So i biber blog -

Zašto volim srpsku kuhinju (moj novi Srpski kuvar)

March 12, 2026 No Comments

Moj novi Srpski kuvar je izašao pre neki dan. Iako sam u njemu mnogo toga napisala o srpskoj kuhinji, i dalje se osećam nedorečeno. Moram da napišem još jedno ljubavno pismo upućeno srpskoj kuhinji. Posebno imam potrebu da podsetim ljude koliko je lepo održavati tradiciju domaće kuhinje, i koliko je recimo moja generacije imala sreće da uživa u plodovima slavnih momenata srpske kuhinje.

Ovo moje pisanije ću da upotpunim i slikama hrane sa moje poslednje žurke. Htela sam da goste iznenadim Srpskim kuvarom, tek sam dobila prvi primerak, i spremila sam dosta hrane iz njega. Bilo je dirljivo gledati srpske goste dok su prelistavali moj kuvar, i prisećali se svega, i uz to su su imali prilike da probaju hitove sa nekadašnjih proslava, i verujte mi, itekako su prijali. I posle toliko stranih jela koja sam spremala i probala, nijedna me ne “radi” tako kao domaća. Trebalo je da vidite lica i gestikulaciju gostiju dok su se sladili hranom, posebno Londonskim štangla m a, baš kao da je u pitanju neka opasno dobra droga. I kad tu hranu vidite na gomili na stolu, kako da vam srce ne zaigra, i voda ne krene na usta.

Devedesete

U poslednje vreme se često prisećam nekih stvari iz devedesetih godina prošlog veka, valjda zato što su mi deca u tim godinama u kojim sam ja bila u to vreme. Pored oskudice i haosa u kome smo živeli ima jedna svetla tačka a to je da je naša kuhinja tada doživela veliku transformaciju, svašta je počelo da se pravi from scratch, puno inovacija je nastalo u sveopštem snalaženju, ne kaže se džabe da je “potreba majka inovacija”. Skoro sam jednoj američkoj prijateljici pričala o nekadašnjem običaju da se na svadbu donose torte (o tome sam pisala u kuvaru), i kako je to bio poseban događaj da vidiš i probaš toliko torti na jednom mestu. Ona je bila potpuno fasciniriana. Pijem sa komašijama koktel Hugo Spritz, i razmišljam u sebi, pa ovo je skoro kao čuveni napitak sa sirupom od zove, samo bez alkohola, koji je bio hit u doba hiperinflacije, kad nismo mogli da priuštimo običan sok (takođe recept stavljen u kuvar).

Početkom devedesetih su počele masovno da se slave slave, što je posebno uticalo na eksploziju raznih kolača. Meni je mnogo slatko bilo kako su se kopirale Bajadere i Rafaelo kugle, i svašta još. Hladna soba prepuna raznovrsnih slavskih kolača, koji su spremani danima od strane moje majke, i to pošto bi umorna došla kući sa posla, to je tek posebno iskustvo. Rekreirala sam tu “hladnu sobu” na zadnjoj korici mog kuvara.

Kaže moja američka prijateljica, u Srbiji se palačinke spremaju kad nema ništa slatko u kući, to je obična svakodnevna poslastica, a ja kad ih spremim Amerikancima, oni se oduševe, kao da je ne znam kakav dezert. Uglavnom, htela sam da kažem, iako smo bili tada mnogo siromašniji od Amerikanaca, hranili smo se kao da smo viša klasa.

Temelji srpske kuhinje – domaća hrana i gostoprimstvo

Postoji nekoliko krucijalnih stvari vezanih za srpsku kuhinju a to su domaća hrana i gostoprimstvo.

Iako ne volim da spočitavam ljudima šta da rade, ipak iskoristiću priliku da ljude podsetim koliko je važna domaća hrana, ne samo za naše fizičko već i mentalno zdravlje. A koliko je važno da na njoj podižemo decu, to neću ni da pominjem. Ako se od ranog detinjstva nauče na hranu pripremljenu kod kuće, velika je šansa da će na sličan način i svoju decu podizati. I to jeste investiranje u zdravlje dece. Tvrdim da je jedan od najvećih razloga tolike gojaznosti u Americi upravo to što roditelji ne kuvaju. Taj običaj je davno izgubljen, već u generaciji bejbi bumera kada im je preko medija prodavana šarena laža, kako je recimo bolje da zagreju kupljenu hranu u mikrotalasnoj i tako uštede vreme za gledanje televizije. A kad se neko znanje ili navike izgube, vrlo se teško vraćaju. Plus, ljudi zaborave kako izgleda dobro pripremljena hrana, pa su spremni da jednu svakakve stvari jer ne znaju da je sami spreme.

Priprema hrane je takođe nešto što produbljuje porodične veze, i uopšte cele zajednice. Zamislite samo to druženje tokom pripreme ajvara i ostale zimnice, pa razne proslave u kojoj su uključeni komšiluk, prijatelji i rođaci.

Nažalost, poslednjih godina sam videla da se u Srbiji, bar u velikim gradovima, dešava sve ono što je u suprotnosti sa našim duhom i tradicijom, preuzeli smo najgore obrazce ponašanja iz Amerike, i zaista ne vidim da će to biti dobro na duže staze, jer sam svakodnevni svedok tih posledica po američko društvo, na bezbroj načina.

Sećam se kada sam jednom pri boravku u Srbiji dobila sugestiju da naručim deci picu, verujte mi, tada kao da je nešto umrlo u meni. I sama nekad naručim picu, ili neku drugu hranu, ali to je retko, i radije idem u restoran, da jedem kao čovek. Kada sam došla u Ameriku, to je prvo što sam sebi obećala – da vežbam samokontrolu, i da ne radimo ono što je lakše, već ono što ima smisla.

Sve u svemu, veoma sam srećna i ponosna što sam odrasla na zdravoj domaćoj hrani, što moju mamu nije mrzelo da kuva za nas, ruku na srce tada i nije postojalo drugih opcija, a i tata bi se ponekad latio varjače, da ne pominjem koliko smo imali koristi od njegove bašte. Sa ove vremenske i prostorne distance shvatam koliki je to bio dar i srećna okolnost.

Mimoza salata (iliti salata na drugom mestu, posle Ruske salate)

Gostoprimstvo u Srba je zaista divna stvar, i sa koliko emocija se ljudi povezuju sa drugima zahvaljujući hrani. Moja američka prijateljica koja je radila sa mnom na Srpskom kuvaru stalno ponavlja kako to najviše voli kod Srba. Želja za društvom, i spremnost da se zbog gostiju potrudiš da uložiš vreme i trud, da ih poslužiš domaćim jelima, da ih takoreći razmaziš, je često veoma dirljiva. Pa im čak na kraju spakuješ hranu da ponesu kući. U Americi često ljudi vrate jelo, koje se ne pojede do kraja, a doneli su ga kao gosti, ponekad čak i vino. Sa godinama sam gostoprimstvo počela izuzetno da cenim kod ljudi, pogotovo kako je to postalo retkost. Od kovid pandemije je to postalo posebno vidno, ljudi više ne znaju da budu dobri domaćini i domaćice, niti umeju da pripreme jela, niti da srede kuću, sve im je veliko cimanje. Možemo da se lažemo i izmišljamo razloge zašto je danas teško ugostiti ljude, ali ljudima je neophodno druženje, mi smo na kraju društvena bića, i osobenjački život retko je kome nešto lepo doneo. Nije ni čudo što se danas ljudi osećaju psihički loše, jer nisu dublje povezani sa ljudima, ne čine drugima, a ni drugi ne čine stvari za njih.

Dugo mi je trebalo da shvatim zašto su moji gosti pa skoro zbunjeni ponekad što se toliko trudim da ih ugostim, osim što znaju da se bavim hranom i volim da kuvam.

Hrana uz koju smo odrasli je najlepša

Srela sam dosta ljudi iz raznih delova sveta, i uvek po pravilu hrana sa kojom su odrasli je njima omiljena, a ima zemalja sa vrlo oskudnom i limitiranom kuhinjom. I to uopšte ne iznenađuje jer hrana koju smo jeli kao deca ima posebno mesto u našoj memoriji. Često joj pridajemo neverovatna, pa skoro magijska svojstva, i to je sasvim normalno, jer tu hranu su pravili naši najmiliji, mame i babe, pa tetke, strine, komšinice, itd. U svako jelo i kolač je utisnuto toliko lepih sećanja. Ono najvažnije je da je neko brinuo o nama, posvećivao nam pažnju, činio za nas nešto lepo, tako što su nam pravili stvari koje volimo. Ta ljubav odraslih prema deci je kao neki kapital koji nema veze sa novcem ali koji će pratiti decu ceo život.

Danas smo generalno opterećeni novcem i konzumerizmom, pa samo u tome vidimo vrednost, a zaboravljamo tako važne stvari i često ih uzimamo zdravo za gotovo. Nikakav luksuz ne može da se meri sa pažnjom i ljubavlju koja deca osete ne samo od roditelja već cele zajednice, i to ne u vidu kupljenih stvari već u malim stvarima kao što su priprema jela sa decom, domaća hrana i razni porodični rituali vezani za hranu. Recimo svečani nedeljni ručak, razni praznici, rođendani, itd. Srce mi se steže kad vidim današnju generaciju srpske dece kojima mame ne prave rođendanske torte već dobijaju kupovne. Nije poenta da torte ispadnu savršeno, nego da deca znaju da su im mame spremile tortu. Kako će jednog dana svojoj deci da pričaju o svim onim đakonijama koje su im mame pravile i pokušavati da ih rekreiraju. Tako se prekida jedan vrlo bitan lanac života. Tradicija i rituali imaju vrlo važno mesto u našim životima.

Rolat od spanaća sa krem sirom i šunkom, ovde imate recept za rolat filovan puterom i dimljenim lososom

Od strane kuhinje ka domaćoj kuhinji

To je bio moj put – upoznala sam srpsku kuhinju preko strane kuhinje. Imala sam mogućnost da ovde otkrijem razne kuhinje, pogotovo što sam takve prirode da volim da probam nove stvari. I svašta lepog sam uspela da probam, i uvek sam htela da otkrivam kako su se širili uticaji, kako su se neka jela formirala, njihov značaj i upotrebu. Takoreći, pored praktičnog dela volim i teorijski deo. Nažalost, nisam uspela da nađem previše literature na srpskom, ali upoznajući strane kuhinje, pogotovo one koje iza sebe imaju puno teorije, uspela sam da nekako sklopim slagalicu, i na kraju mi je sve imalo smisla.

