Suve šljive i orasi – u kolačićima i kanapeima

January 22, 2019 No Comments

Svi vi koji pratite moj blog znate koliko volim suvo i koštunjavo voće, pa zato ovoga puta posvećujem ceo post suvim šljivama i orasima, mojoj omiljenoj kombinaciji u ovo doba godine. Verujem da su ovi interesantni kanapei sa suvim šljivama, buđavim sirom i orasima, recept je preuzet iz kuvara Ajne Garten, kao i ovi ukusni kolačići sa suvim šljivama, orasima i medom, na čijem receptu sam sama radila, nešto što na najlepši način predstavlja ovu kombinaciju.

Suve šljive su baš nepravedno zanemarene kad je u pitanju spremanje kolača i torti, i ja na blogu pokušavam da nekako to nadoknadim. Prošle godine, baš u vreme, sam spremala sebi rođendansku čokoladnu tortu sa suvim šljivama natopljenim u rakiji, koju obavezno morate da probate.

Suve šljive su interesantne zato što mogu da budu sastojak i slanih jela, pored ovih kanapea, mogu da se spremaju sa kiselim kupusom kao u ovom jelu.

Kanapei sa suvim šljivama, buđavim sirom i orasima

Jednostavni i neobični kanapei koje možete da iznesete pred goste u raznim prilikama. Na fotografiji vidite kanapee za koje sam koristila pikane umesto oraha, jer nisam mogla da nađem lepe polovine.

Sastojci:

24 suvih šljiva

24 polovine oraha, prepečene

90g buđavog sira, viljuškom izgnječenog

2 kašike maskarpone sira

1 kašika slatkog crnog vina (Porto, Marsala, Šeri)

Priprema:

U izgnječeni buđavi sir dodajte marskapone sir i slatko vino, i sve dobro promešajte.

Suve šljive prstima oblikuje u polusferične oblike sa udubljenjem. U njih stavite smesu sa sirom, i nju možete oblikovati prstima u loptice. Na kraju stavite prepečene polovine oraha ili pikana.

Kolačići sa suvim šljivama, orasima i medom

Fini i zarazni kolačići koji se jednostavno prave. U njima čak nema ni trunke šećera zahvaljujući medu koji se u njih stavlja. Skoro sam pravila veoma slične kolačiće koje se najpre oblikuju u valjak, zatim zamrznu i na kraju iseku na kriške i peku.

Sastojci:

260g brašna

1/2 kašičice soli

1/2 kašičice praška za pecivo

1/2 kašičice cimeta u prahu

115g putera, na sobnoj temperaturi

120g meda

1 jaje, na sobnoj temperaturi

1 kašičica ekstrakta od vanile

120g suvih šljiva, iseckanih

60g oraha, iseckanih

Priprema:

U jednoj posudi pomešajte brašno sa solju, cimetom i praškom za pecivo.

U drugoj većoj posudi mikserom umutite omekšao puter sa medom. Kad dobijete kremastu i ujednačenu smesu dodaje jaje, i na kraju ekstrakt vanile. Zatim dodajte smesu sa brašnom, ali postepeno. Ukoliko nemate stoni mikser, onda najbolje da testo mešate varjačom. Na kraju umešajte iseckane orahe i suve šljive

Kad ste dobili dobro umešano testo onda ga prebacite na radnu površinu, podelite na sva približno jednaka dela, i svaki komad rukama oblikujte u valjak prečnika oko 4-5cm. Zatim umotajte u plastičnu foliju i stavite u zamrzivač na 2 sata dok se potpuno ne stvrdne.

Kad se testo stvrdlo izvadite ga iz zamrzivača i vrlo oštrim nožem secite na jednake kriške debljine oko 4-5 mm. Prethodno zagrejte rernu na 175C (350F) i pripremite dva plitka pleha obložena papirom za pečenje.

