Ove godine sam obećali sebi da ću na vreme da obavim stvari koje sam planirala za nastupajuće praznike. Doduše malo sam poranila sa slanjem kolača, ali nema veze, važno je da su mnogo obradovali one kojima su poslati. Izabrala sam biskote, jer su idealni za transport poštom – dugo traju, ne raspadaju se, i mnogo su ukusni.
Biskoti se obično prave sa bademima, ali možete da stavite umesto njih lešnike, pistaće ili pinjole. Suvo voće je takođe dobar dodatak. I tu je neizostavan anis začin, ja sam koristila seme komorača uzgajanog u mojoj bašti koji ima vrlo sličan ukus.
Ovi kolači su nastali u Toskani, gde se zovu i Cantuccini, i služe se uz dezertno vino Vino Santo. Upravo su me biskoti inspirisali da izvučem fotografije iz Toskane i podelim ih sa vama.
Biskoti
Sastojci:
360g brašna
Prstohvat soli
1 1/2 kašičica praška za pecivo
115 putera, na sobnoj temperaturi
150g šećera
3 jaja
1 kašičica ekstrakta vanile
1/2 kašičica ekstrakta badema
1 kašičica anisa ili semena od komorača, grubo iseckan
140g celih sirovih badema, blago tostiranih
Pola šake suvih brusnica, iseckanih
Priprema:
U prosejano brašno umešajte so i prašak za pecivo.
U drugoj većoj posudi mikserom dobro ulupajte šećer i puter dok ne dobijete kremastu smesu. Tome dodajte jaje po jaje, i na kraju ekstrakt vanile i badema. U to umešajte smesu sa brašnom. Dodajte tostirane bademe, anis začin ili seme komorača, i iseckane brusnice i sve dobro promešajte. Testo stavite u frižider minimum 30 minuta da se stegne.
Zagrejte rernu na 175C (350F).
Podelite testo na dva dela i svaki oblikujte u široku veknu dugu oko 40cm i široku oko 5-6cm. Stavite ih na plitki pleh koji ste obložili papirom za pečenje. Pecite vekne na srednjoj pregradi rerne oko 30 minuta.
Pošto ste izvadili vekne sačekajte da se ohlade, oko 15 minuta, onda ih nožem za sečenje hleba, isecite na kriške oko 2cm debljine. Poređajte komade, isečenom stranom na dole, po prethodno korišćenom plehu i pecite ih na istoj temperaturi još oko 20 minuta.
Kad su se biskoti ispekli ohladite ih i služite uz čaj ili kafu.
Detalji iz Toskane
Skoro mi je muž predložio da provedemo par dana za Dan zahvalnosti u nekom hotelu na zalivu, bio je tamo poslovno pa mu se svideo. “Ne dolazi u obzir, šta ću tamo da radim, šta ću novo da vidim, gde da se šetam?” Na to će moj muž: “Ićićemo sa decom na bazen, pa na spa, tu je restoran, kablovska, malo da se odmorimo i uživamo.” “Neka hvala, čuvaću se za neko uzbudljivije putovanje.” Pasivan odmor nikada nije bila moja stvar.
Naša putovanja su baš intezivna, bez pauze, uveče kada se nekako dovučemo do hotela obično kukamo od bolava zbog brojnih prepešačenih kilometara. Čak i kada smo sa decom. To su veoma dobro organizovana putovanja, za to je zaslužan moj muž, uglavnom sve funkcioniše kako treba, ja mu dam ideju a onda on to realizuje. Pošto ne možemo sebi da priuštimo duga putovanja, ideja je da što više vidimo i doživimo za kratko vreme. Nekako uspem da maksimalno upijem sve te slike, mirise, i ukuse, što je najvažnije zabeležim detalje na fotografijama, i onda kada se vratim sa putovanja još dugo uživam u tom iskustvu. Evo, dok ovo pišem upravo to činim.
Moram da priznam da mi znači kada odsednem u nekom zanimljivom objektu, mislim i to se računa, i to je deo putovanja. Na slikama vidite sobu u kojoj smo odseli u Firenci, nedaleko od katedrale. Hotel se nalazi u zgradi koja je stara pet vekova i nekada je bila samostan. Ima dosta renesansnog šmeka, prozori su toliko visoko postavljeni da morate da koristite ugrađene stepenice da biste ih dosegli. Osećaj kad se probudite u jednoj ovakvoj prostoriji je pa skoro nadrealan.
Jedan od najboljih stvari koje smo uradili na ovom putovanju je bila duga vožnja biciklima po Toskani. Nema guranja sa turistima po gradu, već širina, pogled na predivnu prirodu, čempresi, maslinjaci, vinogradi, brdašca, a na njima stari utvrđeni gradovi, u nekima više preovlađuje renesansni, a u drugima gotski stil.
Na ravnom putu, i kada se spuštamo nizbrdo, je zanimljivo, međutim uzbrdo može da bude veoma naporno. To su mali putevi gde jedva da ima nekog saobraćaja tako da možete bezbedno da vozite i u miru uživate u krajoliku. Cela tura je organizovana, vođa i vlasnik agencije je Pijetro, veseo i srdačan gospodin. Sa nama u grupi su još dva američka para, i u početku smo svi malo rezervisani, na kraju dana zbog adrenalina i lepote koja nas okružuje, svi smo veoma opušteni, puno se smejemo, da smo ostali duže verovatno bih se ponovo videla sa njima.
U gradiću San Gimignano uživamo u predivnom pogledu, a i u hrani. I dok obilazim prostrani trg okupan jutarnjim suncem, razmišljam koliko je Italija lepa zemlja, toliko istorije i umetnosti, skoro poželite da se cela zemlja pretvori u muzej, da se zaštiti od bilo čega što može da naruši njenu lepotu.
Ovde negde smo imali problem sa jednim biciklom, pa smo morali malo da čekamo, što nam nije nimalo smetalo. Ne sećam se više kako se ovo malo mesto zvalo, ali zapamtila sam da je Pijetro rekao da tu želi da se penzioniše kada bude vreme za to. Sigurno tu priču priča svakoj grupi sa kojom putuje. Obećala sam mu da ću napisati prikaz za njegovu turu na tripadviser-u, što se nikada nije desilo. Ipak, evo sada da se iskupim, ovde možete videti njegove usluge, ako ikada poželite da se vozite biciklom po Toskani, a ne koristite svoj.
Kada smo se obreli u gradiću Monteriggioni, posetili smo podrum vina, na glavnom trgu, gde je bila organizovana i degustacija istog. To je oblast u kojoj se proizvodi čuveno italijansko vino Chianti, tako da je prezentacija bila uglavnom vezana za to vino.
E baš tu sam probala i Vino Santo, zajedno sa biskotima, i svidelo mi se puno. Eto, ne moraju biskoti da se jedu samo uz kafu.
Ali avantura se nije završila tu, posle smo nastavili za Sijenu, slike otuda pogledajte ovde.
