Kao i svaki put kada se vratim sa nekog putovanja, prvo što spremam jeste jelo, ili poslastica, koja je na mene ostavila najveći utisak. Za ove teleće šnicle u saftu od belog vina mogu da kažem da smo ih najčešće jeli tokom boravka na Azorskim ostrvima, pogotovo muški deo moje porodice. Iskreno, podseća me na našu kuhinju, i ovde mogu da se nađu lepi komadi mlade teletine kao kod nas, za razliku od Amerike, gde se prodaje kao teletina nešto što je junetina, i nije uopšte jeftino. Sos od vina zaista daje jelu lepu aromu, a tu je i dosta belog luka kao i pečena paprika iz tegle; oni koriste posebnu vrstu paprike pimento, ali ona se ne razlikuje puno od one naše. Tradicionalno se ovo jelo služi uz pomfrit, i prženo jaje na oko, kojeg vole svugde da stave, to može i da se izbegne. Na slici možete da vidite kako obično služe to jelo.
Pošto se na Azorima gaji dosta krava, verovatno ih ima više nego ljudi, očekivali smo da probamo dobre stejkove, ali ovde se kao i kod nas krave gaje zbog mleka, a ne zbog mesa. Svejedno, lepo smo jeli, bilo je tu i riba, morskih plodova, pored junetine i prasetina. Da, na kraju se ispostavilo da i Azorani vole da jedu mlado praseće pečenje, baš kao i mi.
Probali smo i njihove sireve, koji su na ceni, meni je upalo u oko da imaju isti mladi beli kravlji sir baš kao i mi. Najbolji im je polutvrdi kravlji sir koji se zove – Queijo Sao Jorge. Kasnije ćete videti da se od sira prave i popularni čizkejk tartovi.
Reportaža o putovanju na Azore, kao i fotografije, će biti uskoro na blogu, ali pre toga da posvetimo pažnje azorskoj kuhinji koja ima puno uticaja sa kopna, Portugala, ali zbog svoje specifične geografije, zemljišta i klime ima jedinstvene karakteristike. Najpre, ovo je vrlo posebno mesto na planeti, teško ćete naći toliko kontrasta i neobične prirode. Arhipelag Azorskih ostrva se nalazi u sred Atlanskog okeana, bliže Evropi nego Americi. Ima vrlo specifičnu klimu, vrlo umerenu, temperaturne razlike su minimalne, i ima puno padavina. Kako su ovo vulkanska ostrva, zemlja je vrlo plodna – bogata je mineralima, i porozna je što omogućava da bolje zadržava vlagu. I zaista svašta nešto od kultura uspeva na ovakvom tlu. Pomenuću cveće i tropske bilje, koje ovde raste kao od šale. Kod kuće se toliko trudim oko nekog bilja, a ovde raste uz put, kao korov i ogromnih je dimenzija.
Iako je zemlja veoma plodna, postoji problem nedostataka visokih temperatura, 23-25 celzijusa je često najviša, nikada ne prelazi 30 stepeni, a znamo da povrće i voće voli toplo sunce. Meštani su ipak uspeli da reše problem tako što neke kulture uzgajaju u staklenicima. Recimo, ananas, to je ovde najpopularnije voće i čak ga izvoze. Svugde ga služe, a i uparuju ga sa kobasicama krvavicama, to je vrlo često predjelo u restoranima. Tu je i marakuja, od nje prave popularni sok. Imaju i krupniju vrstu koja nije tako ukusna kao ona uobičajna. Zatim gaje razne vrste dinja kao i banane.
Na Azorima ćete često naići na prodavce koji nude sveži sok od ananasa, služe ga u izdubljenom plodu i sa lepom dekoracijom.
Na ostrvu na kojem smo odseli, Sao Miguel, imaju i jedinu plantažu čaja u Evropi, i posetili smo je. Nije nešto posebno ukusan čaj, ali bilo je zanimljivo videti kako izgleda proces pravljenja čaja, a i videla sam kako izgleda biljka čaja, baš kao običan žbun. Na ostrvu Sao Jorge, koje ima najtopliju i najsuvlju klimu, gaji se i kafa, opet jedino mesto u Evropi.
Ima još jedan trik koji stanovnici ostrva Pico, koriste u uzgajanju vinove loze – oko čokota vinove loze grade zidiće od crnog vulkanskog kamena, koji privlači sunce i to proizvodi neophodnu toplotu. Ti vinogradi izgledaju fascinatno, i samo zbog njih sam rešila da posetim to ostrvo. Od tog grožđa se pravi popularno vino, probala sam ga, i nije loše.
Naravno da sam posetila lokalnu pijacu gde sam mogla sa vidim puno lokalnog voća, povrća, ribe i raznih proizvoda, i nakupovala sam marakuje, obožavam je, koja je kod nas izuzetno skupa. Na pijaci se prodaju i džemovi, likeri, kao i kolači.
Od povrća izgleda da dobro uspevaju razne vrste slatkog krompira i to često služe kao prilog, kao što možete da vidite na fotografijama.
Što se tiče restorana obilazili smo one tradicionalne. Nisu bili ništa posebno fensi, i kuhinja je jedostavna, onako narodska, ali smo baš lepo jeli. Inače, Portugalci mnogo vole da posećuju restorane i to sa brojnom familijom, to im je glavno mesto druženja.
Meni su se najviše dopali restorani u kojima služe švedski sto, pa sam tako imala prilike da probam razna njihova jela. Cene su vrlo prihvatljive, recimo pomenutno posluženje zajedno sa bezalkoholnim pićem i kafom košta 16-17 evra po osobi. Iskreno, tek sada vidim koliko ubijaju sa cenama u Americi, plus na ostrvima je uvek značajno skuplja hrana.
Na ovom tanjiru se nalaze kotleti bakalare i tune, praseće pečenje, prepelica, rižoto sa školjkama, salata i pomfrit.Ovo je popularan način služenja jela, u crepu.
Ima još jedna zanimljivost – pošto na ostrvu ima puno termalnih izvora, meštani kuvaju hranu u njima, i tako se dobija nešto slično kao jela pod sačem. I kad smo bili u Furnasu, banjskom mestu prepunog toplih izvora i gejzira, jeli smo čuveno jelo Cozido koje se tako priprema, a predstavlja kombinaciju raznog mesa i povrća.
Pošto voda okeana nije topla, bogata je raznim ribama i morskim plodovima. Najpopularniji je bakalar, a tu je i tuna, sabljarka, sardine, jegulje, oktopus, školjke, najpoznatije su limpets. Njih možete da vidite na slici, služe se u vrelom tiganju, tako da možete da čujete kako puter cvrči.
Kao i u samom Portugalu, i ovde su veoma popularna slatka peciva, posebno ona u kombinaciji sa poslastičarskim kremom. Ima puno lokalnih kolača i keksa, i ja sam par njih dovukla u Ameriku. Ovu su najpopularnija – na prvoj slici je čuveni portugalski kolač Pastéisdel Nata, zatim Queijadas da Vila Franca do Campo, obično se prave u vidu majušnih tartova i u njih se stavlja mleko, jaja i sir, pa pecivo sa puslica koricom, i pecivo sa kremom od badema. Popularni su i čokoladni mus, sutlijaš, flan karamel i torta od šargarepe.
Takođe, imaju odličan hleb. Pored veknica koje podsećaju na ćabatice, imaju slatki hleb, a i probala sam hlepčiće sa rogačom. Doručak smo imali u hotelu, pa sam i tu uspela da otkrijem razna lokalna peciva.
Dan pre odlaska bili smo na nekoj velikoj religioznoj svetkovini u Ponte Delgada pa smo naišli na ove hlebove, bilo je neko takmičenje u izboru nalepših hlebova. Na sledećem trgu bio je ogroman broj ljudi koji su za dugačkim stolovima jeli čorbu uz hleb koje su delili za taj događaj. Bilo je šareno, živo i lepo.
Ima tu još jela koja su mi se dopala, a to su: grilovane sardine (obožavama ih), oktopus sa salsom, riblja čorba i vrlo zanimljivi kroketi sa dimljenim kobasicama.
Teleće šnicle u saftu od belog vina
sastojci:
1 kg telećih kotleta (šta god vam je dostupno)
3/4 kašičice soli
1/4 kašičice mlevenog bibera
3 kašike maslinovog ulja
2 kašike putera
5 čena belog luka, iseckanog na listove
2 pečene paprike iz tegle, iseckane na trake (možete da koristite i sveže crvene paprike)
1 kašika senfa
200ml suvog belog vina
kao prilog: pomfrit ili domaći čips od krompira, prženo jaje na oko
priprema:
Najpre kuhinjskim čekićem istanjite teleće šnicle. Zatim ih natapkajte papirnatim ubrusom i u njih utrljajte so i biber.
U većem tučanom tiganju zagrejte ulje na umerenoj jakoj vatri, pa u tome pržite teleće šnicle sa obe strane, i iz više puta, dok se ne isprže, tada ih izvadite iz tiganja.
Smanjite temperaturu i počnite sa pripremom safta. U tiganj stavite puter, pa iseckani beli luk i papriku i pržite sve dok beli luk ne počne da braoni. Dodajte senf pa ga izmešajte i na kraju dodajte vino. Dodajte saftu ispržene šnicle, kao i tečnost koju su ispustile, dobro ih natopite i kuvajte još par minuta minuta. Pošto je jelo gotovo služite ga uz priloge.
Negde na početku leta bila sam na jednom grčkom festivalu u Baltimoru. Pored muzike i igre, imala sam prilike da uživam i u grčkoj hrani. Na jednoj tezgi sam primetila ogromnu šerpu u kojoj su se pržile rumene krofnice, koje bi zatim bile prebačene u sud u kome se nalazio sirup pomašan sa cimetom. Posle kratkog valjanja u sirupu krofnice bi bile služene kupcima u malim papirnatim posudama, uz šećer u prahu, iseckane orahe ili čak čokoladni sirup. I mogu vam reći da su bile savršene. Spolja hrskave, a unutra mekane. Atmosferu sa tog dogođaja i krofnice možete da vidite ovde.
Danima su me proganjale te grčke krofnice tako da sam rešila da ih spremim, baš tako kako su ih služili na festivalu, recept možete da pogledate ispod. Ali za ovaj post sam imala i druge motive. Nedavno sam pročitala knjigu Grk Zorba, i potpuno sam opsednuta njome. Ah, kakav roman! Velika preporuka! Uz to sam pre par nedelja gledala film rađen po pomenutoj knjizi, koji je ništa manje dobar. U romanu ima dosta opisa krajolika na Kritu, gde se radnja dešava, negde oko 1915. godine. Dok čitate skoro da možete da osetite mirise ucvetalog pomorandžinog i bademovog drveta, divljeg začinskog bilja na obroncima planina, topao vetar koji duva sa afričkog kontinenta, kao i lepotu mora i obale ovog za mene zaista posebnog ostrva. Odmah su počele da mi promiču slike prošlogodišnjeg boravka na Kritu, pa me je obuzela neka fina toplina. Setila sam se i jednog dana sa putovanja, za koji slobodno mogu da kažem da za mene tako izgleda savršen dan na letovanju, pa sam rešila da to sa vama i podelim.
Savršen dan na Kritu
Nije da mi ne znači puno vremena provedeno na plaži, ali za mene kvalitetno letovanje podrazumeva obilazak raznih mesta, koja se obično nalaze inland, što zbog lepih pejzaža, istorije, arhitekture, tako i zbog dobrih restorana. I ne zaboravite, kao fotograf, ja sam uvek u potrazi za interesantnim detaljima koji mogu da se ovekoveče na fotografijama. Mislim, super su Maldivi, ali brzo dosade, ne mogu po ceo dan da ležim na plaži, dok je recimo poseta Grčkoj za mene nešto mnogo uzbudljivije i sadržajnije. I ima tu opuštenu autentičnost, koju je danas teško naći. Čak ima i mesta koja su jedva turistička eksploatisana pa imaš utisak kao da si ih ti otkrio.
Naravno da smo morali da posetimo Knosos. To je lokalitet antičkog grada koji je bio centar misteriozne minojske civilizacije. Tu su razrušeni ostaci građevina koje samo donekle mogu da dočaraju kako je nekada izgledao stari Knosos. Imala sam priliku da vidim i druga minojska nalazišta, recimo Akrotiri na obližnjem Santoriniju, ali neosporno je da ovde u Knososu postoji neki poseban vajb. Sama činjenica da su Minojci pre više od 3000 godina živeli ovde, gledali iste planine i pejzaže u okolini, u vama izaziva neko specijalno osećanje. Da ne pominjem činjenicu da je to bio početak naše civilizacije. A to je vrlo posebna kultura, dovoljno je samo videti ostatke minojskih fresaka, grnčariju, skulpture, koje su izuzetno ljupke i lirske, što zbog tema, što zbog forme, pa da čovek u trenutku oseti taj joie de vivre. Sve to možete videti u muzeju u Heraklionu, glavnom gradu ostrva, koji je pola sata vožnje severno od Knososa.
Lepom utisku o Knososu je svakako doprinela činjenica da smo među prvima došli, tako da nije bilo gužve i mogli smo nesmetano da uživamo u onome što smo videli.
Na izlazu smo ugledali jedan vrlo fini kafić, zarastao u cveće, i morali smo da ga posetimo. Dok sam ispijala kafu i jela pecivo imala sam utisak da sam u vremepolovu, kao da sam na Grand Touru. Tu, blizu parkinga, nalaze se načičkane prodavnice suvenira, ulazimo u jednu. Dočekuje nas vlasnik, živahni muškarac, koji kako je saznao da smo iz Srbije, ne prestaje da priča, pominje njegovu posetu Beogradu, Crvenu Zvezdu i slično. Pokazuje nam neko posuđe, hvali ga, kaže to su njegovi roditelji pravili, vrlo specijalna keramika, kad je tu dolazio bend Red Hot Chili Peppers, naručili su čak 46 komada, i on im je sve posle poslao za Ameriku. Kasnije smo te iste posude viđali i u drugim suvenirnicama:)
Zatim smo krenuli južno, hteli smo da posetimo jedno mesto kojeg smo videli u vodiču, nije ni selo, a ni gradić, zove se Arhanes. Pre toga smo naišli na ovaj zanimljiv venecijanski akvadukt (na slici), i neplanirano sišli sa puta da posetimo crkvicu posvećenu sv. Irini. Moja ćerka je dobila ime po toj svetiteljki, ona je inače bila prva vizantijska carica, i vrlo bitna istorijska ličnost, jer je zauzdala ikonoklazam.
Crkva je otvorena, ali nikog nema u njoj, osim mačkica okolo koje hoće da se maze. Uživamo u lepom okruženju i miru. Okolo su maslinjaci i četinari, okrečene stene u žuto i belo koje morate da slikate.
