Savršena limunada
Iliti limunada sa voćem i začinskim biljem. Ovo je trenutno najpopularnije piće u našoj kući. Skoro svaki dan ga pravimo. Deca obožavaju da prave ovakvu limunadu, a i da je piju. I ranije smo je rado pravili i konzumirali, jedino smo odskoro počeli da dodajemo voće, i to razno, bobičasto voće, grejpfrut, ananas, itd. Došli smo do zaključka da su ipak maline najbolje. Mi koristimo smrznute, jeftinije su a i dodatno hlade napitak.
Bili smo skoro u nekom fensi restoranu u Njujorku, i probali smo nešto slično, zapravo isto, samo što su korišćene izgnječene kupine. Ipak, naša limunada je još ukusnija, jer smo dodali bosiljak, pored nane. Da, on se super slaže sa limunom, i malinama. Takođe, koristili smo tajlandski bosiljak, on ima malo slatkastu aromu. Ja bih stavila i matičnjak, ali nije mi nikao ove godine.
I mi uvek mešamo limun i limetu. Ja obožavam limetu, pogotovo u koktelima, savršeno ide uz skoro sve. Tu je i đumbir, sitno iseckan, daje dobar ukus a i veoma je zdrav.
Izbegnite šećer i dodajte med, ukoliko hoćete zdravu varijantu. Meni je dobra i kad nije zaslađena uopšte.
Sastojci:
1/2 limuna ili limete po osobi
1 manji komad svežeg đumbira, očišćenog i sitno iseckanog
Šećer ili med prema ukusu
3-4 kašike listića svežeg začinskog bilja (nana, matičnjak, bosiljak)
2 pune šake zamrznutih malina
Puno kocki leda
Voda
Priprema:
Iscedite limun i limetu u većem bokalu. Dodajte iseckani đumbir, i šećer tj. med. Dobro promešajte dok se šećer ne rastvori. Dodajte začinsko bilje i krajem od varjače probajte da ga malo izgnječite, da bi pustilo aromu.
Stavite maline, njih takođe možete da malo izgnječite, ili ih ostavite cele. Promešajte sve. Dodajte puno leda i na kraju vodu. Još jednom promešajte limunadu i služite je.
Možda nije loše da stavite u čaše, pored slamčica, i izdužene kašičice, da bi lakše nahvatali voće.
Sledeći put vam pravim još jedan savršen napitak, koji nikad ne stignem da uslikam jer se odmah popije. U pitanju je koktel sa izblendanim ananasom, đumbirom i sokom od limete, belim rumom i šampanjcem. Nazvalali smo ga Sponge Bob (Bob Kockalone) i sad ga uvek pravimo kad su neka veća okupljanja, gosti ga obožavaju.
Pade mi na pamet i ovo piće sa voćem i bosiljkom, pronađite ga ovde.
Uživajte!
O Baltimoru iz prve ruke, i prolećni takosi
Volim Baltimor, grad u kojem živim, čini mi se još više od pre neki dan kad se desilo ono o čemu svi pišu i komentarišu. Bili smo pre neki dan u Njujorku, i svi su nas, saznavši odakle dolazimo, zapitkivali: Iz Baltimora ste, kako je sad tamo?Dobro je, mislim, uobičajno. Na doručku, u hotelu, uključeno nekoliko televizora, i opet vesti iz Baltimora. Definitivno ljudi vole da prežvakavaju jednu te istu temu po sto puta.
 |
| Baltimor je grad krovnih terasa, sa kojih je najbolji pogled. Desno je simbol grada – plava kraba. |
I dok sam se ja već jutro posle događaja osećala ok – sažvakala sam lošu noć i pljucnula je, što je veoma tipično za mene, neki bi to nazvali mehanizmom odbrane – drugi su bili pod mnogo većim utiskom. Moja komšinica kaže da je to bio njen najjači utisak u životu posle 11. septembra. Ipak, to je nije omelo da sutradan rano ode sa porodicom na doručak u restoran, i u inspekciju kraja. Kaže da je kod nas sve u redu.
