Prošla nedelja je prošla u novinama. Počela sam da koristim novi kompjuter, tehničko čudo miljama naprednije od moje stare mašine, koja nikako nije htela da “crkne”, da je zamenim novom. Ovaj novi kompjuter je lepši, monitor je mnogo veći i boje su tako lepe na njemu, wireless je, ima i touch screen, i ko zna još koliko neotkrivenih novih funkcija, ali ja se još nisam rastala od mog starog, eno ga u drugoj sobi, i dalje radim na njemu.

U međuvremenu i WordPress je uveo novu verziju, i evo me, kuckam na njoj, i nerviram se zato što je sve promenjeno. Osećaj je isti kao kad menadžer prodavnice, u koju često idete, odluči da nešto promeni da bi poboljšao prodaju ili šta već, pa reši da promeni raspored, pa se ti snalazi, sigurno izgubiš bar 15 minuta po kupovini. Stvarno nije u redu. I ne samo to, danas kad promeniš jednu stvar, ispadne globalni sajber kuršlus – moj vebsajt ne radi dobro u pretraživaču Chrome, pa sad ti piši pisma svima redom… provalila sam u čemu je problem, do plugina, ali ne želim da se rastanem od njega.

Zaista nisam neko ko ne voli novine, ali te tehničke me uništiše. Sad znate da me nikada nećete videti u nekim od onih dugih redova u kojima ljudi čekaju ispred radnje da kupe neku od tehničkih novotarija.

Ipak, ovog vikenda sam doživela nešto što me je silno obradovalo, a nije novo, već veoma staro prijateljstvo. Na kratko sam uspela da se vidim sa starim drugom koji je u Baltimoru bio u prolazu. Išli smo zajedno u gimnaziju, čak i na fakultet, i nevezano za školu puno smo se družili. Sedimo u restoranu sa raskošnom božićnom dekoracijom, božićna muzika ne prestaje, veoma daleko od mesta u kome smo rasli, čak su i moja deca sa nama, i pričamo, i nekako i dalje imam taj stari osećaj kad sam sa njim… kao da sam juče išla da ga sa posetim u njegovoj učionici za vreme velikog odmora. Toliko je vremena prošlo i toliko toga se izdešavalo, ali još uvek sa velikim uzbuđenjem pričamo o stvarima koje nas oduševljavaju, nije ni čudo da se trenutno ložimo na istu seriju, koja nije baš previše popularna, delimo isto razmišljanje u vezi umetnosti, društva, života, i smejemo se, puno se smejemo, kao i uvek, i mnogo smo bučni.

Da li zbog stresa oko novina koje su me skoro zadesile, ili zato što nas ovde retko ko posećuje iz Srbije, ali meni je toliko prijao susret sa mojim starim drugom… to trajanje, iako smo se puno promenili, i dalje smo isti.

Salatu od cvekle i rukole sam toliko puto pravila da je pravo čudo da se nije našla na blogu, ipak ovog puta je sa jednom novinom – žutom ili zlatnom cveklom. Definitivno se razlikuje od crvene, manje je aromatična, i ima manje tog “zemljanog ukusa”, od koga moj muž zazire. Često se služi u salatama sveža, iseckana na tanke listiće. Meni se svidelo kako salata sa njom izgleda, nikad lepše.

Ako ste ljubitelj cvekle pogledajte još jednu salatu sa cveklom i potaž čorbu od cvekle.

Salata od crvene i žute cvekle sa rukolom

Sastojci za 4 osobe:

4 srednje cvekle

4-6 šaka baby rukole

1/2 šake Feta ili kozijeg sira

Za salatni preliv:

100ml ekstra devičanskog maslinovog ulja

100ml balzamik sirćeta

2 kašičice dižonskog senfa

So i biber prema ukusu

Priprema:

Zagrejte rernu na 200C (400F). Cveklama odstranite drške sa listovima, i dobro ih operite, koristite grubu stranu sunđera. Svaki komad cvekle uvijte u aluminijumsku foliju, poređajte u neki plitki sud za pečenje, i pecite u rerni oko 50 minuta, dok ne postanu meke, najbolje je da to proverite ubodom viljuške u meso cvekle. Kad se cvekla ispekla, ostavite je da se ohladi, ali ne potpuno. Uklonite koru sa nje nožem, i isecite je na kriške.

Dok se cvekla peče napravite salatni preliv. U teglicu stavite sve navedene sastojke, poklopite je dobro poklopcem, i onda energično mešajte sadržaj dok ne dobijete ujednačenu emulziju.

Na kraju pomešajte rukolu, cveklu i salatni preliv prema ukusu (ostatak zadržite za druge salate), i na kraju pospite salatu sirom. Služite cveklu dok je još topla.