Badem, Brusnice, Dezert, Italijanska kuhinja, Keksi, Komorač, Putovanja i hrana

Biskoti (Detalji iz Toskane)

November 20, 2017 8 Comments

Ove godine sam obećali sebi da ću na vreme da obavim stvari koje sam planirala za nastupajuće praznike. Doduše malo sam poranila sa slanjem kolača, ali nema veze, važno je da su mnogo obradovali one kojima su poslati. Izabrala sam biskote, jer su idealni za transport poštom – dugo traju, ne raspadaju se, i mnogo su ukusni.

Biskoti se obično prave sa bademima, ali možete da stavite umesto njih lešnike, pistaće ili pinjole. Suvo voće je takođe dobar dodatak. I tu je neizostavan anis začin, ja sam koristila seme komorača uzgajanog u mojoj bašti koji ima vrlo sličan ukus.

Ovi kolači su nastali u Toskani, gde se zovu i Cantuccini, i služe se uz dezertno vino Vino Santo. Upravo su me biskoti inspirisali da izvučem fotografije iz Toskane i podelim ih sa vama.

Biskoti

Sastojci:

360g brašna

Prstohvat soli

1 1/2 kašičica praška za pecivo

115 putera, na sobnoj temperaturi

150g šećera

3 jaja

1 kašičica ekstrakta vanile

1/2 kašičica ekstrakta badema

1 kašičica anisa ili semena od komorača, grubo iseckan

140g celih sirovih badema, blago tostiranih

Pola šake suvih brusnica, iseckanih

Priprema:

U prosejano brašno umešajte so i prašak za pecivo.

U drugoj većoj posudi mikserom dobro ulupajte šećer i puter dok ne dobijete kremastu smesu. Tome dodajte jaje po jaje, i na kraju ekstrakt vanile i badema. U to umešajte smesu sa brašnom. Dodajte tostirane bademe, anis začin ili seme komorača, i iseckane brusnice i sve dobro promešajte. Testo stavite u frižider minimum 30 minuta da se stegne.

Zagrejte rernu na 175C (350F).

Podelite testo na dva dela i svaki oblikujte u široku veknu dugu oko 40cm i široku oko 5-6cm. Stavite ih na plitki pleh koji ste obložili papirom za pečenje. Pecite vekne na srednjoj pregradi rerne oko 30 minuta.

Pošto ste izvadili vekne sačekajte da se ohlade, oko 15 minuta, onda ih nožem za sečenje hleba, isecite na kriške oko 2cm debljine. Poređajte komade, isečenom stranom na dole, po prethodno korišćenom plehu i pecite ih na istoj temperaturi još oko 20 minuta.

Kad su se biskoti ispekli ohladite ih i služite uz čaj ili kafu.

Detalji iz Toskane

Skoro mi je muž predložio da provedemo par dana za Dan zahvalnosti u nekom hotelu na zalivu, bio je tamo poslovno pa mu se svideo. “Ne dolazi u obzir, šta ću tamo da radim, šta ću novo da vidim, gde da se šetam?” Na to će moj muž: “Ićićemo sa decom na bazen, pa na spa, tu je restoran, kablovska, malo da se odmorimo i uživamo.” “Neka hvala, čuvaću se za neko uzbudljivije putovanje.” Pasivan odmor nikada nije bila moja stvar.

Naša putovanja su baš intezivna, bez pauze, uveče kada se nekako dovučemo do hotela obično kukamo od bolava zbog brojnih prepešačenih kilometara. Čak i kada smo sa decom. To su veoma dobro organizovana putovanja, za to je zaslužan moj muž, uglavnom sve funkcioniše kako treba, ja mu dam ideju a onda on to realizuje. Pošto ne možemo sebi da priuštimo duga putovanja, ideja je da što više vidimo i doživimo za kratko vreme. Nekako uspem da maksimalno upijem sve te slike, mirise, i ukuse, što je najvažnije zabeležim detalje na fotografijama, i onda kada se vratim sa putovanja još dugo uživam u tom iskustvu. Evo, dok ovo pišem upravo to činim.

Moram da priznam da mi znači kada odsednem u nekom zanimljivom objektu, mislim i to se računa, i to je deo putovanja. Na slikama vidite sobu u kojoj smo odseli u Firenci, nedaleko od katedrale. Hotel se nalazi u zgradi koja je stara pet vekova i nekada je bila samostan. Ima dosta renesansnog šmeka, prozori su toliko visoko postavljeni da morate da koristite ugrađene stepenice da biste ih dosegli. Osećaj kad se probudite u jednoj ovakvoj prostoriji je pa skoro nadrealan.

Jedan od najboljih stvari koje smo uradili na ovom putovanju je bila duga vožnja biciklima po Toskani. Nema guranja sa turistima po gradu, već širina, pogled na predivnu prirodu, čempresi, maslinjaci, vinogradi, brdašca, a na njima stari utvrđeni gradovi, u nekima više preovlađuje renesansni, a u drugima gotski stil.

Na ravnom putu, i kada se spuštamo nizbrdo, je zanimljivo, međutim uzbrdo može da bude veoma naporno. To su mali putevi gde jedva da ima nekog saobraćaja tako da možete bezbedno da vozite i u miru uživate u krajoliku. Cela tura je organizovana, vođa i vlasnik agencije je Pijetro, veseo i srdačan gospodin. Sa nama u grupi su još dva američka para, i u početku smo svi malo rezervisani, na kraju dana zbog adrenalina i lepote koja nas okružuje, svi smo veoma opušteni, puno se smejemo, da smo ostali duže verovatno bih se ponovo videla sa njima.

U gradiću San Gimignano uživamo u predivnom pogledu, a i u hrani. I dok obilazim prostrani trg okupan jutarnjim suncem, razmišljam koliko je Italija lepa zemlja, toliko istorije i umetnosti, skoro poželite da se cela zemlja pretvori u muzej, da se zaštiti od bilo čega što može da naruši njenu lepotu.

Ovde negde smo imali problem sa jednim biciklom, pa smo morali malo da čekamo, što nam nije nimalo smetalo. Ne sećam se više kako se ovo malo mesto zvalo, ali zapamtila sam da je Pijetro rekao da tu želi da se penzioniše kada bude vreme za to. Sigurno tu priču priča svakoj grupi sa kojom putuje. Obećala sam mu da ću napisati prikaz za njegovu turu na tripadviser-u, što se nikada nije desilo. Ipak, evo sada da se iskupim, ovde možete videti njegove usluge, ako ikada poželite da se vozite biciklom po Toskani, a ne koristite svoj.

Kada smo se obreli u gradiću Monteriggioni, posetili smo podrum vina, na glavnom trgu, gde je bila organizovana i degustacija istog. To je oblast u kojoj se proizvodi čuveno italijansko vino Chianti, tako da je prezentacija bila uglavnom vezana za to vino.

E baš tu sam probala i Vino Santo, zajedno sa biskotima, i svidelo mi se puno. Eto, ne moraju biskoti da se jedu samo uz kafu.

Ali avantura se nije završila tu, posle smo nastavili za Sijenu, slike otuda pogledajte ovde.

Domaća kuhinja, Putovanja i hrana

Šta se to dobro jelo u Srbiji i Crnoj Gori

September 6, 2016 6 Comments

Ove godine smo manje obilazili restorane nego prošle godine, više se jelo po kućama, a i naše putovanje je kraće trajalo. Ipak, moja opsesija hranom nije utihnula. Htela sam da probam nešto poznato, i ponešto novo, želela sam da uživam u onome što najviše volim – hrani. Ja ne idem u restorane samo zbog toga da ne moram da kuvam, ne, meni nije ni najmanji problem da provedem vreme u kuhinji spremajući neko jelo, ja idem na ta mesta da bih dobila inspiraciju. Hrana jeste najvažnija, ali ja volim i da je enterijer zanimljiv, volim dobru muziku i znači mi dobra usluga. Još ako sam u dobrom društvu, to je za mene veoma kvalitetno potrošeno vreme i novac.

Malo posle mog povratka iz Srbije imala sam sastanak kluba knjige u nekom lokalnom restoranu, i služili su baš mediteransku hranu. Moje prijateljice jedva su dočekale da im ispričam kako sam se provela u Srbiji i Crnoj Gori. Neke su i čule za Montenegoro da je sada top letnja destinacija. Pričaj nam šta si jela, kakve su plaže, cene. Kako si rekla da se zove plaža, Kej-ej-em-i-en-ou-vi-ou… prstići tipkaju po mobilnom telefonu. Gledaju slike, pa, ovo dosta liči na Havaje, malo je prevelika gužva. Kakva je klopa po restoranima? Nije baš neko ludilo, a i cene su prilično jake za ribu, 1 kg ribe je oko 50 evra, jastog je 80… nemoj da pričaš. To je razlog što samo pravim ribu otkada sam se vratila sa puta, i dalje ne mogu da se načudim zašto je toliko skupa riba na Mediteranu. Prijateljica odavde, poreklom Grkinja, bila je letos u Grčkoj, na jugu, i kaže da su i tamo cene ribe slične kao u Crnoj Gori.

Ali zato hrana u Beogradu je super, i jeftina je. Trepću očima moje prijateljice i zamišljaju taj gurmanski raj. Pričaj nam o Beogradu. Ima dosta restorana i kafea, ima sve više turista, mlađi svet uglavnom, i ceo grad je pun grafita. Pronalazili smo po zgradama portrete poznatih svuda po gradu, čak i Robina Vilijamsa. Nemoj da pričaš, pošalji nam da ih vidimo, molim te. Njima je to tako egzotično i uzbudljivo, meni nije, ja bih volela da vidim Beograd čist i umiven.

Ovo pečeno prase je bilo naša dobrodošlica u Srbiju. Ali to nije obično pečeno prase, unutra ima pile. Zaboravih kako ga u Sremu zovu, što nije ni bitno, važno je da je okupilo puno ljudi, naših rođaka i prijatelja.

Puno toga smo probali na našem putovanju ali ova jela koja slede su bila toliko dobra da sam morala da ih ubacim na blog, zaslužuju da se o njima priča. Komplimenti kuvarima i kuvaricama koji su ih osmislili i napravili.

