica anisa ili semena od komorača, grubo iseckan

140g celih sirovih badema, blago tostiranih

Pola šake suvih brusnica, iseckanih

Priprema:

U prosejano brašno umešajte so i prašak za pecivo.

U drugoj većoj posudi mikserom dobro ulupajte šećer i puter dok ne dobijete kremastu smesu. Tome dodajte jaje po jaje, i na kraju ekstrakt vanile i badema. U to umešajte smesu sa brašnom. Dodajte tostirane bademe, anis začin ili seme komorača, i iseckane brusnice i sve dobro promešajte. Testo stavite u frižider minimum 30 minuta da se stegne.

Zagrejte rernu na 175C (350F).

Podelite testo na dva dela i svaki oblikujte u široku veknu dugu oko 40cm i široku oko 5-6cm. Stavite ih na plitki pleh koji ste obložili papirom za pečenje. Pecite vekne na srednjoj pregradi rerne oko 30 minuta.

Pošto ste izvadili vekne sačekajte da se ohlade, oko 15 minuta, onda ih nožem za sečenje hleba, isecite na kriške oko 2cm debljine. Poređajte komade, isečenom stranom na dole, po prethodno korišćenom plehu i pecite ih na istoj temperaturi još oko 20 minuta.

Kad su se biskoti ispekli ohladite ih i služite uz čaj ili kafu.

Detalji iz Toskane

Skoro mi je muž predložio da provedemo par dana za Dan zahvalnosti u nekom hotelu na zalivu, bio je tamo poslovno pa mu se svideo. “Ne dolazi u obzir, šta ću tamo da radim, šta ću novo da vidim, gde da se šetam?” Na to će moj muž: “Ićićemo sa decom na bazen, pa na spa, tu je restoran, kablovska, malo da se odmorimo i uživamo.” “Neka hvala, čuvaću se za neko uzbudljivije putovanje.” Pasivan odmor nikada nije bila moja stvar.

Naša putovanja su baš intezivna, bez pauze, uveče kada se nekako dovučemo do hotela obično kukamo od bolava zbog brojnih prepešačenih kilometara. Čak i kada smo sa decom. To su veoma dobro organizovana putovanja, za to je zaslužan moj muž, uglavnom sve funkcioniše kako treba, ja mu dam ideju a onda on to realizuje. Pošto ne možemo sebi da priuštimo duga putovanja, ideja je da što više vidimo i doživimo za kratko vreme. Nekako uspem da maksimalno upijem sve te slike, mirise, i ukuse, što je najvažnije zabeležim detalje na fotografijama, i onda kada se vratim sa putovanja još dugo uživam u tom iskustvu. Evo, dok ovo pišem upravo to činim.

Moram da priznam da mi znači kada odsednem u nekom zanimljivom objektu, mislim i to se računa, i to je deo putovanja. Na slikama vidite sobu u kojoj smo odseli u Firenci, nedaleko od katedrale. Hotel se nalazi u zgradi koja je stara pet vekova i nekada je bila samostan. Ima dosta renesansnog šmeka, prozori su toliko visoko postavljeni da morate da koristite ugrađene stepenice da biste ih dosegli. Osećaj kad se probudite u jednoj ovakvoj prostoriji je pa skoro nadrealan.

Jedan od najboljih stvari koje smo uradili na ovom putovanju je bila duga vožnja biciklima po Toskani. Nema guranja sa turistima po gradu, već širina, pogled na predivnu prirodu, čempresi, maslinjaci, vinogradi, brdašca, a na njima stari utvrđeni gradovi, u nekima više preovlađuje renesansni, a u drugima gotski stil.

Na ravnom putu, i kada se spuštamo nizbrdo, je zanimljivo, međutim uzbrdo može da bude veoma naporno. To su mali putevi gde jedva da ima nekog saobraćaja tako da možete bezbedno da vozite i u miru uživate u krajoliku. Cela tura je organizovana, vođa i vlasnik agencije je Pijetro, veseo i srdačan gospodin. Sa nama u grupi su još dva američka para, i u početku smo svi malo rezervisani, na kraju dana zbog adrenalina i lepote koja nas okružuje, svi smo veoma opušteni, puno se smejemo, da smo ostali duže verovatno bih se ponovo videla sa njima.

U gradiću San Gimignano uživamo u predivnom pogledu, a i u hrani. I dok obilazim prostrani trg okupan jutarnjim suncem, razmišljam koliko je Italija lepa zemlja, toliko istorije i umetnosti, skoro poželite da se cela zemlja pretvori u muzej, da se zaštiti od bilo čega što može da naruši njenu lepotu.