Na kraju smo došli u Gornji Arhanes. Vrlo simpatično i autentično mesto. Rešili smo da se malo prošetamo po njemu pre nego što se restorani otvore za ručak. Nema mnogo turista, uglavnom su tu lokalci koji žive svoj uobičajni život. Kao i uvek, u baštama kafića dominiraju seniori, igraju karte, čitaju novine ili razgovaraju dok ispijaju kafu. Penjemo se uskim strmim uličicama koje imaju minimalne ivičnjake, na koje se penjemo svaki put kad nam motorista dođe u susret.
Kako se penjemo uz brdo, više nema lokala, ali ima interesantnih kuća sa puno murala. Podne je, jedva da ima žive duše, pojavi se po koja starija gospođa koja se vraća iz prodavnice. Prolazimo pored jedne omanje kuće koja ima širom otvoreni prozor, unutra se vidi sto na kome je neko tek jeo. Baš intiman detalj, koji mi je iz nekog razloga veoma interesantan.
Bilo je još intimnih detalja. U jednoj berbernici, isto otvorena vrata (slika ispod je zadnji ulaz u berbernicu), stariji berberin šiša još stariju mušteriju, tu je još neko muško društvo. Na trenutak poželim da slikam scenu, oni se svi okreću ka meni i posmatraju me, čekaju da škljocnem, ali ja to ne činim, ne želim da im narušavam intimu. Izgleda su bili malo razočarani zbog toga.
Svraćamo u jednu fenomenalnu pekaru prepunu raznoraznih hlebova, peciva i kolačića. Sve bih kupila, sve predivno izgleda.
Inače svuda po mestu su saksije sa cvećem, ili lozice sa cvećem koje vise sa terasa i krovova. Muškatle su najbrojnije, ali ima tu i raznog drugog cveća – petunija, bugenvilija, jasmina, anđeoskih trubica, lijandera, itd. Najlepše su ukrašeni restorani, kao da ste u nekakvoj prijatnoj džungli. Jedan prepun cveća je tog dana, nažalost, bio zatvoren.
Na kraju smo završili u jednom restoranu koga su ishvalili u knjizi vodiču koju smo koristili. I zaista je nudio interesantna lokalna jela, mada je teško naći loš restoran na Kritu. Tu smo mogli da probamo pohovane cvetove tikvica punjene sirom, zatim lokalni specijalitet, puževe sa ruzmarinom, i na kraju neku zečetinu. Na Kritu postoji lep običaj, posle jela uvek dobijate besplatno voće, obično lubenicu, ili neki dezert, kao i domaću rakiju, sa fiskalnim računom ili bez.
Zatim smo se vratili u mesto u kome smo odseli, tad smo već bili željni mora i kupanja, i baš je prijalo.
Ukrasite svoj dom, ili radni prostor, mojim fotografijama!
Klikom na slike pogledajte galerije fotografija i saznajte kako da ih naručite.
Ove fotografije, kao i one iz posta, možete da pronađete u galeriji Putovanja.
Grčke krofnice (Loukoumades)
kao što ćete videti recept za ove krofnice se ne razlikuje puno od onog za naše uštipke
ove grčke krofnice se jako lepo slažu sa sladoledom od vanile, pogotovo ako su još tople
umesto sirupa možete da stavite preko krofnica samo med
možda nije loše napraviti sirup sa ružinom vodicom ili vodicom od pomorandžinog cveta
U mlako mleko i vodu umešajte suvi kvasac i šećer i ostavite kvasac da nabubri.
Tu smesu ćete dodati brašnu koji ste pomešali sa solju.
Mešajte sve, ručno ili mikserom, dok ne dobijete ujednačeno retko testo. Pokrijte ga na kraju i sačekajte oko sat vremena da nadođe.
Za to vreme napravite sirup tako što ćete kuvati vodu i med, kojima ste dodali štapić cimeta, dok se malo ne zgusne, oko desetak minuta.
Zagrejte 4-5 prsta ulja u šerpi na srednje jakoj vatri, 6/10. Uzmite dve manje kašike, pre nego što ćete njima izvaditi testo umočite ih u zagrejano ulje. Jednom kašikom zahvatite testo, a drugom testo skinite sa prve kašike. Ili stavite testo u dresir vrećicu pa istiskujte testo u zagrejano ulje dok ga sečete makazama, kako sam ja činila.
Pržite krofnice sa obe strane dok ne dobije boju kao na slikama.
Pošto su krofnice ispržene izvadite ih iz šerpe i stavite na salvetu da se ulje ocedi, a zatim ih stavite u sirup, brzo promešajte i izvadite, pa pospite iseckanim orasima i šećerom u prahu.
Krofnice služite dok su još tople i imaju hrskavu koricu.
Za razliku od velikog broja ljudi koji sanjaju o putovanju na Maldive, moram da priznam da se nisam posebno radovala toj destinaciji. Zbog kovida mislila sam da će putovanje biti otkazano, ali desilo se da su u međuvremenu ukinute sve mere, pa smo na kraju u aprilu završili na tom kraju planete. Zamislite moj šok kada sam malo istraživala o Maldivima, pošto je putovanje postalo izvesno, i kada sam na mapi otkrila da se nalazi južno od Šri Lanke, mnogo dalje nego što sam mislila.
Dugo mi je trebalo da se psihički pripremim na tako dugo putovanje, uopšte ne uživam u vožnji avionom, suprotno od moje dece, kojima je to najlepši deo putovanja. Srećom išli smo odličnom avio kompanijom Emirati pa iskustvo nije bilo toliko strašno. Ja ne mogu da spavam u avionu, ali količina sadržaja, filmova, serija i kvizova, je bila toliko velika da mi vožnja nije trajalo tako dugo.
Putovanje od Vašingtona do Dubaija je trajalo 14 sati, od Dubaija do Malea, glavnog grada Maldiva, je bilo skoro 4 sata, i na kraju nam je trebalo oko pola sata vožnje brodićem do ostrva na kome se nalazi Saii Lagoon Resort. Kad smo došli dočekali su nas u lobiju sa ljubičastim koktelom, i onda smo krenuli u razgledanje ostrva u nekim maleckim kolima, ovde nema automobila. To nije dugo trajalo jer ostrvo je malo. Mostom je spojeno sa drugim ostrvom na kome se nalazi Hard Rock Hotel.
Kako smo došli do naših soba, koje su se nalazile u omanjoj vili na plaži, već se smrkavalo. Kad se nalazite blizu ekvatora dani su neobično kratki, sunce zalazi u 6 uveče, i to je najveće razočarenje. Iz nekog razloga osoblje koje radi u odmaralištu ti sugeriše da se noću ne kupa, ali niko ne kaže zašto. Osoblje je uglavnom muško, nose identično belo laneno odelo, čak koriste isti parfem. Svuda su, obično vrlo zazuzeti, ali izazivaju malo čudan osećaj. Ujutru ustajem vrlo rano, jer imam džet leg, čekam da počne da sviće, to se desilo malo pre 6 časova, ovde je večita ravnodnevnica, onda uzimam foto aparat i idem da slikam. To prvo jutro na moru ume da se najjače ureže u sećanje. Otvaram staklena vrata i kroz palme vidim neobično mirno more, i parkirana dva bicikla. Posle sam ih rado koristila u obilasku ostrva, to je i osnovno sredstvo prevoza.
Na prvi pogleda ovo ostrvo se ne razlikuje puno od onih na Karibima (vidi Aruba, Portoriko), ali ipak je drugačije. Ima iste palme i mangrove, ali more ima drugačiju boju, plitko je i pesak je finiji.
U zoru je mirno, ipak ima ljudi, tu su radnici koji čiste plažu. Posle par dana već me prepoznaju i prilaze mi da mi daju lepše primerke školjki koje su našli, jer znaju da ih skupljam. Ja njih ne mogu da prepoznam, izgledaju mi identično, rekla bih da su iz Bangladeša. Lokalci su nešto drugačiji. Jedva da sam imala prilike da ih vidim, na aredromu i u muzeju istorije Maldiva gde nas je dočekao mladić za njih nadprosečne visine i lepih crta lica. Podsećaju na Indijce, ali su drugačiji, jer su se mešali sa Arapima. Maldivi su zemlja sa najvećim procentom muslimanskog stanovništva. Iako postoje vrlo stroga pravila oko praktikovanja drugih religija mi smo bili smeštani na privatnom ostrvu pa smo imali proslavu Uskrsa.
Zatim, vidim radnike kako postavljaju nekome svečan doručak, to je ovde čest slučaj. Dobro je, nema ružinih latica. I venčanja ovde nisu retkost.
Zamišljam kakav li je život bio ljudi koji su ovde nekada živeli, mora da je bio težak, toliko raštrkanih i minijaturnih ostrva ne nude mogućnost prosperiteta. I zaista, Maldivi su bili izuzetno siromašna zemlja pre pojave turizma, početkom 70-ih godina, jedino čime su se bavili bio je ribolov. Malo toga na ostrvu je autentično, po koji tradicionalni čamac i izrezbarene hoklice. Dizajn i arhitektura objekata po ostrvu je egzotična i zanimljiva, ali nisam baš sigurna da je originalno maldivska. Postoje ostrva na kojima žive lokalci, ubedljivo najmnogoljudnije ostrvo je ono gde se nalazi glavni grad Male. Gledala sam na YT reportaže sa njih, ali nisu mi se nešto posebno svidela, prilično su zapuštena, a i imaju izvesne restrikcije.
Dakle, ostrvo na kome smo bili nije bilo autentično, ali je tako napravljeno i udešeno da izgleda kao raj na zemlji. Samo lepa priroda nije dovoljna, kao što mnogi misle, mora sve to čovečija ruka da ulepšava i održava. Da, neka od ostrva su ljudi napravili, možda je bilo nekada par palmi, ali ljudi su izgradili šipove, doterali pesak, i napravili novo ostrvo (to sam videla svojim očima). Zatim sledi zasad biljaka – palme, oleanderi, jasmini, bugenvilija, banane, i razne druge vrste daju utisak tropskog izobilja. Onda treba da se izgrade vile, kao i bungalovi na vodi, koji su prepoznatljiva atrakcija Maldiva. Oni su lepi za gledanje i fotografisanje ali nisam sigurna da bih volela da boravim u njima. Suviše su izolovani. Verovatno se tako osećaju i ljudi koji borave u njima, pa zato odlaze do najbliže plaže, gde je i najveća gužva. Čak i za parove na medenom mesecu nije preporučljivo. Mada na ostrvu nema puno ljudi.
Iako smo imali plažu ispred nosa, mi smo radije boravili na plaži sa bazenom, tu je bilo i najviše porodica sa decom. Odmah tu je bio i lep beach bar sa ogromnim lusterima napravljenim od školjki koje se sudaraju na vetru i prave muziku. Od raznih koktela u ponudi mi smo ipak bili najviše željni mohita (pogledajte ovde video kako se on pravi i kako izgleda ostrvo). O svemu je vođeno računa, hladna pijaća voda je svuda dostupna, ležaljke, suncobrani, peškiri, razna oprema za ronjenje, kanui, itd.
U cenu smeštaja je uključen i doručak, i moram da priznam da nikad u životu nisam videla toliko obilje svakojake hrane. Zaista je bilo impresivno. Za ručak i večeru smo se hranili po restoranima. Većina njih se nalazi u marini, tu je kao neki korzo, imitacija primorskih gradića. Ima raznih restorana, kineski, japanski, indijski, maldivski, mediteranski, itd, i svi su veoma lepo uređeni, ali nekako svi imaju isti vajb, nije ni čudo kad ih poseduje jedna te ista kompanija. Ta kompanija je izgradila ovo odmaralište 2019. godine i zato sve izgleda novo i lepo. Ima tu i par butika. Generalno sve je skupo.
Inače država Maldivi se sastoji od od preko hiljadu koralnih ostrva, grupisanih u 26 atola, koja se prostiru u pravcu sever – jug, oko 1000 km. Kad bi se sastavila sva ta ostrva dobila bi se površina od samo 300 kvadratnih kilometara.
Ostrva su koralna i po tome vrlo posebna, ipak ispod slojeva korala i peska se nalaze stari ugašeni vulkani koje je okean prekrio. Najviša nadmorska visina ostrva je negde oko 2 metra, tako da je pitanje da li će u budućnosti ova zemlja upšte postojati. Da ironija bude veća maldivska ostrva su najlepša kada se posmatraju sa visine, iz recimo aviona, ili ako imate dron. Na ostrvu je bila zabranjena njegova upotreba zbog privatnosti gostiju, zbog čega mi je bilo baš krivo.
Ostaci korala se svugde mogu videti na obali, nekada mogu da budu vrlo lepih boja, jarko crvene i zelene. Zabranjeno ih je iznositi sa ostrva. Kad ronite na dnu mora možete da vidite groblje korala. Ne morate daleko od obale da idete da bi videli bogat morski svet, brojne vrste riba izuzetnih boja i šara, i po koji živi koral oko koga se muvaju jata sitnih riba. U vodi ima i ajkula, koje navodno nisu opasne. Videli smo i jato delfina koji su nas počastvovali performansom sa skokovima iz vode, na opšte oduševljenje svih prisutnih na plaži.
Kao pasioniranana skupljačica školjki moram da kažem da ćete ovde naći zaista prelepe primerke. Ono što ih razlikuje od drugih školjki je to što su veoma glatke. Inače nekada su se školjke sa Maldiva koristile kao novac. I pesak je ovde vrlo poseban, beo i veoma fin. Ukoliko hodate bosi po njemu, ne treba vam pedikir. Otuda i ta čuvena tirkizna boja mora.
Ekvatorsko sunce je inače veoma jako, i temperatura slabo varira tokom dana. Kreme za sunčanje ništa ne pomažu, samo debeo hlad. Ono što je interesantno, kako se sunce pojavi, tako istom žestinom greje kao da je podne. Iako je vlažno, pirka neki fini vetrić pa nije strašno. I more je zaista toplo, nema onog oklevanja kada ulazite u vodu.
Turisti koje smo sretali su uglavnom bili iz Evrope, dosta porodica sa decom različitog uzrasta. Vreme kada se posećuju Maldivi je period od novembra do maja, posle toga nastupa kišni period.
Unutrašnji deo ostrva je divno uređen, bogata i egzotična flora čini da se osećate kao u nekoj veličanstvenoj botaničkoj bašti. Na ostrvu postoji i bašta sa poznatim i manje poznatim kulturama.
Ima jedna zanimljivost vezana za Maldive, naime iako je veoma česta destinacija za medeni mesec, ova zemlja ima najveći procenat razvoda, i to već odavno.