Srećem drugu prijateljicu, Mercedes, iz Argentine, živi u kraju koji je bio zahvaćen nemirima, kaže, stvarno ne znam zašto su se svi tako uzbudili, koliko sam ja takvih nereda preživela u Buenos Airesu. I ja isto, mislim se u sebi. Možda su me ti raniji događaji ojačali, pa se sada lako ne uzbuđujem i ne pravim paniku.
 |
| Moj omiljeni deo grada, Butchers Hill. |
Događaj se desio u prošli ponedeljak, nisam ni htela da pišem o tome, kako da vam kažem, imam osećaj da se svi grebu o tu priču, i novinari, razni analitičari i političari, svi u tome vide neku duboku filozofiju, iskreno na ovome se grade karijere. Ustvari sam događaj nije bio toliko strašan, ima mnogo potresnijih priča širom sveta, i stvari su mnogo jednostavnije od onoga kako se predstavljaju. Osim toga, mislim da ljudi koji nisu iz Baltimora nemaju pravu predstavu o tome šta se tu zapravo desilo.
Dakle, pre toga događaju su danima bile manje demonstracije zbog pogibije mladića za čiju smrt se smatralo da su odgovorni policajci. Jednog dana su se stvari otele kontroli, nedovoljan broj policajaca na ulici, i protest je prerastao u vandalizam, jednostavno huligani su iskoristili situaciju i počeli da prave haos, uništavaju i kradu, pa i da fizički ugrožavaju druge. Dosta godina sam provela na ulicama na demonstracijama pa mislim da mogu da napravim razliku između opravdanog protesta i besmislenog nasilja. Srećom nije bilo nijedne žrtve, i to je najvažnije.
 |
| U mojoj ulici. |
Ono što je izazvalo toliko veliku pažnju medija širom sveta, pored nereda i angažovanja nacionalne garde, jesu slike neverovatnog siromaštva i zapuštenosti pojedinih delova Baltimora, i to u jednoj od najbogatijih zemalja na svetu. I ja sam imala sličan utisak kada sam se po prvi put našla u propalom delu jednog grada u Njudžersiju, kolima smo prolazili, posmatrala sam ljude na ulici, očima nisam mogla da verujem. Sada znam šta je uzrok tome, jednostavno ovde ima vrlo različitih ljudi, sa različitim vrednostima, kulturom, ambicijama, itd, otuda i tako velike razlike među njima.
Pošto su danima kružile slike one ružnije strane Baltimora, mislila sam da nije fer da ga ljudi tako zapamte, otuda moja potreba da nešto kažem – slikom i rečima – u njegovu odbranu. Baltimor, koga još nazivaju i Charm City (Šarmantni grad), je poseban grad, sa dugom i turbulentnom istorijom, a pre svega su posebni ljudi koji u njemu žive, koji se toliko trude da grad bude bolji, koji vredno rade da unaprede ovu zajednicu, i prava je šteta da se to ne ispriča.
Pored opasnih, u Baltimoru postoje i jako lepi delovi, pogotovo oni uz vodu. Ni u jednom američkom gradu nisam videla tako lep Waterfront (priobalje), to je pravi grad na vodi. Ovde se završava veliki Chesapeake zaliv i zbog mirne vode tu je mnoštvo marina sa prelepim brodićima. Postoji dugo šetalište uz obalu, kilometrima prati gradski zaliv, idealno za rekreaciju. Trčim tuda često i to mi je kao izlazak u grad, mnogo lepo obučenih ljudi, razni mirisi iz restorana koji se mešaju sa mirisom mora (da, ponekad miriše na more), blagi vetrić, sve to me uverava da je dobro što živim u ovom gradu i da tako treba i da ostane.
A život u američkim gradovima uopšte nije tako jednostavan. Za to treba dosta truda, velika tolerancija i da si ok sa činjenicom da plaćaš veći porez nego ljudi u predgrađu a zauzvrat dobijaš mnogo lošije komunalne usluge. To je sasvim drugačije nego kod nas.