Kajmak, Sava ranč, Barič

srpska tradicionalna kuhinja — Beli sir, kajmak, sijenički sir

Iako obožavam mlečnu mast, čitaj puter i slatku pavlaku, meni kajmak nikada nije bio omiljen, posebno onaj stariji. Međutim, kad sam osetila blag i kremast ukus ovog kajmaka, nisam mogla da se kontrolišem, nije ostalo mesta za glavno jelo, teletinu pod sačem, koje je takođe služena sa ovim kajmakom.

Sava ranč je novo mesto baš na izlasku iz Bariča, u Dubokom. Ima super izlaz na reku Savu (obožavanu), čist je i lepo uređen. Hrana je tradicionalna, ima veliki izbor, ukusna i vrlo pristupačna. Usluga kao i izbor muzike bi mogao da bude bolji.

Uštipci od tikvica sa nanom, Smokvica, Beograd

Šetajući se po gradu nabasali smo na ovaj restoran na Dorćolu. Mnogo je sladak. Prošle godine smo bili u Smokvici na Adi. I dok su se ovi uštipci od tikvica sa nanom i jogurtom topili u mojim ustima već sam zamišljala kako ću čim dođem kući da ih pravim. Dobre su im i limunade sa dodacima raznog voća.

Šarkuteri na srpski način, Podrum Wineart, Beograd

Da znate kako mi je super leglo ovo jelo na čačkalicu uz jedan domaći roze, shvatili bi moje oduševljenje. Čvarci, ajvar, odličan pršut i kulen je nešto što nikad ne srećam u šakuteriju ovde, a i suhomesnati proizvodi u Americi su vrlo problematični, pa mi se ova domaća varijanta neobično svidela. I samo mesto je interesanto, ima veliku ponudu domaćih vina, divnu terasu, sa koje smo se preselili unutra, zbog oluje, ali i tu je bilo super iako je bila velika gužva.

Smuđ uvijen u pršut sa palentom u belom sosu sa mirođijom, Danibius, Zemunski kej

Verovatno najprijatnije iznenađenje mog kulinarskog doživljaja Srbije. Ko je smislio ovo jelo svaka mu čast. Svaki detalj se lepo uklopio, idealan surf and turf, to se zove inventivna domaća kuhinja, primer drugim domaćim restoranima da se malo poigraju sa tradicionalnim receptima, da unesu zanimljive sastojke, a oni ne moraju da budu niti skupi a ni nedostupni, kao što je recimo sveže začinsko bilje.

Paprikaš sa plodovima mora, The Old Fisherman’s Pub, Budva

Nisam neki ljubitelj pot pies, međutim ovo jelo me je osvojilo, već planiram uskoro da ga pravim. Takođe, velike pohvale za restoran u kojem smo jeli, hrana je vrlo lepo servirana, i terasa je lepo uređena, čak ima i meni za decu. Nalazi se blizu starog grada u Budvi, u delu gde je marina.

Grdoba, restoran More, Pržno

Veoma tradicionalan primorski restoran, na doku, u Pržnu, koga smo više iz sentimentalnih razloga posetili. Tako retko nailazim na ribu serviranu na ovakav način, ni sama je više tako ne pravim, da sam bila ispunjena trenutnom nostalgijom, vratilo me u dane provedene na Jadranu kad sam bila dete.

Vrlo ljubazna i uslužna konobarica iz restorana Olive kod Svetog Stefana nam je preporučila grdobu, pošto smo je pitali koja je to najbolja riba na crnogorskom primorju. Brancin i oradu ionako često pravimo, hajde da probamo tu spolja stvarno ružnu ribu. Inače ta devojka je bila i najbolja konobarica koju smo imali tokom celog našeg putovanja, vrlo strpljivo nam je opisivala koja su to tradicionalna crnogorska jela. Šteta što se ni u jednom restoranu nije mogao naći kačamak.

Krempita, Poslastičarnica Mocart, Budva

Ovo je krempita za udžbenike, verovatno najlepša krempita koju sam ikada probala. Čak na slici može da se vidi koliko je dobra. Sveže i prhko lisnato testo, sjajan krem, domaći a ne onaj “konfekcijski”, i veličina porcije koja može da nahrani ne jednog nego dva čoveka, sve to mi je bilo dovoljno da budem potpuno impresionirana. Posebno što meni ne ide od ruke pravljenje krempite, krem ne bude dovoljno čvrst i teško se seče… ako neko ima dobar savet kako da rešim taj problem neka mi javi.

I za kraj evo malo atmosfere sa Zelenjaka. Pijace su moje omiljeno svratište. Uvek se oduševim ponudom, i razočaram što ne mogu da pokupujem sve što mi sviđa i odnesem sa sobom u Ameriku. Zamislite, koliko košta kilogram paprika u Srbiji za toliko ne može da se kupi jedna paprika u Americi. Nikad neću uspeti da kupim džak paprika i napravim veću količinu ajvara.

Kao što sam već više puta pomenula, čak i napisala članak o tome, najzanimljivija ponuda Beograda jeste njegova gastro scena. Pored dobre i pristupačne hrane, tu je i vrlo kreativan dizajn koji ćete naći u gotovom svaku restoranu ili kafeu, makar se svodili na simpatične sitne detalje.

Američka kuhinja, Putovanja i hrana

Put na Jug, Čarlston i Savana

May 4, 2016 4 Comments

Teško je rečima opisati osećaj kada u rano proleće krenete kolima hiljadu kilometara južno, i kada umesto zubatog sunca osetite toplotu i vlažnost, zelenilo i bogatstvo vegetacije Juga, kao da ste iznenada ušli u rano leto. Relativno je slično utisku koji sam imala kada smo par puta u zimskom periodu odlazili na tople Karibe, ali sada smo išli kolima, i postepena promena vegetacije, boja i temperature se odigravala doslovno pred mojim očima.

Čarlston i Savana su trenutno među najpoželjnijim turističkim destinacijama u Americi, ako ih posetite shvatićete da to nije preterivanje, oba mesta su vrlo posebna, toliko drugačija od svega šta sam mogla da vidim u ovoj zemlji.

Oba grada su vrlo stara za američke pojmove, Čarlston je nastao u 17, a Savana u 18. veku, i dosta arhitekture je sačuvano iz tog perioda. U početku su njima gospodarili Britanci, a naseljavali ih i razne druge etničke grupe: Hugenoti iz Francuske, Jevreji iz Španije i Portugala, Irci, Nemci, dosta afričkog stanovništva jer je ovde bilo glavno tržište robova koji su dovođeni iz Afrike. Robovi su bili traženi zbog rada na plantažama pamuka, a pamuk je taj koji je stanovništvu oba grada doneo veliko bogatstvo. U Čarlstonu su živeli vlasnici plantaža pamuka, a u Savani su bili trgovci pamukom. Pored toga, oba grada su bila, i još uvek su, značajne luke.

Posle perioda prosperiteta i bogatstva dolaze teški dana za oba grada, tokom 20. veka su stagnirali sve do pre par decenija kada su sposobni gradonačelnici kao i vredni pojedinci sa vizijom od njih napravili današnje turističke atrakcije.

Ako dolazite sa severa, najpre ćete stići u Čarlston, koji se nalazi u Južnoj Karolini. Grad ima dugu i značajnu istoriju, između ostalog baš ovde je počeo američki građanski rat bitkom snaga Unije i Konfederacije za lokalno utvrđenje koje je kontrolisalo ulaz u luku. Da je južnjački sentiment živ i dan danas može se videti i po konfederalnim zastavama koja se ponosno vijore uz I-95, autoput koji se pruža od krajnjeg severa do krajnjeg juga američke Istočne obale. Prijatelji sa Severa će vas sigurno upozoriti kako je američki Jug siromašan i zatucan, imaju i užasan akcenat, u fazonu što južnije, to tužnije, ali, eto, imaju dobru kuhinju.

Međutim, kad uđete u Čarlston bićete iznenađeni bogatstvom ovog grada, počevši od raznolike flore, preko privatnih kuća, koje su veoma stare ali sjajno održavane, sve do prekrasnih vrtova što uz njih idu. Tu je i bogatstvo hrane, restorana i pekara ima u izobilju, i oni nude tipično južnjačku hranu, tešku i začinjenu, ali veoma ukusnu. Evo par jela koje ćete naći u skoro svakom restoranu: Grits, slično našem kačamaku samo što se koristi krupno mleveno kukuruzno brašno, koje često spremaju sa sirom, sigurno najpoznatije jelo sa njim je Shrimp & Grits (Gambori i palenta), zatim, popularna Džambalaja (Američki kuvar, str. 98), jelo koje podseća na špansku paelju, Biskviti (američke pogačice), Pohovani zeleni paradajz (Američki kuvar, str. 82), a tu je i Iced Tea, sladak rashlađeni čaj, koji se služi u svakoj prilici. Za mene lično hrana nije bila preveliko iznenađenje, jer većinu ovih jela redovno pravim kod kuće, ali ono što mi je upalo u oči je da su restoranski obroci bili jeftiniji nego kod nas na Severu.

Moram da priznam da je jedan od razloga za dolazak u ovaj grad muzički video za Come Back Song Darijusa Rakera, nekadašnjeg pevača Hootie and the Blowfish, popularnog benda iz 90-tih. Ovaj muzičar je poreklom iz Čarlstona, pa je i spot snimljen u njemu, i na prvo gledanje grad mi se mnogo svideo, delovao je vrlo mistično i egzotično, idealno mesto za fotografisanje.

Arhitektura u Čarlstonu je priča za sebe, tu su ukršteni razni stilovi, ali izgleda da je najdominantniji karipski tip uske kuće sa bočnim tremom i vrtom. Ima dosta zgrada sa interesantnim fasadama pastelnih boja, tu su i čarobni pasaži, pa kaldrma, ima i puno crkava, a i starih grobalja sa zanimljivim spomenicima. Ceo grad odiše primorskom atmosferom, i sve je puno čarobne vegetacije i cveća. Svaka kuća i zgrada ima neko dekorativno drvo, leju sa predivnim cvećem, deluje kao da se tome pridaje neverovatna pažnja.