I kao što možete sami da se uverite gledajući fotografije to jeste savršeno mesto za ljude koji vole luksuz i pasivni odmor. Imate toplo, prelepo more, sve je napravljeno tako da doprinese vašem komforu, nema gužve i mir je. Posebno ako volite da se pohvalite kako ste bili na skupom i egzotičnom putovanju. Uverila sam se da iz nekog razloga putovanje na Maldive fascinira ljude. Ko pak preferira dinamičniji odmor, voli da istražuje, interesuje ga lokalna kultura i istorija, voli da obilazi pitoreskne gradiće, sela i razna arhitektonska nalazišta, daje prednost autentičnosti, voli dobru i pristupačnu hranu, za njega ovo nije idealna destinacija. Iskreno, meni je i dalje Grčka vrhunska destinacija za letovanje. Dani na egzotičnim rajskim ostrvima postaju vremenom monotoni, čak i da se pokreneš i odeš na sledeće ostrvo znaš da će sve biti isto, i posle nedelju dana želiš da ga što pre napustiš. Opet mojoj deci je ovo bilo fenomenalno putovanje.
Prodaja mojih fotografija
Od sada možete da kupite moje digitalne fotografije! Detalje o naručivanju i ceni pronađite ovde.
Između ostalog možete da naručite fotografije koje se nalaze u ovom članku. Njih ćete pronaći u galerijama koje se zovu:
Ova priča mi je u glavi još od letos kada sam boravila u Srbiji, pisala sam je mesecima, i dobro je što sam sačekala da je objavim, utisci su se slegli i sad mogu da u njima uživam.
Nisam odolela da uz priču zabeležim i jedan recept za vrlo zanimljivo meze (na kraju je posta), koje tako podseća na homeland. I prošli put mi je ista kombinacija bila inspiracija. Mislim, da li postoji išta što izaziva momentalnu nostalgiju kao kombinacija pečenih paprika i sira?
Air Serbia
Šta me gledate, tapšite! Vidite da drugi ljudi tapšu. Moja deca me gledaju u neverici. U srpskim avionima se na kraju leta uvek tapše, valjda ste već to ukapirali, ovo vam je četvrta vožnja u srpskom avionu ovoga leta. Kako zašto, pa preživeli smo!
Iskreno i nije mala stvar, kad provedete u letu 8-9 sati, uopšte nije zabavno. Kad avion leti za Ameriku, on ne ide direktno na zapad preko Atlantskog okeana, već leti na severozapad, preko Velike Britanije, Islanda, pa Grenlanda, i kad dosegne Kanadu, tada obično osetim olakšanje, spušta se južno duž Istočne obale. Mi ovoga puta slećemo u Njujorku, obično idemo do Vašingtona, to je zato što smo ovog putovali srpskim avionom.
Malo je neobično da su većina putnika u avionu Srbi, uglavnom se čuje srpski jezik. Ima puno porodica koji su iskoristili letnji raspust da odu u otadžbinu. Moram da priznam da osećam neku nežnost prema njima, pogotovo prema roditeljima sa malom decom, još uvek se sećam užasnog iskustva kada je moj sin urlao tokom celog puta. Ne samo što je dugačak i naporan put, nego mu prethode meseci planiranja odmora, kupovine karata, pakovanja, traženje i kupovine poklona, i onda se moliš da sve prođe u redu, da ne zakasniš, da nema zastoja na putu, da se let ne daj bože ne odloži, ili da prtljag nije zagubljen, ili neki drugi administrativni problemi. I kad stigneš u Beograd, nekima se tu put ne završava, nemaju svi sreću da im je porodica u Beogradu, već nastavljaju put u manje gradove ili mesta. Sve to traži pažljivo planiranje i dosta strpljenja. Nama put traje oko dvadeset sati, od vrata do vrata.
Odgledala sam u avionu većinu novih domaćih serija, nije fer što što su stavili samo po jednu epizodu, odslušala sam dva puta album Tapestry na muzičkom kanalu, to me najviše opušta na letu, skoro pročitala knjigu priča mog prijatelja, i onda sam počela da razmišljam o svom nekadašnjem i sadašnjem životu, o utiscima iz Srbije, poredila sam dve zemlje, onu gde sam nekada živela i ovu gde sada živim, njihove ljude, različite kulture, to je uvek interesantna tema.
Povratak kući
Došli smo u Ameriku, ali to nije kraj našeg puta. Moramo da prođemo pasošku kontrolu, a to može da se otegne. Ugledali smo veliki avion na sprat iz Južne Koreje, ubrzali smo korake, ko zna kolika će gomila ljudi da se stvori, i bili smo u pravu. Kako smo pronašli naše torbe, izašli smo da nas pokupi mini bus, koji će da nas odveze do udaljenog parkinga gde nas čeka naš auto, i onda još četiri sata vožnje do Baltimora. Još uvek je dan, dobili smo šest sati vremena promenom vremenske zone, ali smo baš umorni. Najpre se vozimo po rubu Kvinsa, pored Koni ostrva, zatim Bruklina, i onda se tu negde pruža panorama Menhetna, uvek izgleda fascinantno. Onda ulazimo u Nju Džersi, ne baš najlepši deo, zatim prolazimo kroz majušni Delaver, ulazimo u Merilend, i tu smo blizu. Topli vlažni vazduh nas podseća da smo na drugom kontinentu, pravilan i udoban ritam reke automobila na autoputu je tako dobro poznat, ali kad smo ušli u prvi restoran brze hrane uz put da jedemo, bila sam u blagom šoku zbog raznolikosti sveta koji me je okruživao.
Pošto smo stigli kući, prva stvar koju uvek uradim je odlazak u dvorište da proverim šta se dešava sa mojom baštom. Nije tako loše, komšinica ju je ipak revnosno zalivala, doduše krastavci su baš propali. Malo je neobično što nas na ulazu nije dočekala naša mačka Kiki, ona će tek sutra doći, tokom našeg putovanja je boravila u pansionu za mačke, naš smeštaj u Grčkoj je manje koštao od njenog boravka tamo, to ne mogu da prežalim. Kao uteha nam je poslužio izveštaj o njenom ponašanju tokom našeg odsustva, uvek dobije najbolje ocene, kao i pozivnicu oko Božića da se slika sa Deda Mrazom. Otišli smo rano u krevet potpuno iscrpljeni, sutradan se probudili oko 3 ujutru, to nam je bio životni ritam sledećih nedelju dana.
Putovanje u prošlost
Putovanje u Srbiju nije turističko putovanje, mada nam naši prijatelji Amerikanci zavide na tome, jer oni baš retko odlaze na “stari kontinent”, zato što je skupo, i zato što traži velike pripreme i duže odsustvo sa posla. Ja sam ranije pokušavala da glumim turistu, i da vidim i doživim samo ono što mi se sviđa, ipak to nije realno. Ne, pogotovu prošle godine kada je moja mama bila veoma bolesna, pa i svekar je imao operaciju tokom našeg boravka. Čak smo i manje obilazili mesta jer smo hteli da što više vremena provedemo sa porodicama, a i morali smo svuda decu da vodimo, ona najviše vole da budu kod kuće, tu imaju drugare, dvorište, baštu, to je njima mnogo interesantnije nego neki obilasci i da slušaju odrasle kako razgovaraju. Inače, vrlo malo vremena trošim da bilo šta završim u Srbiji, ne idem više ni kod frizera a ni kozmetičara.
Prošlo leto konačno sam uspela da pokažem deci kako izgleda čuvena raketa iz mog detinjstva, po kojoj sam se rado pentrala, mislim da ju je tada svako obdanište imalo.
Putovanju u Srbiju je pomalo i kao putovanje u prošlost, što ličnu, jer svuda su ostaci nekadašnjeg života, što u bukvalnom smislu. E, sad i u Srbiji se stvari menjaju, svaki put primetim nešto novo, ali je i dalje na rubu glavnih dešavanja. I ono što je najprimetnije – ja sam se promenila.
Recimo, meni je neverovatno da se u Srbiji i dalje puno gleda televizija, to je umiruća industrija u Americi, da nema sportskih događaja, verovatno ne bi postojala, prosek godina koji gledaju vodeće kanale su kasne šezdesete, svi su se prebacili na Netflix, Amazon Prime, i ostale striming servise, ili su se okrenuli masovnom praćenju podkasta na YouTube. Jednom prilikom tokom posete mojim rođacima, televizor je bio uključen, prikazivao se drugi dnevnik, moram da kažem da mi je pogled na političare koji se nisu skidali sa političke scene još od prošlog veka izazivao trenutnu nelagodu. Odmah posle dnevnika, dakle u prajm tajmu, počinje serija, i to ni manje ni više nego – Srećni ljudi. Nisam mogla da verujem svojim očima, kakav je to bio povratak u prošlost.
Zatim, primetila sam da se u Srbiji puno otvaraju i da su vrlo popularni tržni centri. U Americi se pak molovi masovno zatvaraju kao i čuvene robne kuće, ja izbegavam da idem tamo, i skoro sve naručujem preko interneta, jedino što idem u prodavnicu kada kupujem hranu, mada bih i to mogla da naručim. Uopšte to nepoverenje i otpor prema online naručivanju i poslovanju u Srbiji mi nije najjasnije.
Svaki put kad smo u Beogradu u nekom restoranu ili kafeu moram da objašnjavam deci kakav je to predmet što se nalazi na stolu – to vam je, deco, piksla! Pušači su skoro istrebljena vrsta u Americi. Opet postoje druge vrste zavisnosti.
E, sad, to kaskanje za svetom nama smeta, ali stranci to vole, nemali broj Amerikanaca koji su imali prilike da duže borave u Srbiji mi je rekao da ih to najviše privlači u Srbiji. Bez obzira na našu percepciju, Srbija je i dalje vrlo bezbedna zemlja, nema beskućnika, ni getoa, porodica je i dalje važna, nisu se izgubile neke bitne tradicionalne vrednosti, a tu su i mnoge slobode koje su im uskraćene kod kuće.
Ekstroverti
Prvih nedelju dana, po dolasku u Srbiju, meni uvek prođe u nekom čudnom stanju, između jave i sna. Što uopšte ne čudi, jer uvek putujemo noću, a ja u avionu ne mogu da spavam, i kad se saberu nedostatak sna, velika vremenska razlika, promena mesta, vi i ne možete da funkcionišete normalno. I ljudi se drugačije ponašaju, treba vam vreme da se naviknete na sve to.
Ljudi u Srbiji su ogromnom većinom ekstroverti, što meni uopšte ne smeta jer sam i sama takva, ali negde saosećam sa introvertima, nije lako živeti u takvom društvu gde su ljudi veoma radoznali i nema puno privatnosti. I dalje ljudi u Srbiji vole da brinu tuđu brigu, i umeju da zamaraju ogovaranjima. Opet, prija mi kad čujem šta stvarno ljudi misle, kod našeg sveta nema filtera, nema onog američkog “hodanja po jajima”, da se neko ne daj bože ne uvredi, što ume da ubije konverzaciju, uostalom ne moraju svi da vole iste stvari i ne moraju da imaju isto mišljenje. Ipak ne bi bilo loše da preuzmemo malo njihove ljubaznosti, i ne moramo da kažemo baš sve što mislimo, pogotovo ako će to veoma da povredi drugu osobu. Ja sam razvila teoriju da odrastajući u društvu kao što je srpsko, gde si suočen sa otvorenom kritikom, gde si u konverzaciji sa ljudima uvek “na petama”, što bi Ameri rekli, vremenom razviješ otpornost, ma koliko osetljive prirode, pa ne mogu da te lako slome nečije nebirane reči. Čak sam skoro izložila moje mišljenje poznanici koja je psiholog, složile smo oko toga kao i da današnja preterana osetljivost na sve i svašta postaje naporna i iritantna, na šta je ona bez pardona rekla, ali onda bih ja izgubila klijente.
Opet ne mogu da kažem da na ulicama u Srbiji srećem srećne ljude.
Network
U početku ne mogu da se otresem onog refleksnog ponašanja koje sam razvila u Americi, iz mene nekontrolisano izlazi Sorry! Excuse me! Thank you! ili se sa osmehom javljam nepoznatim ljudima na ulici, što često izaziva nepoverljive i zbunjene poglede u fazonu “šta hoće ova”. I ja se pomalo ljutim što svi mogu da namirišu još izdaleka da nisam odatle, želim da sam neprimetna, da mogu da pažljivo posmatram ljude u autobusu, restoranu, na ulici, u Srbiji mi se nekako izoštre čula i sve primećujem i upoređujem.
Istina je, naš svet, osim svoje zajednice rođaka, prijatelja i komšija, gaji nepoverenje prema onima koje ne poznaje, u Americi je to drugačije, možda neće uvek sa vama uspostaviti prisnost, ali će gotovo uvek biti prijateljski nastrojeni, pa i ako ste stranac.
Takođe naš narod gaji duboko nepoverenje u državu i njene institucije, jer ne može da se na njih osloni, zato mu treba network ljudi, jer se nikad ne zna kad će mu ko zatrebati. Opet ta zajednica korisna je i zato što si stalno u društvu raznog sveta i tu razvijaš vrlo važnu sposobnost komunikacije sa različitim ljudima. Ovde to zovu social skills i moram priznati da se nekad zapanjim koliko ljudi u Americi imaju manjak istog, za njih je to veliki izazov, otuda sveprisutna usamljenost, koju često rešavaju druženjem sa kućnim ljubimcima. U Americi sam prvi put upoznala reč anksioznost. Dok u Srbiji kad imaš problem, lepo se ispričaš, odnosno izjadaš, prijateljima, skineš taj teret sa srca, u Americi ideš kod terapeuta kojeg moraš da platiš. Naravno da ima ljudi sa ozbiljnim psihičkim problemima kojima treba profesionalna pomoć, ipak, imam osećaj da ima preterivanja, pa i mode, neki problemi su toliko mali da je dovoljan dobar savet prijatelja.
Cinizam/entuzijazam
Tu je i čuveni srpski cinizam. Sa jedne strane je sasvim u redu jer ti pomaže da ne “kupuješ sve što ti se prodaje”, ne ložiš se na selebritije kao da su bogovi, sa podsmehom gledaš na sladunjavi “feel good” sentimentalizam i imaš duboko nepoverenje prema medijima i političarima. Sa druge strane Amerikanci su nekako baš ukalupljeni i utrenirani, što uopšte nije loše za jedno društvo koje je itekako heterogeno, ali tu nema previše autentičnosti, tačno znaš na osnovu jedne karakteristike kakve ostale da očekuješ.
Opet taj isti srpski cinizam ubija entuzijazam, koga u Americi ima i dalje u velikim količinama, i neosporno je da on utiče na njihov uspeh. U Srbiji od malena te podsećaju da “onaj ko visoko leti, nisko pada”, “aaaa, ne može to kod nas”, “šta ti misliš, da si bolji od drugih”, što sigurno razvija nedostatak samopouzdanja kasnije u životu. I ne samo što ne postoji razumevanje države i društva za talentovane, vredne i entuzijastične ljude, nego i rodbina i prijatelji gledaju na njih sa nevericom i podozrenjem. U Americi nekolicina takvih ljudi gura zemlju napred, i ne samo što ih država ne sputava, već i od svoje okoline imaju veliku podršku, oni u tim ljudima prepoznaju boljitak za celo društvo. Ovde sve može, i dosta toga zavisi samo od pojedinca.
