Slavska trpeza na drugačiji način
Nisam mogla da odolim a da ne napišem post o mojoj slavi. U draftu mi čuče postovi koji već čekaju da budu objavljeni, ali kako da ne pišem o svojoj slavskoj trpezi koja je bila sigurno jedna od ekscentričnijih. Mnogo mi se dopalo kako je sve ispalo, neke stvari su bile proizvod trenutne inspiracije, i bilo je bolje nego što sam planirala, a to se ipak retko događa. Obaška što volim da menjam pravila i veoma sam veliki avanturista kada je hrana u pitanju.
Pre nego što nastavim svoju sagu o slavskoj trpezi da objavim ime pobednika u nagradnoj igri. Dakle osoba pod imenom Sanja 9 je izvučena od strane moga sina (pogledajte video ovde http://www.facebook.com/Soibiber). Čestitam pobednici i da joj knjiga bude od koristi!
Da se vratim na priču. Sve je počelo našim odlaskom u H-mart, fenomenalni lanac prodavnica sa azijskom i drugom egzotičnom hranom. Kad uđete u ovu radnju, kao da niste na teritorije Amerike. Tu retko kad Amerikanci zalaze, uglavnom neki hipici, ili oni koji vole da dožive nešto veoma egzotično, pa posle da o tome danima pričaju svojim prijateljima. Iako je azijski lanac ovde dolaze i Indijci, Afrikanci, ljudi sa Bliskog Istoka, i ko zna ko još. Nekad smo jedini belci u prodavnici. Kao što rekoh obožavam tu radnju. Ima neverovatan izbor povrća, voća, ribe i morskih plodova i mesa (videla danas goveđi jezik, svinjske uši i bubrege, rep od bivola, kokošija srca, koja samo što nisam uzela, i nogice). Baš svašta ima. Kad odem tamo ponašam se kao dete u prodavnici igračaka. Uspela sam nekom čoveku da “kidnapujem puna kolici”, a da toga nisam bila ni svesna.
Tu sam na licu mesta sastavila meni za slavsku večeru koja je inače bila samo za našu porodicu. Jako nam je teško da organizujemo nešto veće sa malom i veoma živahnom decom.
Evo kako je izgledala slavska gozba koja je imala diskretan azijski uticaj.
Ostrige za predjelo – sa mojom verzijom mignonette sosa za ostrige koji se sastoji od sitno iseckanog šelot luka i limunovog soka.
Riba – butterfish ili puterasta riba… sa njom me upoznala moja bivša cimerka, Tajlanđanka. Iaoko je bila najskuplja rešila sam da se otvorim za slavu i da je kupim. Ova riba je vrlo delikatna i ono što je razlikuje od ostalih riba jeste njen puterasti ukus mesa. Stvarno je posebna. Meni se posebno svideo crveni luk poslagan ispod ribe što zbog dekorativnosti što zbog fenomenalnog ukusa… verovatno od marinade u koju sam stavila estragon, lemon grass, peršun i limunov sok zajedno sa maslinovim uljem.
Pečeni ljubičasti i roze krompir – sviđa mi se kako su se složile boje. Zato i nisam htela da ga kuvam i da pravim klasičnu krompir salatu. Krompir ipak ne mora da bude dosadan.
Baby bok čoj dinstan sa belim lukom i svežim đumbirom i sa soja sosom.
Egzotične pečurke dinstane sa šelot lukom.
Dezert je bio mrsan tako da ga ću da ga zaobiđem. Srećna slava svima koji je slave!
Merilendske krabe
Kad dođete u Merilend, američku državu na Istočnoj obali, gde i ja obitavam, velika je verovatnoća da će vas domaćini odvesti da probate plave krabe, slično kao što bi vas u Srbiji odveli na roštilj. To je najprepoznatljivija stvar vezana za ovaj kraj.
I ja ih naprosto obožavam. Apsolutno sve u vezi konzumacije kraba mi se dopada, od ukusa do veoma neobičnog načina na koji se jedu. Trenutno je njihova sezona, love ih svuda po zalivu sa nekim posebnim kavezima.
U Baltimoru postoje specijalna mesta gde se uglavnom samo služe krabe. Pre neki dan smo vodili moju mamu na jedno takvo mesto gde sam i napravila ove fotografije. Morate imati na umu da ćete se jako puno umrljati tokom konzumacije kraba tako da nikako ne nosite na sebi finu odeću. Upravo zbog toga nisam mogla puno toga da uslikam. Pa ipak to što jedete rukama, što udarate čekićem a sve pršti po vama i drugima, pa pokušavate na sve načine da se dokopate krabinog mesa koje se baš zavuklo negde u oklopu, to sve zajedno utiče na dobro i veselo raspoloženje, jednostavno morate uz to da se opustite ma kako društvo imali uz sebe.