U Čarlstonu smo bili u vreme Uskrsa, pa je sve izgledalo dodatno svečano. Lepo obučeni ljudi su odlazili u crkve, posle su nastavljali da se druže na branču, izgledalo je kao u nekom starom filmu. Inače, Čarlston je zbog svog romantičnog izgleda omiljena destinacija za venčanja. Mi smo boravili u veoma starom i elegantnom hotelu, The Mills House, popularnom mestu za ovakve ceremonije, i imali smo priliku da vidimo nekoliko venčanja.

Ako od Čarlstona nastavite prema jugu, i nakon nekih 200 km uđete u državu Džordžija, naići ćete na grad Savanu, koji je dobio ime po istoimenoj reci koja protiče kroz njega. Iako je dosta drugačija od Čarlstona, Savana nije ništa manje atraktivna.

Za Savanu sam se zainteresovala prošle zime kada sam gledala film Midnight in the Garden of Good and Evil, snimljen 90-tih po popularnom romanu koji je baziran na istinitoj priči. Naime, poznati kolekcionar Džim Vilijams (u filmu ga glumi Kevin Spejsi i ako je suditi po akcentu, tu se već naziru obrisi lika Frenka Andervuda iz serije Kuća od karata), uspešni umetnički diler i kolekcionar, ubija svog mladog ljubavnika i posle četiri suđenja biva oslobođen. Nedugo zatim i sam umire od zdravstvenih komplikacija baš na istom mestu gde mu je i ljubavnik stradao. Njegova vila sa tamno crvenom fasadom je bila mesto zločina, pa se i dan danas tu okupljaju turisti da se fotografišu. U filmu je inače dosta pažnje posvećeno i vudu magiji, navodno veoma popularnoj na ovim prostorima, pa otuda ne čudi da su u turističkoj ponudi noćne ture do lokalnog groblja u kabriolet mrtvačkim kolima!

Ono što je možda najvažnije za Savanu je izuzetan urbanistički plan koji je osmislio njen osnivač, general Džejms Ogltorp. Grad je ispresecan brojnim trgovima koji izgledaju kao mali parkovi u kojima se nalaze spomenici i fontane i predivna vegetacija, između ostalog azaleje, kamelije, magnolije, rododendroni, itd. Tu su i veličanstveni hrastovi tipični za ovo područje, na kojima raste paprat a sa grana visi nešto što se zove španska mahovina. Oko parkova se nalaze vile izgrađene u raznim klasičnim stilovima.

U Savani nema toliko restorana kao u Čarlstonu, ali zato ovde živi Pola Din, gastronomska TV zvezda, koja kuva na taj južnjački način. Postoji šala da se na vas lepe kalorije od samog gledanja njenih emisija, a o pripremanju i konzumaciji hrane po njenim receptima da i ne govorim. Njena jela su obično kalorijske bombe, doduše veoma ukusne.

Pored Pole Din postoji još jedna Pola, Pola Valas, koja je veoma mnogo učinila za ovaj grad. Ona je zajedno sa svojim mužem negde krajem 70-tih godina prošlog veka osnovala poznati Univerzitet za umetnost i dizajn u Savani. Zahvaljujući njoj mnogo starih vila je obnovljeno a i sam univerzitet je postao vlasnik mnogih od njih. Inače, umetnička scena je u Savani veoma živa, u gradu ima puno galerija i muzeja, kao i raznoraznih hipsterskih mesta gde se okuplja omladina.

Kad prođete mnogobrojne trgove-parkove na kraju ćete se naći u velikom Forsajt parku, u kome se nalazi veličanstvena fontana, spomenik osnivaču ovog grada, kao i ogromna poljana na kojoj ćete videti decu i odrasle kako igraju razne sportove.

Preporuka je da posetu Čarlstonu i Savani organizujete baš u ovo vreme, u proleće, jer tokom leta su nesnosne vrućine i vlaga, a može i koji uragan da vas zadesi. Ipak, u bilo kom periodu godine uvek možete da računate na čuveno južnjačko gostoprimstvo. Kao što sam rekla, iako smo čuli od naših prijatelja sa Severa svakojake priče o američkom Jugu, mi smo se vratili kući sa veoma lepim utiscima, i svima bi preporučili putovanje u Čarlston i Savanu.

Američka kuhinja, Dezerti, Meksička kuhinja, Putovanja i hrana

Kolač sa tri vrste mleka (Tres Leches Cake) i gastronomska avantura u Beogradu

October 9, 2015 14 Comments

Ovaj kolač sam poslednji put jela u Beogradu, gde i kako pročitajte u članku ispod. To me je inspirisalo da ga stavim na blog. Tres leches (Kolač sa tri vrste mleka) je onako baš američki dezert, jedu ga u Južnoj, Centralnoj i u Severnoj Americi. Mislim da je nastao u Meksiku. Mene najviše podseća na naš Koh od griza, jedino je kora čvršća, ne raspada se, a i aromatičniji je zbog tri vrste mleka kojima se preliva.

Kolač se dosta jednostavno pravi, međutim problem je naći sve potrebne sastojke. Zbog tople klime, kondezovano mleko je na američkom kontinentu, tačnije u njegovom toplom pojasu, veoma popularno, jer je to nekada bio jedini način da se mleko sačuva. Kod nas, sa druge strane, retko ima gde da se nađe. Na internetu postoje neki domaći recepti za pravljenje kondezovanog mleka, ne znam kakvi su, ali poenta je da se dugim kuvanjem dobije koncetrovano mleko. Kondezovano mleko je znatno gušće i zašećereno je. Ispareno mleko je slične gustine kao slatka pavlaka i bez šećera. Istu upotrebu kondezovanog i isparenog mleka naći ćete i kod drugi popularnih poslastica iz toplih krajeva američkog kontinenta kao što su Karamel flan i Pita od limete.

Da bih malo oživela kolač odlučila sam se da mu dodam odličan butterscotch preliv, recept preuzet odavde, jedino što sam ga ja pravila sa tamnim smeđim šećerom. Mislim da ćete praveći ovaj preliv shvatiti razliku u ukusu između belog i smeđeg šećera. Takođe, služila sam kolač uz jagode i male listiće matičnjaka. I bila sam veoma zadovoljna na kraju.

Kolač sa tri vrste mleka

Sastojci:

170g brašna

1 kašičica praška za pecivo

Prstohvat soli

115g putera, na sobnoj temperaturi

130g šećera

5 jaja, na sobnoj temperaturi, žumanca odvojena od belanaca

2 kašičice ekstrakta vanile

1 (400g) konzerva kondezovanog zaslađenog mleka

1 (350ml) konzerva isparenog mleka (evaporated milk), ili punomasno mleko

125ml slatke pavlake

125ml punomasnog mleka

Za šlag:

240 – 350ml slatke pavlake

4-5 kašika šećera u prahu

Baterskoč preliv (Butterscotch sauce):

55g putera

180g tamnog šećera

1/4 kašičice soli

150ml slatke pavlake

1 kašičica ekstrakta vanile

Za služenje: jagode i listići matičnjaka

Priprema:

Zagrejte rernu na 175C (350F). Najbolje da patišpanj pečete u staklenom ili keramičkom sudu dimenzija 20x30cm.

Pomešajte prosejano brašno sa praškom za pecivo, i tome dodajte soli.

Mikserom umutite omekšao puter i šećer sve dok ne dobijete ujednačenu kremastu smesu. Dodajte žumanca i ekstrakt vanile sve vreme mešajući. Postepeno dodavajte brašno.

U drugoj većoj posudi umešajte belanca dok ne dobijete čvrst sneg. Na kraju umešajte ulupana belanca u prvu smesu, i to varjačom, iz tri puta. To se radi da bi se dobilo rastresitije testo.

Smesu stavite u pleh, koji ste predhodno namazali puterom i posuli prezlama, i pecite oko 25 minuta. Kad je patišpanj gotov ostavite ga da se ohladi, i čačkalicom ili viljuškom ga izbockajte dobro.

Pomešajte kondezovano, ispareno mleko, slatku pavlaku i obično mleko i time prelijte patišpanj. Stavite kolač u frižider da prenoći. Za to vreme testo će da upije mleko, ali ne skroz.

Sutradan napravite šlag od slatke pavlake i šećera, i njime premažite kolač. Isecite kolač na kocke. Prilikom serviranja, pospite kolač zagrejanim baterskočom koji se pravi na sledeći način.

U šerpici zagrejte tamni šećer, puter, 60ml slatke pavlake i so. Promešajte i kad dobijete ujednačenu smesu ostavite je na vatri da se krčka 3 minute. Sklonite sa vatre sos, dodajte mu preostalu slatku pavlaku, 90ml, i ekstrakt vanile.

Gastos u Beogradu

Ovaj članak je objavljen u septembarskom broju magazina Mezze. Iz mnogo razloga želela sam da se nađe i na mom blogu.

Kao i svaki gasarbajter kad konačno obilazi svoj houmlend njegov boravak počinje gastro avanturom u velikom stilu. Jedva što smo sleteli avionom kad nas je dočekala velika gozba sve sa tortom. Hrana samo pristiže, potpuna razneženost posle prvog gutljaja domaćeg soka od višnje na rastvaranje. Ništa se nije promenilo, mislite u sebi, ali kasniji izlazak u grad vas uverava u nešto sasvim drugo.

Primećujete da se ionako velika ponuda pekara multiplikovala, sad su počeli i kafu tu da prodaju. Puno ima i malih prodavnica, čak i u njima sad prodaju peciva. Mesta sa brzom hranom su na svakom koraku, i po pravilu tu ima najviše ljudi, zato ne čudi što nacija više ne izgleda tako vitko, mada to je i dalje daleko od onoga što viđam u Americi.

Puno novih restorana se otvorilo, i iskreno, super izgledaju. Mislim da je to najlepše što Beograd trenutno može da ponudi. Vrlo su maštoviti, hrana je dosta dobra, i cene su veoma prihvatljive za nekog ko dolazi sa strane.