Religioznost
Amerikanci su suštinski veoma religiozan narod. Čak iako ne idu u crkvu i izjašnjavaju se kao ateisti, oni mogu da budu naročito fanatični u svojim životnim uverenjima, otuda ne čudi poslednjih godina sveprisutno dogmatsko razmišljanja i netolerantnost prema onima koji imaju drugačije stavove.
Jednom smo tako, tokom boravka u Srbiji, doručkovali kod mojih, i televizor je naravno bio uključen, i to na nekoj “normalnoj” televiziji, bio je muzički video neke pevaljke. Pošto je pesma o dominantnoj ženi, pojavljuje se zgodno servilno muško čeljade, skroz nago, sem malo posteljine koja pokriva deo koji ne bi trebalo da se vidi. Deca odmah sklanjaju pogleda sa ekrana postiđeno, na šta im ja kažem – deco, u Evropi smo! Već sam im ranije objašnjavala da Evropljani, za razliku od Amerikanaca, imaju mnogo relaksiraniji odnos prema golotinji. Tokom našeg boravka na Adi išli smo vozićem oko celog jezera, morali smo im da pomenemo čuvenu nudističku plažu, na šta su oni zapanjeno reagovali. Isti taj izraz su imali kada su u Grčkoj viđali decu bez kupaćeg na plaži. I nije samo prema golotinji, Evropljani imaju relaksiraniji odnos prema mnogim drugim stvarima, američki puritanizam je nama stran.
Mitovi
Kao i svaka nacija i naša je puna mitova, mnogi od njih su porušeni životom ovde, ali ja ne hajem za to, bude mi čak simpatično kad ih primetim.
Mit o promaji i dalje je živ, i u to sam se uverila više puta tokom boravka. Jednom tako u autobusu prijatno pirka kroz prozor, kad će ti starija gospođa u sredini, zatvaraj prozor, ubi me promaja!
I uopšte strah od leda, bosih nogu, vlažne kose, hladnog betona, klime, pa i ventilatora je veoma zastupljen. Više puta smo videli kako se ventilator okreće ka zidu, mojoj deci je sugerisano da mogu da dobiju zapaljenje mozga od toga, klima se uključuje samo u slučaju neverovatne vrućine, led po kućama se i ne koristi. Moji recimo leti koriste vodu na sobnoj temperaturi, pošto je pročiste, i tada mi baš nedostaje ledomat, deca i mi i zimi pijemo vodu sa ledom.
Fanta
Kad smo kod napitaka mi deci dozvoljavamo da piju gazirana pića u Srbiji, dok to nikad ne činimo u Americi. U Srbiji su moja deca otkrila Fantu, ovde se to retko pije. Mnogo mi je smešno kad vidim sina kako istrčava iz prodavnice sa flašom Fante od dve litre. Naša ideja je da im ponudimo u Srbiji neku vrstu slobode, u Americi su njihovi životi, pogotovu tokom školske godine, vrlo struktuirani, na letnjem raspustu u Srbiji neka rade šta hoće. Isto tako su oduševljeni što mogu sami da kupuju sladoled koji je mnogo dobar i jeftin. Za moju decu Srbiji predstavlja zemlju slatkiša.
Brza hrana
Moram da priznam da sve više primećujem da navike u Srbiji kada je hrana u pitanju počinju da liče na one u Americi. Ima baš puno prodavnica brze hrane, i naručivanje iste, uz flašu Koka-kole kao gratis. Kao nikada do sada poslednjeg leta smo se “ubili” od roštilja. To jeste lakše, i brže, i ja znam da se stil života promenio, ali na duže staze to uopšte nije dobro. Nije me mrzelo da prošlog proleća pošaljem Politici tekst sa tom temom, mislim da je vrlo važno da naši ljudi razumeju koliko je kuvanje važno i da ne uzimaju to zdravo za gotovo. Imam svakodnevno priliku da vidim posledice nezdravog stava prema ishrani, i ne uznemirava samo preterana gojaznost, već činjenica da ljudi jednostavno ne umeju da sami sebi spreme jelo, o prenošenju umeća kuvanja deci da ne govorim, tu nema usvajanja zdravih navika. I što je najgore takav način života je dominantan među siromašnim slojem stanovništva.
Šumska tajna
Letos sam se sastala sa Nikolom, veoma mladim preduzetnikom iz Srbije, njegova firma pravi proizvode “Šumska tajna”, u pitanju su namazi sa raznim vrstama gljiva i pečuraka. Bila sam prijatno iznenađena da me je pronašao, jer sam zaista mogla puno da mu pomognem oko saveta za izvoz njegovih proizvoda u Ameriku. Osim toga stalno iščekujem dan kada ću u supermarketima moći da kupim srpske brendove. Ti proizvodi su prilično unikatni, pa i na ovdašnjem tržištu. To su interesantni, zdravi i hranljivi namazi na bazi humusa od leblebija sa dodatkom raznih pečurki i gljiva koje se uzgajaju u Srbiji. Nedavno su se pojavili na američkom tržištu, pa vas pozivam da ako živite u Americi da ih naručite, trenutno se prodaju na Amazonu (namaz sa vrganjima, namaz sa tartufima, namaz sa lisičarkama, namaz sa smrčkom, namaz sa crnom trubom). Meni su se veoma svideli, pogotovo onaj sa tartufima, jednom sam celu teglicu pojela sama uz kiflice sa sirom.
Kuvanje u Srbiji
Naši ljudi iz Dijaspore vole da se žale kako im nedostaje domaća kuhinja, to je malo čudno, pogotovo danas kad u Americi postoji mogućnost naručivanja velikog broja naših proizvoda, recepti su dostupni na internetu, sve to može da se napravi i kod kuće. I to kad krenu da se žale kako voće i povrće nemaju onaj ukus kao u Srbiji. Postoji rešenje za to, kupujte ih u sezoni, i to na lokalnoj pijaci, naravno da vas to neće jeftino izaći, ili ih posadite u bašti, ionako većina našeg sveta u Americi živi u kućama sa dvorištem. Eto, moj paradajz iz bašte ima isti ukus kao onaj iz bašte mojih roditelja u Srbiji.
Interesantno je i to da kada odemo u Srbiju onda nosimo američke proizvode, pikani, iliti pekani, i javorov sirup su najtraženiji.
Kuvala sam prošlog leta u Srbiji više nego obično, kupovala sam hranu u prodavnicama, tako da sam se upoznala sa prednostima i ograničenjima. Moram da primetim da kvalitet proizvoda veoma varira kao i jačina rerni. Prijatno sam se iznenadila koliko su deca zainteresovana za kuvanje, jedna naša mala rođaka se silno obradovala vanili sa Madagaskara koju smo joj doneli, moj mali bratanac je insistirao da zajedno pravimo kolačiće sa komadićima čokolade, deca mojih prijatelja teraju svoje mame da im prave kolače iz mog kuvara, i onda mi one šalju slike svojih radova.
Kućna apoteka
Valjda zbog te promene ishrane na gore gde god sam boravila svuda sam mogla da čujem priče o problemima probave i o savetima kako da se oni reše. Takođe sam primetila puno domaćih eliksira, suplemenata, uopšte prosečno srpsko domaćinstvo ima poveću ličnu apoteku. Nije da nisam padala u iskušenje da ilegalno nabavim antibiotike, moj američki lekar je izričito protiv njih, ali ne vidim potrebu da skupljam te lekove, pošto imam dovoljno zdrave životne navike.
Moja deca su dosta mršava, i u Srbiji nemaju baš najbolji apetit, moja ćerka je u stanju da tamo živi samo od supe, žu-žua i slatkiša, što predstavlja veliki problem za naše porodice, često koriste svaku priliku da nam to pomenu. Jednom prilikom dok su sami boravili u Srbiji, mojoj deci su davani specijalni italijanski vitamini za dobar apetit, kako su po prirodi veoma podozriva odmah su me pitala da li je to u redu, ja sam im rekla da nije opasno, ali ne moraju da ih uzimaju.
Oaze mira i sklada
Moje najlepše uspomene iz Srbije su trenuci u oazama mira i sklada, tako zovem mesta gde osetim lepotu, red, normalnost, fizičku ili mentalnu udaljenost od bučne, haotične i ružne okoline. Njih čine mesta i ljudi. Nekada se dese u dvorištu naših porodica ili prijatelja, dok mi odrasli ćaskamo za stolom deca se oko nas igraju. Ponekad moram da se pomučimo da dođemo do njih, peške ili biciklima pokušavamo da dopremo do izolovanih delova odakle je najlepši pogled, ili mogu da se primete detalji životne harmonije: lepe okućnice, terase sa kojih vise gusto posađene muškatle, starije gospođe koje sede ispod trema i čuvaju avliju i komšiluk, rode na zvoniku crkve usnulog sremačkog sela, rečni rukavac na kome grupa mladića vežba veslanje, deca koja se uveče vraćaju sa igrališta i javljaju mi se sa osmehom iako me ne poznaju, negde u blizini sa prozora se čuje kako neko vežba klavir, zalazak sunca sa pogledom na Savu koja zaokreće.
Primetila sam da su ljudi počeli da se okreću sebi i svojim porodicama, pokušavaju da se na razne načine izoluju od negativnog okruženja, takoreći žive u svom mehuru. Neki su vrlo posvećeni svojoj deci i njihovom vaspitanju, drugi se ozbiljno bave svojim hobijima, bilo mi je neobično drago kada sam saznala koliko je radosti mojim prijateljima doneo moj blog, neki su tako zavoleli kuvanje, treći su se ozbiljno posvetili svojim poslovnim idejama, neki pak počinju da organizovano brinu o svojoj zajednici i okolini. To su sve počeci individualizma, koji se kod nas sasvim pogrešno doživljava kao sebičnost, ne, to znači da su ljudi više neće da sede i čekaju, nego su preuzeli stvari u svoje ruke. Ako je individualizam sebičnost, zašto je u Americi toliko razvijena svest o pomaganju drugima i volontiranju, uvek me šokira sa koliko entuzijazma i nesebičnosti ulažu sebe u razne dobročiniteljske projekte. Iskreno, i meni je trebalo vreme da naučim da nešto moraš i da daš zajednici i društvu, a ne samo da čekaš da ti se nešto da, kroz aktivan pristup životu sebi stvaraš šanse, preuzimaš odgovornost.
Žal za mladošću
Samo sam čekala da se jednog dana javi to osećanje, i desilo se letos, odjednom je sve bolje bilo nekada, ljudi, moda, muzika. Možda je bio razlog za to užasna savremena domaća muzika koju sam imala prilike da čujem. Takav osećaj imam kad ponekad u Uberu slušam današnju američku muziku, nema razlike, kazna za uši. Manji letdown sam doživela vraćajući se jednom sa Ade. Makiški put noću izgleda isto kao pre par decenija. U kolima deca zaspala posle dugog dana na plaži, oni zovu Adu – The Beach, slušamo Naxi radio, miks domaće muzike, naizmenično idu nova pa stara pesma. I tu kod jedne stare pesme, totalno me obuzme to osećanje – žal za mladošću. I kažem ja svom mužu, kad dođemo u Ameriku, napravićemo veliku žurku samo sa starom domaćom muzikom, rekreiraćemo vreme naše mladosti. I tako bi. Krajem decembra, jedno subotnje veče u Baltimoru, organizovano je veče domaće muzike, prilično posećeno, na kome se pevalo, sviralo i igralo, baš kao nekada.
Poslednji dan
Svaki put kraj boravka u Srbiji bude najslađi. Taman se nekako naviknemo, i onda morao da idemo. Tog dana obično muž i ja odemo u šetnju gradom sami, i pravimo se da smo turisti.
Poslednji put smo se čak gubili po gradilištu, tražeći put da izađemo sa Beograda na vodi. Još nismo bili stigli do stare železničke stanice kad ugledasmo naš autobus kako nas pretiče. Izgledalo je kao da nema šanse da ga stignemo, ali muž i ja smo se pogledali, klimnuli glavnom, i počeli smo da trčimo za njim najbrže što smo mogli. I nekako smo na kraju uspeli da uhvatimo autobus. Puni adrenalina smejali smo se glasno zadihani dok su nas ljudi posmatrali u čudu.
Mini paprike punjene sirom
Sastojci:
750g malih slatkih paprika različitih boja, isečene na pola, uklonjene semenke
So i biber prema ukusu
3 kašike maslinovog ulja
Za fil:
300g belog sira (ili Feta sira), viljuškom izgnječen
2 kašike kisele pavlake
1 jaje
3 pune kašike izrendanog parmezana
2 čena sitno iseckanog belog luka
Za posip: iseckan sveži peršun ili vlašac
Priprema:
Očistite i isecite paprike. Poređajte ih po plitkom plehu koji ste obložili papirom za pečenje. Posolite ih i pobiberite i pospite sa maslinovim uljem.
Pecite ih oko desetak minuta u prethodno zagrejanoj rerni na na 220C (430F), ili koristite opciju grill. Stavite ih na gornju pregradu.
Za to vreme napravite fil. Ukoliko je redak dodajte mu još sira.
Izvadite pečene paprike i u njih stavite fil. Vratite ih u rernu i pecite još desetak minuta, dok fil ne počne da dobija zlatnu boju.
Služite paprike odmah pošto ste ih posuli peršunom ili vlašcem.
Ako ste pošteno istražili moj blog, onda znate da sam veliki ljubitelj badema, nemali broj poslastica sam napravila sa njima. Već sam mu posvetila čitav članak, u kome možete da nađete i recept kako da dobijete bademovo brašno. Sada sam išla korak dalje i od njega napravila marcipan. Ako ste zainteresovani, imam i recept za bademovo mleko.
Mislim da ćemo se svi složiti da u mnogim evropskim kuhinjama marcipan ima vrlo posebno mesto. Srešćete ga u čuvenim pecivima kao što su nemački stolen, kroasani, i venac sa marcipanom, zatim njime se pokriva čuvena švedska Princeza torta, zatim tu su čokoladne praline punjene marcipanom, marcipan se stavlja u mnogobrojne kolače i torte, i naravno tu su čuvene figurice obično u obliku voća, koje se služe samostalno ili kao dekoracija. Danas možete lako nabaviti marcipan u prodavnicama, međutim onaj domaći je neprevaziđen, jer tako sami kontrolišete procenat badema u njemu, jer što ga je više to bolje. Nije toliko naporan za pravljenje, a užitak je neverovatan.
Marcipan nažalost nije baš previše popularan u našoj kuhinji, zato što se kod nas ne uzgaja badem i što je u prošlosti bio redak i skup proizvod. Proverila sam u Patinom kuvaru, postoji tek par recepata sa marcipanom, jedan mi se posebno svideo – urme punjene marcipanom i čokoladom.