Imala sam puno pitanja vezanih za srpsku hranu i vremenom sam dobijala odgovore. Neka od tih pitanja su bila: kakva je razlika između projare i proje, kako to da se više ne koristi belo pšenično brašno za kačamak, kakva je razlika između carske i španske pite, zašto je kod nas popularno svinjsko meso a u Americi junetina, da li su zbog svinjetine musaka, pljeskavica, ćevapi i sarma tako sočni i ukusni, zašto se u Srbiji svi polumekani sirevi zovu kačkavalj, iako postoji posebna vrsta sira sa tim imenom, da li je ajvar ima veze sa bliskoistočnim namazom muhamarom, da li postoji razlika u kiseljenju kupusa između našeg i nemačkog, osim što stavljamo cele glavice, zašto je futoški kupus najbolji za kiseljenje i odakle toliko ljubavi prema ruskim salatama kao što su Ruska salata i Mimoza. Zašto u naše torte ide toliko jaja, kako to da toliko često koristimo u tortama krem sa žumancima kuvan na pari, a čak ne postoji neko posebno ime za njega, i otkuda toliko kora sa belancima, zašto orasi toliko dominiraju u našim kolačima i tortama, zašto je kod nas bilo teško nabaviti slatku pavlaku, i zašto je puter uvek bio luksuz, iako su se kod nas gajile krave zbog mleka a ne zbog stejka. Zašto volimo da ostavljamo zimnicu, zašto spremamo kolače koje imaju više slojeva i koji su generalno komplikovani, zašto volimo toliko jogurt da ga stavljamo u razna peciva i kolače i i pijemo uz sve živo, zašto toliko volimo hleb i peciva, zašto jedemo salatu uz jelo a ne kao posebno predjelo, da li je naše meze ima veze sa italijanskim antipasto, zašto volimo radije da koristimo Vegetu, a ne začinsko bilje, ili vanilin šećer umesto prave vanile i njenog ekstrakta. Zašto preferiramo slan a ne sladak doručak, i zašto slabo koristimo u prošlosti popularan bob, kao i sočivo i plavi patlidžan. Takođe, zašto su naši suhomesnati proizvodi toliko bolji od američkih, da li je tajna u dimljenju ili u još nečemu, i zašto može da se domaća slanina jede sirova, a američka ne.

U mom Srpskom kuvaru sam dala odgovore na mnoga od ovih pitanja, i posebno sam ponosna na Uvod u srpsku kuhinju, gde sam napravila obiman pregled naše kuhinje, posebno se baveći najvažnijim i najpopularnijim sastojcima i hranom. Njega prati i puno fotografija koje sam napravila tokom brojnih boravaka u Srbiji.

Projice mafini, ovde imate recept za gluten free projice

Susret Istoka i Zapada

U našoj kuhinji ima puno različitih uticaja, i to je njen najlepši deo. Ne znam zašto su ljudi osetljivi na to, svaka kuhinja je prožeta raznim uticajima, retko koja je izolovana. Posebno je zanimljivo to što se u njoj sreću vrlo različiti uticaji Istoka i Zapada. Na severu dominiraju jela Centralne i Istočne Evrope, na jugu uticaji sa Bliskog Istoka zahavaljujući okupaciji Otomanskog carstva. Ono što je posebno važno istaći je to što smo mi te uticaje prilagodili našem podneblju tj. sastojcima koji postoje kod nas, pa smo tako dobili baklavu sa jogurtom, meni mnogo ukusniju od one bliskoistočne, umesto sarmica od listova vinove loze pravimo sarme sa kiselim kupusom i sarmice od zelja, zatim orasi apsolutno dominiraju u našim kolačima, pa od lincer kolača su nastale Vanilice sa orasima, i filovane omiljenim nam džemom od kajsija, i tim redom.

Raskošne slojevite torte su nam došle iz Francuske, ali preko austrijske i mađarske kuhinje, i mislim da je to najlepši i najkreativniji deo sprske kuhinje. Mi smo uneli toliko raznovrsnosti i zanimljivih ideja, svaki put se pojavi neka nova torta koja nas osvoji. Uz to, u našoj kuhinji su i dalje prisutni orijentalni kolači, vrlo različiti u odnosu na evropske.

Postoji još jedan važan detalj vezan za kvalitet naše hrane. Srbija ima dosta plodne zemlje (nije uopšte mit) i umerenu klimu što pogoduje uzgajanju kvalitetne hrane i to svakako utiče na ukus jela. Uz to tehnologija nije toliko napredovala, mislim na negativan način, i puno se koristi lokalno uzgajana hrana.

Predivne štanglice koje se tope u ustima, preferiram ove sa kimom

Kreativnost i inovacije

Već sam pominjala koliko su naše domaćice kreativne u iznalaženju novih jela i poslastica, i koliko vole da prate trendove. Opet, uvek daju neki svoj pečat, pa tako imamo mafine sa višnjama, ili sirov čizkejk sa malinama, projice i carsku pitu mafine, itd. Dodala bih tu i sijaset novih posnih jela i slatkiša.

Posebno bih izdvojila štanglice, Londonske i Kraljice Marije (žute ili štanglice sa orasima), jer imaju tako zanimljive i originalne slojeve. Podsećaju na francuske petit fours.

Koja domaća jela i poslastice mi se najviše dopadaju

Pitala sam sebe to pitanje mnogo puta, i teško mi da izdvojim nešto posebno, jer mi se sve dopada, bar ono što sam stavila u Srpski kuvar. Mogu da kažem šta se naročito dopada Amerikancima – gibanica (to se čak ponese i kući), česnica, prebranac, ajvar, ćevapčići, sarma, orasnice, Rafaelo kugle, reform torta, itd.

Kao posebno originalna i zanimljiva jela izdvojila bih prebranac, sarmice od zelja i punjene suve paprike. Od peciva sve slane pite, kiflice sa sirom, štanglice sa kimom, proju, uštipke, i pogačice sa čvarcima. Zatim rolat sa spanaćem, belolučane paprike, ajvar, ćevapčiće i pljeskavice u lepinji, đuveč, podvarak, sarmu, paprikaš sa dunjama, riblju čorbu, i pohovane paprike sa sirom.

Pored domaćih torti, koje su sve vrhunske, naročito Reform i Vasina torta, izdvojila bih razne sitne kolače kao što su vanilice, orasnice, kiflice sa kokosom, starinske kiflice sa džemom, pa razne voćne kolače, i predivne pite, naročito sa višnjama, borovnicama i jabukama. Tu su i princes krofne, čupavci, koh, domaće baklave, štrudla sa makom, žito sa šlagom i naravno knedle sa šljivama.

Tu su i džem od šipka i kajsija, pekmez od šljiva, kitnikez, slatko od divljih jagoda i dunja, sirup od višanja i zove, i svašta još.

Suve šljive sa buđavim i maskarpone sirom i orasima (ovo bi mogao da bude domaću klasik kad bi se koristio kajmak) – vidi recept.

Na kraju, nadam se da će ovaj moj novi kuvar probuditi ponovnu ljubav prema srpskoj kuhinju kod mnogih, i da će spremati i uživati u brojnim jelima i poslasticama iz njega, i deliti ga sa drugim ljudima.

Glavna jela, Meso, Putovanja i hrana, Teletina

Bečka šnicla (poseta Salcburgu)

February 17, 2026 4 Comments

Napraviti bečku šniclu u Americi nije uopšte lak izazov! Najpre ovde teletina nije tako mlada i ukusna kao kod nas, a nije ni lako naći teleće kotlete, koji su inače skupi. I skoro je nemoguće naći velike komade kotleta, tako da bečke šnicle ne izgledaju moćno kao one koje prekriju ceo tanjir. Za to imam mali trik – spojim dva-tri komada tako što ih udaram kuhinjskim čekićem (bodljikavom stranom).

A dobro spremljena bečka šnicla je zaista poseban gurmanski ugođaj, u to sam se uverila prilikom nedavne posete Austriji. Najbolja je kada je velika a tanka, nije puna ulja, hrskava je spolja, a mekana iznutra. Videla sam da je prave i sa svinjetinom, čak i piletinom, ali ja bih se držala teletine. Na kraju tako se originalno pravi bečka šnicla.

Nemojte da očajavate ako vam ne ispadne baš kao u restoranu, to je skoro pa nemoguća misija, ima dosta razloga zašto je to tako, ali one napravljene kod kuće mogu da budu sasvim dobre. Zamislite samo nedeljni porodični ručak sa bečkim šniclama, ima li šta lepše od toga. Inače, šnicle od bilo kog mesa (ovde je odličan recept za pileće šnicle) su mnogo ukusnije kada se pohuju, tako da se često porodično složimo oko toga da bi trebalo da ih češće spremamo.

Pre recepta je kratka foto šetnja Salcburgom, a ne Bečom, u kome sam skoro boravila. Tu sam videla restorane koji su se specijalizovali za pravljenje bečke šnicle, pa su čak stavili kuvare u izlog da narod vidi kako se one pripremaju. Meni se to veoma dopalo. Osim toga Salcburg je divan grad, čak i zimi, uživala sam u boravku u njemu.

Poseta Salcburgu

U Salcburgu nismo dugo boravili, ali i tako kratka poseta mi je veoma prijala. Mislim da je boravak od 2 dana dovoljan da posetite važna mesta. Iako je prošao Božić, atmosfera je i dalje bila praznična, božićni market je i dalje radio, i bilo je dosta turista iz raznih delova sveta.

Pre nego što počne šetnja da vas podsetim da je ovde sniman čuveni film Moje pesme, moje snovi. Gledala sam ga u avionu dok smo se vraćali u Ameriku, i uverila sam se ponovo da je klasik sa razlogom. Džulija Endrjuz je čarobna u njemu. Inače, taj film je rađen po istinitoj priči – von Trapp porodica je uspela na kraju da prebegne iz Austrije u Ameriku, i do kraja života su se profesionalno bavili pevanjem, imali su koncertne ture širom zemlje.