Čini mi se da sam se tokom mog boravka u Srbiji po prvi put osetila kao turista. Čak sam pre putovanja imala spisak restorana i mesta u koje sam htela da odem, što inače često radim kad putujem negde, to mi se ranije nije dešavalo. Naravno, puno toga nisam uspela da vidim, ali uspela sam da posetim dosta različitih i zanimljivih mesta, da probam autentična jela kao što su riblja čorba, sarmice sa zeljom, pastrmka na žaru, bila sam i na nekim fensi mestima, sve u svemu, mislim da sam dovoljno upoznala gastronomsku ponudu srpske prestonice.

Na prvom izlasku smo se zadesili na Savamali, čula sam da je to postalo popularno mesto za izlazak. Nešto me nije ostavio pod utiskom onaj stari deo, nekako i dalje loše izgleda, ali onaj deo tik uz Savu, gde su ranije bili nekakvi magacini, mi se dosta svideo. Nije baš bilo lako da se odlučimo gde ćemo da odemo, jer svi restorani izgledaju isto, ali smo otišli u mesto koje se zove Sofa, jer imaju domaću pastu a ona nam se baš jela. Hrana (Pasta sa tartufima i Pasta sa teletinom i vrganjima) i usluga su bili dobri, pasta doduše suviše al dente, ali dezerti su ipak bili najbolji (Mus od lešnika i Korpica sa maskarpone kremom i voćem). Inače, tu je i Ambar, isti onaj restoran u koji smo išli na Kapitol Hilu, u Vašingtonu.

InstagramCapture_16c571db-0b81-4ae6-80ed-75074297efe5

InstagramCapture_b8c98122-c9d7-49f1-9579-33be752b36a0

InstagramCapture_3a19b10d-cd01-4f62-a018-2d25d69a3837

Hteli smo da probamo i neko old skul mesto, i bili smo veoma iznenađeni saznanjem da državni restorani još uvek postoje, završili smo u restoranu Doma vojske Srbije, u Zemunu. Ne znam, ali kad sam ugledala kolica, koja je gurao konobar, sa pastrmkom na žaru, šopskom salatom i lučanom ljutom paprikom, neka trenutna toplina i zadovoljstvo su me preplavili. Da, jeli smo i teleću čorbicu. Šta da kažem, neprocenjivo iskustvo. Tu blizu, kod zemunske pijace, sam primetila restoran Ćiribu–Ćiriba, služe iznutrice, između ostalog sušena svinjska crevca sa podvarkom, moje omiljeno jelo koje nisam jela godinama, ali na veliku žalost nisam uspela da odem tamo.

Kad smo kod starih mesta na hotelu Moskva su probili nekakva monumantalna vrata sa stepeništem. Jela sam njihov popularan kolač, Moskva šnit, i opet, po ko zna koji put, shvatila da se tamo ne ide zbog kolača nego zbog lokacije i pogleda. Isto važi za razne kafee u kojima smo bili, pogotovo posle boravka u Italiji, ukus kafe je uglavnom bio osrednji, trebalo je da naručujem samo tursku kafu. I sad razumem zašto više ne pijem neskafu.

Ada je leti zaista divno mesto, posebno makiška strana. U vreme kad sam ja bila tinejdžerka to je bila divlja obala sa jednom česmom i jednim prodavcem kokica. Sad tu postoji ogromna ponuda restorana i kafea, i ne morate da se zlopatite na peškiru i da vas žulja kamenje. U kafeu Bikini sam pila kapućino uz kruške i šljive iz bašte mojih roditelja, neprocenjivo, a u Smokovici sam jela Streusel Cake sa jabukama, sve sa kuglom sladoleda. Bila sam zapanjena da imaju u ponudi tako tipičan američki dezert, morala sam da ga naručim da vidim da li je to to, i jeste.

InstagramCapture_f61563d1-d4c7-4a32-9bf9-5874007d148a

InstagramCapture_5194b612-7c94-4c32-b714-886e528893b2

Onda sam jedno veče završila u restoranu Passangers Bar, na Dorćolu. Muž je tu imao večeru sa svojim društvom, kaže da je hrana bila odlična, i taman da krenemo kad neki mladić, koji tu radi, ubedi me da naručim dezert, kaže ja ću da izaberem umesto tebe, oduševićeš se. Mnogo mi se svideo njegov nastup, rekoh, Donesi. Doneo on kolač i kaže, ne verujem da ćeš pogoditi šta je to, a ja mu kažem, Znam, to je Kolač sa tri vrste mleka, i on se baš iznenadio. Znaš, ja sam jedna iskusna food blogerka, osim toga živim u Americi. Moram da priznam da sam i ja bila veoma iznenađena zato što jedem Tres Leches Cake u sred Beograda. Inače, to je dosta popularan meksički kolač u Americi.

Jedno od mesta koje sam pažljivo planirala da posetim bio je restoran Homa (srpska Noma). Imala sam velika očekivanja, živo me interesovalo kakva izgleda inovativno-minimalistička kuhinja u Srbiji, vebsajt i rejtinzi su obećavali puno. Možda zbog velikih očekivanja, ali mesto me nije ostavilo bez daha. Ne mogu da kažem da je hrana bila loša, daleko od toga, samo nedovoljno dobra za tu cenu. Mislim, bar u Beogradu, možete da mnogo dobro jedete, za znatno manji novac, bilo da je u pitanju hrana domaće ili strane kuhinje. Iskreno, ne znam šta bi prosečnog turistu privuklo da ode na takvo mesto. Ovakve restorane sa popularnim industrijskim dizajnom i sličnom ponudom možete često da vidite u većim američkim gradovima, jedino što je u Homi sve jeftinije.

Super su im hlepčići sa brusnicama, ali humus koji ide uz njih prilično je čudan izbor, pri tome ima zbunjujuć ukus i teksturu, neki namaz sa krem sirom bi bilo mnogo bolje rešenje. Takođe salata sa rukolom i čeri paradajzom u koju su stavili svež ruzmarin, isto je jedan od čudnih izbora. Oboje, i rukola i ruzmarin, imaju vrlo intezivne arome i ja ih još nikada nisam probala zajedno. Za glavno jelo moj muž je imao biftek, ja svinjski vrat sa pratećim sosevima i prilozima, bilo je tu interesantnih detalja kao što su mali paketići blitve punjeni mesom, i meni omiljeni pire od paškanata, ali sve zajedno to nije bilo to.

InstagramCapture_1ab27a7e-5036-4bb5-81ad-1567fc79f216

U tom restoranu smo naučili da sad i u Srbiji postoje male pivare, probali smo jedno njihovo pivo, kao i Pinot Noir vinarije Aleksandrović, koju svi tako puno hvale.

InstagramCapture_71840bc0-971f-43bc-85a0-9a8545fbb5d3

Iako je roštilj dominirao u našem jelovniku tokom boravka u Srbiji, mi smo se zapanjili kada smo u povratku shvatili da nijednom nismo pojeli pljeskavicu, a to nam se već dešavalo. Doduše, ćevape smo probali. Burek, još jedna nedostajuća hrana, nas je pomalo razočarao. Nismo našli dobar burek, a to je onaj što nije ni suv ni masan, kome je kora sa jedne strane vrlo tanka i hrskava, i divno se topi u ustima, a sa druge strane nešto deblja, ali ne previše, ne kao da je guma, da jedva možeš da je žvaćeš. Čula sam da su se pojavili razne vrste bureka, sad postoji i sa šunkom i kačkavaljem, ali meni je i dalje prazan zakon. U lancu pekara Hleb i kifle smo otkrili mnogo novih peciva. Sinu se puno svideo burek, a ćerka je otkrila đevrek i žu-žu. Da, nisu hteli da jedu čokoladne bananice, ni lubenicu ni grožđe zato što imaju koštice, u Americi se prodaju bez koštica. I mnogo su se iznervirli kada su u jednom vračarskom kafeu, Moment, probali kekse sa komadićima čokolade a ustvari nisu imali ukus onih američkih, mada su meni bili super. Zovu se Đavolčići, ili tako nešto.

InstagramCapture_96b8beab-cee8-4bb5-9a4c-00ebe244016d

Organizovali smo i krštenje moje ćerke tokom boravka u Srbiji, i za tu priliku sam imala vrlo jasnu viziju tradicionalne trpeze za taj prilično intiman događaj. Poželela sam celo pečeno prase na stolu zajedno sa pratećom tradicionalnom hranom, gibanicom, sirom i kajmakom, kupus salatom, i slično. Međutim, desilo se nešto vrlo neobično. Ljudi iz pečenjare, kod kojih smo naručili prase, su nas ubeđivali da je bolje da prase ispeku dan pre, da bi se ohladilo, i hteli su da ga iseku, kažu, tako svi rade. Pomislila sam u sebi, zar je moguće da više niko ne želi celo pečeno prase na svojoj trpezi, i to toplo, šta, zar je toliki problem iseći mlado prase, zar to nije nešto najtipičnije za našu kuhinju? Srećom, ispalo je kako smo planirali. Naravno, prase je bilo zvezda gozbe, postavili smo ga u divan izdužen zemljani sud, sve sa jabukom, deca su bila neizmerno uzbuđena i odmah su navalila da ga jedu.

Bili smo i na dva interesantna mesta u okolini Beograda. Jedno je Bojčinska koliba, ili koleba, kod sela Progar, i tu smo jeli riblju čorbu od 100 dinara, za nepoverovati. Posle duge vožnje biciklom po najvećoj vrućini, super smo se osećali u hladu šume u kojoj je restoran smešten. Mesto je zanimljivo, ima taj etno fazon, i hrana je dosta dobra. Tu je i mala farma svinja sorte mangulica od kojih u restoranu prave kobasice.

Drugo je isto neko etno mesto na Zabranu kod Obrenovca. Tu smo jeli samo palačinke, ali meni se dopalo kako je mesto sređeno, ima puno aktivnosti za decu. Osim toga pored Save je a ja mnogo volim tu reku.