Isečene parčiće poređajte po plehu, napravite odstojanje, jer će testo da se raširi tokom pečenja. Pecite kolače 7-9 minuta, na srednjoj pregradi, dok ne počnu da rumene po ivici. Izvadite kolače iz rerne kad su gotovi, ali ih ostavite u plehu da se stvrdnu, par minuta, a zatim prebacite na rešetku da se potpuno ohlade.

Ovde gde živim danas je najhladniji dan, ne samo ove godine nego uopšte cele zime, temperatura je dobrano u minusu, i duva užasan vetar. Mislim da bih mogla da prespavam preostali deo zime, i da se probudim negde krajem marta. U stvari volela bih da se preselim negde gde ljudi uživaju u suncu, moru i toplom vremenu. Moj muž, koji je prošle nedelje bio na poslovnom putovanju, mi je redovno slao fotografije telefonom iz jednog takvog mesta. U pitanju je Majami Bič na Floridi.

Evo par fotografija da vas zagreju i oraspolože ukoliko patite kao i ja od zimske letargije.

Badem, Brusnice, Dezert, Italijanska kuhinja, Keksi, Komorač, Putovanja i hrana

Biskoti (Detalji iz Toskane)

November 20, 2017 8 Comments

Ove godine sam obećali sebi da ću na vreme da obavim stvari koje sam planirala za nastupajuće praznike. Doduše malo sam poranila sa slanjem kolača, ali nema veze, važno je da su mnogo obradovali one kojima su poslati. Izabrala sam biskote, jer su idealni za transport poštom – dugo traju, ne raspadaju se, i mnogo su ukusni.

Biskoti se obično prave sa bademima, ali možete da stavite umesto njih lešnike, pistaće ili pinjole. Suvo voće je takođe dobar dodatak. I tu je neizostavan anis začin, ja sam koristila seme komorača uzgajanog u mojoj bašti koji ima vrlo sličan ukus.

Ovi kolači su nastali u Toskani, gde se zovu i Cantuccini, i služe se uz dezertno vino Vino Santo. Upravo su me biskoti inspirisali da izvučem fotografije iz Toskane i podelim ih sa vama.

Biskoti

Sastojci:

360g brašna

Prstohvat soli

1 1/2 kašičica praška za pecivo

115 putera, na sobnoj temperaturi

150g šećera

3 jaja

1 kašičica ekstrakta vanile

1/2 kašičica ekstrakta badema

1 kašičica anisa ili semena od komorača, grubo iseckan

140g celih sirovih badema, blago tostiranih

Pola šake suvih brusnica, iseckanih

Priprema:

U prosejano brašno umešajte so i prašak za pecivo.

U drugoj većoj posudi mikserom dobro ulupajte šećer i puter dok ne dobijete kremastu smesu. Tome dodajte jaje po jaje, i na kraju ekstrakt vanile i badema. U to umešajte smesu sa brašnom. Dodajte tostirane bademe, anis začin ili seme komorača, i iseckane brusnice i sve dobro promešajte. Testo stavite u frižider minimum 30 minuta da se stegne.

Zagrejte rernu na 175C (350F).

Podelite testo na dva dela i svaki oblikujte u široku veknu dugu oko 40cm i široku oko 5-6cm. Stavite ih na plitki pleh koji ste obložili papirom za pečenje. Pecite vekne na srednjoj pregradi rerne oko 30 minuta.

Pošto ste izvadili vekne sačekajte da se ohlade, oko 15 minuta, onda ih nožem za sečenje hleba, isecite na kriške oko 2cm debljine. Poređajte komade, isečenom stranom na dole, po prethodno korišćenom plehu i pecite ih na istoj temperaturi još oko 20 minuta.

Kad su se biskoti ispekli ohladite ih i služite uz čaj ili kafu.