Evo kako izgleda odlazak u jedno tipično mesto gde se služe samo krabe. U restoranu, obično na otvorenom prostoru, će vas dočekati veliki drveni stolovi sa klupama, kao oni na Adi i po parkovima.
Preko stola je razvućen papir, jer kao što rekoh to je veoma messy job. Zatim, velika kofa, u kojoj se baca ono što se ne pojede. Na slici možete da vidite drvene čekiće sa kojima se udara po krabi nebili se oklop otvorio.
I noževi koji vam pomažu da otvorite krabu. Zatim puno papirnatih salveta za brisanje. I naravno, šta drugo nego točeno pivo. Verujte mi ništa bolje ne ide uz krabe nego pivo. I pomfrit, ali to nije toliko neophodno.
Krabe se služe obično po 12 komada, i imate ih u raznim veličinama. Na slici su extra large i nama je bilo dovoljno za tri osobe. U ishrani kažu da se koriste uglavnom one muške pošto su krupnije. Krabe se obično pripremaju na pari i uvek isključivo sa začinom Old Bay (mešavina raznih začina).
Krabe se otvaraju na ne baš jednostavan način, ali uvek će vam konobari pokazati kako se to radi. Ima jedan interesantan detalj, kada otvorite glavni oklop, naćićete nešto žuto što izgleda kao senf, a i sličnog je ukusa. Možete predpostaviti šta je to, i rado ga preskočite.
Ukus krabinog mesa je neverovatan, nešto najbolje što možete da probate a odnosi se na polodove mora. Najbolje komade ćete naći u sredini i u glavnim, velikim kleštima.
Kako se jedu krabe
Najpre se nožem povuče gornji oklop krabe.
Zatim se rukom ukloni.
Ukloni se žuti, nejestivi, deo sa krabe.
Kraba se prelomi na dva dela, i meso se se izvlači iz šupljina. To su krupniji komadi mesa.
Sitniji komadi mesa se nalaze u kleštima i oni se izvlače tako što čekićem razbijete svaki zglavak.
Inače, od krabinog mesa se prave i čuvene ćufte od krabe (Crab Cakes), i to je takođe izuzetan specijalitet. Što zbog loših fotografija, što zbog lenjosti da zabeležim količine sastojaka, nikako da napišem post o tome. Ipak, postavljam fotografiju čisto da se vidi kako to izgleda.
A sad malo fotografija sa okeana da upotpune doživljaj. Ironija je da su napravljene u Delaveru, a ne u Merilendu. Mesto se zove Fenwick Island i meni se veoma dopada.
 |
| Moja porodica |
Kako izgledaju američke pijace
“Pijaca k’o pijaca”, neko bi rekao. Ipak, pijace u Americi se dosta razlikuju od onih u Srbiji. Dok je u Srbiji poseta pijaci deo svakodnevnog načina života, ovde u Americi je to izuzetak od uobičajene kupovine u supermarketima.
Pijaca, ili farmerskih marketa kako ih ovde zovu, nema mnogo, manje su, i manje ih ljudi posećuje. Ipak, ohrabruje činjenica da ih je u poslednje dve-tri decenije sve više, kao deo relativno masovnog pokreta povratka zdravom načinu života. To podrazumeva kupovinu voća, povrća ili mesa od lokalnog proizvođača, bez posrednika i bez dugog transporta namirnica. Sve je sveže, zdravo, često i organsko. Cene su, po pravilu, više nego u supermarketima, ali su mnogi spremni da plate, ne samo zbog kvaliteta namirnica već i da bi novac ostao u lokalnoj zajednici i tako se pomogla lokalna ekonomija.
To za nas iz Srbije nije baš lako shvatljivo, mi se često odlučujemo za nešto što je jeftinije, ali ovde su ljudi u stanju da plate nešto mnogo skuplje samo zato što ga proizvodi mali i lokalni biznis, ne žele da njihov novac završi u nekoj od velikih korporaciji.
 |
| Sadnice |
 |
| Začinsko bilje. |
Pijace rade samo kada je sezona, od aprila do novembra. Obično su otvorene samo jedan dan u nedelji, uglavnom vikendom, i to prilično kratko, recimo od osam ujutro do podneva. Kada se završi radni dan, prodavci sklope i odnesu tezge, i tu kao da nikada nije bila pijaca. To je zato što ne postoji stalni pijačni prostor, nego se one privremeno podižu na trgovima, parkinzima, ispod nadvožnjaka i sličnim mestima. Veći marketi imaju i bazar gde se prodaju razne stvari koje nisu hrana, nešto slično kao kod nas. I često imaju živu muziku, što je vrlo zanimljivo.