Posle mog boravka u Srbiji, nekako mi je najveći utisak da se uticaj američke kuhinje baš proširio, eto kako izgleda globalizacija na delu. I ne mislim da je to nešto loše, nego je neobično. I nije da to važi samo za restorane po Beogradu, nego isti osećaj se ponavlja kad odete kod nekoga u goste a on vam servira tursku kafu sa mafinima.

Zbog užasne vrućine koja je vladala tokom celog našeg boravka u Srbiji, nekako nam se smanjio apetit, pa smo se kući vratili sa manje kilograma nego što smo imali kad smo otišli, što je, priznaćete, neverovatno. Gde bi nama kraj bio da nas je vreme poslužilo.

I moram na kraju da pomenem još neka divna gastronomska otkrića u kojima smo tako uživali a to su: Marijina orahovača, Sandrin kolač sa višnjama, Zlatkova kajsijevača, Lucijine pogačice sa dimljenim kobasicama i sirom, i mamine projice sa blitvom.

InstagramCapture_fd475068-6c21-4358-ae04-61edb21e60fd

InstagramCapture_a6c9a3cb-6ec0-42ef-9600-8ca849c3e1f1

Čorbe, Italijanska kuhinja, Paradajz, Putovanja i hrana

Kremasta paradajz čorba sa bosiljkom, i šta se jelo u Firenci

August 18, 2015 6 Comments

Moj skorašnji put u Italiju je samo potvrdio moju ambivaletnost prema globalizmu. Sa jedne strane srećna sam što mi je sve dostupno, počevši od namernica pa sve do recepata, u mojoj kući italijanska hrana je vrlo često na trpezi, a sa druge strane imam osećaj da nisam ni morala da izlazim iz Baltimora da bi uživala u dobroj italijanskoj hrani. Ima ovde dosta italijanskih restorana sa mediokritetskom hranom, a opet ima i neki biser kao što je radnja DiPasquale’s, stara 100 godina, koja izgleda veoma autentično, i u kojoj se pravi odlična pica i hleb, panini, punjene artičoke, i svašta još. Hoću da kažem, danas nema puno novih stvari koje čekaju da budu otkrivene.

Otišla sam na put potpuno nepripremljena, sve sam prepustila mužu, koji se i ovoga puta pokazao kao organizacijski čarobnjak, želela sam da doživim poneko iznenađenje, a i iskreno, do poslednjeg dana nisam bila sigurna da li ćemo putovanje otkazati, sama pomosao na putovanje bez dece mi je bila neverovatno stresna. Btw, deca su preživela.

Posle, kada sam se vratila sa putovanja, bacila sam se na proučavanje regionalnih kuhinja Italije, utvrđivala sam gradivo, ali sam otkrivala i neke nove detalje. I u kuhinji je započela moja ponovna romansa sa italijanskom hranom, čorba sa prve slike je rezultat te moje nove strasti. Ustvari, kad bolje razmislim, kad sam bila u Italija ta čorba mi se sve vreme jela, ali nigde je nisam našla, samo neke veoma guste su služili na moje veliko razočarenje.

U Firenci smo najduže boravili na dosta kratkom putovanju. Odlazili smo u razne kafee i restorane, više su to bila usputna mesta dok smo obilazili brojne znamenitosti, ali odlazak u zatvorenu pijacu, Mercato Centrale, je bio potpuno planski, i posetili smo je dva puta, veoma nam se dopala.

Na donjem nivou zgrade se nalaze štandovi sa hranom, gore su restorani sa raznovrsnom ponudom. Na gornjem nivou zdanje izgleda veoma impresivno što možete da vidite na slikama. Pokušaću da vam približim firentisku kuhinju kroz šetnju kroz ovo čarobno mesto.

Vino i maslinovo ulje, to su i dalje najprepoznatljivije stvari u ovdašnjoj kuhinji. Smatra se da je maslinovo ulje iz Toskane najkvalitetnije, o vinu Kjanti i dezertima će biti više reči u novom postu.

Znala sam da se u Toskani jede neslan hleb, ali nisam znala kako je čudan ukus takvog hleba. Kažu da on duže traje, ali džabe, teško se navići na takav hleb, da vidite moju radost kad sam u Rimu konačno probala normalan hleb.

Pekorino, tvrdi sir od ovčijeg mleka, sličan parmezanu, se upravo ovde pravi.

Ima divne paste da se kupi, raznih boja i oblika, kao i sušenih pečuraka, vrganja, veoma popularnih u ovom delu Italije.

Mašina koja pravi raviole, ne znam šta se radi sa preostalim testom.

Ne možete da zamislite moju radost među salamama i pršutama, u Americi ta hrana je uništena raznim regulativama. Uživala sam jedući ih u sendvičima i antipasto mezetlucima. Posebno sam bila oduševljena braseolom, to je ono što mi zovemo suvo meso, od govedine.

Zečetina je veoma popularna u toskanskoj kuhinji. Imala sam ideju da je pravim, proučavala sam razne recepte, a onda sam ukapirala da ne mogu da imam u rukama odranog zeca, ma koliko pokušavala da budem fearless u kuhinji.

Ovako izložene životinje je nemoguće naći u Americi, ovde se svi nešto zgražavaju na ovakve scene, a jedu piletinu i ostalo mesište. Mene su dosta podsetile na mrtve prirode holandskih majstora.

Zukini tikvice sa cvetovima me uvek ostave bez daha.

U Firenci se oseća nedostatak obale, iako ribe ima, ovde su domaća svinja kao i ona divlja glavni izvori mesa, mada se jede i goveče, kao i ostala divljač. Meni se jela sa mesom divlje svinje nisu nešto dopala.

Na slici možete da vidite najčuvenije meso iz Firence, firentinski stejk, Bistecca alla Fiorentina, skroz desno. Dobija se od krupnog govečeta Chianina, obično je prevelik za jednu osobu, pa se deli.

Najbizarnije jelo koje smo jeli bilo je škembe, goveđi želudac, u paradajz sosu. Probali smo komad, i momentalno odustali od ovog jela.

Možda najbolje jelo u Firenci, kaneloni punjeni rikotom i spanaćem. Spanać je još jedna tipična namernica u firentiskoj kuhinji. Sličnu kombinaciju rikote i spanaća možete da nađete i ovom receptu na mom blogu, ali u pitanju su njoki.

Pappa al pomodoro, imam ovu čorbu čak u dve verzije na blogu, i moram da kažem da se obe bolje od one što sam jela u Firenci. Toliko ima hleba i tako je gusta da smo uz nju dobili viljuške umesto kašika. Postoji još jedna popularna gusta čorba sa hlebom, Ribollita, nju sam jela u Sijeni, i upravo se spremam da je napravim.

Još par fotografija izvan pijace.

Ovako izgleda doručak. Pecivo koje podseća na kroasan, zovu ga Cornetto i kafa, espreso ili kapućino. Moram da kažem da je kafa u Italija izuzetna, gde god da smo je pili bila je vrhunska.

Pored kafe, sladoled je takođe izuzetan. Ovde se prodaje đelato, Gelato, sladoled sa manje mlečne masti i gušći od običnog. Ovaj na slici je pojedan uz zalazak sunca na reci Arno.

Kao što sam već pomenula ovdašnje stanovništvo voli iznutrice, tako je i pašteta jedno od čestih antipasto jela.

Ovu picu smo naručili u nekom popularnom mestu, odneli smo je na trg i tamo jeli. I bilo nam baš lepo kao i golubovima oko nas. Neskromno moram da kažem da moja pica uopšte ne zaostaje za italijanskim.

Popularna pasta u Firenci, Pici. Podseća dosta na špagete samo što je deblja, bukvalno se rukama oblikuje.

Predjelo sa plavim patlidžanom, mocarelom, paradajzom i bosiljkom. Već sam ga ranije pravila, recept možete da pronađete ovde.

Ovo je bio samo deo gastronomskog putopisa iz Toskane, nastavak sledi…

Kremasta paradajz čorba sa bosiljkom

Ako postoji idealno jelo za ovo doba godine onda je to ova čorba. Ranije smo je kupovali spremljenu, a onda sam jednog dana rešila da je sama napravim. Ima raznih recepata za ovu čorbu, neko koristi sok od paradajza, neko celi oguljeni paradajz, verovatno može i onaj domaći sok, ali meni je najlakše da koristim onaj celi, u soku, iz konzerve. Kožica na paradajzu nije ok, semenke su prihvatljive. Umesto slatke pavlake možete da koristite mešavinu sa mlekom. U onu kupovnu čorbu stvaljali su i brašno da bude gušća, ali za tim stvarno nema potrebe.

Sastojci:

1 kašika maslinovog ulja

30g putera

1 srednji luk, sitno iseckan

4 manje konzerve celog paradjza (1.2kg)

So i biber

1/2-1l pileće ili supe od povrća, zavisi koliko gustu čorbu volite

200ml slatke pavlake

20 listova svežeg bosiljka

Za služenje: parmezan i sveži bosiljak

Priprema:

Zagrejte maslinovo ulje i puter u loncu. Dodajte iseckan luk i dinstajte ga nekoliko minuta na srednje jakoj vatri. Sipajte paradajz iz konzerve, nema potrebe da ga gnječite, kasnije ćete čorbu blendati, i supu. Dodajte so i biber prema ukusu. Poklopite čorbu i kuvajte je dok ne počne da vri, a onda još 30 minuta na tihoj vatri.

Sklonite čorbu sa vatre, dodajte joj slatku pavlaku i sveži bosiljak i onda sve to izblendajte štapnim blenderom dok ne dobijte ujednačenu smesu.

Služite čorbu dok je veoma topla uz parmezan i svež bosiljak.