Detalji iz Toskane

Skoro mi je muž predložio da provedemo par dana za Dan zahvalnosti u nekom hotelu na zalivu, bio je tamo poslovno pa mu se svideo. “Ne dolazi u obzir, šta ću tamo da radim, šta ću novo da vidim, gde da se šetam?” Na to će moj muž: “Ićićemo sa decom na bazen, pa na spa, tu je restoran, kablovska, malo da se odmorimo i uživamo.” “Neka hvala, čuvaću se za neko uzbudljivije putovanje.” Pasivan odmor nikada nije bila moja stvar.

Naša putovanja su baš intezivna, bez pauze, uveče kada se nekako dovučemo do hotela obično kukamo od bolava zbog brojnih prepešačenih kilometara. Čak i kada smo sa decom. To su veoma dobro organizovana putovanja, za to je zaslužan moj muž, uglavnom sve funkcioniše kako treba, ja mu dam ideju a onda on to realizuje. Pošto ne možemo sebi da priuštimo duga putovanja, ideja je da što više vidimo i doživimo za kratko vreme. Nekako uspem da maksimalno upijem sve te slike, mirise, i ukuse, što je najvažnije zabeležim detalje na fotografijama, i onda kada se vratim sa putovanja još dugo uživam u tom iskustvu. Evo, dok ovo pišem upravo to činim.

Moram da priznam da mi znači kada odsednem u nekom zanimljivom objektu, mislim i to se računa, i to je deo putovanja. Na slikama vidite sobu u kojoj smo odseli u Firenci, nedaleko od katedrale. Hotel se nalazi u zgradi koja je stara pet vekova i nekada je bila samostan. Ima dosta renesansnog šmeka, prozori su toliko visoko postavljeni da morate da koristite ugrađene stepenice da biste ih dosegli. Osećaj kad se probudite u jednoj ovakvoj prostoriji je pa skoro nadrealan.

Jedan od najboljih stvari koje smo uradili na ovom putovanju je bila duga vožnja biciklima po Toskani. Nema guranja sa turistima po gradu, već širina, pogled na predivnu prirodu, čempresi, maslinjaci, vinogradi, brdašca, a na njima stari utvrđeni gradovi, u nekima više preovlađuje renesansni, a u drugima gotski stil.

Na ravnom putu, i kada se spuštamo nizbrdo, je zanimljivo, međutim uzbrdo može da bude veoma naporno. To su mali putevi gde jedva da ima nekog saobraćaja tako da možete bezbedno da vozite i u miru uživate u krajoliku. Cela tura je organizovana, vođa i vlasnik agencije je Pijetro, veseo i srdačan gospodin. Sa nama u grupi su još dva američka para, i u početku smo svi malo rezervisani, na kraju dana zbog adrenalina i lepote koja nas okružuje, svi smo veoma opušteni, puno se smejemo, da smo ostali duže verovatno bih se ponovo videla sa njima.

U gradiću San Gimignano uživamo u predivnom pogledu, a i u hrani. I dok obilazim prostrani trg okupan jutarnjim suncem, razmišljam koliko je Italija lepa zemlja, toliko istorije i umetnosti, skoro poželite da se cela zemlja pretvori u muzej, da se zaštiti od bilo čega što može da naruši njenu lepotu.

Ovde negde smo imali problem sa jednim biciklom, pa smo morali malo da čekamo, što nam nije nimalo smetalo. Ne sećam se više kako se ovo malo mesto zvalo, ali zapamtila sam da je Pijetro rekao da tu želi da se penzioniše kada bude vreme za to. Sigurno tu priču priča svakoj grupi sa kojom putuje. Obećala sam mu da ću napisati prikaz za njegovu turu na tripadviser-u, što se nikada nije desilo. Ipak, evo sada da se iskupim, ovde možete videti njegove usluge, ako ikada poželite da se vozite biciklom po Toskani, a ne koristite svoj.