I da, što se tiče cena nisu jeftine, zato retko siromašni zalaze ovde. Nije kao u Srbiji gde ćete na pijaci naći svakojak svet.
Meni farmerski marketi nekako odišu hipi atmosferom. Ko god je malo duže boravio u Americi zna da hipi pokret ovde zapravo nikada nije umro. Pa čak i da niste u hipi fazonu, nekako je važno da odete na pijacu, malo se promuvate, pojedete nešto na licu mesta, kupite nešto ukusno i zdravo, i posle pričate prijateljima kako ste za vikend bili tamo i kako ste od kupljenih stvari napravili recimo zukini hleb, i osećate se jako dobro zbog toga.
Ima još jedna zanimljivost: mnogi se po sezoni pretplaćuju na voće, povrće ili jaja sa određene farme i onda to jednom nedeljno na pijacama preuzimaju. Obično tu bude par kilograma svežih proizvoda ali, interesantno, kupac nužno ne zna šta će dobiti svake nedelje. To zavisi od toga šta je baš tih dana dozrelo na farmi. Meni se sviđa ta ideja, ali se i dalje ne usuđujem da se pretplatim jer, pre svega, imam soptsvenu bašticu, i drugo, čini mi se kao prevelika obaveza u pogledu kuvanja i konzumiranja namirnica.
 |
| Malo karibskog ritma za opuštanje. |
Ima još nešto interesantno… naši doktori imaju prkasu u jednoj velikoj zgradi koja je puna raznih firmi. Kad je sezona oni naprave malu pijacu, svakog petka na platou ispred zgrade, ili unutra kad počnu vrućine. Što da ne, svi imaju koristi od toga.
 |
| Baš lepi hlebovi, ovaj levo sa ruzmarinom je proban. Cena $5, mnogo skuplje nego u Srbiji. |
Slike na početku su napravljene u najvećoj i najpopularnijoj pijaci u Baltimoru, a ove poslednje na pijaci u mom komšiluku, tek je prošle godine počela da radi.
Inače, na pijacama na potezu Nju Džersi – Pensilvanija – Merilend često mogu da se nađu prodavci Amiši. Oni su kod kupaca vrlo popularni – smatra se da je, zbog njihovog otpora primeni moderne tehnologije u poljoprivredi (i u svemu drugom kad smo već kod toga), hrana koju proizvode posebno zdrava.
 |
| Ja sa Amiš devojakama |
Morala sam još da ubacim još jednu već davnu fotografiju koja je napravljena na pijaci u Woodstock-u. Da, to je to čuveno mesto, sada već pokriveno kukuruzima, i pijacom. Eto, kuda su gazili Janis Joplin, Jimi Hendrix, Joe Cocker i kompanija, gazih i ja:)
Tradicionalna američka Thanksgiving večera
Posle pet godina, otkako smo se doselili u Ameriku, rešili smo da po prvi put proslavimo Thanksgiving, iliti Dan zahvalnosti, u našoj kući. Sada u novoj kući imamo više prostora, a i red je malo i da mi nekog ugostimo. Pošto nam je porodica daleko, okupili smo prijatelje, koji kao i mi imaju svoje što na drugoj američkoj obali što na drugom kontinentu.
Večera je bila pažljivo pripremana danima unapred, pokupovani su svi časopisi koji su za temu imali Thanksgiving hranu… malo smo imali tremu jer nikad do sada nismo pekli ćurku, a nemamo ni nekog iskustva u pripremanju tradicionalnih američkih jela. Rešili smo da dodamo i par srpski jela, čisto da se zna da se nismo amerikanizovali, a da sve dobije interkontinentalni šmek pobrinuli su se i naši prijatelji koji su napravili par azijaskih jela, između ostalog pečenu patku.
I sve je super ispalo. Gosti i domaćini su bili zadovoljni. Iskreno, malo sam bila zbunjena slušajući njhove komplimente, možda je sve zaista bilo tako dobro, samo što sam ja bila umorna od spremanja večere pa zbog toga više nisam imala koncentracije a ni snage da jedem sve što je bilo spremljeno. Uvek sebi kažem kako ću na vreme sve da napravim, a onda ću da se lepo opustim i uživam u hrani, ali to mi se baš nikada nije dogodilo.