Ovde negde smo imali problem sa jednim biciklom, pa smo morali malo da čekamo, što nam nije nimalo smetalo. Ne sećam se više kako se ovo malo mesto zvalo, ali zapamtila sam da je Pijetro rekao da tu želi da se penzioniše kada bude vreme za to. Sigurno tu priču priča svakoj grupi sa kojom putuje. Obećala sam mu da ću napisati prikaz za njegovu turu na tripadviser-u, što se nikada nije desilo. Ipak, evo sada da se iskupim, ovde možete videti njegove usluge, ako ikada poželite da se vozite biciklom po Toskani, a ne koristite svoj.

Kada smo se obreli u gradiću Monteriggioni, posetili smo podrum vina, na glavnom trgu, gde je bila organizovana i degustacija istog. To je oblast u kojoj se proizvodi čuveno italijansko vino Chianti, tako da je prezentacija bila uglavnom vezana za to vino.

E baš tu sam probala i Vino Santo, zajedno sa biskotima, i svidelo mi se puno. Eto, ne moraju biskoti da se jedu samo uz kafu.

Ali avantura se nije završila tu, posle smo nastavili za Sijenu, slike otuda pogledajte ovde.

Moj skorašnji put u Italiju je samo potvrdio moju ambivaletnost prema globalizmu. Sa jedne strane srećna sam što mi je sve dostupno, počevši od namernica pa sve do recepata, u mojoj kući italijanska hrana je vrlo često na trpezi, a sa druge strane imam osećaj da nisam ni morala da izlazim iz Baltimora da bi uživala u dobroj italijanskoj hrani. Ima ovde dosta italijanskih restorana sa mediokritetskom hranom, a opet ima i neki biser kao što je radnja DiPasquale’s, stara 100 godina, koja izgleda veoma autentično, i u kojoj se pravi odlična pica i hleb, panini, punjene artičoke, i svašta još. Hoću da kažem, danas nema puno novih stvari koje čekaju da budu otkrivene.

Otišla sam na put potpuno nepripremljena, sve sam prepustila mužu, koji se i ovoga puta pokazao kao organizacijski čarobnjak, želela sam da doživim poneko iznenađenje, a i iskreno, do poslednjeg dana nisam bila sigurna da li ćemo putovanje otkazati, sama pomosao na putovanje bez dece mi je bila neverovatno stresna. Btw, deca su preživela.

Posle, kada sam se vratila sa putovanja, bacila sam se na proučavanje regionalnih kuhinja Italije, utvrđivala sam gradivo, ali sam otkrivala i neke nove detalje. I u kuhinji je započela moja ponovna romansa sa italijanskom hranom, čorba sa prve slike je rezultat te moje nove strasti. Ustvari, kad bolje razmislim, kad sam bila u Italija ta čorba mi se sve vreme jela, ali nigde je nisam našla, samo neke veoma guste su služili na moje veliko razočarenje.

U Firenci smo najduže boravili na dosta kratkom putovanju. Odlazili smo u razne kafee i restorane, više su to bila usputna mesta dok smo obilazili brojne znamenitosti, ali odlazak u zatvorenu pijacu, Mercato Centrale, je bio potpuno planski, i posetili smo je dva puta, veoma nam se dopala.

Na donjem nivou zgrade se nalaze štandovi sa hranom, gore su restorani sa raznovrsnom ponudom. Na gornjem nivou zdanje izgleda veoma impresivno što možete da vidite na slikama. Pokušaću da vam približim firentisku kuhinju kroz šetnju kroz ovo čarobno mesto.

Vino i maslinovo ulje, to su i dalje najprepoznatljivije stvari u ovdašnjoj kuhinji. Smatra se da je maslinovo ulje iz Toskane najkvalitetnije, o vinu Kjanti i dezertima će biti više reči u novom postu.

Znala sam da se u Toskani jede neslan hleb, ali nisam znala kako je čudan ukus takvog hleba. Kažu da on duže traje, ali džabe, teško se navići na takav hleb, da vidite moju radost kad sam u Rimu konačno probala normalan hleb.

Pekorino, tvrdi sir od ovčijeg mleka, sličan parmezanu, se upravo ovde pravi.

Ima divne paste da se kupi, raznih boja i oblika, kao i sušenih pečuraka, vrganja, veoma popularnih u ovom delu Italije.

Mašina koja pravi raviole, ne znam šta se radi sa preostalim testom.

Ne možete da zamislite moju radost među salamama i pršutama, u Americi ta hrana je uništena raznim regulativama. Uživala sam jedući ih u sendvičima i antipasto mezetlucima. Posebno sam bila oduševljena braseolom, to je ono što mi zovemo suvo meso, od govedine.

Zečetina je veoma popularna u toskanskoj kuhinji. Imala sam ideju da je pravim, proučavala sam razne recepte, a onda sam ukapirala da ne mogu da imam u rukama odranog zeca, ma koliko pokušavala da budem fearless u kuhinji.