Kada smo se obreli u gradiću Monteriggioni, posetili smo podrum vina, na glavnom trgu, gde je bila organizovana i degustacija istog. To je oblast u kojoj se proizvodi čuveno italijansko vino Chianti, tako da je prezentacija bila uglavnom vezana za to vino.

E baš tu sam probala i Vino Santo, zajedno sa biskotima, i svidelo mi se puno. Eto, ne moraju biskoti da se jedu samo uz kafu.

Ali avantura se nije završila tu, posle smo nastavili za Sijenu, slike otuda pogledajte ovde.

Čokolada, Dezert, Domaća kuhinja, Keksi, Razno

Domaći Filbi, i Kako se jelo osamdesetih

November 29, 2015 16 Comments

Odmah da kažem da nisam ljubitelj osamdesetih kad je hrana u pitanju. Znam, svi se sećaju te decenije sa setom, super muzika, opušten fazon… jeste da je to bio i meni lično najbezbrižniji deo života, ali kada pomislim na to šta sam jela tih godina, sigurno se ne bih tamo vratila vremeplovom. Meni je hrana ipak vrlo važna u životu.

Osamdesete godine u Jugoslaviji su i dalje bile u znaku socijalizma, malo poljuljanog, ali i dalje jedinog prihvatljivog uređenja. A tamo gde je socijalizam tu hrana sigurno nije najbitnija stvar na svetu. Delom zato što se pravljenje i konzumacija hrane vidi kao nešto što oduzima radnom svetu dosta vremena, kantine se vide kao uspešna alternativa kuhinjama, kuvanje je nešto previše buržoasko i retrogradno. Ruku na srce, ni na Zapadu hrana nije doživljavala svoj procvat. Upotreba visokih tehnologija, pogotovu u Americi, je uništila kvalitet i ukus hrane, tome treba dodati i početak razvoja brze hrane. Tu je još jedna stvar, u komunističkim zemljama izbor hrane u prodavnicama je bio veoma limitiran, mi smo još i dobro prošli. To je imalo katastrofalne posledice po mnoge kuhinje u zemljama Istočnog bloka.

Kako se jelo 80-tih

Sećate se vremena stabilizacije, bonovi za kafu, ulje i šećer. Imala sam u kući neki kuvar u kome je skoro svaki recept tražio slatku pavlaku, a nije bilo šanse da je nađem u običnim prodavnicama, samo sam mogla da gledam slike tih poslastica. Srećom, mama je radila na Dedinju pa je povremeno dopremala “egzotičniju“ robu iz, za to vreme, super snabdevenog C-marketa.

Meni su, recimo, devedesete mnogo interesantnije od osamdesetih. U to vreme počinje da se nazire pokret za zdraviju i kvalitetniju hranu, koji će svoj pun razvoj doživeti u sledećem milenijumu. Iako je u to vreme naša zemlja bila u potpunom ekonomskom i političkom haosu, kod nas se nikada nije toliko spremala hrana. Devedesete su potpuno bile u znaku homemade, tada su domaćice počele da mese hleb, prave kiselo mleko, domaći kečap i svašta još. A i ljudi su počeli da slave slave, pa su se domaćice dale u usavršavanje pravljenja sitnih kolača i drugih đakonija.

Osamdesete u mom sećanju simbolizuju ručak za tri dana pravljen od zaposlenih majki koje često rade po smenama (kuvana boranija, sladak kupus, čorba od graška, krompir paprikaš, čorbasti pasulj i slično). Srećom, to je bila zdrava hrana, ali morate priznati prilično dosadna. Doručak je bio posebna priča. Teško za poverovati, ali u to vreme mi je bio omiljen sledeći doručak – sendvič od belog hleba sa majonezom i parizerom, i naravno jogurt. Znam da će to mnogi da negiraju danas, ali ja sam sigurna da je za ogromnu većinu populacije u našoj zemlji klasičan doručak podrazumevao parizer, mesni narezak, razne kobasice i šunke, i paštete, sve ono što je danas veliko no-no. Sećam se da je svojevremeno jedna popularna fabrika izbacila liniju pašteta, specijalno namenjenu deci, čak je i Dušan Petričić kreirao ambalažu.