U starom jezgru Salcburga se nalaze najvažnija mesta za posetu – katedrala, utvrđenje sa dvorcem, Hohensalzburg, božićni market, Mocartova rodna kuća, Mirabel palata sa vrtovima, i glavna trgovačka ulica Getreidegasse. Glavna železnička stanica nije toliko daleko, možete peške ili taksijem da dođete do starog grada. I uopšte, Salcburg se lako savladava peške.

Božićni market je vrlo lep, štandovi su simpatično dekorisani, i svašta lepo može da se kupi i proba. Tu mogu da se nađu omiljene srednjeevropske poslastice: perece, liciderska srca, knedle, šaum role, itd. Videla sam i popularne kurtoš kolače (chimney cake), koje sam skoro prvi put probala u životu, i to u Baltimoru, u novootvorenoj mađarskoj pekari, i baš su mi se svideli. Kupili smo jednu perecu sa marcipanom, koja je bila toliko velika da smo je jedva porodično savladali.

Arhitektura u Salcburgu je izrazito barokna i vrlo lepa na oko. U turističkom delu se nalazi dosta trgova, fontana, spomenika, kao i lavirint šarmantnih uskih ulica sa brojnim pasažima. Ono što je posebno lepo jeste karakteristična dekoracija iznad radnji i restorana pravljena od kovanog gvožđa. Pogled u tim uskim ulicama se često nastavlja na utvrđenje koji se nadvija nad gradom. Nažalost, nismo ga posetili. Boravak sa decom često ima svoje limete.

Tu je i katredala u kojoj je u vreme naše posete bila služba pa je sve izgledalo vrlo praznično. Bila je prepuna turista.

Kroz grad prolazi reka Salzach, koja je služila u prošlosti za transport soli i po tome je dobila ime, kao i sam grad. Kada pređete reku pruža se živopisni pogled na stari deo grada načičkan tornjevima mnogobrojnih crkvi.

Kad smo kod Mocarta koji je prva asocijacija na ovaj grad, samo smo prošli pored njegove rodne kuće i slikali se. Pokušavala sam da prenesem svoj entuzijazam na decu, ali bezuspešno. Mocart je jedan od moljih omiljenih kompozitora, često vikend započinjem pločom sa njegovim uvertirama. Jedan od mojih malih radosti je što sam uspela da nateram ćerku da peva za neko takmičenje moju omiljenu ariju L’ho perduta iz opere Figarova ženidba; to je i jedina opera koju znam od početka do kraja, jer sam je slušala hiljadu puta kao da je u pitanju rok album.

Mocart kugle se prodaju na svakom koraku, individualno ili u raznim pakovanjima, što ne iznenađuje jer su upravo ovde počele da se prave. Sastoje se od slojeva marcipana od badema i od pistaća koji okružuju centar od čokolade i lešnika (đanduje), i pokriveni su glazurom od tamne čokolade. Ako vam treba recept, možete da ga nađete ovde.

Promrzli, umorni i gladni od šetnje jedva smo uspeli da nađemo restoran sa praznim stolom. A bilo ih je puno, i mamili su svojim izlozima obećavajući ukusnu hranu i prijatan enterijer. Tako smo nabasali u nekom pasažu na kiosk naše hrane koji se zove Valter. Kasnije sam saznala da je ovde poveća balkanaska dijaspora. Restoran u kojem smo se našli bio je kao neki lavirint sa brojnim sobama, i kad sam ugledala predivne kaljeve peći, rastopila sam se momentalno.

Malo sam bila iznenađena kad sam videla da služe pitu sa sirom i spanaćem i pitu sa pečurkama, a mislila sam da samo mi to pravimo, i morala sam da to probam. Kao što vidite služe ih uz neobične priloge.

Mirabel palata kružena zanosnim vrtovima je bila mamac za turiste. Mogu da zamislim kako lepo izgleda leti.

Od svih radnji najviše su mi se dopale one sa tradicionalno austrijskim proizvodima, kao što su recimo ova lovačka radnja sa oružjem i butik sa tradicionalnok nošnjom. Takođe, ugledala sam štand gde se prodaje pečeno kestenje; to mi tako nedostaje.

Iz Salcburga smo uzeli voz do Minhena, tu smo preseli i uzeli voz koji nas je odveo dalje, do Lajpciga, grada u kome smo boravili sledećih nekoliko dana.

Bečka šnicla

sastojci:

4 velikih telećih kotleta (što većih)

So i biber prema ukusu

100 g brašna

1 1/2 šolje prezli

2 krupna jajeta, umućena

Ulje za prženje

za služenje:

pomfrit, ili krompir iz rerne, ili pire krompir
zelena salata
kriške limuna

priprema:

Stavite po kotlet između dva lista plastične folije, pa na dasci za seckanje tucite meso kuhinjskim čekićem dok ga ne istanjite na 3-4 mm debljine. Svaki komad mesa natapkajte papirnatim ubrusom, zatim utrljajte so i biber.

Pripremite tri plitke posude: u jednu stavite brašno i prstohvat soli, u drugu, stavite umućena jaja, i u treću posudu stavite prezle.

U dublji ili tučani tiganj zagrejte tri prsta ulja na srednje jakoj vatri (6/10).

Uzmite jedan kotlet i uvaljajte ga najpre u brašno, zatim otresite višak, i drugom rukom ga umočite u umućena jaja, onda opet prvom rukom ga uvaljajte u prezle, i stavite u dobro zagrejano ulje da se prži. U tiganju mora biti dovoljno ulja da bi meso “plivalo” u njemu i lepo se ispržilo. Tokom prženja dodajte još ulja ako je potrebno. Meso pržite sa obe strane, dok ne dobijete zlatnu smeđu koricu. Kad su šnicle ispržene stavite ih na papirnati ubrus da se ulje ocedi.

Šnicle služite odmah uz unapred pripremljen pire krompir, ili prženi kroompir, kao i zelenu salatu.

Napomena: ja sam koristika panko prezle za pohovanje šnicli (krupne hlebne mrvice), obične prezle su bolje.

Uncategorized

Preporuke knjiga koja sam čitala u 2025. godini

February 9, 2026 No Comments

Nastavljam tradiciju ustanovljenu prošle godine u ovo vreme i predstavljam vam knjige vredne čitanja koje sam pročitala u 2025. godini. Nisam imala nikakav poseban princip pri odabiru, čitala sam ono što mi se učinilo interesantno, uglavnom starije knjige, i zanimljivo je da mi je Tvitter, iliti X, najviše pomogao u tome. Možda će i vama ova moja lista dati inspiraciju za čitanje, jer nije lako danas naći dobre preporuke. Za još više preporuka pogledajte i knjige čije sam opise umetala u recepte. Naslove i linkove možete da nađete na ovoj stranici.

Neke od predstavljenih knjiga su mi se dopale više, neke manje, ipak ostavile su najviše utiska na mene, često im se vraćam u mislima. Baš loše knjige koje sam čitala nisam ni pomenula. Trenutno čitam knjigu eseja Suzan Zontag, Protiv intrepretacije (Against Interpretation), i složila bih se sa njom da knjigama nije potrebno neko posebno tumačenje, jer se sve svodi na to da li nam se knjiga dopala ili ne. Što bi se moglo proširiti na jednostavnu ideju – knjiga je vredna i kvalitetna samo zbog toga što mi se dopada.

Osoba sam koja ume strasno da voli ili ne voli knjige. Kada sam uzbuđena zbog nekog dela, volim da čitam pozitivne komentare, i obrnuto, ako mi se knjiga ne sviđa, “sladim” se negativnim kometarima, posebno ako je popularna. Čini mi se da je pravljenje ove liste još jedan način da nastavim da uživam u knjigama koje su mi prošle godine donele ogromno zadovoljstvo, uspele su da me izmeste iz mog života, i naučila sam ponešto novo o sebi i drugima. I prekratile su mi ogromno vreme provedeno u vožnji. Da, većinu knjiga slušam, i ne vidim problem u tome; ako su glumci, koji je čitaju, posebno dobri, to mi upotpuni događaj.

Nestrpljivo srce (Beware of Pity) – Štefan Cvajg

Štefan Cvajg je u svoje vreme vrlo bio veoma popularan pisac, a to je bilo između dva svetska rata. Čitala sam dve njegove knjige, vrlo različite. Prva knjiga, roman sa temom koja je danas tabu – o sažaljenju koje može da proizvode katastrofalne posledice. Takođe, o mladalačkoj naivnosti, bezazlenosti, dobrim namerama koje su praćene nedostatkom mudrosti. Roman dosta podseća na gotički roman jer sve vreme ima mračnu i napetu atmosferu.

Mislim da naziv Nestrpljivo srce nije baš nasrećniji, bolje bi bilo Pazi se sažaljenja.

Magelan – Štefan Cvajg

Ova biografija o čuvenom moreplovcu, Magelanu, nije romansirana, već informativna. Najveća vrednost ove knjige je što nas upoznaje sa ovim neverovatnim herojom, čovekom koji je uz sve moguće prepreke, uspeo da ostvari svoju viziju i napravi nadljudski podvig. Ja verujem u izuzetne pojedince, koji pomeraju granice i oblikuju čovečanstvo, i ova knjiga me joj još jednom uverila u to. Detalji o kojima je Magelan vodio računa, njegov brilijantan um, liderske sposobnosti, nošenje sa nedaćama, rešavanje problema, istrajnost i žrtvovanje, me je ostavilo bez daha. Čak sam jednog dana uzela globus i pratila putovanje njegove ekspedicije oko sveta, koje je trajalo čitave tri godine.

Stoner – Džon Vilijams

Roman prati život povučenog profesora književnosti univerziteta smeštenog negde u Minesoti. Započinje jednim ravnim i oskudnim tonom, međutim na kraju sam bila toliko preplavljena emocijama da mi je trebalo neko vreme da se povratim posle čitanja knjige. Ma u jednom trenutku sam htela da se fizičkim obračunam sa par likova uključujući glavnog junaka. Ima dosta filozofije u ovom romanu, tačnije egzistencijalizma, što je očekivano jer je napisan 1965. godine. Ono što me je posebno nerviralo je mirenje glavnog junaka sa okolnostima i prihvatanje svoje prirode, što mi je delovalo kao izrazita pasivnost i kukavičluk, ali na kraju su sam bila pa skoro ubeđena da je sve to imalo smisla.