Marcipan je inače poreklom sa Bliskog Istoka, ipak u evropskim poslasticama je njegova upotreba dostigla jedan poseban nivo. Veoma je popularan u Italiji i Španiji, gde se uzgaja badem, ali i u centralnoj i severnoj Evropi. Sećam se čak da sam tokom boravka u Mađarskoj, u Sentandreji, boravila u muzeju marcipana, izgleda da je i tamo popularan. Postoje dva najveća centra marcipana u Evropi, jedan je u Nemačkoj, u Libeku, a drugi u Španiji, u Toledu. Pošto sam prošle godine boravila tamo, eto povoda da se kroz fotografije prošetamo po tom srednjevekovnom gradu. Kao što ćete videti na slikama, grad je vrlo živopisan, i u brojnim radnjama ćete primetiti izloge sa pregršt kolača napravljenih upravo od marcipana.
Marcipan se pravi tako što ste pomeša fino bademovo brašno sa šećerom u prahu, ili ušpinovanim šećerom, najbolje u multipraktiku. Tu je i obavezan dodatak bademovog ekstrakta (može i bademov liker) i malo tečnosti, belance ili voda. Kad dobijete glatku smesu, onda je lepo rukama oblikujete u valjkasti oblik. I eto, to je cela nauka.
1 kašičica ekstrakta badema (ili 2 kašičice likera od badema, kao što je Amaretto)
2-3 kašike vode
1 kašičica ružine vodice, opciono
Priprema:
Potopite sirove bademe u skoro kipuću vodu, i posle 2-3 minuta ih ocedite. Rukama skinite opnu sa badema, i zatim ga prosušite u rerni na niskoj temperaturi. Sameljite bademe u multipraktiku, i prosejte brašno na kraju. Za marcipan vam treba vrlo fino brašno.
Bademovo brašno i šećer u prahu sameljite u multipraktiku, posle par minuta smesa će početi da se grupiše, tada dodajte ekstrakt badema, ružinu vodicu, ukoliko je imate, i vodu. Mešajte sve dok ne dobijete potpuno sjedinjenu smesu. Prebacite je na radnu površinu i mesite kao da je u pitanju testo. Zatim ga oblikujte u valjkasti oblik, pokrijte plastičnom folijom i čuvajte u frižideru, par nedelja. Pre rada sa marcipanom zagrejte ga da bi omekšao.
Toledo
Kad sam prvi put ugledala panoramu Toleda, pomislila sam, Vidi, stvarno liči na čuveni El Grekov pejzaž. Verovatno su sličan osećaj uzbuđenosti imali putnici namernici vekovima ranije pri ulasku u ovaj grad. Čak i kad se popnete do grada, pogled na okolna brdašca, koja se uzdižu nad rekom koja obilazi oko utvrđenog grada, deluju isto tako dramatično i i bajkovito.
Ako ste u poseti Madridu, izdvojte jedan dan, toliko je dovoljno, za posetu ovom gradu. Brzim vozom se tamo stiže za 45 minuta. Ako niste već pročitali moj članak o proputovanju Španijom za deset dana, onda neka vam to bude korisni uvod.
Kao što sam pomenula, ovde postoji bezbroj radnji sa konditorskim proizvodima od marcipana, njihovi izlozi često izgledaju vrlo raskošno. Međutim, ja bih izdvojila one skromne radnje sa pravim domaćim kolačima od marcipana koje časne sestre prave u manastirima pa ih onda ovde prodaju. Inače, legenda kaže da su marcipan, iliti mazapán, kako ga ovde zovu, prve napravile časne sestre početkom XIII veka, kada je jedne godine prinos pšenice podbacio pa je stanovništvo gladovalo, a i onako su već bili iscrpljeni ratujući protiv Mavara (Arapa koji su okupirali Španiju), te su se one dosetile da naprave marcipan umesto hleba. Kasnije je u Francuskoj jednoj kraljevskoj glavi pala na pamet slična ideja.
Marcipan su najverovatnije u Španiju doneli Arapi. Istorija korišćenja ovog proizvoda je duga, a danas je čak marcipan iz Toleda geografski zaštićen proizvod.
Kad se nađete u Toledu ja bih vam savetovala da izaberete par važnih mesta vrednih posete, recimo katedralu, i vožnja vozićem oko grada je obavezna, jer su pejzaži neverovatni, ostalo vreme se šetajte po gradu bez nekog posebnog plana, ionako grad ima ne tako jednostavan raspored ulica, često ćete se gubiti, ali, nikako se nećete izgubiti, jer Toledo nije veliki grad.
Dok se tako budete šetakli naićićete na šarmantne trgove, restorane u kojima bi trebalo da probate nešto od divljači, po tome je ovaj kraj poznat, zatim svratite u neki kafe, gde morate da probate ćurose sa toplom čokoladom.
Katedrala je na mene ostavila najveći utisak. I spolja, a i iznutra, je veoma bogato ukrašena, možete samo zamisliti kakav je utisak ostavljala na nekadašnje ljude. Vitraži, dramatične skulpture svetaca i anđela, reljefi koji opisuju biblijske i istorijske događaje, sve gusto načičkano, kao da je svaki prazan prostor morao biti ispunjen. U jednom zdanju prepliću se gotički, renesansni, barokni i neoklasistički stil. Tu su i brojne raskošno ukrašene kapele, zatim sakristija sa veoma vrednim slikama El Greka, Ticijana, Belinija, Velaskeza, Karavađa i Goje. Cela ta predstava bogatstva, raskoši i moći doživljava svoj vrhunac u oslikanoj kupoli na svodu iz koje dopire sunčeva svetlost.
Moj omiljeni deo je unutrašnje dvorište crkve koje odiše nekim neverovatnim spokojem, kao protivteža drami unutar crkve, valjda zbog prijatne za oko vegetacije. Slobodno uplatite turu za obilazak glavnog zvonika, odatle je mnogo lep pogled na grad.
Umesto obilaska muzeja El Greka, mi smo se odlučili za posetu crkvi svetog Tome, u čijem se ulazu nalazi El Grekova čuvena slika Sahrana grofa Orgaze. Osim slike, koja je jedno od njegovih najboljih dela, crkva nije baš vredna posete.
Na kraju se spustite do bedema koji su nekada utvrđivali grad, uživaćete ne samo u krajoliku i arhitekturi, već i u interesantnoj vegetaciji koju čine oleandri, čempresi, borovi, žbunovi ruzmarina i agave.
U kasno leto, kada poželite da što više vremena provedete napolju, napravite ovu jednostavnu tapenadu, namažite je na prepečeni hleb, ohladite neki dobar francuski roze, pozovite prijatelje ili komšije kod sebe, i uživajte u poslednjim danima leta u dvorištu ili na terasi.
Tapenada je namaz koji se dobija mlevenjem maslina, kapra, belog luka, začinskog bilja i maslinovog ulja. Zemlja porekla tapenade je Francuska, tačnije njen jug – Provansa, ali se koristi svuda po Mediteranu, tamo gde se gaje masline. Ukoliko vam je frižider pun teglica raznih maslina, kao kod mene, i hoćete da ga ispraznite, onda je ovaj namaz savršen izbor za vas. Tapenada je idealna za mazanje na prepečen hleb, ali je dobra i kao dodatak za sendviče i grilovanu ribu. Odlično ide uz već pomenuti roze, ali i džin i tonik.
Ovaj recept je dobar izgovor da udenem priču o grčkoj maslini Kalamata, i o istoimenom gradu koji se nalazi na jugu Grčke, Peloponezu, u kojem sam ovog leta boravila. Kalamata su mi inače omiljene masline, i definitivno su najbolji izbor za tapenadu.
Tapenada
Sastojci za jednu teglicu:
250g maslina (zelene ili crne, ili obe), očišćene od koštica
1 manji čen belog luka, sitno iseckan
2-3 inćuna, opciono
2 kašike kapra
1 kašika soka od lumuna
1 -2 kašike iseckanog začinskog bilja (timijana tj. majčine dušice, bosiljka ili peršuna)
4 kašike maslinovog ulja
So i biber, prema ukusu
Priprema:
Sve sastojke stavite u multipraktik i seckajte dok ne dobijete namaz. Sipajte ga u teglicu i čuvajte u frižideru.
Kalamata maslina
Kalamata je vrsta maslina koja raste samo na jugu Peloponeza, u oblastima Mesinija i Lakonija. Ima karkaterističan izduženi oblik, sa blagim zarezom na kraju ploda, tamno ljubičaste je boje, ukus joj je bogat i pomalo opor, a meso i kora su prijatno zategnuti. Vrlo lako ćete je razlikovati od preostalih maslina čak i ako niste neki naročit poznavalac maslina, kako zbog karakterističnog izgleda, tako i zbog prijatnog ukusa.
Mnogi smatraju da su ove masline tako posebne zbog podneblja u kome rastu, gde ima puno toplih i sunčanih dana, pa su zbog toga čak i listovi na ovim maslinama krupniji. Beru se samo one tamne, dakle zrele, zaseku se uzdužno i onda čuvaju u salamuri kojoj je dodato vinsko sirće.
Pored tapenade možete da ih koristite kao dodatak salatama, i u spremanju fokače.
Lotavanje na Peloponezu mi je bila dogogodišnja želja, iako smo obišli dosta lepih mesta po Grčkoj, iskustvo sa ovog putovanja je po mnogo čemu bilo drugačije i nesvakidašnje. Iako je u pitanju jug Grčke, Peloponez je neobično zelen, i to pre svega zahvaljujući ogromnom broju maslinjaka. Dosta smo obilazili raznih mesta i uvek smo bili okruženi beskrajnim poljima maslina, bilo da se nalaze na brdima ili u dolinama. Na severu pak dominiraju plantaže pomorandži.
Naša baza je bila nekih petnaestak minuta južno od grada Kalamate. Lokalci su želeli da znaju kako smo uopšte našli ovo mesto, koje je ipak skrajnuto, nema masovnog turizma, odakle nam ideja da doputujemo tamo čak iz Amerike. Najpre, bili smo u poseti Srbiji, i odavno smo planirali da dođemo ovde zato što sam jednom čula da na Peloponezu letuju Grci, većina Atinjana ima tu svoje letnje kuće. Nema toliko stranih turista, uglavnom Italijana, ili recimo Britanaca koji rado obilaze mesto Kardamili u kome je živeo i stvarao njihov poznati pisac – Patrick Leigh Fermor. I na kraju jedan od razloga je bio i taj što u tom kraju letuje porodica čija devojčica ide sa mojim sinom u razred. Njeni roditelji su rođeni u Americi, ali njihovi roditelji su poreklom iz tog kraja, oni su nam preporučili to mesto.
Taverna, Kardamili
Takođe na Peloponezu ima puno istorijski bitnih mesta koje mi je bilo važno da posetim, odlazak u Mistru, srednjoveknovni vizantijski grad nedaleko od Sparte, i drevnu Mesiniju je za mene bilo fenomenalo iskustvo. Iako nismo uspeli da istražimo istočni deo Peloponeza, jer je veliki, i nije najbolje povezan dobrim putevima, ipak smo videli dosta toga, između ostalog smo bili i u gradu Kalamata.
Grad Kalamata
Ovaj grad nije neka velika turistička atrakcija, ali u tome leži njegov šarm. I uopšte nedostatak horde turista ceo ovaj region čini posebnim. Kalamata je živnula poslednjih godina kada je sagrađen auto-put koji je povezuje sa Atinom, nekada je bilo potrebno jedanaest sati vožnje, sada samo tri sata.
Izgleda da subotom pre podne grad izgleda posebno lepo i živahno, svi kafei i restorani su puni, naročito penzionera, koji dok ispijaju prvu kafu čitaju novine, igraju šah ili ćaskaju.
Ipak, u Kalamti mi je bio najlepši obilazak loklane pijace. Na slikama možete da vidite šareniš i bogastvo svežeg povrća i voća, raznih trava, riba i morskih plodova.
Bamija iliti okra
Sadnice maslina
Obožavam grilovani sir halumi! Iako i ovde mogu da se nađu interesantni sirevi, ipak jedan je halumi.
Odlična radnja puna najraznovrsnijih orijentalnih kolača i poslastica
Kad nastupe nesnosne vrućine ne može ništa tako dobro da rashladi kao ledeni čaj iliti iced tea. Ne morate da idete na fensi mesta da bi probali interesantno obogaćene ledene napitke, sve to možete sami kod kuće da napravite. Malo mašte u kombinovanju sastojaka je sve što vam je potrebno, za početak krenite od mojih ideja.
Ako volite sebi da ugađate, ovo je prava stvar za vas. Ledeni čaj možete da pijete kod kuće ili da ga sipate u flašicu koju će te odneti na posao. Takođe, možete da ga iznesete pred goste, recimo kad pravite roštilj.
Na kraju članka vas čeka kratki putopis, propraćen fotografijama, iz istorijskog gradića Harpers Ferry, koji se nalazi u Zapadnoj Virdžiniji. Sad za vikenda sam ga posetila, i veoma mi se dopao. Posebni utisak su na mene ostavile živopisne starinske kuće koje su sve do jedne imale verande tako tipične za američke kuće sa kraja 19. i početak 20. veka. Eto, meni su te verande direktna asocijacija na ledeni čaj. Na njima su se nekada ljudi rashlađivali u letnjim mesecima, u mraku, ljujajući se na ljuljaškama, ili stolicama, ispijali su upravo ledeni čaj.
Američki ledeni čaj se priprema od crnog čaja, dodaje mu se šećer, obično veća količina, i limun. Najpopularniji je na američkom Jugu, kako i ne bi zbog velikih vrućina i vlage. To je neizostavni je deo južnjačkog folklora.
Ja sam ovisna o crnom čaju, svakog jutra ga pijem za doručak. Ahmad Earl Gray je moj dugogodišnji izbor, obožavam ga. Sa njim je i ledeni čaj naročito iskustvo. Ipak, ja vam preporučujem za ledeni čaj i neke jeftinije varijante u kesicama, kao recimo Lipton, ili šta vam je pri ruci. Pored crnog čaja možete da koristite i zeleni, kao i oolong, popularni kineski čaj koji je nešto između zelenog i crnog čaja. Takođe, možete da koristite i biljne čajeve, posebno ako vam smeta kofein, kao onaj od kamilice (recimo sa dodatkom lavande) ili hibiskusa.
Zeleni čaj od jasmina sa svežim đumbirom i nanom
Ovo su kombinacije koje možete da koristite u pripremi ledenog čaja:
Na jednu šolju vode (250ml) stavite 1 kesicu čaja.
Šećer ili med prema ukusu, opciono
Iseckano voće
Začinsko bilje
Priprema:
U kipuću vodu stavite kesice sa čajom. Ostavite ih tako oko 3 minuta, a zatim izbacite kesice. Ukoliko volite sladak čaj sad je vreme da mu dodate šećer ili med. Kad se čaj prohladi stavite u njega voće i začinsko bilje i zatim ga ostavite u frižider na nekoliko sati.
Prilikom služenja dodajte kockice leda i začinsko bilje kao dekoraciju.