Ovako izložene životinje je nemoguće naći u Americi, ovde se svi nešto zgražavaju na ovakve scene, a jedu piletinu i ostalo mesište. Mene su dosta podsetile na mrtve prirode holandskih majstora.

Zukini tikvice sa cvetovima me uvek ostave bez daha.

U Firenci se oseća nedostatak obale, iako ribe ima, ovde su domaća svinja kao i ona divlja glavni izvori mesa, mada se jede i goveče, kao i ostala divljač. Meni se jela sa mesom divlje svinje nisu nešto dopala.

Na slici možete da vidite najčuvenije meso iz Firence, firentinski stejk, Bistecca alla Fiorentina, skroz desno. Dobija se od krupnog govečeta Chianina, obično je prevelik za jednu osobu, pa se deli.

Najbizarnije jelo koje smo jeli bilo je škembe, goveđi želudac, u paradajz sosu. Probali smo komad, i momentalno odustali od ovog jela.

Možda najbolje jelo u Firenci, kaneloni punjeni rikotom i spanaćem. Spanać je još jedna tipična namernica u firentiskoj kuhinji. Sličnu kombinaciju rikote i spanaća možete da nađete i ovom receptu na mom blogu, ali u pitanju su njoki.

Pappa al pomodoro, imam ovu čorbu čak u dve verzije na blogu, i moram da kažem da se obe bolje od one što sam jela u Firenci. Toliko ima hleba i tako je gusta da smo uz nju dobili viljuške umesto kašika. Postoji još jedna popularna gusta čorba sa hlebom, Ribollita, nju sam jela u Sijeni, i upravo se spremam da je napravim.

Još par fotografija izvan pijace.

Ovako izgleda doručak. Pecivo koje podseća na kroasan, zovu ga Cornetto i kafa, espreso ili kapućino. Moram da kažem da je kafa u Italija izuzetna, gde god da smo je pili bila je vrhunska.

Pored kafe, sladoled je takođe izuzetan. Ovde se prodaje đelato, Gelato, sladoled sa manje mlečne masti i gušći od običnog. Ovaj na slici je pojedan uz zalazak sunca na reci Arno.

Kao što sam već pomenula ovdašnje stanovništvo voli iznutrice, tako je i pašteta jedno od čestih antipasto jela.

Ovu picu smo naručili u nekom popularnom mestu, odneli smo je na trg i tamo jeli. I bilo nam baš lepo kao i golubovima oko nas. Neskromno moram da kažem da moja pica uopšte ne zaostaje za italijanskim.

Popularna pasta u Firenci, Pici. Podseća dosta na špagete samo što je deblja, bukvalno se rukama oblikuje.

Predjelo sa plavim patlidžanom, mocarelom, paradajzom i bosiljkom. Već sam ga ranije pravila, recept možete da pronađete ovde.

Ovo je bio samo deo gastronomskog putopisa iz Toskane, nastavak sledi…

Kremasta paradajz čorba sa bosiljkom

Ako postoji idealno jelo za ovo doba godine onda je to ova čorba. Ranije smo je kupovali spremljenu, a onda sam jednog dana rešila da je sama napravim. Ima raznih recepata za ovu čorbu, neko koristi sok od paradajza, neko celi oguljeni paradajz, verovatno može i onaj domaći sok, ali meni je najlakše da koristim onaj celi, u soku, iz konzerve. Kožica na paradajzu nije ok, semenke su prihvatljive. Umesto slatke pavlake možete da koristite mešavinu sa mlekom. U onu kupovnu čorbu stvaljali su i brašno da bude gušća, ali za tim stvarno nema potrebe.

Sastojci:

1 kašika maslinovog ulja

30g putera

1 srednji luk, sitno iseckan

4 manje konzerve celog paradjza (1.2kg)

So i biber

1/2-1l pileće ili supe od povrća, zavisi koliko gustu čorbu volite

200ml slatke pavlake

20 listova svežeg bosiljka

Za služenje: parmezan i sveži bosiljak

Priprema:

Zagrejte maslinovo ulje i puter u loncu. Dodajte iseckan luk i dinstajte ga nekoliko minuta na srednje jakoj vatri. Sipajte paradajz iz konzerve, nema potrebe da ga gnječite, kasnije ćete čorbu blendati, i supu. Dodajte so i biber prema ukusu. Poklopite čorbu i kuvajte je dok ne počne da vri, a onda još 30 minuta na tihoj vatri.

Sklonite čorbu sa vatre, dodajte joj slatku pavlaku i sveži bosiljak i onda sve to izblendajte štapnim blenderom dok ne dobijte ujednačenu smesu.

Služite čorbu dok je veoma topla uz parmezan i svež bosiljak.