Žena u belom (The Woman in White) – Vilki Kolins

Odličan viktorijanski triler! Ne bih mogla da verujem da će toliko pažnje da mi drži misteriozna priča iz 19. veka. Bukvalno sam je “gutala”. Priča je vrlo zanimljiva i dobro konstruisana. Nekada je ova knjiga bila izuzetno popularna, izlazila je u delovima u književnom magazinu. U romanu se nalaze nezaboravni likovi kao što su grof Fosko, hipohondrični ujak i hrabra i požrtvovana Marian.

U senci procvalih devojaka (Within a Budding Grove) – Marsel Prust

Ovo je drugi deo korpusa U potrazi za izgubljenim vremenom, i bavi se tinejdžerskim godinama glavnog junaka. Ko voli prepoznatljiv stil Marsela Prusta, a kojeg krase unutrašnji monolozi, detaljni opisi i spor tempo, uživaće i u ovom delu. Za razliku od prve knjige koja se bavi životima drugih ljudi, druga knjiga se bavi životom glavnog junaka, njegovim prvim ljubavnim razočarenjem, novim ljubavima i poznanstvima, letovanjem na rivijeri sa svojom bakom gde upoznaje šarenoliki svet. Mnogi doživljavaju Prusta kao velikog snoba, ali meni to ne smeta, ja bih bila srećna da takvi pisci snobovi postoje i danas.

Mačje oko (Cat’s Eye) – Margaret Atvud

Ovo je knjiga koju sam izabrala za moj klub knjige zato što se bavi zanimljivom temom – vršnjačkim maltretiranjem među devojčicama, i o posledicima u kasnijem životu. Bio je dobar izbor jer nikada nismo više pričale o knjizi tokom naših sastanaka. Nisam sigurna, ali verujem da u knjizi postoji dosta autobigrafskih elemenata. Knjiga je prilično tužna, opisuje život glavne junakinje, koja kasnije postaje manje poznata slikarka, i vraća se u rodni Toronto na otvaranje svoje izložbe. To je bio neki njen mali lični trijumf. Počinje da se priseća svog prošlog života – nekonvecionalnog odrastanja sa ne tako tipičnim roditeljima, nedostatka samopouzdanja, sklonosti ka depresiji, drugarica koje su bile surove prema njoj, želje za pripadanjem, na koje su se nadovezali kasniji problemi u ljubavnom životu. Nije laka knjiga za čitanje ali je mnogo bolja od autorkine nezasluženo popularnije knjige Sluškinjina priča.

Nežna je noć (Tender is The Night) – Skot Ficdžerald

Uzela sam ovu knjigu da čitam jer se deo radnje dešava na letovalištu u Antibu, gde smo boravili pre dve godine. A i svideo mi se naslov. Roman ima dosta autobiografskih elemenata, glavni junaci dosta podsećaju na Ficdžeralda i njegovu suprugu Zeldu. U početku to je par koji svojom šarmom, lepotom i stilom izaziva zavist, ali vremenom, što iz dosade, što zbog previše para, i besciljnog i hedonističkog života, upadaju u spiralu nesrećnog i besmislenog življenja. Probala sam da pogledam film snimljen po ovoj knjizi, ali ga nisam završila, ipak sam uživala u predstavljenim mondenskim mestima po Mediteranu. Čak je jedna scena snimljena u vili koja se nalazi u Nici, i koja mi se posebno svidela, i fotografisala sam je. To je inače i najveći kvalitet ove knjige, izmestio me je u ta mesta tokom 20-ih godina prošlog veka.

Beži, Zeko, beži (Run, Rabbit, Run) – Džon Apdajk

Još jedna depresivna priča, ali je dinamična i vrlo stvarna, i Apdajk je tako dobar pisac da sam imala osećaj kao da sam gledala film, a ne čitala knjigu. Mogu da se setim skoro svakog detalja knjige i atmosfere. Ovo je prva knjiga njegovog serijala koji pokriva različite decenije američke novije istorije. Knjiga je napisana 1960, i bavi se porodičnim životom glavnog junaka koji nosi nadimak Zec. U jednom trenutku frustriran i zasićen porodičnim životom glavni junak, nekadašnja košarkaška zvezda u srednjoj školi, rešava da pobegne od svoje porodice i dotadašnjeg dosadnog života, i posle posla umesto da se vrati kući nastavlja da vozi kolima što dalje od grada u kojem živi. Tako vozi celu noć, i prolazi kroz mesta koja su i meni poznata, jer sam i ja tuda vozila. Zec je zaista osoba sa puno mana, ali opet negde postoji mala nada da će se nekako preobratiti, da će doživeti pokajanje. Davno sam čitala autorovu knjigu Parovi, koja se takođe bavi ljudima koji svojim nepromišljenim postupcima unose haos u svoju zajednicu.

Avanture Haklberi Fina – Tomas Sojer

Jedina mana ove knjige je bio sitan i zbijen tekst starog izdanja koje sam posedovala, sve ostalo je savršeno. Kako da se ne zaljubite u glavnog junaka, i njegove avanture sa njegovim prijateljem Džimom. Ova knjiga je iz potpuno nerazumljivih razloga uklonjena iz školske lektire u Americi, iako na najlepši mogući način pokazuje toplo i verno prijateljstvo između glavnog junaka i roba njegove usvojiteljke, Džima. Nekadašnji jezik i izrazi su deo tadašnjeg vremena i totalno je iracionalno tumačiti ih današnjim moralom. Plus, kao što rekoh to je uzbudljiva priča o prijateljstvu, avanturama, slobodi, odrastanju, i mislim da svaki dečak treba da je pročita. Posle čitanja ove knjige, shvatila sam da postoje knjige za dečake i one za devojčice, i da o tome treba voditi računa kada se pravi školska lektira. Bez obzira na potiskivanje ove knjige, ona će ostati upamećana za navek, i čitaće je buduća pokolenja, što neće biti slučaj sa ogromnom većinom savremene literature, jer razlika u kvalitetu i porukama je očigledna.

Semper Idem – Đorđe Lebović

Konačno sam pročitala ovaj domaći autobiografski roman koji je veoma popularan već duže vreme u Srbiji. Moram da priznam da u početku nisam bila nešto oduševljena, nisam prepoznala posebnu književnu vrednost ovog romana, možda sam previše očekivala. Ima dosta ponavljanja, opštih mesta, recimo deo sa predskazanjima i posebnim moćima glavnog junaka me nije posebno impresionirao. Ali, sa druge strane, knjiga je bila izuzetno interesantan istorijski izvor o Jugoslaviji između dva rata i za vreme Drugog svetskog rata. Takođe, priča o autorovoj bližoj i daljoj porodici je bila veoma dirljiva. Dosta sam toga naučila novog, recimo koliko su bile kosmopolitske građanske jevrejske porodice, koliko je bilo mešanja različiih nacija u Vojvodini, jezika i vera. Takođe, knjiga mi je približila ratno vreme u Vojvodini, o kojem opet nisam znala puno.

Ja sam jedno vreme opsednuto gledala na YouTube svedočenja preživelih ljudi iz koncentracionih logora, većina su bili Jevreji i Srbi, bilo mi je interesantno da saznam kako su uspeli da izbegnu surovu sudbinu. I to se desilo autoru knjige, ali on je preminuo pre nego što je uspeo da napiše deo svog života provedenog u logoru. Kao da nije sve pre toga bilo dovoljno strašno.

Frede, laku noć – Dragoslav Mihajlović

Uvek me je nerviralo kako su neki učenici u gimnaziji, koji jedva da su čitali lektiru, posebno hvalili roman Kad su cvetale tikve. Eto, čitali bi oni lektiru kad bi i ostale knjige bile tako bliske realnom životu, i naravno male po obimu. Meni se većina knjiga koje smo čitali kao lektiru zapravo dopadala. Ne bih ni uzela da čitam ovu knjigu da je moj muž nije doneo u Ameriku, jer u njoj je jedan vrlo naročit detalj – posveta Dragoslava Mihajlovića mom mužu; njegov otac i pisac su se poznavali. U pitanju su razne tematski vrlo različite priče, uglavnom o pojedincima sa društvene margine, mada ima i ratnih priča. Najpre sam pročitala predgovor Borslava Mihajlovića Mihiza, i bukvalno bila oduvana njegovom elokvencijom, zanimljivim kovanicama, i kako je na tako lep način dao ne baš pohvalnu kritiku na račun priče po kojoj je knjiga dobila ime. Meni se ona svidela, iako je na momente delovala neurotično, i nisam shvatala šta se dešava u razgovoru jednog nastavnika i dve nastavnice u zbornici jednog kišnog dana. Omiljena priča mi je Lilika. Tu je i tako divna posveta pisca svome sinu na početku knjige. Izuzetan dar za pisanje i opažanje, uz to je izgleda pisac bio veoma lepa ličnost.

Ka svetioniku (Lighthouse)- Virdžinija Vulf

Za razliku od njenog dela Gospođa Dalovej, koje mi se veoma dopalo, ovaj roman nije ostavio toliko pozitivan utisak na mene, osim atmosfere, i neke neobjašnjive nostalgije koju sam lako mogla da preslikam na svoj život. Inače knjiga je vrlo melanholična, što ne čudi jer je spisateljica imala takvu prirodu. Dosta unutrašnjeg monologa, malo akcije, ali za razliku od Marsel Prusta Virdžinija nije imala taj poseban dar da bude blago ironična i puna razumevanja za ljudske slabosti.

Još bih pomenula par knjiga koje sam takođe čitala prošle godine a to su Pačenko autorke Min Jin Lee; lepo je počela ali se pretvorila u sapunicu. Zatim zanimljivi krimi roman Inspector Imanashi Investigates koji se dešava 50ih godina prošlog veka. Pa sam ponovo čitala roman Kad je Niče plakao, Irvina Jaloma, i ovog puta me nije nešto impresionirao. Uzela sam da čitam zbirke Borhesovih priča, i ma koliko želela da mi se svide, jer mi je Borhes totalno cool lik, ostala sam prilično ravnodušna.