Kad mislim na osamdesete sećam se i nekih lepih stvari kao one pogačice koju su se prodavale u kesici po dve, volela sam da ih jedem sa pavlakom. Sećam se i minjona koji su se prodavali u poslastičarnici preko puta Beograđanke. I piroški na Terazijama na koje smo svraćali mama i ja posle šopinga, njih smo krajem osamdesetih zamenile odlaskom u Mekdonalds, isto na Terazijama. Tek pri kraju te dekade sam otkrila burek, verovali ili ne, i sećam se kako sam nestrpljivo čekala u pekari da naručim 200g praznog i jogurt.

Moja porodica nije živela sa bakom, što je takođe dosta uticalo na kvalitet ishrane. Ta stara škola kuvanja je oplemenila mnoge živote i omogućila vrlo kvalitetnu i raznovrsnu ishranu svojoj deci i unucima. Primetila sam da su oni koju su imali bake iz Vojvodine, posebno iz Srema, veoma cenili i poštovali njihovo umeće kuvanja. Moj muž prvi. Priznao mi je da bolje kuvam od njegove mame, ali od babe još uvek ne.

Šećer od koga danas savremeni ljudi beže kao đavo od krsta u osamdesetim je bio sasvim prihvatljiv. Sećam se kako nam je deda kupovao ogromne količine slatkiša, i svi smo mislili kako je najbolji deda na svetu, a sada bi ga optužili da truje jadnu decu. Koka-kolu sam pila tako što bih dodavala šećer jer je on ubijao mehuriće koje nisam baš dobro podnosila. Tih godina sam se upoznala i sa pivom, tačnije penom od piva, koju sam delila sa tatom tokom ručka. Sa pet godina sam počela da kuvam tursku kafu roditeljima. I da, često sam žvakala žvake-cigaretice.

Teško je poveravati da se ljudsko društvo toliko puno promenilo za 30 godina. Osamdesete su bile tako politički nekorektne, opet imale su neki svoj šmek, ali sigurno neće biti zapamćene po dobroj hrani. Iako našoj deci verovatno nećemo moći da obezbedimo tako sigurno i bezbrižno detinjstvo kakvo smo mi imali (to je ono kad cela zgrada zna gde tvoja porodica krije ključeve od stana, ili brine o tebi kad tvojim roditeljima iskrsne nešto, kad non-stop visiš napolju sa decom iz kraja, kada imaš dva kanala na televiziji, ali zato kvalitetna – bez nasilja i pornografije), ipak sam ubeđena da danas možemo da im priuštimo raznovrsniju, zdraviju i ukusniju ishranu. I to se računa.

Domaći Filbi keksi

Ovi keksi imaju kvalitetni holandski kakao, Dutch process cocoa, koji je dosta tamniji od običnog, zato i izgledaju tako tamno. Umesto Nutele možete da koristite komadiće čokolade, imaćete kremastu unutrašnjost jedino dok su keksi topli.

Sastojci za 20 komada:

240g brašna

30g kvalitetnog kakaa

½ kašičice soda bikarbone

Prstohvat soli

170g putera, na sobnoj temperaturi

150g belog šećera

50g smeđeg šećera

1 krupnije jaje

1 kašika vanila ekstrakta

4 kašika ohlađene i stegnute Nutele

Priprema:

Zagrejte rernu na 165C. Veliki tanki pleh obložite papirom za pečenje.

Brašno i kakao prosejte dva puta dok nestanu grudvice. Umešajte u to sodu bikarbonu i so.

Mikserom ulupajte mekani puter sa šećerom dok ne dobijete kremastu i ujednačenu smesu. Zatim u umešajte jedno jaje i vanilin ekstrakt. Na kraju postepeno dodajte smesu sa brašnom mešajući sve sa varjačom. Dobićete tamnu gustu smesu koja može rukama da se oblikuje.