Američka kuhinja, gambori, Jelo za 30 minuta, Morski plodovi, Putovanja i hrana

Gambori i gric u kreolskom sosu, i letovanje u Severnoj Karolini

October 5, 2014 9 Comments

Trebalo je letos da dođem u Srbiju, ali zbog nekog glupog razloga nije bilo ništa od toga. Sve sam lepo isplanirala, i turu bez dece po Evropi, ali viša sila. Došlo leto i muž pita, pa gde ćemo da letujemo, a ja mu kažem, nigde, pošto ne mogu u Srbiju tj. Evropu, dosadilo mi je američko more. Posle je muž došao sa sledećim planom letovanja, ićićemo na više mesta, kaže, i to daleko na Jug. Setila sam se nekog muzičkog spota Dariusa Rucker-a, to je onaj nekadašnji pevač grupe Hottie & the Blowfish, malo je ostario ali i dalje ima seksi glas, koji promoviše neki grad na obali Karoline i učinilo mi se zanimljiv, bio je baš onako u južnjačko-gotskom stilu. Rekoh, važi, idemo tamo. .

Možda najintresantniji detalj iz Ričmonda.

Prvo smo bili u nekoj predivnoj botaničkoj bašti pored Ričmonda, glavnog grada Virdžinije. Sam grad i nije nešto, ali ručali smo u nekom veoma dobrom meksičkom restoranu, blizu Pipewalk-a. Onda smo krenuli dalje, ka Vilijamsburgu. To je jedan od najstarijih britanskih tj. američkih naseobina. Rekonstruisan gradić iz 18. veka, niko tu ne živi samo ga turisti obilaze. Kad sam otišla u hotel detaljno sam proučila sve na internetu o tom mestu. Sutradan sam ponovo išla tamo, i desilo se čudo, ponovo mi se na isti način dopalo, a to se retko dešava. Planirala sam da napišem članak na blogu samo o tom mestu, eto toliko mi se svidelo. U blizini su i dva ogromna tematska parka, u jednom, akvaparku, smo uspeli da izgubimo ćerku, ali srećom, na kratko.

Vilijamsburg

Prelazak preko reke James.

Onda smo trajatkom prešli preko reke James i nastavili manjim putem ka krajnjoj destinaciji. Ne volim da putujem autoputevima, tako su jednolični, na sporednim putevima možete bolje da upoznate mesta. Primetila sam da ima puno borovih šuma, obradiva polja su drugačija nego na severu, ima duvana i pamuka, ako sam uspela da dobro identifikujem kulture.

Kako smo stigli na obalu ukapirali smo da je mesto dosta drugačije od onog odakle mi dolazimo. Voda apsolutno dominira. Tako je moćna da se osećate tako majušno i nemoćno okruženi njome. Pritisnuli sa nas tamni oblaci, zatim česte kiše sa grmljavinom, neverovatna vlaga, ovde se peškiri nikad ne osuše preko noći, i more… sve se uliva i preliva, reke i okean, ne zna se gde je njihov kraj a gde početak. Kad prelazimo most pruža se divan pogled na vodu sa minijaturnim zelenim ostrvima, nisam uspela to da zabeležim. Plaže se nalaze na grebenu koji se proteže stotinama kilometara u pravcu sever-jug, ali one su okrenute ka okeanu, ne ka kopnu, na moje zaprepašćenje, voda u zalivu je močvarna. Više se ne sećam nekih stvari iz geografije ali mislim da se tu nalazi ogromni estauar. Na tom mestu je davno stradalo stotine brodova, izgleda neko ukleto mesto. Taj greben zovu Emerald Isle, zato što je tu okean zelene boje. I naslućuje se ta zelena boja, ali zbog jakih talasa voda blizu kopna je pre svega mutna.

Ipak more je toplije nego u Merilendu ili Delaveru, i pesak je finiji, i ima puno školjki. I mogu se primetiti pelikani, osim galebova. Ima i dosta kraba. Najlepše je Medveđe ostrvo (Bear Island), onako potpuno prirodno, nenaseljeno, tu su i manji talasi, ima peščanih dina, a put kroz ostrvo malo podseća na Mediteran. Inače, zrikavci su ovde veoma bučni, uopšte u celoj Americi.

Medveđe ostrvo.

Hrana koja se ovde sprema je južnjačka, a to znači jaka i začinjena. I očekivano ima dosta morskih plodova. Ono što je veoma interesantno, pored puta možete da zapazite male tezge gde se prodaju sveže ulovljeni gambori i skalopi.

Ravioli od jastoga.

Po restoranima smo jeli uglavnom dobru hranu, tipičnu za to podneblje, osim jednom kad smo otišli u neko popularno mesto. Nije uopšte bilo blizu, što bi neki rekli in the middle of nowhere, plašili smo se da ne čekamo dugo, jer ne primaju rezervacije. Uđemo u restoran sa ne baš impozantnim eksterijerom kao i enterijerom, u stvari nema baš nikakve dekoracije, samo stolovi i stolice. Mislim se u sebi, nema veze, važna je klopa, mora da je dobra čim ima ovoliko ljudi, čak i majice prodaju sa logom restorana.

Džambalaja sa plodovima mora.

I dok sedimo i čekamo da nam hrana dođe, posmatramo konobarice koje nose velike poslužavnike na kojima potpuno dominirana samo jedna boja, sve sama pohovana jela. Takav je i nama stigao. Sve je bilo pohovano osim neke tugaljive boranije i kupus salate. Ajde nema veze, može i pržena hrana da bude dobra, ali izgled nešto ne obećava. Znate kad jedete nešto što se pržilo u ulju koje se koristi bezbroj puta, od toga počne da vam se luči neka gorčina u ustima, i ne možete ništa od te hrane da osetite. Čak i pohovana bamija je bila neukusna. Taman što smo načeli hranu tu smo i stali. Pita konobarica, šta je, ne sviđa vam se, ma ne, nego mi tako malo jedemo, hoćete da vam spakujem hranu u kutije da odnesete kući, o ne, imamo minijaturan frižider. Platismo račun i pobegosmo, a na krovu restorana, iz dimnjaka, se vijorio dim od prženog ulja.

Kao što rekoh bilo je i dobrih restorana koji su služili dobru morsku hranu. U jednom sam probala odlično jelo Gambori i gric, veoma popularno jelo američkog Juga, i htedoh da ga rekonstruišem u svojoj kuhinji. I to je to, pogodila sam recept, on uskoro sledi.

Gambori i gric u kreolskom sosu.

Inače, bili smo čak i u jednom grčkom restoranu… e, pa nije Zorba, već Santorini. Kako da vam kažem, grčki restorani u Americi su u najboljom slučaju prosečni, osim nekih baš fensi i skupih. Nije to slučaj samo sa grčkim, već i sa italijanskim restoranima.

I da, jela sam američke palačinke pržene na svinjskoj masti.

A taj muzički spot, sa početka teksta, je bio snimljen u Čarlstonu, koji je inače u Južnoj Karolini, a mi smo bili u Severnoj, i trenutno je jedno od najpopularnijih turističkih destinacija u Americi. Tražili smo ga na mapi i zaključili da je mnogo daleko, nema šanse da ga ovaj put posetimo. Možda neki drugi put.

Gambori i gric u kreolskom sosu

(Shrimp&Grits)

Sastojci za 3-4 osobe:

Za gric:

1 šolja grica (grits) ili palente

2 šolje vode

3/4 šolje mleka

2 kašike putera

1/2 kašičice soli

1 šaka izdrendanog parmezana

1/2kg očišćenih gambora (crevce na leđima uklonjeno)

2 kašike maslinovog ulja

So i biber

Za kajunski začin:

2 1/2 kašičice slatke mlevene paprike

1 kašičica ljute mlevene paprike (Cayenne pepper)

2 kašičice belog luka u prahu

1 kašičica sušenog origana

2 kašičice sušene majčine dušice ili timijana

1/4 kašičice mlevenog crnog bibera

1 kašičica soli

Za sos:

2 kašike putera

3 ljutike, šelot luka, sitno iseckana, može i običan crni luk

2 kašičice kajunskog začina

2-3 čena belog luka, sitno iseckana

1 šolja pileće supe

1/2 šolje slatke pavlake

1 kašika paradajz koncetrata

1 kašika Vorčester sosa

1 kašičica ljutog sosa, kao što je Tabasko, opciono

Malo peršuna ili vlašca za posipanje.

Priprema:

Najpre napravite gric. U manjoj šerpi zagrejte vodu i mleko, i so, do ključanja. Dodajte gric ili palentu, i na tihoj vatri ga mešajte dok ne dobijete gustu smesu. Sklonite sa vatre gric i u njega umešajte puter i parmezan. Rasporedite ga u tanjire za služenje.

U većem i dubljem tiganju ispržite gambore na maslinovom ulju, na srednje jakoj temperaturi. Par minuta je dovoljno da se oni ispeku, kad počnu da se crvene. Ne zaboravite da ih posolite i poberite tokom kuvanja. Sklonite ih iz tiganja.

U istom tiganju napravite sos. Zagrejte 2 kašike putera, dodajte mu običan iseckan luk, ili još bolje ljutiku, i kajunski začin. Pržite sve oko par minuta i zatim dodajte iseckan beli luk. Mirisaće baš na našu zapršku. Sipajte u to pileću supu, slatku pavlaku, paradajz, vorčester sos i tabasko sos. Mešajte sos dok ga kuvate na tihoj vatri dok se malo ne zgusne. Dodajte so i biber prema ukusu.

Kad je sos spreman u njega izručite gotove gambore i zagrejte ih. Sos sa gamborima sipajte preko pripremljenog grica i odmah jelo služite. Pospite ga iseckanim peršunom ili vlašcem.

Putovanja i hrana

U poseti Zelengradu (Bostonu)

June 10, 2013 16 Comments

Iako se tokom moje nedavne posete Bostonu potvrdilo ono što sam od ranije znala o njemu – da je jedan od lepših i “evropskijih” gradova u Americi, pun istorije i lepih građevina – na mene su glavni utisak ostavili čistoća i mnoštvo zelenila. Osim toga, osvojio me je svojim gospodskim šarmom. Nema tu ničeg što šljašti i blješti ali nekako na svakom koraku imate utisak da se tu tokom vremena nagomilalo dosta bogastva i bitnih događaja, da su njegovi stanovnici svesni i ponosni zbog toga, ali da ne žele da se posebno pokazuju i hvale.