Doručak

Kako da napravite odličnu ovsenu kašu (ovsene pahuljice, vrste i upotreba)

February 2, 2026 No Comments

Moja ćerka misli da ja pravim najlepšu ovsanu kašu, i uvek me moli da joj je napravim za doručak. Ne znam zašto joj je teško da je spremi, kad ne postoji jednostavniji način za njenu pripremu. Možda je tajna u tome što koristim tanje ovsene pahuljice, i zato što im dodam čia semenke i laneno brašno da kaša bude kremastija i gušća, i naravno hranljivija. Ovo sam spremala za doručak bezbroj puta baš po ovim merama. Naravno, sastojci mogu da variraju, ovo je neki osnovni recept koji možete da prilagodite vašem ukusu i potrebama. Na slici je ovsana kaša pripremljena sa kokosovim mlekom, sa kravljim mlekom je kremastija i ukusnija.

Ako sledite moj recept, unećete u sebe više od pola dnevne doze vlakana, ako ne računamo voće i ostale priloge. Da, ako vam treba aplikacija koja prati unos svih hranjivih sastojaka, onda obavezno probajte cronometar – besplatna je, i odlična je za dijetu. Takođe, zahvaljujući njoj možete lako da utvrdite šta vam nedostaje od minerala i vitamina u organizmu, a i naučićete dosta o hrani.

Gledajte da nabavite organske ovsene pahuljice, jer se ovas često tretira glifosatom, vrstom herbecida, koja može da loše utiče na vaš organizam. Ako hoćete zdrav doručak, neka to onda bude sa zdravim netretiranim žitaricama. Brend koji najčešće koristim je Bob’s Red Mill.

Pre nego što pređemo na recept da malo razjasnim vrste i upotrebu ovasa u kuvanju, jer verujem da mnogima to nije baš najjasnije.

Ovsene pahuljice, vrste i upotreba

Ovsene pahuljice već neke vreme su veoma popularana namirnica, uglavnom zbog svoje hranljivosti, a i zbog toga što se od njih pravi jednostavan i brz doručak. Ovas (zob) može da se nađe u prodaji u raznim oblicima: u celom zrnu, iseckan, kao mekinje, u vidu pahuljica različite debljine. Od toga zavisi dužina njegovog kuvanja i upotreba. Na fotografijima možete videti kako izgleda ovas u različitim oblicima.

Ovas u celom zrnu – najduže se kuva, oko sat vremena. Može da se koristi kao dodatak čorbama i u salatama. Takođe, može da se samelje i da se dobije brašno. Ja ga meljem uz pomoć mlina za kafu (u kome ne meljem kafu!).

Brašno od ovasa – ono može da se koristi kao zamena za pšenično brašno, za kolače, palačinke, i razna druga peciva.

Ovsene mekinje – se dobijaju od spoljašnjeg zrna. Nisu toliko nutritivno vredne kao celo zrno. Mogu da se koriste za pripremu kaše.

Iseckani ovas (steel cut oats, “irski ovas”) – zato što je iseckan potrebno mu je manje vremena za kuvanje, oko 30 minuta. Uglavnom se koristi za pripremu slanih ovsenih kaša.

Deblje ovsene pahuljice (rolled oats) – klasične pahuljice koje se koriste za pripremu kaše, granole, krekera, kolačića i kao posip za američke pite i mafine. One se dobijaju tako što se valjcima istanje.

Tanje ovsene pahuljice (quick rolled oats) – su pahuljice koje su još više istanjene. Njih koristim za pripremu kaše jer se najbrže kuvaju, i zato što se tako dobija kremastija tekstura.

Instant ovsene pahuljice – su najviše obrađene, prethodno skuvane i istanjene, i sa dodacima kao što su šećer, začini, i razni drugi sastojci. Obično se pakuju u manje doze i najbrže se spremaju. Nekad je dovoljno samo da ih potopiti u vrelu tečnost. Najmanje su hranljive.

Ispod imate recepte za različite poslastice sa ovsenim pahuljicama (kliknite na sliku da bi vam se otvorio recept). Osim za kolačiće od ovsenih pahuljica koje možete da nađete u mom Američkom kuvaru, na strani 152.

Ovsena kaša

sastojci:

280 ml mleka/ili zamene za mleko (mleko od badema ili kokosa), može čak i voda, ili mešavina vode i mleka

50 g ovsenih pahuljica

20 g čia semenki

10 g samlevenog lana

za služenje:

Javorov sirup ili med

Razno voće (može i zamrznuto) – maline, borovnice, jagode, kupine, banane, kivi, jabuka, itd.

Koštunjavi plodovi – lešnici, orasi, bademi, kokosove pahuljice, itd.

Može i suvo voće – brusnice, suvo grožđe, urme.

priprema:

Pomešajte u činiji mleko, ili zamenu za mleko, sa ovsenim pahuljicama, čia semenkama i samlevenim lanom. Ako koristite mikrotalasnu kuvajte sve zajedno 2 1/2 minuta. Ako kuvate kašu na šporetu, neka to bude 5-6 minuta na umerenoj vatri, uz mešanje. Skuvanu kašu dobro promešajte, dodajte joj iseckano voće i ostale priloge, javorov sirup ili med, i služite.

Doručak, Francuska kuhinja

Palačinke od heljde punjene sirom, šunkom i jajima (Crêpes bretonnes)

January 20, 2026 No Comments

Ako ste se ikad zapitali kada i gde su nastale palačinke, i kako su izgledale prapalačinke, upravo ćete dobiti odgovor. Palačinke su nastale u 13. veku, u Bretanji, severzapadnom delu Francuske. Prvobitne palačinke su pravljene od heljdinog brašna i služile su se kao slano jelo, često kao zamana hlebu. Kasnije je uvedeno i pšenično brašno, i takve palačinke su se filovale slatkim dodacima. U početku je to bila hrana za siromašne, a posle su palačinke postale omiljena poslastica širom Evrope, i njihova popularnost još uvek ne jenjava. Samo da znate da postoje i ruske palačinke, blini, koje se takođe prave od heljdinog brašna, ali se drugačije služe.

Ove heljdine palačinke mogu da budu vrlo zanimljiv vikend doručak. Inače ih često služe kao brzu uličnu hranu. Imaju sve elemente zasitnog u ukusnog doručka – jaja, šunku i sir. Takođe, palačinkama možete da dodate pečurke, spanać, i slične sastojke. Iako ovo jelo možete da pravite i od kombinacije heljdinog i pšeničnog brašna, ja bih ipak izabrala isključivo heljdino, ima poseban ukus.

Palačinke od heljde (Crêpes bretonnes)

sastojci za 4 palačinke:

2 jaja

250 ml mleka

130 g brašna od heljde

Prstohvat soli

2 kašike ulja

za punjenje:

izrendan sir (Grijer, Ementaler, Gauda)

tanko isečena šunka

1 jaje po palačinki

priprema:

Najpre napravite testo za palačinke – umutite jaja, dodajte im mleko, pa brašno, ulje, so i sve mešajte, dok ne dobijete smesu odgovarajuće gustine. Dodajte još mleka ako je potrebno.

Pecite palačinke u većem tiganju za palačinke, uz minimalnu količinu ulja ili putera.

Ispržite posebno jaja na oko, po jedno za svaku palačinku.

slaganje palačinki:

Stavite ispečenu palačinku na tiganj, zatim po njoj rasporedite pola šake izrendanog sira i sve to grejte na niskoj temperaturi. Kad se sir istopi, stavite po sredini ispečeno jaje, oko njega rasporedite šunku, 2-3 komada, i onda spatulom počnite da savijate krajeve palačinke, paralelno, dok ne dobijete galetu kao na slici. Odmah služite palačinku.

Austrijska kuhinja, Putovanja i hrana

Zimovanje u austrijskim Alpima

January 13, 2026 3 Comments

Otkako sam naučila da skijam i zaljubila se u taj sport, a to je bilo pre par godina, maštala sam o odlasku na Alpe. Opet, nisam ni slutila koliko će mi se dopasti dramatični pejzaži uokvireni planinskim vrhovima, pitoma sela sa kućama u tradicionalnim stilu, široka polja pokrivena slanom, krave koje se sunčaju na zimskom suncu, probijanje kroz maglu/oblake na putu, zagojene mačke po poljima koje love krtice, svedena i otmena božićna dekoracija po trgovima malih uspavanih gradića, gusto zimzeleno drveće sa granama koje se povajaju pod snegom, odlična jaka hrana servirana u simpatičnim gostionicama na skijalištima i vožnja gondolom sa prelepim pogledom na sela u podnožju. Što bi ovde rekli to je bio huge upgrade od zimovanja u Americi, koje ume da bude značajnije skuplje.

Pripreme za putovanje

Ipak, put u Austriju zimi iz Amerike nije tako jednostavan. Prethodilo je dugo planiranje kojim se bavio moj muž; imam neverovatnu sreću da sam udata za organizacionog maga. Kao i uvek na našim putovanjima, zahvaljujući dobro isplaniranom svakom detalju, a na zimovanju može puno toga da krene naopako (već imamo iza sebe dva otkazana zimska putovanja), mogla sam da se lepo opustim i uživam. Izabrala sam da na putu čitam knjigu Magelan, Štefana Cvajga. Već sam skoro čitala njegovu knjigu Beware of Pity, i veoma mi se svidela, uz to sam htela da to bude delo austrijskog pisca. Nažalost, nisam stigla da posetim njegovu kuću kada sam boravila u Salcburgu, tu je proveo poveći deo svog života. Magelan je vrlo zanimljiva knjiga o čuvenom moreplovcu, koji je uz puno poteškoća, i uz neverovatnu istrajnost i odlične organizicione sposobnosti, uspeo da ostvari svoj neverovatan poduhvat. Pažljivo je birao svoju posadu, opremu za brodove, zalihe hrane i svakakve potrepštine kao što su recimo ogledala za domoroce u egzotičnim zemljama kojima je to bio dragocen predmet, i na kraju je poveo sa sobom hronologa koji je imao zadatak da zabeleži njegove poduhvate. Priznaćete vrlo važan detalj. I ja se ponekad osećam kao hronolog – pišući putopise i praveći fotografije, ja u neku ruku beležim sve one lepo isplanirane detalje moga muža, koji mene podsećaju na umetnička dela.