Kao i u balkanskoj kulinarskoj kulturi tačno se zna šta se pravi za Dan zahvalnosti, tu nema puno mesta za inovacije:
Pečena ćurka
Ukoliko ste početnik najbolje je da pečete ćurku bez punjenja, jer se tako brže ispeče. I birajte ne previše velike ćurke, do 6.5kg je najbolja. Ćurka se peče oko 3 i 1/2 sata, a da bi dobila finu koricu trebalo bi je mazati puterom svakih pola sata. Dok sada ja ovo pišem kuva sa supica od ostataka, ćurećih kostiju i preostalog mesa. Sve se da iskoristiti.
Grejvi, sos od moče
U klasičan roux, koji se pravi od putera, brašna i supe, doda se moča od ćurke. Sipajte supu u pleh u kojem se pekla ćurka i drvenom varjačom sastružete meso i onda to procedite kroz cediljku da bi sos bio taman kako treba. Dodajte i lovorov list.
Cranberry relish (Džem od brusnica)
Ovaj put kupljen u Whole Foods. Odličan je, brusnice sa pomorandžom. Evo kako da napravite domaći.
Pogledajte ovaj moj video kako da napravite pečenu ćurku, sos od moče i džem od brusnica.
Pire krompir
Kada se krompir skuva ostavi ga nekih 10 minuta u đevđiru. U šerpici se skuva mleko i slatka pavlaka, doda biber u zrnu, lovorov list i timijan. Posle deset minuta se skloni sa vatre i ostavi se 20 minuta da začini počnu da deluju. Onda se procedi začinjeno mleko i sipa u izgnječeni krompir u koji je umešan puter. Do sada najbolji krompir pire koji sam jela. Recept za pripremu pire krompira pogledajte ovde.
Kaserol od slatkog krompira
Ovo mi je bilo omiljeno jelo. Napravi se pire od slatkog krompira u koji se doda slatka pavlaka, puter, jaja, smeđi šećer, vanila ekstrat, svež đumbir, cimet i oraščić. Onda se preko toga doda posip, koji se pravi od ovsenih pahuljica, brašna, putera, smeđeg šećera i iseckanih pikana. Posle se zapeče u rerni. Apsolutno predivno jelo. Ja sam izostavila maršmelo koji se stavlja na vrh, jer mi je to stvarno previše funky. Recept pronađite ovde.
Stuffing, punjenje, nadev
To mu dođe kao prilog od smese za punjenje ćurke. Malo zvuči čudno, ali se pravi i služi izvan ćurke. Ovaj put je izostavljeno, i to uglavnom zato što ne razumem koncept tog jela. U međuvremenu sam otkrila ovaj stuffing i od tada ga uvek služim za ovu priliku.
Barena zelena boranija
Obarena zelena boranija, to je i jedina vrsta koju ovde možete da nađete. Zovu je green beans ili French beans. Može i zamrznuta. Obari se, a onda kratko proprži na puteru u koji je dodat beli luk u prahu (to je moj izum na koji sam veoma ponosna). Začini se i prilikom služenja se pospe pečenim bademom iseckanim na listiće. Recept preuzmite ovde.
Slatke pite sa jabukama, bundevom, slatkim krompirom, pikanima, itd.
Ja sam napravila tradicionalnu pitu sa jabukama. Recept je bio dosta dobar, nego je počela da curi po rerni pa je bilo baš zadimilo po celoj kući. Kad se prave te njihove pite nije loše imati neki veći pleh ispod posude u kojoj se pita peče. Inače, pita se tradicionalno služi topla uz sladoled od vanile. Poledajte recepte za tri najpopularnije slatke pite za Dan zahvalnosti – pita od jabuka, klasična pita od bundeve, pita od pekana.
Cornbread
Mi smo umesto njihovog pravili srpski cornbread, projice.
Ima tu još nekih jela, ali mislim da su ovo glavna. I da ne zaboravim, dodali smo prebranac, jer ovde baš vole jela sa pasuljem.
To su sve manje više jednostavna jela, ali opet nije ih baš lako napraviti da ne izgledaju dosadno, drugačije rečeno potrebno je da im dodate nešto što će da ih napravi posebnim. U mom slučaju to su bili začini.
Što se tiče postavljanja stola tu se moj muž pobrinuo. On prosto obožava to da radi. Ja više volim malo opušteniji fazon, ali prepustila sam mu taj deo posla. Nisam imala vremena da sve pažljivo islikam, nažalost.
Znam da zvuči kao jeres, ali meni se baš dopada Thanksgiving praznik i volela bih da ga i mi imamo u Srbiji, da ispuni prazninu koja je ostala pošto su nam ukinuli Dan Republike, koji je takođe bio krajem novembra. Nekako je univerzalan praznik, i ma koliko lično nisam u tom fazonu, natera me da zastanem i pomislim na čemu sam zahvalna i da shvatim da sve ipak ima smisla.