Iako se nemili događaj na maratonu desio tek pre par nedelja, sem što se u izlozima mogu videti natpisi Boston strong i samo mesto zločina je obeleženo, teško je zapaziti da je ovaj grad bio bilo čime uzdrman. Boston je stvarno jak.

Pored raznih turističkih tura koje vas vode kroz istoriju Bostona, možete da samostalno organizujete posetu mnogobrojnim parkovima kojih ovde ima jako puno, od onih velikih do malih oaza među oblakoderima. Sve se besprekorno održava i moram da primetim da su u dekoraciji znatno ispred većine američkih gradova.

Boston je i jedan od najzelenijih gradova u Americi, što ovde znači da je svest o zaštiti životne sredine veoma prisutna. To se vidi na svakom koraku. Svuda ćete naći obaveštenja koji pozivaju na reciklažu, smanjenje emitovanja štetnih gasova, održivost, itd. Ovde se ozbiljno radi na popularnom konceptu go green.

Jedna od posebno interesantnh stvari je to što su gradske vlasti odlučile da glavni put koji je prolazio kroz centar grada presele pod zemlju, a na površini su umesto njega napravili parkove. To veoma impresivno izgleda. Ne mogu vam opisati sa koliko detalja se pristupa planiranju zelenih površina.

Christopher Columbus park – detalj sa visterijom

Jedan on najpoznatijih parkova u gradu je Boston Common sa jezercetom u kome obitavaju patke, guske i labudovi. Neki od njih su dobile poseban tretman u vidu skulpture mama patke i njenih pačića. Labudovi su posebna atrakcija naročito brodići u obliku labudova kojima se vozikaju turisti.

Na svakom koraku ćete primetiti da se zelenilu u gradu posvećuje velika pažnja, bilo da je u pitanju cveće, drveće ili voće i povrće. Da, čak ćete u finanskijskom distriktu pronaći zelenu oazu sa lejom u kojoj se sa recimo nalaze jagode i praziluk.

Pored gradskih vlasti koje se jako trude oko zelenila i stanovnici su zdušno podržali ideju o zelenom i uređenom gradu. Gotovo na svakoj kući ili lokalu videćete žardinjere sa prelepim cvećem. Da ne pominjem činjenicu da čuvaju svoj grad od smeća i zato je tako čist.

Pored parkova Boston ima sjajna igrališta za decu. Skoro u svakom se nalaze igračke i vozni park za najmlađe koje može da koristi svako dete.

Ukoliko želite da uživate u većem parku onda posetite arboritum, koji se nalazi nekoliko kilometra izvan grada. Moram priznati da sam videla i interesantnije parkove, recimo onaj u Vašingtonu, ali ima par vrlo zanimljivih stvari: izložba ukrasnih biljka penjalica i grmova, kao i staza rododendrona.

Boston ima i dobru gurmansku scenu. Restorani su odlični, kako zbog izuzetnog dizajna tako i hrane koje je zdrava i kvalitetna. Koliko je važan prirodni i svež ukus hrane najbolja ilustracija je jedan restoran u kome na stolovima stoje saksije sa začinskim biljem (bosiljak, ruzmarin) i koje gosti sami čupkaju i stavljaju u svoja jela.

Jedan od izuzetno popularnih mesta jeste mali lanac pekara Flour koji je uvek prepun ljudi, videli smo i redove ispred ulaza… i hrana je zaista veoma ukusna. Na donjoj fotografiji možete videti da to nije nešto što podseća na naše pekare. Više o mojim gurmanlucima u Bostonu u jednom od sledećih brojeva magazina Mezze. Evo gde ćete to pronaći, septembarski broj Mezze-ta, Str. 42-56.

Na Harvardu smo zatekli poslednje pripreme pre svečanog dodeljivanja diploma, i naravno, sve se odigrava u zelenilu univerzitetskog kampusa.

Boston često zovu i Pasuljgrad zbog popularnog jela od pasulja iz tih krajeva. Ipak, ja bih mu dodala još jedno ime a to je Zelengrad. Radost za oči i dušu.

Američka kuhinja, Putovanja i hrana

Na imanju Džordža Vašingtona, Maunt Vernon

November 6, 2012 16 Comments

Nekako se baš poklopilo da pišem ovaj post uoči američkih izbora za predsednika, a svi znamo ko je bio prvi – Džordž Vašington.

Posetila sam njegovo imanje prošlog vikenda i bila oduševljena. Zašto se ova priča nalazi na mom blogu? Zato što je jedno od najlepših imanja koje sam imala prilike da posetim i zato što dosta podseća na ideal današnjeg čoveka – izgraditi nešto što će biti trijumf čovekove samodovoljnosti. Farma koja će zadovoljiti sve naše potrebe za hranom. Uz to zadovoljava potrebu čoveka da bude okružen prirodom.

Evo sad sam pronašla i članak iz Politike o ovom imanju koji sam čitala u ovo vreme pre godinu dana, on me je jednim delom motivisao da ga posetim. Članak možete da nađete ovde, dosta je informativan, jedino što se malo pretereno osvrće na Vašingtona kao robovlasnika. Nije da nije bio ali u to vreme južne države još nisu bile spremne na ukidanje robova. Posle njegove smrti njegova žena ih je oslobodila.

Možete da volite ili ne volite Ameriku ali fascinantno je kako su je par umnih ljudi, očevi Amerike, organizovali, tj. napisali Ustav, koji traje i traje, i dalje predstavalja ideal svih onih liberala i libertijanaca gde bih negde i sebe svrstala.

U današnjem političkom životu gde obično biramo manje loše, ti osnivači Amerike (George Washington, Benjamin Franklin, John Adams, Thomas Jefferson, James Madison, Alexander Hamilton, itd.) su bili istinski rodoljubi koji su imali jake principe, sjajnu viziju, dovoljno pameti i snažnu volju da ih realizuju. Ko ima vremena i želje da nešto više sazna o ovome neka odgleda seriju John Adams, gde je sjajno opisano kako je stvarana američka država, koliko je bilo otpora i muke da se stvari postave na dobar temelj. Ne zaboravite u to vreme Amerika je bila siromašna, neorganizovana unija vrlo različitih zemalja.

Pre par godina imala sam priliku da posetim i Monticello, imanje Thomasa Jefferson-a, koji ima sličan koncept kao Mount Vernon. Takođe je veoma lepo, a posebno bih izdvojila glavnu kuću, divno paladijumsko zdanje.

Vrt

Ovako se ovde razapinju stabla voća.

Biće interesantno pratiti izbore, čak i meni koja jedva da sam pratila izbornu kampanju. Iako je jako teško reći ko će pobediti, ja znam ko bi sigurno pobedio da može ponovo da se kandiduje – Bill Clinton. Iako je nama neomiljen to je predsednik kojeg Amerikanci obožavaju, i sve mu opraštaju, jer u vreme kad je on bio na vlasti ekonomija je cvetala, a to je za njih najvažnije.

I u američkom društvu ima te podeljenosti, kao i svuda manje-više, na konzervativce i one liberalnije, republikance i demokrate. Nije cool ako se izjašnjavate kao republikanac, bar u mom društvu, pa često ljudi kažu da su za demokrate a u stvari glasaju za republikance. Njima je izgleda najvažnije koji izbor će biti dobar po ekonomiju, i ja iskreno mislim da je to i najbolji motiv, bar u krizna vremena. Ideologije su suviše komplikovane stvari a i imali smo često priliku da vidimo kako se čak i one dobre ideje izvitopere.

Kuhinja, odvojena od glavne kuće da ne bi ulazili mirisi hrane.

Što se tiče farme ona se nalazi na severu Virdžinije, južno od grada Vašingtona, na obali reke Potomak. Ogromna je. Tu su bašte, voćnjaci, magacini, kuće, šume, štale, mlinovi, destilerija, čak i dok za čamce na reci Potomak.

Posetioci mogu da vide u potpunosti kako je izgledalo imanje u 18. veku, u vreme kada je Vašington tu živeo… još su tu ljudi u kostimima iz tog doba, sve sa životinjama. Ima i dodatnih sadržaja kao što su koncerti, razgledanje glavne kuće (propustili zbog dece), vožnja zapregom sa konjima, pravljenje kukuruznog hleba na tradicionalan način, degustacija pite od bundeve, krstarenje brodom po Potomak reci i ostale aktivnosti.

Kroz slike možete najbolje da vidite kako izgleda imanje.

Onovremenska moda

Pogled na Pionirski vrt

Pogled na vrt sa suprotne strane

Kejl

Vašington ne samo što je bio veliki vojskovođa i političar on je bio i uspešan farmer. Među prvima je uveo u to vreme napredne metode u obrađivanju zemlje, a i bavio se proizvodnjom viskija.

Tradicionalni način spremanje hleba od kukuruza – Cornbread.

Tradicionalna pita od bundeve

Slično se i kod nas pravila ograda

Reka Potomak

Malo zabave za najmlađe, koncert.

Štale

Šuma na imanju

Putovanja i hrana

Utisci iz Toronta

September 25, 2012 50 Comments

Možda nekima Toronto, i uopšte Kanada, ne izgleda kao preterano uzbudljiva destinacija, ipak meni je poseta ovom gradu ostala u sjajnoj uspomeni. Mada se na prvi pogled mnogo ne razlikuje od drugih velikih severnoameričkih gradove, u Torontu ima mnogo detalja koji ga izdvajaju.

Pre nego što se raspišem samo da znate da je na New York Times vebsajtu objavljen moj recept za Punjene suve paprike, pa ako hoćete da ga pogledate idite ovde. Inače, meni su te paprike izuzetan delikates i čini mi se da je to nešto originalno naše. Da, te naše slatke crvene paprike nikada nisam mogla da nađem u Americi, ali neverovatno našla sam ih upravo u Torontu.

Iako sam se tokom više godina provedenih u Americi navikla na šarenolikost ljudi i kultura, diverzitet sa kojim sam se susrela u Torontu bio je iznad svakog očekivanja. Jedva da se čuje engleski jezik na ulici. Iz raznih delova sveta ljudi su doneli svoju kuhinju tako da ima mnogo internacionalnih restorana – sjajna prilika da se probaju razna jela u originalnom izdanju. Zapamtite, samo sveži imigranti insistiraju na autentičnom kuvanju, posle se sve to postepeno prilagođava ukusu lokalnog stanovištva.