Šalet

Recimo, šalet koji je muž izabrao je bila savršena kuća za naš odmor. Ogromni prozori kroz koje se vide brojgelovski pejzaži, drveni enterijer, sve udobno i funkcionalno opremljeno sa puno ukusa. Čak nas je dočekala i ukrašena jelka. Kuća je imala i saunu, u kojoj sam provela tek ukupno deset minuta, jer je u kući bilo vrlo toplo. Najlepši deo je potok koji prolazi pored kuće; zvuk žuborenja vode, koji može da se čuje noću, je nešto neizmerljivo prijatno. Slagalica od 2000 delova je okupirala moj život tih sedam dana provedenih tamo. Bila je izuzetno teška, progres je bio spor, pa ju je na kraju muž lepio selotejp trakom, i tako smo je doneli kući u Ameriku, da bude završena. Naravno da se desilo porekletsvo većine slagalice, zafalio mi je jedan komad, koji se sigurno zagubio na šarenom tepihu u Rusbahu.

Druženje je najlepše

Na zimovanju smo bili sa porodicom rođaka moga muža, i to je zapravo bio najlepši deo našeg putovanja. Druženje sa dragim ljudima koji žive daleko od nas, bezbrojni razgovori, slaganje slagalice, skijanje, šetnje, odlasci na ručak u gostionicu, i kuvanje – to je bio moj omiljeni deo. Kao i uvek, hrana, njena nabavka, priprema i gustiranje, donela nam je dosta radosti i zabave; spremali smo juneći i segedinski gulaš, podvarak, kobasice, pečenicu iz rerne, testeninu u bolonjeze sosu, prokelj i krompir iz rerne, palačinke, i tim redom. Gledali smo da svom snagom upijemo ukuse srednjoevropske kuhinje, koji su tako bliski domaćoj kuhinji i koji savršeno odgovaraju zimskoj sezoni. Da ne pominjem moje oduševljenje od obilja kvalitetnog sušenog mesa koje je teško naći u Americi.

Austrijska kuhinja

A austrijska kuhinja, iako su ljudi zaboravili da je cene i više nije u modi, je itekako vredna pažnje. Oduševile su me razne knedle, naročito Germknödel, carska cepkane palačinka (Kaiserschmarrn), krofne punjene džemom, i sos od vanile koji se služi svuda, pa i uz štrudlu od jabuka. Zatim, sitna testenina služena uz sir i hrskavi luk (Käsespätzle). Naravno da smo jeli i bečku šniclu, koja kad se lepo pripremi ume da bude vrhunski ugođaj. Tu su i razne bistre supe služene sa knedlama sa mesom ili čak džigericom (Speckknödelsuppe i Leberknödelsuppe). I da, neverovatano je koliko je austrougarska kuhinja imala uticaja u Srbiji, i to ne samo u Vojvodini.

Ipak, čini mi se kad su u pitanju dezerti, austrijska kuhinja briljira. Ko može da odoli štrudli sa jabukama, ili onoj sa makom, buhtlama, knedlama sa šljivama, lincer kolačima, kuglofima, Zaher torti, Gustav Klimt torti, a rekla bih i da je kolač na kukuruzovini sigurno neka varijanta njihovih šaum rola.(Ha, nemam tako malo recepata na blogu iz austrijske kuhinje!)

Takođe, bila sam iznenađena koliko nemačkih reči smo usvojili u srpskom jeziku. Učila sam nemački u školi, i jedva nešto zapamtila, ali mi je bilo zanimljivo da se podsetim nekih reči i izraza. Uspela sam čak da nabavim hanzaplast brenda Hansaplast!

Skijaške gostionice

Samo kad pomislim na ovdašnje skijaške gostionice, neugledna mesta gde se služi preskupa džank hrana, austrijske gostionice su izgledale kao super luksuzna mesta. Pored sjajnih lokacija sa divnim pogledom, enterijer im je bio sjajan, obično tradicionalan, sa puno zanimljivih detalja, ali nije bio uopšte pretenciozan. Hrana je takođe bila baš kakva treba da bude za skijaše. Meni su bile najviše interesante terase na kojima su gosti mogli da se sunčaju uz hranu i tople napitke. Jedino je muzika umela da bude bezveze, neki iritantan nemački tehno.

Bila je jedna simpatična gostionica sa enterijerom koji me je toliko podsetio na naše starinske kuće ispunjene raznim ručnim radovima, od izvezenih poruka na platnima koje su visile na zidovima do heklanih bordura, da me je momentalno preplavila slatka nostalgija.

Skijanje

Nije nas dočekalo puno snega kad smo došli, glavna sezona skijanje je ionako krajem januara i početkom februara. Ipak, nije bilo tako strašno. Jednog dana smo otišli u skijaški centar Obertauern, koji je na višoj nadmorskoj visini, on je nudio mnogo više staza sa skijanje. Ispostavilo se da su alpske skijaške staze izazov za mene, pre svega zbog vrlo strmih delova, pa sam uzela par časova skijanja, koji su mi dosta pomogli. Prilično sam unapredila paralelno skijanje, jedino ume da bude čupavo kad je vrlo strm spust, sa dosta leda i nanosa snega. Iako sam u početku dosta padala, moja želja da skijam se nije smanjivala, što mi je i dalje velika misterija. Čak i kad sam padala, pošto bih se uverila da sam ok, nisam skidala osmeh sa lica. Valjda me je to vraćalo u detinjstvo. Inače, moja idealna skijaška staza je duga, sa dosta krivina i sa ne tako strmim padovima. Mada bilo je dugih staza, kad se na kraju spustiš dole u selo, duša ti bude u nosu, a kukove ne osećaš.

Prvi put sam se vozila gondolom, i za mene je to bio mnogo lepo iskustvo.

Saonice sa konjima

Naš boravak je zaista podsećao na svima omiljeni božićni video Last Christmas, sve stavke smo čekirali, čak smo imali i sneg za ovdašnje Badnje veče. Ipak, jedino što nismo uspeli da realizujemo jeste planirana vožnja saonicama sa konjima. Sad ću vam priznati, to je moja smešna fantazija koja mi se često javlja kada pokušavam da zaspim. Zamišljam kako se vozim saonicama sa konjima vraćajući se sa nekog bala – predrevolucionarna Rusija, zima sa puno snega, ja umotana u neku bundu, sa šubarom i rukama u mufu, noge mi greje zagrejana cigla. Nažalost, nije bilo dovoljno snega za ostvarenje moje fantazije.

Austrijska sela

Još kako smo počeli da vozimo iz Salcburga ka Rusbahu, a to taje sat i po vremena, uživala sam u selima načičkanim pored glavnog puta. Izgled kuća nije uniformisan, one su često asimetrične, imaju dosta dodataka, nekada su im fasade u ekcentričnim nijansama zelene i žute. Preovlađuju drvo kao materijal, najupečatljivije su terase od drveta, često izrezbarene. Sela su obično smeštena u dolinama u kojima se nalaze rečice. Iako su Austrijanci katolici, njihove crkve ovde imaju sveden stil koji podseća na protestanske crkve, što zbunjuje. Verujem da je ovde lepo provesti i leto.

Ovdašnji ljudi su ljubazni, vole da ćaskaju, engleski im je dosta dobar. Najviše sam komunicirala sa instruktorima skijanja. Judit, koja živi u Rusbahu, ima 25 godina, i već petu godinu zna samo za zimsko doba godine. Kad je u Evropi leto, ona radi kao instruktorka skijanja u Australiji, gde je zima, nedaleko od Melburna. Zanimljivo!

Banja

Posle Rusbaha otišli smo u obližnju banju – Bad Vigaun i tu proveli jednu noć. Mislim da je banjska voda dobra protiv išijasa i sličnih problema, tako da je bila ispunjena starijim svetom, od kojih su neki bili poreklom sa Balkana. Bilo mi je slatko kad sam u prolazu čula razgovor na našem jeziku o operacijama i drugim zdravstvenim problemima. U bazenu sam boravila samo u najtoplijoj vodi, nisam se usudili da boravm u spoljašnjem bazenu, mada smo u nekom trenutku hodali napolju u bade mantilima tražeći naše sobe.

Nikada neću zaboraviti našeg konobara koji nam je služio večeru i doručak, mladića sa najumilnijim glasom na svetu, nežnim manirima i simpatično zbunjenim ponašanjem. Kaže, tu je na praksi. Pošto smo bili jedini gosti van pansiona, malo smo uneli haos u njihov uhodani banjski život. Posle doručka, spremili smo stvari, i kolima se odvezli do sledeće destinacije, Salcburga, pre našeg odlaska u Nemačku gde smo proveli sledeću polovinu našeg odmora.

Hleb i peciva, Turska kuhinja

Đevrek

December 19, 2025 No Comments

Ima tako neke hrane koja donosi radost i spokoj, i po pravilu je vezana za naše detinjstvo, naš prošli život, kada je sve nekako bilo lepše i imalo smisla. Takav je moj sentiment prema đevreku. Sećam se kada sam ga jednom ugledala u zamrzivaču neke internacionalne radnje, i kako sam skoro kriknula od radosti. Nije mi bio problem ni to što je bio zamrznut, pa sam morala da ga grejem. Moja ćerka takođe veoma voli đevrek, pored žu-žu-a i uštipaka. Čudno je to kako naša deca, pored toga što nasleđuju naše fizičke i mentalne karakteristike, imaju urođen afinitet prema određenoj hrani, onoj koju smo mi voleli kao deca. To je razumljivo za domaću hranu koju redovno spremam kod kuće, ali kako objasniti njihovu ljubav prema recimo đevreku koji nisu imali priliku da probaju u Americi, i ja ga nisam spremala. Ruku na srce, zaista je teško odoleti đevreku, pogotovo kada je spolja fino hrskav, unutra mekan, a teksturu i ukus susama da ne pominjem.