Harpers Ferry (Zapadna Virdžinija)
Zapadna Virdžinija nije baš popularna turistička destinacija, osim ako volite hajking, planinarenje i kampovanje. Pored uživanja u divljoj prirodi možete da posetite Harpers Ferry, istorijski gradić smešten na ušću dveju reka, Potomac (prolazi kroz Vašington) i Shenandoah (u Americi su nazivi reka uglavnom na indijanskom i uvek zvuče slično). Gradić danas izgleda kao muzej, u zgradama iz 19. veka rekonstruisan je izgled starih radnji, magacina i stanova. Tu su i živopisni restorani i radnje koje primaju turiste.
Pored svoje lepe lokacije, svuda okolo na strmim padinama se pruža divna panorama, ovaj gradić je značajno istorijsko mesto zato što su se ovde vodile intezivne borbe za vreme američkog građanskog rata, to je najsevernija tačka do koje su doprle snage Konfederacije. U Harpers Ferry je bila i veća oružana pobuna robova. Nešto kasnije tuda je prolazio kanal, pa prva pruga koja je povezivala Vašington sa Ohajom. Originalna pruga se i dalje čuva. Stare zgrade, koje su stradale više puta od poplava, se i dalje dobro drže.
U delu Amerike gde ja živim reke su drugačije nego kod nas, one su šire i pliće, i iz njih često vire stene kojima voda nije mogla ništa. Kao takve su idalne za tubing (vožnja rekom na gumi) ili vožnju kajakom. Ne mogu da vam opišem koliko mi se to dopada, prvom prilikom ću to da isprobam.
Gore na strmim brdima se praktikuje hajking. Ovde se nalaze i poznate hajking maršute po planinskom lancu Apalačian. I to me puno privlači, još malo da deca porastu.
Ovakvih gradića nema malo po Americi, posetila sam ih puno, i ono što me uvek iznova oduševi to je arhitektura kuća sa verandom. Nekako izgledaju baš udobno za život, uvek su okružene lepim vrtom, i verande mi izgledaju kao idealno mesto za druženje sa komšilukom. Takve kuće se odavno više ne prave, u svoje vreme su imale statusnu ali i funkcionalnu vrednost, sprečavale su ulazak sunca u kuću, hladile su je umesto klime, a i u toplim noćima ljudi su radije boravili na verandi nego u kući. Tu su i neizostavne ljuljaške i rocking chairs. Ispod možete da pogledate veoma lepe primere takvih kuća.
Inače, ovaj gradić se nalazi na tromeđi Zapadne Virdžinije, Virdžinije i Merilenda. Tokom samo pet minuta vožnje bili smo u sve tri američke savezne države.
Ovaj izlet me je podsetio na jedno još starije i lepše istorijsko mesto Williamasburg, u Virdžiniji. Ako živite na Istočnoj obali morate obavezno da ga posetite.
Oduvek sam želela da obiđem Španiju, ali da to bude road trip, put koji obuhvata obilazak više gradova, posebno južnog i centralnog dela zemlje, Kastilje i Andaluzije, gde po mom mišljenju obitava pravi duh Španije. Konačno su se uslovi stvorili za taj projekat, pa smo se muž i ja dali u planiranje i pripremanje istog.
Moj muž, inače organizacioni mag, je mesecima izučavao turističke vodiče i vebsajtove, birao opcije na osnovu rejtinga i kometara ostalih turista, da bi na kraju pravio rezervacije i uplate za avionske karte, i ostala prevozna sredstva, hotele, muzeje, itd. Napravio je čak dnevni raspored za putovanje sa svim detaljima, posle mi je pokazao da nije usamljen u tom pristupu, kolega mu je poslao sličan raspored koji su on i njegova žena napravili za odlazak u Španiju, čak su upisivali i nazive restorana koje su obilazili.
Tokom putovanja u Španiju, iako je naš plan bio veoma ambiciozan, sve je išlo kao po loju, i ja sam sigurna da je razlog tome dobra organizacija. Meni je taj naš put bio toliko lep, sadržajan i raznovrsan, pre svega zahvaljujući mome mužu, moram još jednom da to spomenem, da sam ga doživela kao neko umetničko delo, i zato želim da ga podelim sa vama. Ja sam preuzela na sebe da napravim što lepše fotografije za dugo i lepo sećenje, kao i da ovekovečim putopis na ovom blogu.
Pripreme su podrazumevale i odlazak u Srbiju gde smo decu ostavili našim porodicama, po prvi put na duže vreme, što je podrazumevalo izvesnu dozu stresa. Kad porodica sa decom krene iz Amerike u Evropu, to je veliki poduhvat, kako finansijski tako i logistički, tada shvatite da je u pitanju odlazak na drugi kontinent.
Evo, upravo sam se naprskala parfemom koji sam kupila u Španiji, miriše na jasmin, zove se Agua de Sevila i neodoljivo podseća na tu zemlju, uključila muziku, ide pesma Un anno d’amore, Luz Casal (tema iz Almodovarovog filma Visoke potpetice, postoji i domaća verzija te pesme koju je pevala čarobna Lola Novaković), i evo krećem sa mojim putopisom. Ovaj članak sam zamislila kao vodič kroz korisne savete i ideje kako da obiđete južnu i centralnu Španiju u deset dana. Detalji o svakom gradu biće naknadno napisani, kao i posebno poglavlje o španskoj hrani koja nas je oduševila. Više o tapasima pogledajte ovde.
Jasmin
Pripreme
Preporučujem vam da pre puta nabavite turističke vodiče, ili bar pogledate emisije Rika Stivsa, sigurno najpoznatijeg američkog turiste u Evropi, koji je napravio veliki biznis od svojih putovanja. Iako ima dosta iskustva i znanja o putovanjima, čini mi se da je svoju popularnost doživeo baš zbog svog imidža, ljudi se osećaju ohrabreno posle gledanja njegovih emisija, jer razmišljaju, ako on može da se snađe u Evropi, vala mogu i ja. (Madrid and Toledo, Sevilla, Granada and Southern Spain)
Ukoliko želite da izučite bogatu istoriju i kulturu Španije, što da ne, pronađite antikvarna dela, Zlatni vijek španjolskog slikarstva Ljube Babića, ili knjigu Savremena Španija Trive Inđića. Čitala sam ove knjige davno, ali sećam se da su na mene ostavile veliki utisak, naročito prva.
Planiranje puta
Kažu da je najlepše posetiti Španiju u proleće, oko Uskrsa, zbog raznih manifestacija, ili u jesen. Leta su u Španiji veoma topla, temperatura prelazi 40C, objasnili su nam da ljudi u takvim uslovima bukvalno padaju na ulici od vrućine, ali mi smo imali ludu sreću da za tih deset dana, koliko smo bili tamo, i to krajem juna i početkom jula, temperatura je jedva dostizala 30C, bilo je savršeno vreme za šetnju i razgledanje. Imajte na umu da su leti nešto niže cene smeštaja, mada i dalje ima puno turista.
Transport
Konačno je počela da radi direktna avionska linija iz Beograda do Madrida, i to puno znači, kada smo mi išli, prošlo leto, morali smo da presedamo u Frankfurtu.
Kretanje po Španiji je vrlo brzo, komforno i jednostavno zahvaljujući brzim vozovima. Ipak, nisu svi gradovi povezani železnicom, tako da ćete morati da iznajmite kola ili da idete autobusom.
Smeštaj
U Španiji možete da nađete odlične hotele po prihvatljivoj ceni. Naravno, možete da nabavite smeštaj i preko Airbnb, po verovatno nižoj ceni, ali ja sam tradicionalni tip, meni deo sa odsedanjem u hotelima takođe čini putovanje. Mi smo tokom putovanja boravili u pet različitih hotela i svi su na svoj način bili interesantni. Kad samo pomislim koliko su sobe u hotelima po Americi skupe, komforne ali sterilne, bez ikakvog karaktera. Hoteli u Španiji vam često nude interesantne stvari, kao recimo besplatne ture po gradu, besplatno iznajmljivanje bicikli, kolače i kafu, itd. Najbolje je da pogledate njihove rejtinge na Trip Advisor-u, što smo mi i uradili, i nemojte da zaboravite da ostavite utisak na istom sajtu, ukoliko ste zadovoljni uslugom. To će im dosta značiti, pošto su u pitanju mali hoteli.
Obilazak muzeja i znamenitosti
Iako možete da karte kupite na licu mesta, preporučujem vam da ih kupite unapred online, što zbog posebnog ulaza na koji ne čeka puno ljudi, što zbog toga što neka mesta imaju limitiran broj ljudi koje hoće dnevno da prime, recimo Alhambra.
Ljudi
Tokom putovanja veoma sam bila prijatno iznenađena jednostavnošću, ljubaznošću i nenametljivošću Španaca. Naročito me je prijatno iznenadila pažnja sa kojom sredovečne, a posebno starije gospođe, posvećuju svome izgledu. Kad živite u Americi, gde su ljudi prilično opušteni kada je u moda u pitanju, počnete to da veoma cenite. Iako nisu visoki, obično su vitki, što je verovatno zbog kvalitetne i ukusne hrane koju konzumiraju.
Sporazumevanje
Španci neverovatno loše poznaju engleski jezik, pogotovo u manjim gradovima. To je čudno s obzirom da su turistička velesila. Ali, to nije nikakav problem, jer vi sami možete da naučite par desetina frekventnih reči i izraza. Španski jezik je vrlo lak za učenje, pogotovo ako imate znanje drugih romanskih jezika, ili ste ljubitelj latioameričkih sapunica.
Inače, španski je tako milozvučan jezik da ga je zadovoljstvo slušati, pogotovo kad ga jedva razumete. Španci neprestano pričaju, ali nisu naporni.
Hrana
Često kad dođem sa nekog putovanja osećam se željna domaće kuhinje, međutim ovog puta to osećanje je izostalo. Hrana u Španiji je izuzetna, tako jednostavna a kvalitetna, i da ne znam da kuvam, plakala bih pri povratku kući. I ono što je najvažnije cene su vrlo prihvatljive.
U Španiji večera se služi veoma kasno, to je zbog pogrešne vremenske zone u kojoj se zemlja nalazi, zato sunce leti zalazi posle 9-10 časova.
Šoping
Meni to nije bio prioritet, osim da kupim ćerki stvari za flamenko, mada sam videla dosta simpatičnih radnji sa raznoraznom robom. Na kraju nismo uspeli da nađemo originalni dres Atletiko Madrida za našeg sina, pa smo ga naručili iz Amerike. Kurs u menjačnicama je jako loš, i bilo ih je malo, tako da smo koristili uglavnom karticu za plaćanje.
Prvi dan
Madrid
Kako kročite u njega, shvatićete da je Madrid pravi kraljevski grad, elegantan, grandiozan, sa prelepom arhitekturom.
U Madridu smo najpre odseli u hotelu Only YOU Atocha, koji se nalazi preko puta glavne železniče stanice, ali je udaljen od aerodroma. Pored toga što ima dobru lokaciju, vrlo je lepo i maštovito uređen. Kad smo se ponovo vratili u Madrid, posle boravka u Andaluziji, odseli smo u hotelu u drugom kraju grada, u blizini kraljevske palate.
Puerta del Sol
Naš obilazak Madrida započeo je ulicom Gran via, zatim smo posetili glavni trg Puerta del Sol, potom Plaza Mayor i na kraju smo završili na krovu zgrade Circulo de Bellas Artes, sa koga se pruža najlepši pogled na centar Madrida. Na krovu se nalazi i kafe, a ulaz u zgradu se naplaćuje.
Plaza Mayor
Circulo de Bellas Artes
Pogled sa Circulo de Bellas Artes
Zatim smo nastavili da lutamo ulicama Madrida, diveći se arhitekturi zgrada, i zamišljajući kakvi se sve stanovi kriju iza spuštenih roletni. Ponegde bi se pojavio šarmatni trg načičkan restoranima.
Otišli smo planirano i do velike zatvorene pijace Mercado de San Miguele, gde možete da uživate u tapasu, i uopšte u razgledanju sveže hrane, posebno ribe i morskih plodova. Cene su prilično visoke.
Muzej španske pršute
Nedaleko od hotela smo otkrili Muzej španske pršute, koji više podseća na prodavnicu. Tu možete da kupite jamon iberico, krekere, sir i neko dobo vino, vratite se u hotel i posmatrate koncert sa prozora, koji gleda na atrijum, dok uživate u hrani. Posle nam se pevač javio na instagramu, pošto smo objavili sliku događaja:)
Drugi dan
Madrid
Muzej Prado
Ako ne budete kupili kartu online, čekaćete u jednom ovakvom redu, a ako se ranije pobrinete za karte, ulaz je sa druge strane muzeja.
Možda u Španiji nije stvaralo toliko poznatih umetnika kao recimo u Italiji, ali tih nekoliko su toliko dobri i drugačiji da spadaju u sam vrh zapadne umetnosti. Kao mlađa imala sam svoj top pet omiljenih umetnika, od toga su trojica bili Španci – Velaskez, Goja i Pikaso, a i preostala dvojica, francuski umetnici Mane i Matis, su ionako bili veoma pod uticajem španske umetnosti, tako da je odlazak u muzej Prado za mene bio obavezan. Pored Prado muzeja u Madridu možete posetiti još nekoliko važnih muzeja: Centro de Arte Reina Sofia i Thyssen-Bornemisza muzej.
Odličnu izložbu Velaskezovih dela sam videla pre desetak godina u muzeju Gugenhajm, u Njujorku, ipak bilo je opet divno videti njegova dela, toliko prigušene drame i dubine, i izuzetne slikarske veštine. U muzeju su prisutna dela i drugih španskih majstora, El Greka, Murilja i Zurbarana, kao i flamanskih slikara koji su stvarali u periodu kada je Španija vladala Flandrijom. Takođe, izdvojila bih i dela italijanskih slikara iz Venecije koji su dosta uticali na domaće slikare – Ticijan, Tintoreto i Veroneze.
U muzeju je zabranjeno fotografisanje.
El Retiro park
Nedaleko od muzeja je grandiozni El Retiro park, sjajno mesto za uživanje u zelenilu, a i ima taj nekih šmek sa početka 20. veka.
Ako ste ljubitelj bašti kao ja, svratite i do Kraljevske botaničke bašte, prava je oaza u velikom gradu.
Kraljevska botanička bašta
Moja strategija oko obilaska restorana nije se pokazala uspešna, a i nismo imali roming u Španiji, što ne treba da vas brine, jer u Madridu imate mnoštvo dobrih restorana, i to onih budžetskih koji nude predjelo, glavno jelo i desert za recimo nešto više od 10 evra, kao ovaj na slici. Iza ugla je bio restoran u koji sam planirala da idem, ali bio je pun, srećom, pronašli smo ovo opušteno mest sa dobrom atmosferom i hranom.