Kineska četvrt

U svakom delu grada dominira određena kuhinja: na glavnoj ulici ima mnogo bliskoistočnih i mediteranskih restorana sa nezaobilaznim girosom. U kineskoj četvrti su, naravno, lokali sa raznim dalekoistočnim kuhinjama – kineskom, japanskom, vijetnamskom, generalno veoma popularnim u Americi i Kanadi. Zatim, restorani sa modernom severnoameričkom kuhinjom, sa italijanskom, indijskom, francuskom… može da se bira. Ima i onih mesta koje služe takozvani fusion, od svega pomalo. Recimo, u jednom takvom restoranu moguće je naručiti hamburger slajders sa pomfritom i edamamom (soja u mahuni) ili kapreze salatu sa zelenom salatom i kruškama, i na kraju kao glavno jelo piletinu na malezijski način.

Hamburger sliders, pomfrit i edamame

Kapreze salata, plus zelena salata sa kruškama

Piletina na malezijski način

Marche restoran

Interesantan mi je bio i Marché, lokalni ogranak švajcarskog lanca restorana, koji ima sledeći koncept: u ogromnom prostoru smešteni su punktovi gde se pred mušterijama sprema različita hrana, supe, paste, salate, peciva, morska hrana, suši, torte i kolači, itd. Na ulazu dobijete magnetnu karticu kojom “plaćate” na svakom punktu gde uzimate hranu. Zapravo, plaćate samo jednom, na izlazu, za sve ono što se na kartici skupilo. Tek tada ćete, naravno, i primetiti da ste potrošili mnogo više nego što ste planirali za jedan obrok! Inače, jede se za stolovima, baš kao u klasičnom restoranu. To sve i ne bi bilo toliko zanimljivo da enterijer i hrana ne izgledaju tako dobro i primamljivo. Ukus je, sve u svemu, ipak bio ispod očekivanog.

Pravi biser za ljubitelje hrane je zatvorena pijaca Sent Lorens (St. Lawrence) u centru grada. Na dva nivoa nekadašnje fabrike automobila može da se nađe ogroman izbor svega i svačega, ima neverovatan broj vrsta lososa, jastoga, kobasica, mesa od kamile, emua, kengura, krokodila, itd.

Popularna Carousel pekara

Tu je i čuveno mesto za doručak Carousel, gde smo probali jaja sa topljenim sirom i kanadskom slaninom u zemički, uz kafu. Ima li išta tipičnije američko od ovoga?

Inače, kad smo kod tipične kanadske hrane, izdvojila bih dve namirnice – kanadsku slaninu (to je naša svinjska pečenica) i sirup od javora, bez koga se ne jedu američke palačinke.

Da se vratim na pijacu… ono što je mene posebno osvojilo jeste radnja sa priborom za kuvanje. Na jednom tako malom mestu sakupljeno mnoštvo alatki i posuđa koje sam oduvek želela da imam u svojoj kuhinji.

Lososi

Meso od kamile

Turšija

Kalupi za kolače… ima ih bezbroj

Pogled na radnju sa stvarima za kuvanje

Sjajna radnja…

Jednom prilikom smo sticajem čudnih okolnosti dospeli u Design District, pratili smo živu rok svirku sa prikolice kamiona kao deo praznične šetnje nekog radničkog sindikata (bio je Labor Day), i tu smo našli divne male butike i kafiće. Jedan od kafea nosi super ime – Ezra Paund.

Simpatičan detalj u izlogu kafea koji ima super ime – Ezra Paund

Coffee pots u izlogu jednog kafea

Našla sam i jednu interesantnu knjižaru u kojoj se prodaju samo knjige o kuvanju. Slika sledi…

Iako Toronto važi za grad sa hladnom klimom mi smo se nagledali brojnih bašti restorana prepunih ljudi.

Sve u svemu, Toronto uopšte nije dosadan grad, ima tu puno toga da se vidi, pojede i doživi.

Čuveni toranj

Glavna ulica

Ostrvo na jezeru Ontario

Panorama Toronta, pogled sa ostrva

Stara destilerija preuređena u fensi kraj prepun restorana, kafića i umetničkih radnji

Stara destilerija

Sjajne oaze među oblakoderima

Sugar Beach

Italijanska kuhinja, Jelo za 30 minuta, Morski plodovi, Pasta, Putovanja i hrana, Školjke

Dadina pasta sa plodovima mora (Pasta con le Cozze)

September 21, 2012 9 Comments

Pošto moj blog oskudeva u kulinarskim putopisima, čitaj imam malu decu sa kojima mi putovanje obično dođe kao noćna mora, zamolila sam prijatelje da mi pripomognu da popunim sekciju Hrana i putovanje na mom blogu.

Pogled na Napulj sa Vezuva

Sa mojom drugaricom Dadom već neko vreme se dogovaram oko ovog posta, zbog čudnog sticaja okolnosti, izgleda da nam je isti virus pojeo fotografije i tekst recepta koje mi je ona poslala, malo kasnimo, mada smo zvanično i dalje u letu. Mislim, nije toliko bitno, no ipak plodovi mora nekako idu uz leto, ne uz jesen.

Inače, Dada, naša prijateljica Mira i ja drugarice smo još iz gimnazije, i ne prođe nijedan bitan svetski događaj bilo sportski (uglavnom tenis), bilo politički ili muzički, itd, a da to ne prokomentarišemo. Dada živi u Napulju, Mira u Parizu, ja u Americi, pa svako daje svoje viđenje situacije, obično u duhu zemlje u kojoj živi. Imamo još jednog pridruženog člana sa Floride, ali sa tim školskim umemo često da se malo zakačimo, uglavnom oko glupih stvari, što nam unosi dodatnu dinamiku u odnos.

Ja se sa njima već jako dugo nisam videla, a volela bih… ma tu bi pala komunikacija koja bi trajala u kontinuitetu par dana, ali mi i ovako uspevamo da održimo naše prijateljstvo. Ideja nam je da u budućnosti naše potomke šaljemo jedna kod druge nebili deca naučila strane jezike.

Napulj

Dada je svetski putnik, bukvalno, koja je našla čoveka svog života u Napulja i tu se “usidrila”. Njen izbor je pao na tipično jelo tog podneblja, jednostavnog ali raskošnog ukusa. Takođe, tu ćete naći još štošta zanimljivog a odnosi se na južnoitalijansku kuhinju. Plus njene fotografije Napulja i okoline za kompletan doživljaj.

Pasta con le Cozze by Dada

Sastojci:

1kg mušlji ili dagnji (cozze na italijanskom, mussels na engleskom)

Maslinovo ulje

2-3 češnja belog luka

Puna šaka paradajza, iseckanog (mi ovde uzimamo taj jedan koji raste ispod Vezuva, jer je najbolji, a ti možeš neki cherry koji nije sladak)

1 pakovanje paste, najbolje lingvini, malo deblje špagete

Malo svežeg peršuna

So i biber

Priprema:

Najpre dobro opereš mušlje, sa njih sastružeš ako ima nešto, i iščupaš onaj čuperak što viri iz mušlje (to se na slikama dobro vidi), on se skida jednim potezom, povuče se energično ka vrhu mušlje, gde se sam pokida, tj. izvuče ceo napolje! (ahaha kako pišem, vidi se da nisam nikakva kuvarica!) Iste špagete se prave i sa vongolama, na primer umesto ovih crnih ti staviš male školjke i u tom slučaju samo treba dosta da se peru, i to tako što se vongole trljaju jedne o druge, da bi se sav pesak skinuo… Bitna stavka – voda kojom se pere mora da bude HLADNA, jer će u protivnom u toploj vodi školjke početi pre vremena da se otvaraju. Ovo je jedini dosadan deo posla jer moraju dobro, dobro da se isperu!

Maslinovo ulje zagreješ u većem tiganju. Dodaš sitno iseckan beli luk (ili skroz sitno pa ga ne vadiš više iz sosa, ili krupnije pa ga na kraju izvadiš iz sosa, kako ko voli). Onda dodaš iseckan paradajz.

Dakle, kad se paradajz rastopio, posle nekih 10-15 minuta kuvanja dodaš mušlje, i čim se one otvore i puste sok ti ugasiš vatru, to je dovoljno.

Ovamo u drugom loncu, dok se sos sprema, pripremiš špagete (so se dodaje tek kad je voda provrila, mi stavimo punu šaku za jedan veliki lonac u kom kuvaš 300-400g špageta, zavisi koliko je ljudi). Špageti uvek da budu al dente, nikako prokuvani, ubaciš ih u tiganj u kom si pravila sos i sve promešaš još par minuta (čak i manje jer će se u protivnom pasta prokuvati suviše!), pa kad serviraš dodaš preko svež peršun. I to je to!

Napolitanci vole da deo tih cozza stave u lonac, sa vrlo malo vode (dva – tri prsta), dakle samo školjke koje će same pustiti svoj sok kad krenu da se otvaraju, i samo preko toga stave biber. Znači lonac, cozze, malo vode i dosta bibera i preko toga poklopac, čim se mušlje otvore, klopa je spremna! I onda u tu vodu koja iz školjki izađe umaču hleb! To ti se zove Impepata di cozze! (vidi sliku dole). Ne preporučujem ljudima sa osetljivim stomakom! Ja sam ljubitelj vongola i malih školjki, koje se spremaju na isti način (ulje, beli luk, paradajz pa školjkice, s tim što u njih možes da dodaš i pola čaše belog vina, i čak je dobra fora dodati i celu kocku za supu)… uvek je sos spreman čim se školjke otvore… njam njam…

Buon appetito!!!

Na slici dole je moja varijanta istog jela samo sa vongolama ili clams. Nažalost nisam mogla da nađem sitnije školjke, koje su i ukusnije. Uglavnom, Dadin recept je provereno dobar.

« Previous 1 2 3 Next »