Ne znam zašto mi ranije nije palo na pamet da ga spremim, valjda zato što sam mislila da kod kuće ne može da se tako dobro napravi kao u pekarama. A nisam bila u pravu, uz to se vrlo lako sprema.

Sledila sam turski recept, njihovi đevreci su upleteni. Zanimljivo je da ih oni zovu simit. Samo u Izmiru ih zovu đevreci, tu ih kuvaju pre pečenja (slična tehnika kao za pripremu bejgelsa, vidi recept u Američkom kuvaru str. 22). To je ono što mi zovemo kuvani đevrek.

Jedini problem može da bude nabavka melase. Ona se pomeša sa vodom, pa se u to potopi testo, pre nego što se uvalja u susam. U Turskoj oni najčešće koristi melasu od grožđa (koju zovu pekmez), ali umesto toga može da se koristi melasa od nara ili melasa koja se koristi za pripremu medenjaka. To daje đevreku finu slatkastu aromu i lepu boju.

sastojci za 6 komada:

480g brašna (najbolje ono sa puno glutena, oštro brašno)

1 kašičica soli

310 ml tople vode

1 kašika kvasca

1 kašičica šećera

2 kašike maslinovog ulja

za umakanje:

240 ml vode

5 kašika melase od nara, ili grožđa, ili melase za kolače

1 kašika brašna

120 g susama, prepečenog

priprema:

Zamesite prvo testo. U toploj vodi pomešajte kvasac i šećer, i sačekajte da počne da radi. U većoj posudi pomešajte brašno i so. Dodajte kvascu maslinovo ulje i to sve dodajte brašnu. Mesite testo ručno ili u mikseru oko 15 minuta, dok ono ne postane meko i ujednačeno. Stavite ga u nauljenu posudu, pokrijte ga, i čekajte oko 30 minuta da naraste.

Pripremite dve činije, u jednoj pomešajte vodu, brašno i melasu, u drugoj stavite susam.

Nadošlo testo podelite na 12 jednakih delova, pa svaki deo oblikujte u lopticu tako što ćete povlačiti testo od spolja ka unutra. Pokrijte loptice od testa. Uzmite dve loptice i svaku oblikujte u tanki krak oko 30 cm dužine. Ukrstite 2 kraka, a onda im spojte krajeve. Umočite ih u vodu i melasu, pa u susam. Testo položite na veliki pleh koji ste obložili papirom za pečenje. To ponovite sa preostalim testom. Na kraju pokrijte testo i sačekajte oko 45 minuta da ono ponovo nadođe.

Za to vreme zagrejte renu na 230C (450F).

Pecite đevreke 15-20 minuta. Najbolje da ih proveravate, rerne različito greju. Kad dobiju zlatno smeđu koricu, znači da su ispečeni.

Služite ih još tople, najbolje uz krem sir i čaj. Sutradan ih samo podgrejte u tosteru pre služenja.

Italijanska kuhinja, Junetina, Meso, Pasta

Juneći ragu po receptu Lidije Bastianić (I o njenoj knjizi Moj američki san)

November 23, 2025 No Comments

Proletos sam pročitala autobiografsku knjigu Lidije Bastanić koju sam dobila kao rođendanski poklon, i moram da priznam da mi se veoma dopala. Poželela sam da je predstavim na blogu, uz njen odličan recept za juneći ragu. Slično sam uradila i kad sam pisala o knjizi Džulije Čajld. Da ne pominjem da me u ovo doba godine posebno privlače gulaši. Ako imate slične afinitete kao ja, nemojte da preskočite ni domaći, Džulijin francuski, i kubanski gulaš.

Lidijin italijanki juneći gulaš je sličan ostalima, meso se kuva na tihoj vatri dok ne odmekne, kada postane tako meko da može da se lako iscepka. Miris crnog vina u raguu je posebno lep, zamirisaće vam celu kuću. Date mere možete slobodno da duplirate, kao što sam ja učinila, pa da deo zamrznete i služite kasnije. Juneći ragu možete da služite uz testeninu, parapandele i taljatele su najbolji izbor, ili uz pire krompir, ili palentu. Uvela sa izmenu u Lidijin recept tako što sam umesto goveđih supenih kocki koristila domaći juneći temeljac, što je daleko bolja opcija.

Knjiga Lidije Bastianić – Moj američki san

Moram da kažem da do ove knjige nisam bila neki poseban ljubitelj Lidije, njene emisije su mi delovale stromodno i usporeno, a i ona mi je izgledalo vrlo autoritativno, ozbiljno i strogo. Doduše to je umelo da deluje i osvežavajuće jer većina američkih kulinarskih zvezda imaju pa skoro histeričan osmeh na licu i nekontrolisanu energiju koja iritira. Iako je ona čak starija od generacije mojih roditelja, pronašla sam dosta sličnosti sa njom.

Recimo, Lidija i ja smo se rodile u istoj zemlji, nekadašnjoj Jugoslaviji. I tu ne prestaje naša sličnost – obe smo se preselile u Ameriku, obe volimo da kuvamo, i obe gajimo ljubav prema selu u kojima smo naučile dosta o pravljenju hrane. Iako sam veći deo knjige čitala na tropskom ostrvu, mogla sam vrlo lako da se preselim u moje selo Kaonu čitajući kako su u njenom selu gajili domaće životinje, klali svinje, mesili hleb, išli u berbu divljih plodova prirode, itd. Jedino što je njeno selo bilo nedaleko od Pule, gradu u kome se rodila i provela detinjstvo. Ti opisi babe i dede, ljudi koji su živeli u selu, rodbine, sve je to veoma podsećalo na moja leta provedena na selu.

Kada je imala dvanaest godina njeni roditelji su rešili da prebegnu u Italiju, kod rođaka u Trst, a odatle su emigrirali u Ameriku. U Astoriji, delu Njujorka naseljenog imigrantima, provela je svoju mladost, a i kasniji deo života. Tu se udala, i otvorila svoj prvi restoran sa svojim mužem. Onda je otvorila sledeći na Menhetnu, i tim redom. I nije bila samo uspešna kao kuvar, i u vođenju restorana, već su primetili njen talenat i na televiziji, pa su je i tu angažovali. Ona je bila veoma važna figura u upoznavanju Amerikanaca sa italijanskom kuhinjom. Iako danas izgleda da su uticaji italijanske kuhinje bili sveprisutni u Americi, tako nije bilo sve do 70ih i 80ih godina prošlog veka.

Lidijin život nije bio lak, kao i svakom imigrantu trebalo joj je vremena da stane na svoje noge, ali imala je i sreće da se nađe u Americi u vrlo uzbudljivom i prosperitetnom periodu.

Moje simpatije prema Lidiji nisu umanjili ni njeni ne baš tako neutralni komentari na račun Srba i Bosanaca, i to što u nijednom trenutku ne pominje da je njena strana bila na strani nacističke Nemačke, i da je to bio razlog određenog tretmana italijanske populacije posle rata. Ruku na srce ni prema lokalnom stanovništvu nije previše pozitivna, osim kada je u pitanju njena rodbina. Inače, skoro svaka reč na našem jeziku u knjizi je pogrešno napisana. Ipak, Lidija je zadržala kuću svoje babe i dede, koju redovno posećuje.

Ono što je vrlo fascinantno, iako je Lidija bila epitom italijanske kuhinje i kulture u Americi, u kasnom dobu radeći genetski test sazanala je da je ona zapravo dve trećine Hrvatica. I verovatno to može da se kaže za većinu Italijana koju su naseljavali Istru (par stotinu hiljda Italijana je emigriralo iz Istre i Dalmacije posle Drugog svetskog rata). Zanimljivo je to kako se lokalno stanovništvo slovenskog poreklo latiniziralo, usvojilo veru i jezik, i potpuno zaboravilo na svoje poreklo.

Pored opisa njenog sela, moji omiljeni delovi knjige su vezani za njen boravak kod tetke u Trstu, koja je držala pansion, pa je svakodnevno pripremala razna jela sa sastojcima koji su tada bili nedostupni u Jugoslaviji. Takođe, svideo mi se deo njenog života kada je postala kuvar i kada je počela da otvara restorane u Njujorku. Kasnije je redovno odlazila sa svojom porodicom u Italiju, gde su otkrivali proizvode koje su posle koristili u svojim restoranima. Veoma su mi se svidele i fotografije iz njenog porodičnog albuma, lepo su upotpunile njenu životnu priču.

U njenoj prirodi nema ničeg pustolovnog ni fabuloznog po današnjim merilima, ona je žena vrlo privržena svojoj porodici i rodbini, domu i svojoj kuhinji. Opet sa druge strane vrlo je sposobna, vredna, uporna, sklona riziku, jaka i otuda ne čudi njen uspeh u životu.

Lidija u svojim kuvarima koristi recepte iz raznih delova Italije, međutim najzastupoljeniji su oni iz severoistočnog regiona, koji joj je bio najbliži. Tu ima puno uticaja austrijske i balkanske kuhinje.

Ne volim da koristim citate, ali ovaj od Lidije Bastianić mi se svideo, pa ću tako da završim prikaz njene knjige.

“Pripremanje, kuvanje, i služenje hrane je najboji način da se pokaže ljubav i briga za druge; kada delite hranu sa drugima, delite život.”

Juneći ragu

sastojci:

1 1/4 kg junećeg mese sa grudi ili plećke, isečenog na 4 jednaka komada

1 kašika soli

Mleveni biber, po ukusu

3 kašike maslinovog ulja

3 čena belog luka, sitno seckana

1 luk, iseckan

2 šargarepe, iseckane

2 stabla celera, iseckana

800 g paradajza iz konzerve (paleta)

250 ml crnog vina (Cabernet Sauvignon ili Merlot)

2 kocke goveđeg bujona + 375 ml vode

ili 200 ml junećeg temeljca + 175ml vode

2 lovorova lista

3 grančice svežeg timijana

za služenje:

skuvane papardele, taljatele ili pire krompir, palenta

Sveže izrendan parmezan i peršun sitno seckan

Priprema:

Meso isecite na 4 komada i natapkajte ga dobro papirnatim ubrusom, pa posolite i pobiberite.