Treći dan
Toledo
Brzim vozom vam je potrebno oko 45 minuta da stignete do ove nekadašnje kraljevske prestonice, koja je prepuna srednjevekovekovne arhitekture, zauvek ovekovečen u slikama El Greka.
Odmah smo se uputili u katedralu grada, čak smo u uzeli i turu za obilazak unutrašnjeg dvorišta crkve, kloister, i glavnog zvonika sa koga se pruža veoma lep pogled na grad.
Toledska katedrala
Obišli smo crkvu svetog Tome, koja ima na ulazu čuveno delo El Greka, Sahrana grofa od Orgaza. Osim te slike u crkvi nema ništa posebno da se vidi, iako se ulaz plaća.
Toledo je brdovit grad tako da se pripremite za uzbrdice, ali ne brinite, u njemu postoji puno skrivenih trgova, gde možete da se odmorite uz kafu i isprobavanje ćurosa.
Obavezno uzmite vozić koji vozi okolo grada, jer tako možete da uživate u predivnoj panorami Toleda. U jednom trenutku voz staje, tako da tu možete da se fotografišete sa savršenom pozadinom grada.
Uveče smo se vratili u Madrid.
Četvrti dan
Sutradan smo brzim vozom iz Madrida doputovali u Kordobu gde smo se zadržali jedan dan, predveče smo otputovali za Sevilju. Na železničkoj stanici smo ostavili torbe, postoje posebni pretinci za to koji se naplaćuju.
Kordoba
Kordoba je grad cveća, posebno muškatli u saksijama, gde god da se okrenete primetićete kako vise sa zida. Bela fasada, plave saksije i crveno cveće – to su boje ovog grada.
Nikako nemojte da propustite izložbu unutrašnjih dvorišta, sa jednom kartom možete da obiđete više njih. Toliko su lepa i puna cveća, prave oaze. Njihovi vlasnici, sve sami stariji muškarci, su veoma ponosni na njih.
Bili smo u ovom tradicionalnom restoranu, gde sam probali odličnu čorbu od badema. Tu imate i živu muziku.
U Kordobi ima puno zanimljivih zanatskih radnji, jedna od njih je ova gde se prave tradicionalne španske poslastice, koje obiluju koštunjavim plodovima, pre svega bademima.
Moses Maimonides
Pored Seneke, iz Kordobe je i Moses Maimonides, čuveni jevrejski filozof iz srednjeg veka.
Mezquita je glavna znamenitost ovog grada koju nismo mogli da preskočimo. U pitanju je nekadašnja džamija koja je pretvorena u crkvu, ali sa puno očuvanih detalja islamske umetnosti.
To je grandiozni kompleks ispunjen hrišćanskom i islamskom arhitekturom i dekoracijom. U svoje vreme čudo od građevine i dalje impresionira bogatstvom različitih detalja, kao uostalom i većina španskih građevina. Da je obiđete trebaće vam oko jedan i po sat.
Mezquita
Preostalo vreme smo ispunili šetajući se izvan zidina grada, uz reku Guadalquivir.
Iz Kordobe smo vozom otišli do Sevilje.
Sevilja
U Sevilji smo odseli u hotelu El Rey Moro koji je smešten u samom centru grada, nekadašnjoj jevrejskoj četvrti, koja danas nosi naziv Barrio Santa Cruz. Ovaj živopisni deo grada je sav u tesnim ulicama koje štite od vrućine, a tu su i mali trgovi, cveće koje visi iz saksija, drveće sa pomorandžama, zanimljivi ornamenti po vratima, itd.
Uveče grad je neverovatno živ. Tu noć smo završili u jednom popularnom “narodskom” restoranu koji služi pržene girice i čips, ovdašnji specijalitet.
Peti dan
Sevilja
Zaista je poseban osećaj kad ujutru otvorite vrata hotelske sobe i ispod vas pogled pada na jedno ovakvo dvorište. Inače, tokom najveće vrućine razvuku se tende koje štite biljke od jakog sunca.
Hotel je omanji, sa malim i skromnim sobama, ali nudi puno besplatnih stvari kao što je tura po gradu, vožnju biciklima (što u Sevilji ima smisla, jer nije brdovita), pecivo i čaj, hot tub na krovu, itd.
Sevilja je zaista posebeno mesto, to je esencija južne Španije… flamenko, borba bikova, konji, lepeze, raskošne crkve i samostani, miris jasmina i pomorandže, i toplina.
Seviljska katedrala
Plaza de Espana je ogromno zdanje sagrađeno 1929, kao deo međunarodne izložbe, anahronog stila sa interesantnim predstavama u pločicama svakog regiona u Španiji.
Plaza de Espana
Flamenko morate obavezno pogledati u Sevilji. Mi smo imali prilike da vidimo sjajnu trupu koja je imala performans na Plaza de Espana, a još lepše iskustvo smo imali u Casa de la memoria. Tu smo gledali predstavu koji se plaća, traje nešto manje od sat vremena, i za tako nešto vredi kupiti ne tako jeftine karte.
Flamenko u Casa de la memoria
Malo izvan centra grada smo pronašli odličan restoran, La Azotea, sa modernom španskom kuhinjom koja se uglavnom bazira na morskim plodovima.
Alkazar je bio kruna našeg obilaska Sevilje. Pored vrhunske srednjevekovne mavarske arhitekture mene su oduševili vrtovi oko palate.
Šesti dan
U Sevilji smo iznajmili kola i sa njima se uputili ka obali Costa del Sol. Slučajno smo dobili kabriolet, ali nismo nikako uspeli da ukapiramo kako se krov otvara:)
Pre nego što dođete na obalu, na vrhovima planina primetićete naselja koja izgledaju kao bele tačke, zovu ih pueblos blancos. Ti gradići su veoma romantični i živopisni. Jedan od najpoznatijih i najposećenijih je Ronda.
Najstarija korida u Španiji
Ronda
Ronda je smeštena na litici i ima veoma dramatičan izgled. Pogled na kanjon i visoke mostove je neprocenjiv. Takođe, šetnja oko grada je veoma prijatna jer nudi veoma lepe penorame.
Pošto smo proveli pola dana u Rondi, uputili smo se ka Sunčanoj obali.
Costa de Sol
Južna obala Španije nije baš po mom ukusu, previše je razvijena, ja više volim intimna mala mesta gde nema puno turista. Našli smo par pristojnih plaža, i baš mi je bilo lepo na njima, ali ovde ne bih provela letovanje. Mi smo izabrali Nerhu zato što važi za najlepše mesto na Costa de Sol.
Inače smo bili u nekom veoma neobičnom hotelu gde je naglasak bio na visokoj tehnologiji. Slavina i tuš su se uključivali digitalno i dodatna frustracija je bio ekran koji je pokazivao koliko smo vode potrošili. Na kraju je došlo da kvara u sistemu, pa smo jedno veče jedva ušli u sobu.
Sedmi dan
Nerha (Nerja)
Neko nam je bukvalno na ulici preporučio ovaj restoran koji je bio naše najlepše gurmansko iskustvo. Drži ga mladi par Šveđana, ali kuvar je poreklom iz Maroka, ili slične zemlje, jer je kuhinja imala orijentalni ukus. Sve je bilo fenomenalno, po vrlo pristupačnim cenama.
La Salamandra restoran, Nerha
Osmi dan
Granada
Iako sam uživala u svakom gradu koji smo posetili tokom putovanja, ipak izdvojila bih Granadu. Ne bih mogla tačno da kažem zašto, ali grad ima neku neverovatnu zavodljivost, mogla bih sebe da zamislim da živim tamo. Granada na španskom znači nar, i taj motiv ćete vrlo često sretati u gradu.
Corral del Carbon je retko očuvan karavan-saraj, konačište trgovaca na proputovanju.
Gar Anat, Granada
U Granadi smo odseli u preslatkom butik hotelu Gar Anat, čije sobe nose poetična imena umesto brojeva, i na zidovima se nalaze stihovi čuvenih pesama. U atrijumu se nalazi drvo na koje kačite zamišljene želje, moja se meni ostvarila. U podrumu je nekadašnja cisterna iz recimo 13. veka koja je pretvorena u trpezariju. Sećam se da smo tu imali divan doručak koji je serviran na velikom zajedničkim stolu. Osim toga osoba koja je radila u hotelu je bila veoma ljubazna i predustretljiva. Posle podne možete da se poslužiti besplatnim čajem i pecivom u lepoj zajedničkoj sobi.
Kristofer Kolumbo i Izabela Kastiljska
Plaza Isabel La Catolica je trg na kome se nalazi veliki spomenik Izabele Kastiljske, moćne španske kraljice koja je odobrila i finansirala putovanje Kristifora Kolumba u Ameriku.
Nedaleko odatle je katedrala zajedno sa kraljevskom kapelom koju vredi posetiti makar zbog toga što su u njoj sahranjeni već pomenuta kraljica Izabela Kastiljska i njen muž kralj Ferninad od Aragona. Za Španiju to su vladari od ključnog značaja, jer su ujedinili Španiju brakom, omogućili su velika otkrića kao što je bilo Kolumbovo otkrivanje Amerike, i za njhove vladavine konačno je završena reconquista, oslobođenje od Arapa, koji su držali značajan deo iberijskog poluostrva pod okupacijom od početka 8. do kraja 15. veka.
Za Špance je to oslobođenje od Arapa bilo od istog značaja kao za nas oslobođenje od Turaka, s tim što su njima Arapi ostavili u nasleđe razvijenu kulturu i sjajna arhitektonska dela, koja su oni ipak koliko-toliko sačuvali i inkorporirali u svoja zdanja.
Moram da priznam da me je malo nerviralo neznanje koje ćete naći u svakom turističkom vodiču, u njima se nekadašnja arapska vladavina u Španiji opisuju kao tadašnji vrhunac u svetu, potpuno zanemarujući vizantijsku kulturu i umetnost iz tog perioda koja je bila u istom rangu, ako ne i superirnija. Odatle su se donosile knjige antičkih filozofa koje su prevođene na arapski, a i majstori su tu učili zanat i prenosili ga na grandiozna zdanja u Španiji. Sad, to što se malo toga očuvalo od Vizantije, i što zapadni svet malo zna o njoj, to je druga priča.
Paseo de los Tristes
Granada ima nekoliko mesta gde se pruža lepa panorama grada, a među njima se ističu plato gde je smeštena velika džamija u Granadi, kao i trg San Nicolas koji se nalazi nedaleko.
Plato velike džamije u Granadi sa koga se vide snežni vrhovi planine Sijera Nevade
Mirador de San Nicolas
Alhambra je bio prema očekivanju vrhunac naše posete Granadi. To je jedan veliki zamršen kompleks veličanstvenih palata, vrtova, fontana, sa prefinjenom dekoracijom. Iako ima puno orijentalnog duha, tu ćete sresti razne druge uticaje. Za obilazak Alhambre morate unapred da kupite karte, i on može da traje minimum tri sata.
Deveti dan
Granada
Albayzin se zove deo grada u Granadi koji je najbolji primer mavarske arhitekture u Španiji, šetnja po njemu je obavezna. Mavari , ili Morisci, je naziv za Arape koji su vladali Španijom u srednjem veku. Njihov uticaj, posebno u arhitekturi kuća i dekoraciji, se i dan danas oseća, mada su u jednom trenutku svi bili proterani iz Španiji ili pokršteni.
Sigurno ćete se umoriti tokom šetnje zbog brojnih uzbrdica, međutim oduševiće vas orijentalni detalji po kućama koje ćete viđati: raskošno rastinje i cveće, dekorativna drvena vrata, prozori sa rešetkama, keramičke pločice sa ornamentima, krovovi, intezivne boje zidova, itd.
Ovo je ulaz u popularnu vrstu restorana koje ovde zovu carmen. Ti restorani su potpuno izolovani od ulice debelim zidovima, ali unutra postoji dvorište, i odatle lep pogled na grad. Nismo bili ni u jednom, jer su bili zatvoreni.
Kuća – muzej poznatog španskog kompozitora Manuel de Falla
Jedno od neplaniranih obilazaka je bio odlazak u kompleks Carmen de los Martires. U pitanju je jedna grandiozna vila sa brojnim vrtovima i fontanama. Ulaz je besplatan, nema puno turista, i mesto je čarobno.
Carmen de los Martires
Carmen de los Martires
Pošto ne postoji železnička linija od Granade do Madrida, uzeli smo neki specijalni autobus kome je trebalo oko 5 sati da nas doveze do odredište. To je bio verovatno najluksuzniji autobus kojim sam se ikada vozila, i još sam uživala u pogledu, najpre su bili dramatični prizori iz Andaluzije, pa onda mirna visoravan La Manča, gde me je po koja vetrenjača podsetila na to da je ovo nekada bila zemlja Don Kihota.
U Madridu smo odseli u hotelu Gardines des Sabatini koji se nalazi nedaleko od kraljevske palate, i okolnog vrta, po kome je hotel dobio ime. Sobe su moderno opremljene, i ono što je najvažnije, pogled sa krova hotela je zaista poseban, pogotovo noću, gleda na osvetljenu kreljevsku palatu.
Deseti dan
El Eskorijal
Umesto da obilazimo kraljevsku palatu u Madridu, mi smo se uputili u čuveni dvorac Filipa II, El Eskorijal, mesto o kojem sam odavno maštala. Do njega smo došli međugradskim autobusom. Nešto manje od sat vremena je trajala vožnja, što je bilo prijatno iskustvo, taman smo videli kako izgleda predgrađe Madrida.
El Eskorijal je renesansno zdanje vrlo pročišćenog i jednostavnog stila, taman toliko ozbiljno koliko i vladar koji ga je sagradio. U donjem delu je galerija značajnih slika kao i kraljevska grobnica, dok je gornji deo u potpunoj suprotnosti, kasniji španski vladari iz dinastije Burbona su ga dekorisali u rokoko stilu. Brojni saloni su pokriveni tapiserijama koje su rađene po Gojinim slikama.
Madrid
Završili smo naše putovanje u Madridu, šetajući se oko kraljevske palate, tu je uvek živa atmosfera, zbog gomile turista i uličnih zabavljača.
Ovo leto je bilo vrlo uzbudljivo za moju porodicu, obeležila su ga putovanja. Muž i ja smo proveli u Srbiji dve nedelje, u dva navrata, a moja deca čitavih mesec i po dana. Ovog puta boravak je bio nešto drugačiji, i puni smo utisaka.
Odlasci u Srbiju, za nas iz Dijaspore, nisu obična putovanja. Pored dugih priprema i napornog putovanja, naročito ako živite “preko bare”, ona su obeležena nekim neobičnim osećajem, kao da ste prespavali odsustvo i sad ponovo živite svoj stari život. Neke stvari su se promenile, ali to je i dalje isto mesto, a i ljudi su isti. Zaista posebno iskustvo, i teško ga je opisati nekom ko nije živeo vani. Ipak, moram da priznam da kako godine odmiču, sve se više osećam kao turista, upijam samo ono najbolje, i trudim se da ignorišem manje lepe stvari. Kako da vam kažem, meni je sad i putovanje u javnom prevozu doživljaj.