Rukama pravite kugle večine oraha i onda u njih utisnite udubljenja. Kada ste završili oblikovanje kugli izvadite Nutelu iz frižidera, vadite je manjim nožem i stavljajte u udubljenja u kuglama. Posle ih rukama zatvorite i vratite u oblik kugle.

Pecite kekse oko 20 minuta. Najlepši su dok su jedu topli.

Čokolada, Dezert, Domaća kuhinja, Slatke pite, Šljive

Savršena pita od šljiva i čokolade

September 8, 2015 17 Comments

Ko prati moje blogove zna koliko volim voće u kolačima, što ga više ima, to bolje. Otuda ne čudi moja ljubav prema američkim slatkim pitama, krispovima, kramblovima, koblerima kao i za našim slatkim pitama sa voćem.

Takođe, ima jedna kombinacija od koje mi uvek pođe voda na usta – šljive i čokolada. Već sam zaređala puno recepata na blogu sa ovom kombinacijom, pada mi na pamet Majina čokošljivopita, Džem od šljiva sa čokoladom, Kuglice od suvih šljiva i čokolade, i evo još jednog.

Ima još jedna stvar koju puno volim a to su gotove kore.

Naći dobre kore kao i napraviti dobar kolač sa njima uopšte nije lako, iako tako ne izgleda na prvi pogled. Više se ne sećam kakve su kore kod nas, čini mi se da su se ranije kupovale samo na pijaci, ove u Americi su vrlo problematične. Danas ih je lako naći u bilo kom supermarketu, u delu sa smrznutom hranom, kao i naravno u radnjama sa našom robom. Tako zamrznute mogu dugo da stoje, ali ako hoćete da ih koristite najbolje da se odmrznu preko noći u frižideru, a onda neka budu još dva sata na sobnoj temperaturi. Mada nekad ni to nije dovoljno da dobijete nezalepljene kore.

Korišćenje gotovih kora u Americi je došlo preko grčke kuhinje, zato ne čudi da najviše kora proizvode Grci, ovde se one zovu phyllo dough. Dostupne su uglavnom tanke kore, a neki proizvođači ih prave u raznim debljinama, samo što je veoma teško naći na jednom mestu veći izbor. Debele kore za naše slane pite je gotovo nemoguće naći.

Pored toga što mrzim kad se zalepe, postoje još dve stvari koje me izbezumljuju: umeju da budu pomalo slatke, vrlo malo, ali dovoljno da mi naruši ukus gibanice, i proizvođači stavljaju dosta gustina između kora, da se ne bi zalepile, a on se da osetiti u kolaču.

Kad povežete sve tri pomenute stvari koje volim, voćni kolač, kombinaciju šljiva i čokolade, i gotove kore, dobijate uspeo eksperiment – Pitu od šljiva i čokolade.

Za mene dobar kolač sa gotovim korama ne sme nikako da bude vlažan i splahnuo, već mora da ima finu slojevitu i hrskavu koricu odozgo pored vlažnog voćnog fila u donjem delu, tako se dobija fin kontrast. Zatim kolač ne sme da bude ni masan a ni suv, i iskustvo je pokazalo da se sve to najbolje postiže premazivanjem kora puterom.

Na slici iznad su šljive u bašti mojih roditelja. Ove godine su baš dobro rodile, biće i za džem a i za rakiju.

Sastojci:

1 pakovanje tankih kora

1300g šljiva, mekanih i dozrelih, peteljke i koštice uklonjene, iseckane na manje komade

150-200g šećera

30g putera

100-120g gorke ili poluslatke čokolade

1 kašika tamnog ruma

1 1/2 kašičice cimeta u prahu

1/4 kašičice izrendanog muskatnog oraščića

150g putera, otopljenog

2-3 kašike griza ili hlebnih mrvica

Šećer u prahu

Priprema:

Ukoliko su kore bile u frižideru ostavite ih 2 sata na sobnoj temperaturi.

