Prošlog vikenda sam bila na pijaci, i, gle čuda, pošlo mi je rukom da nađem sveže višnje. To je za mene bila baš velika radost jer se u Americi sveže višnje retko nalaze. Pre toga sam zimus pronašla neke zamrznute turske višnje i tako saznala da smo preuzeli tursku reč za ovo voće. Doduše, ima ovde odskoro da se kupi u supermarketima i zamrznuta mešavina višanja i trešanja. Upravo zbog svega toga, svaki put kad ih pronađem, osećam se kao da sam pronašla neko sakriveno blago, i onda uzbuđeno planiram šta ću od njih da pravim.
Setila sam se ovog čokoladnog kolača sa šljivama, vrlo malo sam izmenila recept, dodala mu lešnike, koji su kolaču dali lepu teksturu i vrlo prijatan ukus, i dobila zaista vrhunski voćni kolač. Mogla bih da kažem da su ovakva poslastice my signature cakes. Američke višnje su bile vrlo svetle crvene boje, čak sam se uplašila da li su dovoljno zrele i ukusne, ali njihova neverovatno moćna i osvežavajuća aroma me je u mometnu razuverila.
Ako volite višnje u kolačima probajte i ove poslastice:
- Zimska pita sa višnjama i trešnjama
- Kolač sa višnjama i pomorandžom
- Čokoladni hleb sa višnjama
- Američka pita od višanja i trešanja
Skoro sam bila na jednoj vrlo lepoj izložbi. Zapravo bila sam dva puta, toliko mi se svidela. Volim muzej gde se nalazi izložba, često ga posećujem sa decom, nalazi se pored trga koji zbog svoje arhitekture izgleda vrlo evropski, tako nešto se retko viđa u Americi. Ta specijalna izložba je bila posvećana majolici, posebnoj vrsti keramike, koja je bila veoma popularna u drugoj polovini 19. veka. Iako danas izgleda pomalo kič, suviše šareno i napadno, nekada je to bio simbol dobrog ukusa i statusa. Izložba je postavljena u renoviranoj zgradi koja je aneks muzeja, nekadašnja bogataška kuća, i ceo prostor izgleda neobično raskošno i lepo. Nema čovek često priliku da vidi štuko dekoraciju koja nije više puta prefarbana, i zaista sve odiše vrlo prefinjenim luksuzom.
Majolika je interesantna keramika, sa inovacijom i pojeftinjenjem njene proizvodnje ti umetnički predmeti su postali po prvi put dostupni srednjoj klasi. Inače prvobitna i nešto drugačija majolika je nastala još u renesansi, u Italiji. Svoju najveću popularnost je dostigla u vreme viktorijanske Engleske. I u Americi njena proizvodnja je bila popularna, posebno na Istočnoj obali, pa i u Baltimoru. Kada je otkriveno da je olovo, koje se nalazilo u glazuri, opasno po ljudsko zdravlje, njena proizvodnja više nije bila aktuelna.
Komadi keramike na izložbi su zaista vredni i poznati, dosta ih je preneto iz Engleske, a meni je posebno bilo interesantno posuđe, recimo tanjiri za ostrige, činija za jagode ili špargle, itd. Ima tu puno interesantnih detalja i rešenja, prikazi egzotičnih životinja i flore, i raznih tema. Svaka radionica je imala svoj prepoznatljiv dizajn. Tu su i vaze specijalno pravljene za stabljike celera, iako sad to zvuči bizarno, nekada su se te vaze sa celerom držale na stolu i bile su znak da je ta kuća dobrostojeća. Uopšte svi ti predmeti od majolike nekada su bili statusni simbol.
Razmišljala sam o tome da li danas postoji nešto slično što šalje istu poruku. Pitala sam svoje prijateljice šta one o tome misle. Zavisi od zemlje i kulture, recimo u Srbiji i Americi statusni simboli se razlikuju. Takođe to dosta varira u zavisnosti od klase. Dobro, šta su to danas statusni simboli u Americi za jaču srednju klasu? Pored nekretnine i njene lokacije, tu je i posedovanje određenog automobila, po mogućstvu Tesle, zatim angažovanje raznih servisa koje obavljaju sve ono što su nekada same žene radile po kući, od čišćenja kuće do pripreme hrane. Što se tiče brendova kada je u pitanju garderoba to nije baš toliko izraženo kao kod nas, ali ima i toga, samo što su drugačiji brendovi aktuelni. Nakit i parfemi ih nešto ne interesuju previše. Zatim putovanja su vrlo važna. Biti fit – to je još jedan pokazatelj statusa, što podrazumeva odlazak u teretanu kao i opsednutnost zdravom ishranom. Onda dolaze na red deca, važno je u koju privatnu školu idu, pa onda odlazak dece na dobar fakultet, studiranje na Ivy League koledžu je najveći ponos svakog američkog roditelja. Pa razne vannastavne aktivnosti, i naravno uspeh dece na njima.
Dobro sve to stoji, ali da li postoji nešto kao komad posuđa ili umetnički predmet a da je to danas statusni simbol? Razmišljali smo neko vreme drugarice i ja i na kraju nismo mogli da se setimo.
Baš kad smo bili na pijaci, sa početka teksta, ćerka me pita kako to da ima toliko ljudi i zašto kupuju stvari koje su mnogo skuplje nego u prodavnici. Posle se setila pa mi je rekla da ljudi najverovatnije dolaze na pijacu, iako je skupa, da bi bili viđeni. Eto, i odlazak na pijac može da bude statusna stvar.
Čokoladni kolač sa višnjama i lešnicima
sastojci:
150g čokolade, tamne ili poluslatke
130g putera
200g brašna
70g lešnika krupnije iseckanih
Prstohvat soli
1/2 kašičice cimeta u prahu
1 kašičica praška za pecivo
150g šećera
2 jajeta, na sobnoj temperaturi
1 kašičica ekstrakta vanile
150ml jogurta
250g višanja (koštice uklonjene)
priprema:
Najpre otopite čokoladuna pari ili u mikrotalasnoj rerni. Skinite je sa vatre i dodajte joj puter, iseckan na manje kocke, da se i on istopi. Smesa treba da se malo ohladi.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite okrugao pleh, prečnika 23cm, tako što ćete ga dobro namazati puterom, ili obložiti papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte prosejano brašno i iseckane lešnike (deo sačuvajte za posip), so i prašak za pecivo.
U većoj posudi mikserom ulupajte šećer i jaja dok ne dobijete 2-3 puta naraslu smesu. U to umešajte ekstrakt vanile, rastopljenu čokololadu i puter, zatim smesu sa brašnom, i na kraju jugurt. To sve mešajte varjačom. Kad ste dobili ujednačenu smesu stavite je u pripremljeni pleh. Zatim u testo ređajte višnje kao na slici. Na kraju sve pospite iseckanim lešnicima.
Pecite kolač na srednjoj rešetki oko 50 minuta, dok čačkalica ne izađe čista kad se zabode u testo.
Kad je kolač gotov ostavite ga par minuta u plehu, a zatim izvadite i stavite na tanjir za služenje. Služite kolač još dok je malo topao.