Mislim da je obilazak restorana u Beogradu i okolini jedan od boljih načina da provedete vreme tamo. I dalje tvrdim da je to jedan od najuzbudljivijih stvari koje turistima nudi naš glavni grad. Lepi i maštoviti ambijenti restorana, dobra hrana, poslednjih godina značajno unapređena uticajima sa strane, i vrlo prihvatljive cene su dovoljan razlog da obiđete Beograd.
Ovog leta muž i ja smo odustali od obilaska super fensi restorana, jer smo hteli da što više vremena provedemo sa decom pokazujući im Beograd. Deco, ovde je fakultet u koji su mama i tata išli, ovo je bio naš omiljeni kafić, u ovoj zgradi su mama i tata živeli, ovde smo nekada radili, i taj rad. Obilasci nekih restorana i kafea su bili sasvim neplanirani, obično smo išli u onaj najbliži.
Neka mesta nisam stigla da uslikam, ali i ovako ima dovoljno materijala za jednu prijatnu šetnju po restoranima i kafeima Beograda i okoline. Uživajte!
Odlazak u prvi restoran je u isto vreme bilo naše najbolje iskustvo. Izdvojila bih izuzetan enterijer u kojem dominira zelena boja, obratite pažnju na zeleni pliš na stolicama, i odličnu hranu, koja predstavlja kombinaciju internacionalne i domaće kuhinje. Tu smo probali i moje omiljeno jelo – rolnice od pečenih paprika i sira sa rukolom i pestom. Toliko mi se svidelo ovo jelo da, kad sam se vratila kući u Ameriku, poželela sam da ga rekreiram u svojoj kuhinji, i opet sam bila oduševljena. Zbog toga se i našao na mom blogu. Komplimenti kuvaru Remixa.
Teško je zamisliti da sa ovim rolnicama možete da omanete kad ih iznesete pred goste.
Jedno popodne kiša nas je naterala da odemo u restoran Caruso, koji se nalazi na vrhu zgrade, koja je tačno preko puta hotela Moskva. Goveđa kolenica i kobasice su bile manje-više dobri, ali pogled na Terazije, i još dalje, posle kiše, je bio neprocenljiv.
Četiri dunje
Teško je opisati sreću kad u Beogradu naiđete na knedle sa šljivama. Ferdinand knedle su fenomenalan koncept.
Koristeći Google-ov pretraživač, uputili smo se u restoran Little Bay. Ne znam šta sam tačno očekivala, ali kad sam ušla unutra, potpuno sam bila iznenađena enterijerom. U nekom naoko privremenom objektu nalazi se svečana soba sa galerijama, i sve zajedno podseća na omanje opersko pozorište. Muzika, kao i jelovnik, su vrlo klasični.
U kafeima lanca Kafeterija smo bili u više navrata, imaju lepe kolače. Ne znam kada su se otvorili, ali sada ih ima svuda po centru grada. Ja bih izdvojila kafe u kralja Petra ulici, zato što se nalazi u zgradi koja predstavlja jedan od najlepših primera secesije u Beogradu. Zgradu je projektovao David Azrijel, i u njoj je bila smeštena prva moderna robna kuća u Beogradu. I kao kafe danas izgleda odlično.
Ako mene pitate, kao i moje prijatelje-zemljake koji žive u Americi, Ada Ciganlija je jedno od najboljih mesta u Beogradu. Nije samo do prirode, nešto je i do brojnih, opuštenih, restorana na obali.
Pošto smo došli u Srbiju, sutradan smo već slavili rođendan mom sina, to mu je bila želja, na ranču Sava. Rezervisali smo ovu sobu na fotografiji, doduše deca su sve vreme bila na igralištu koje pripada restoranu. Nadam se da kad sledeći put dođem tamo da ću moći da iznajmim brodić za vožnju po Savi, to mi je velika želja.
Kad smo kod Save, ponovo smo bili u restoranu Etno kuća na Zabranu. Ako volite tradicionalnu hranu i ambijent, i vodite decu sa sobom, to je onda pravo mesto za vas.
Još pregleda beogradske gastro scene pogledajte ovde i ovde.
Rolnice od pečenih paprika i sira sa rukolom i pestom
Sastojci sa osam rolnica:
4 crvene paprike, može i babure ako nemate drugog izbora
1/2 šolje izmrvljenog zrelijeg domaćeg sira ili grčke Fete
2 kašike kisele pavlake
2-3 šake mlade rukole
So prema ukusu
1 kašika maslinovog ulja
1 kašika pesta od bosiljka, ovde pogledajte kako da ga napravite
1-2 kašike prepečenih pinjola
Priprema:
Najpre ispecite paprike, zatim kad se ohlade oljuštite ih, uklonite peteljke i semenke, i uzdužno ih podelite na sva dela.
Dok ste spremali paprike napravite mus od sira i pavlake. Dovoljno je da sir izgnječite viljuškom i pomešate sa pavlakom.
Stavite na svaku polovinu paprike, koju ste prethodno posolili, po kašiku musa od sira i pavlake, i zarolajte papriku.
Na tanjiru u sredini stavite rukolu, posolite je i poprskajte maslinovim uljem, i po njoj poređajte zarolane paprike. Oko i preko njih stavite zagrejani pesto, najbolje sa plastičnom bočicom koja izgleda kao pumpica i ima uski otvor, i na sve to stavite prepečene pinjole.
Aruba je sve ono što prosečan čovek zamišlja kao idealani odmor na tropskom ostrvu. Ima odličnu klimu, toplo tirkizno more, peščane plaže sa palmama, egzotične životinje, barove sa koktelima, itd. Što bi ljudi rekli – raj na zemlji.
Nekadašnja kolonija a sada konstitutivna članica holandskog kraljevstva, Aruba je minijaturna država smeštena na malenom ostrvu, koje predstavlja najjužniju tačku Kariba. Veoma je popularna turistička destinacija, kako zbog svoje lepote tako i uređenosti, što nije čest slučaj u ovom delu sveta, pa otuda ne čudi da je jedno od skupljih karipskih ostrva.
Arubu još zovu – ostrvo sreće. Postoji puno razloga za tu tvrdnju. Za razliku od većine karipskih ostrva bezbedna je, možete se bez problema šetati po ostrvu, stanovnici deluju krotko i gostoprimljivo. Pored toga što ima lepu klimu, toplu sa blagim povetarcem, najviše sunčanih dana od svih karipskih ostrva, mirno more koje je zaštićeno koralnim grebenima, Aruba je bezbedna od uragana i drugih nepogoda. Nekada je ostrvom dominirala industrija prerade nafte, a sada je to turizam. Ovo ostrvo ima najviši životni standard među karipskim državama.
Aruba je neobičan spoj raznih kultura i uticaja. Populaciju čine različite nacije i rase, domoroci, Holanđani, sefardski Jevreji, Indijci, Filipinci, Kolumbijci, Afrikanci, itd. Iako je zvanični jezik holandski, na ostrvu se koristi i lokalni jezik, papijamento, koji je mešavina portugalskog, španskog, holandskog i zapadnoafričkog. Pored različitih fizionomija lokalnog stanovništva, primetićite da se svuda kreću u grupama, obično uža familija, da su neprestano u razgovoru, bilo u direktnoj komunikaciji ili preko mobilnog telefona. Moram da napomenem da njihova kultura nije baš previše bliska nekome ko dolazi iz Evrope.
Vrhunac turističke sezone je tokom Uskrsa, kada je prolećni raspust u Americi, odakle dolazi najviše gostiju, više od polovine ukupnog broja turista. U to vreme smo i mi bili tamo, imali smo sreću da postoji direktan let iz našeg grada do Arube. U špicu sezone avioni doleću na ovo ostrvo na svakih par minuta.
Na sam dan Uskrsa, moj sin je imao neki zdravstveni problem, pa smo morali da pozovemo doktora u hotelsku sobu, da ga pregleda. Doktor, stariji čovek evropskog porekla, brzo je utvrdio da je sa sinom sve u redu, i kad smo očekivali da se pozdravi sa nama i ode kući na uskršnji ručak, koji ga je sigurno čekao, on je značajno upitao našeg sina, je li, mali, da li ti znaš ko je Novak Đoković? I tako je počelo, vrlo ubrzo smo saznali da doktor ima strast ka proučavanju istorije, i tako smo mu mi, Srbi, zapali za oko. Kad je krenuo, više se nije zaustavljao, videlo se da je čovek ozbiljno u materiji, nikako nije želeo da propusti priliku da priča sa pravim Srbima, pa makar oni živeli u Americi. Pominjao je Dražu Mihajlovića, Tita, Miloševića, Vukovar, četnike i ustaše, i tim redom. Na kraju nas je zabrinuto upitao šta mislimo šta je uzrok Novakovog pada, slegnuli smo ramenima, on je ubeđen da je razlog njegova porodica.
Mi smo bili smešteni u hotelu Renesansa, koji ima dva dela, jedan za porodice, a drugi samo za odrasle. Nalazi se u glavnom gradu Arube, Oranjestadu. Pored male plaže, hotel poseduje prelepo privatno ostrvo, do kojeg se dolazi čamcem. Na njemu se nalaze dve plaže, opet jedna za porodice sa decom, a druga za odrasle. Na ovoj drugoj živi mala kolonija ružičastih flamingosa, i većina slika i videa sa Arube kojekakvih influensera napravljena upravo na ovoj plaži, sa flamingosima. Pored njih na Arubi živi veliki broj iguana, koje se uprkos svom strašnom izgledu ponašaju kao domaće životinje. Na Arubi, kao i na obližnjem ostrvu Kurasao, se nalazi endemska vrsta drveta pod nazivom divi – divi, koja podseća na ogromni nakrivljeni bonsai. Na ovom ostrvu dobro uspeva aloja vera, otuda ne čudi da je Aruba najveći svetski izvoznik ove kulture.
Glavni grad je minijaturan, i oživi tek kada u njega uplove kruzeri. Tada se otvore brojne tezge i prodavnice luksuznih proizvoda. Orenjestad ima arhitekturu koja je čudni spoj holandske i kolonijalne, pored vrlo lepih zgrada zapazićete neugledne udžerice. Tu se nalaze i zanimljive trgovi, kao i ostaci vojne arhitekture iz kolonijalnog doba.
Aruba se nalazi tek dvadesetak kilometara udaljena od južnoameričkog kontinenta, tačnije Venecuele. Na to će vas podsetiti venecuelanske naftne platforme koje se vide na horizontu. Šetajući gradom primetila sam Južnoamerikance koji nisu bili lokalci, drugačija im je fizionomija, i pričaju španski, bili su najčešći posetioci radnji sa luksuznom proizvodima, kojih ovde ima puno. Onda sam saznala da su to Venecuelanci, ali onaj privilegovan sloj, oni što su se “snašli”, dok većina njihovih sunarodnika jedva preživljava. Zvuči poznato.
Pošto smo rešili da mirujemo, nema eskurzija po ostrvu, samo ležanje i opuštanje na plaži je dolazilo u obzir. Ipak, meni đavo nije dao mira, iako sam fizički bila na Arubi ja sam mislima bila u obližnjoj Venecueli. Zahvaljujući internetu na plaži kao i utičnicama koji su se nalazile sakrivene u podnožju palmi, mogla sam da se upustim istraživanju Venecuele na mobilnom telefonu. Bilo je tih dana već vesti o nemirima i stradalima, prilično uobičajno stanje u toj zemlji poslednjih godina. Najviše me je intrigiralo to kako tek par desetina kilometara deli zemlju sreće od one sa manjkom iste. Ako obe zemlje imaju sličnu lepu prirodu, divnu klimu, i prirodna bogatstva kao što je nafta, onda mora da razliku čini društveni sistem koji radikalno menja stvari na gore, kao što je komunizam. Potpuno je neverovatno da, iako nema srećne zemlje sa komunizmom, ljudi i dalje veruju u tu utopističku ideju, valjda zato što svaki put postoji nova šansa da zavladaju “prave” marksističke ideje.
Tu su me razmišljanja odvela i u moju zemlju, i ja sam bila dete komunizma, i živela sam sa posledicama tog sistema, kao i moji bivši sugrađani. Osetila sam se kao pomenuti doktor sa Arube, samo što su njega interesovali Srbi, verovatno sa sličnim motivom. U mislima me je prenuo čovek na plaži koji mi se obratio na srpskom, čuo me je kako pričam sa ćerkom na našem jeziku. Došao je na ostrvo kruzerom na kojem radi već godinama. Na istom kruzeru je radila moja drugarica iz srednje škole, iako smo u stalnom kontaktu, sreli smo se na Arubi posle petnaest godina. Slučajni susret sa bliskom osobom na ovom egzotičnom i dalekom ostrvu izgledao je tako emotivno i nadrealno.
Divi – divi drveće
Zbog pomenute izmešane populacije hrana na Arubi je mnogo interesantnija od one koja se nudi na drugim karipskim ostrvima. Na ostrvu postoji mnogo restorana koje služe veoma raznovrsna jela, od holandskih palačinki, bečkih šnicli i jela iz svuda prisutne italijanske kuhinje, preko popularnih karipskih jela sa pirinčom i plantana bananama, do lokalnih specijaliteta kao što su paprikaši sa kozijim mesom ili ribom. Kod njih je za doručak veoma popularno pecivo koje oni zovu pastechi, veoma slično empanadi, kao i interesantne malecke holandske palačinke, poffertjes. Posebno smo uživali u morskim specijalitetima u restoranu nedaleko od hotela, tu se služio odličan prženi crveni sneper, kao i file lampuga ribe sa ljutom salsom od manga. Iste te ribe možete da pecate na organizovanim turama.
Aruba je poznata i po koktelima, gde god da se denete svuda će vas čekati bar koji ih služi. Tu je i poznato lokalno pivo – Balashi.
Kao i mi, većina ljudi u Južnoj i Centralnoj Americi obožava prase na roštilju, tako da veća okupljanja ne mogu da prođu bez tog specijaliteta.
Holandske palačinke (Dutch Baby Pancake)
Pastechi
Poffertjes
Prženi crveni sneper
File lampuge (mahi-mahi) sa salsom od manga
Aruba nije samo za medeni mesec i slična romantična putovanja, kako je često reklamiraju, ovo ostrvo je idealno za porodična putovanja, jer je bezbedno, ima mirno i toplo more, plaže na kojima pesak nikada nije vreo, zanimljiv životinjski i biljni svet, raznovrsnu kuhinju za svačiji ukus i veliki broj organizovanih aktivnosti. Ukoliko ste pak avanturista i volite ekstremne stvari, možda je ovo ostrvo suviše krotko za vas.
ukrasite svoj dom mojim fotografijama
Pogledajte galeriju mojih fotografija sa temom Putovanja i Na plažii saznajte ovde kako možete da ih naručite.