U većoj šerpi sa debljim dnom, najbolje Dutch oven, zagrejte 1 kašiku maslinovog ulja na jakoj vatri. Dodajte meso i zapecite ga sa svih strana dok lepo ne porumeni, oko 5 minuta. Izvadite meso iz šerpe.

Smanjite temperaturu na srednju jačinu i dodajte preostale 2 kašike maslinovog ulja. Dodajte luk, pržite ga 3-4 minuta, pa dodajte beli luk. Posle pola minuta dodajte šargarepu i celerova stabla i lagano dinstajte još 5 minuta.

Dodajte preostale sastojke, paradajz pelat, vino, vodu sa kockicama bujona, ili juneći temeljac i vodu. Sve promešajte pa vratite meso u šerpu (zajedno sa sokovima koji su se skupili na tanjiru). Povećajte vatru dok jelo ne počne da ključa, a zatim smanjite na vrlo nisku da se lagano krčka. Poklopite šerpu i kuvajte duže od 2 sata, dok meso ne omekša toliko da može da se razvuče viljuškom.

Na kraju izvadite meso, i cepkajte ga pomoću dve viljuške. Vratite iscepkano meso u lonac i krčkajte još 30 minuta, dok se sos ne zgusne i meso dodatno omekša. Probajte sos i po potrebi dodajte so i biber. Ako vam je sos previše kiseo, dodajte ½ kašičice šećera. Poklopite i ostavite da odstoji do serviranja.

U velikom loncu zakuvajte vodu sa 1 kašikom soli. Dodajte testeninu i kuvajte 1 minut kraće nego što piše na pakovanju. U međuvremenu, stavite oko 5 šolja ragu sosa u šerpu, ili dublji tiganj, i zagrejte na jakoj vatri dok se testenina kuva. Kad je testenina gotova, prebacite je direktno iz lonca u tiganj (koristite hvataljke). Dodajte ¾ šolje vode u kojoj se kuvala testenina. Pažljivo mešajte 1–2 minuta dok voda ne ispari, a sos ne postane gust. Odmah poslužite jelo, pospite ga sa sveže izrendanim parmezanom i iseckanim peršunom.

Dezerti, Dunje, Turska kuhinja

Poširane dunje sa začinima

November 17, 2025 No Comments

Dunje su voće koje kod mene ima poseban status, pre svega zato što tako lepo mirišu, imaju lepu žutu boju, nije ih lako naći u Americi, i zato što su čudno voće, jedno od retkih koji se ne jede sveže. Možda taj osećaj dolazi i otuda što me podsećaju na Srbiju, tu njenu orijentalnu stranu. Nije ni čudo što sam im u mom novom Srpskom kuvaru, koji će uskoro da izađe, posvetila dosta pažnje. Srećom mogu u ovo vreme da se nabave u Whole Foodsu, pa ih rado držim u kući samo zbog mirisa. Ponekad od njih napravim kitnikez ili kompot, ili ih koristim u slanim jelima kao što su paprikaš sa dunjama, krmenadle u sosu sa dunjama i pečenica sa dunjama i jabukama. Skoro sam videla ovaj turski recept za poširane dunje sa začinima, i ta ideja mi se toliko svidela da sam morala da ga spremim čim pre. Začudila sam se kako nam Turci nisu preneli ovu poslasticu jer je veoma interesantna i ukusna. I podseća na tufahije koje su se kod nas baš lepo primile.

Uživanje u ovom dezertu počinje još pre njegove konzumacije, i to dok se dunje kuvaju, jer mirisi začina ima da vam ispune celu kuću, i gosti će jedva dočekati da ga probaju. Dunje pocrvene tokom duže termičke obrade, ali ipak dodaju im se razni dodaci za bi dobile intezivniju boju, kao što su brusnice, višnje, čaj od hibiskusa, nar, pa i koštice od dunje. Takođe, one su pune pektina pa se na kraju dobije fin gust sirup. Ipak, posebno lep sastojak je turski kajmak pomešan sa medom, savršeno se slaže sa poširanim dunjama. Taj njihov kajmak nije slan, veoma podseća na maskarpone sir. Tu su i iseckani pistaći, pa sve to zajedno čini ovu poslasticu vrhunskom.

Ovih dana trebalo je da me poseti jedna Turkinja, pa sam spremila ove dunje za nju, osećala sam da će ovaj slatkiš da joj se posebno dopadne. Doduše, nisam ni slutila da je to jedan od kultnih tradicionalnih slatkiša u Turskoj. Kako joj se samo lice ozarilo kad ga je ugledala, prozborila je reč na turskom koja znači dunje, uzela je telefon i počela da slika u neverici. Kažu da je ovaj dezert posebno popularan u gradu na turskoj obali, odakle je moja gošća, što takođe nisam znala. Ona ima krupne plave oči i ne liči baš na Turkinju. Razmišljala sam, možda ima neke slovenske krvi. Zapravo je Jevrejka. Vrlo je fascinantna osoba, mogla bih sa njom satima da pričam. Dobro je što sam je konačno upoznala, i što već duže vreme radi sa mojom ćerkom. Ona je njena nastavnica pevanja.

Poširane dunje sa začinima (Ayva tatlısı)

sastojci:

3 dunje

limunov sok

6 kašika šećera

pola šake brusnica/višanja/nara

1 štap cimeta

6-8 karanfilića

zvezda anisa ili vanila

6 kašika maskarpone sira (turskog kajmaka)

2 kašike meda

3 kašike iseckanih pistaća, ili oraha

priperema:

Jednu posudu ispunite vodom i dodajte joj kašiku limuna. Najpre oljuštite dunje, pa ih isecite na polovine. Očistite polovine od drški i semenki. Ipak, semenke zadržite, sa njima ćete kuvati dunje jer doprinose crvenoj boji. Polovine dunja stavljajte u vodu sa limunom da ne bi oksidisale.

Stavite šerpu, ili dublji tiganj, u koju mogu da stanu sve dunje na šporet. Po njoj poređajte polovine dunja. U svako udubljenje stavite po kašiku šećera. Sipajte vodu sa limunom u šerpu do polovine visine dunja, i dodajte brusnice/višnje/nar, cimet, karanfilić, anis zvedu, i koštice dunje. Uključite vatru i kuvajte dok voda ne počne da ključa, a zatim smanjite temperaturu, poklopite šerpu i kuvajte dunje dok ne odmeknu. To može da potraje, meni su bile gotove posle 1 sata i 20 minuta kuvanja. Ubodite dunje viljuškom da vidite da li su dovoljno mekane. U nekom trenutku okrenite dunje da i gornja polovina dobije crvenu boju.

Ako hoćete da sirup bude gušći onda pri kraju odškrinite poklopac. Ukoliko je potrebno dodajte još vode sa limunom. U međuvremenu pomešajte marskapone sa medom.

Kad su dunje skuvane malo ih ohladite pa ih služite na sledeći način. Stavite polovinu dunje na tanjir, pospite je sirupom, u udubljenje stavite kašiku marskapone sira sa medom, pa sve to pospite iseckanim pistaćima.

Služite dunje uz tursku kafu.

Američka kuhinja, Bundeva, Hleb i peciva

Slatki hleb od bundeve

November 6, 2025 No Comments

U američkoj kuhinji postoji nešto što se meni mnogo dopada, a to su slatki hlebovi. Zapravo nisu hlebovi, više su kolači (od istog recepta možete da napravite i mafine), ali tako se zovu pošto se peku u izduženim plehovima pa tako dobiju oblik hleba. Vrlo se jednostavno spremaju, i mogu da budu sjajna užina, doručak ili večera. Najbolje da ih služite uz čaj, i da na njih namažete puter ili džem, ili da ih jedete bez ičega.

Na blogu već postoje recepti za slatki hleb od banane, pa onaj sa tikvicama, čokoladni hleb, i, evo konačno, recept za hleb od bundeve. Ono što je takođe privlačno u vezi ovih slatkih hlebova je to što možete da im dodajete razne sastojke kao što su orasi, komadići čokolade, kokos, suvo voće, itd.

Pošto se za pripremu ovog slatkog hleba koristi pire od bundeve, naravno da sam stavila nezaobilaznu mešavinu mirisnih začina (pumpkin pie spice). Ti mirisi i ukusi umeju veoma da prijaju u hladne jesenje dane. Pire od bundeve se lako pravi – ispečete bundevu u rerni, a posle je izblendate.

Date mere su za dve srednje vekne, obavezno jednu poklonite nekome.

Ako ste ljubitelj ukusa bundeve i mešavine mirisnih začina, onda probajte i ove poslastice:

Američka pita od bundeve (Verziju sa kremom od sira imate u mom Američkom kuvaru, str. 158)
Napitak od bundeve i mirisnih začina (Pumpkin Pie Spice Latte)
Mafini filovani kremom
Slatki rolat od bundeve i krem sira
Kapkejkovi sa bundevom

Slatki hleb od bundeve

Sastojci za 2 vekne:

430g brašna

1/2 kašičice soli

2 1/4 kašičice mešavine začina (cimet, karanfilić, muskatni oraščić i đumbir u prahu), vidi recept u Američkom kuvaru str. 188

2 kašičice praška za pecivo

4 krupnija jaja, na sobnoj temperaturi

1 konzerva pirea od bundeve (425g) (pogledajte ovde kako da ga sami spremite)

100g smeđeg šećera

125g belog šećera

240ml ulja

150ml mleka

Za posip: sirove semenke od bundeve

Priprema:

Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite 2 izdužena srednja pleha dimenzija 20x8cm, i obložite ih papirom za pečenje.

U jednoj posudi pomešajte brašno, začine, prašak za pecivo i so.

U drugoj većoj posudi umutite jaja, pa dodajte pire od bundeve, šećer, ulje i mleko, i mešajte sve dok ne dobijete ujednačenu smesu. Postepeno dodavajte smesu sa brašnom i mešajte sve. Kad ste dobili koliko-toliko ujednačenu smesu rasporedite je u plehove. Preko smese pospite semenke od bundeve. Hlebove pecite na srednjoj pregradi oko 55 minuta. Kad su gotovi ohladite ih na rešetki.

Služite ih uz puter i čaj.

1 2 3 … 69 Next »