Zagrejte rernu na 205C (400F). Pripremite veliki pleh.

U veći tiganj ili šerpu kuvajte par minuta iseckane šljive sa šećerom i 30g putera. Na kraju dodajte cimet, oraščić, rum i čokoladu. Probajte smesu i stavite još šećera ili začina ukoliko mislite da fali. Čokolada bi trebalo da se istopi.

Izbrojte listove kora pa ih podelite sa četiri, da vidite koliko ih ide u svaku rolnu. Na radnoj površini ređajte listove kora, svaku ćete premazati otopljenim puterom, koristite široku četku, i posuti sa malo griza ili hlebnih mrvica. Na kraju dodajte četvrtinu smese sa šljivama preko 2/3 kore, nemojte da ih stavljate blizu ivice kora jer će da iscuri tokom pečenja. Zarolajte kore dužom stranom, i prebacite rolnu u pleh koji ste predhodno namazali puterom, ili obložili papirom za pečenje. Isto sve ponovite sa preostalim sastojcima. Na kraju kada ste sve četiri rolne smestili u pleh premažite ih preostalim puterom.

Pecite pitu oko 25 minuta, dok gornja korica ne dobije zlatnu boju.

Servirajte pitu ohlađenu i posutu šećerom u prahu.

Američka kuhinja, Čokolada, Dezert, Hleb i peciva

Babka-Hala hleb sa čokoladom i cimetom

March 31, 2015 11 Comments

Pekara u Americi ima jako malo. I ne samo to, one uopšte ne liče na one naše. Kod njih je Bakery više radnja u kojoj se prodaju slatka peciva, kolači i torte, nego što je mesto gde možete da kupite hleb i slana peciva, kao kod nas. Generalno, oni ne umeju da cene dobar hleb, jer su odrasli na nečemu, što ja ipak ne bih nazvala hlebom, a što se prodaje u kesi, isečeno je na kriške, na mali pritisak se sasvim deformiše, jer je užasno mekano, i ima bezvezan miris, jer je puno hemije koja ga drži svežim i to nedeljama. A to je sve počelo sa Wonder Bread-om, proizvodom koji je izmenio način konzumacije hleba cele američke nacije. Kad je nastao ljudi su bili srećni da mogu da jedu nešto u čijem pravljenju su samo mašine učestvovale, ljudska ruka koja mesi hleb se u to vreme doživljavala kao nešto vrlo zaostalo i prljavo. Ah, kako je to bilo pogrešno razmišljenje!

Ne mogu da kažem da danas nema pekara u kojima možete da kupite hleb, ima ih, ali to je ekskluziva, i ona košta. Čini mi se da nema emigranata iz Evrope, koji ga prave i kupuju, Artisan bread, obratite pažnju na naziv, čini mi se da bi potpuno nestao sa ovih prostora. Ok, ima na Zapadnoj obali, tačnije u San Francisku, dosta onih koji se lože na njihov čuveni hleb od kiselog testa, ali to je više izuzetak. Ima i pojedinaca kojima je pravljenje domaćeg hleba hobi, ali to je i dalje daleko od neke masovnije pojave.

Moja prva pekara u Americi, u koju sam često zalazila, je bila jevrejska. To uopšte ne čudi jer smo živeli u jevrejskom naselju, a i poznato je da oni drže dosta pekara. Moram da istaknem da Jevereji veoma predano čuvaju svoje istočnoevropsko nasleđe, koje je i nama veoma blisko, i otuda ne čudi što volim da se muvam po njihovim radnjama. U toj pekari sam prvi put naišla na hleb Hala, Challah. Onako u obliku pletenice, pa još glatke i sjajne kore obećavao je veliku radost. Posle sam otkrila da je super i za pravljenje frenč tosta. Podseća na brioš, jedino što nije tako bogat, po pravilu se ne pravi sa puterom, ali u ovom receptu ga ima. Ovaj hleb kod Jevreja ima religiozno značenje, jede se za velike verske praznike i na Sabat. Pletenica se pravi od tri nekad od šest, a nekad i od više krakova. Hala je prilično popularan i kod ostale populacije, neretko ga možete naći u supermarketu.

Sa Babkom sam manje upoznata, ona isto dolazi u Ameriku sa Jevrejima koji su živeli u Istočnoj Evropi. Babka se filuje najčešće čokoladom, cimetom, ili makom. Ja sam probala sve te varijante, i ne bih znala za koju da se odlučim. Testo se zarola, i stavi u uski izduženi pleh, i kad se ispeče dobijate veknu koja unutra ima lepu spiralu od nadeva.

Kad sam videla recept koji sledi u magazinu Bon Appetit, a koji predstavlja hibrid ova dva hleba, Babke i Hala, oni su ga nazvali Babkallah, bila sam oduševljena idejom, i morala sam da ga pravim. Zapravo, pravila sam ga dva puta, jednom sam ga filovala sa mlevenim makom i komadićima čokolade, što je zaličilo na našu štrudlu sa makom, a drugi put sa čokoladom i cimetom.

Babka-Hala hleb sa čokoladom i cimetom

Sastojci za testo:

120ml mleka

2 kašičice suvog kvasca

1 kašičica šećera

1/2 kašičice soli

60g šećera

4 krupna žumanceta

115g otopljenog putera

1 kašičica ekstrakta vanile

400g brašna

Sastojci za fil:

150g čokolade, gorke ili slatke

2 kašičice cimeta

60g smeđeg šećera, ili belog (količina zavisi i od toga koliko je čokolada gorka tj. slatka)

30g putera, otopljenog

Za glazuru:

1 umućeno žumance i par kapi vode

Priprema:

Najpre u toplo mleko umešajte kvasac i kašičicu šećera i ostavite oko 19 minuta da kvasac nabubri. Ja testo po pravilu mešam u multipraktiku, ali vi to možete ručno ili u mikseru za testo. Pomešajte jaja, otopljeni puter, ali ne vreo, ekstrakt vanile, so i šećer sa smesom od mleka i kvasca. Tu smesu umešajte u brašno. Kad testo počne da se odvaja od zidova multipraktika, stavite ga na radnu površinu, mesite rukama par minuta, stavite u vanglu, pokrijte je i čekajte 1 1/2 – 2 1/2 sata da naraste duplo.

Fil ćete napraviti tako što ćete otopiti čokoladu i u nju umešati šećer i cimet.

Testo razvlačite, filuje i oblikujte na sledeći način.

Podelite nadošlo testo na tri jednaka dela. Svaki deo razvucite oklagijom u oblik prvougaonika, dimenzija 15x30cm. Četkicom ga premažite otopljenim puterom a zatim trećinom fila od čokolade. Zarolajte ga i prstima zatvorite spojeve da fil ne iscuri. Ponovite isto sa ostalim testom.

Od sve tri rolne napravite pletenicu, krajeve spojite zajedno i podvijte. Hleb stavite na tanki pleh na koji ste stavili papir za pečenje. Pokrijte ga čistom krpom i čekajte oko 1 -2 sata da se nadigne.

Zagrejte rernu na 175C (350F).

Pre nego što stavite hleb da se peče premažite ga žumencetom u koji ste stavili malo vode. Pecite hleb oko 40-45 minuta, na srednjoj pregradi. Ukoliko je potrebno prekrijte hleb aluminijumskom folijom tokom pečenja da ne izgori kora.

Kad je hleb pečen najbolje je da sečekate neko vreme da se ohladi, ukoliko je to uopšte moguće.