 |
| Pogled na glavnu luku, stecište mnogobrojnih turista. |
Ako malo pročeprkate po istoriji Amerike tokom druge polovine dvadesetog veka, shvatićete zašto je u gradovima koncentracija siromašnog stanovništva i kriminala velika. Jedna od ključnih godina iz tog perioda je svakako 1968, kada je ubijen Martin Luter King, što je izazvalo veliki bunt crnačkog stanovništva po gradovima širom Amerike. Mislim da je to veoma dobro opisano u knjizi Middlesex, u pitanju su nemiri u Čikagu. U tim nemirima Baltimor je dosta stradao, i to donekle objašnjava zašto su skorašnji događaji ostavili dubok utisak na mnoge – to je uvek tako kada se istorija ponavlja. Posle haosa kasnih šezdesetih, grad je počeo da propada, mnogo belačkog stanovništva je pobeglo u predgrađe, ostavljajući brojne kuće u gradu da zvrje prazne, a tom talasu migracije je dodatni podstrek dala dobro razvijena mreža puteva i dostupnost automobila. Prosto rečeno, život je postao lakši, jednostavniji i sigurniji van gradova. Sa stanovnicima su se iselili i biznisi, nikli su šoping molovi, škole, bolnice… a gradovi su postali naseobine siromašnih, zapušteni i štrokavi, puni kriminala. Ljudi iz predgrađa su retko zalazili u njih.
Na to treba dodati još jedan veoma važan detalj. Nekako paralelno sa tim događanjima došlo je do smanjivanja broja niskokvalifikovanih poslova, čak i pre autsorsinga koji će se pojaviti 90-tih godina, jednostavno uvedena je automatizacija, i više nije bilo posla za toliko ljudi. Nekada se i bez škole jako lepo zarađivalo u Americi, a onda je tome došao kraj.
Nezaposlenost je dovela do još većeg kriminala, a osamdesetih se pojavio krek, vrsta jeftine droge, koja je bukvalno dokrajčila gradsku populaciju. Iz gradova je nestao život.
Onda dolaze 90-te i sa njima polako počinje interesovanje za povratak u gradove, uglavnom među mlađom populacijom. I Baltimor je počeo da se izgrađuje, kao i drugi veći gradovi, deo uz vodu gde je bila luka puna stovarišta i magacina je preuređen do neprepoznatljivosti. Izgrađeni su luksuzni stanovi i kuće, hoteli, muzeji, čuveni akvarijum, kvartovi su počele da se revitalizuju, i grad je uspeo da izbegne sudbinu Detroita. U Baltimoru je posle 2000. godine došlo i do velikog baby boom-a, pre neki dan smo brojali, u mom bloku, gde postoji ne tako veliki broj kuća, ima čak 14-oro dece starosti ispod sedam godina. Grad je prepun mladih bračnih parova sa malom decom. I to se sve dešava u boljim krajevima, tamo gde je sirotinja stanje nikako ne ide na bolje.
 |
| Harbor East, novi fensi centar. |
Zaista je teško pomoći ljudima iz tih krajeva jer siromaštvo je kao začarani krug. Tu se tek vidi koliko okolina utiče na život pojedinca. Zamislite ogroman broj porodica gde imate samohrane majke sa puno dece koja odrastaju bez očeva, veliki procenat trudnoće među tinejdžerkama, zamislite populaciju punu dilera i uživaoca droge, zamislite veliki broj dece koja napuštaju školovanje pre vremena, zamislite decu prepuštenu ulici, koja jako rano bivaju uvučena u raznorazne kriminalne aktivnosti i zbog toga završavaju u zatvoru, a posle toga je vrlo teško vratiti se u normalan život, zamislite ljude gde postoji veliki broj ubistava, obračuna gangova, i što je najgore, svi oko vas tako žive, nemate izmešanu populaciju, ne znate za bolje, eto to je takav život.
I znate šta, ja sam ovih dana puno čitala o tome šta se sve pokušavalo sa ciljem da se stanje tih siromašnih zajednica popravi i jedva da je bilo nekog uspeha. Grad je potrošio mnogo novca u izgradnju novih i lepših stvanova za siromašne, iskreno, mnogi naši ljudi bi bili presrećni da imaju takav smeštaj. Posle Njujorka i Bostona, Baltimor je grad koji najviše troši na obrazovanje, a rezultati su više nego poražavajući. Da ne pominjem razne projekte koji pomažu tim ljudima. Iako tako ne izgleda, ali ovde se dosta studiozno pristupa rešavanju ovog problema, ima puno istraživanja, raznih ideja i projekata, nije baš da su ti ljudi prepušteni sami sebima. Evo danima već čitam u Washington Post-u o ideji da se porodice iz tih siromašnijih krajeva izmeste iliti dobiju vaučere da žive u boljim krajevima. Već su radili na tome, ali nije bilo rezultata, jer su deca bila starija, već oformljena kao ličnosti, sad hoće da pokušaju sa porodicama sa mlađom decom.
Takođe, pored socijalne pomoći, koja jeste mala ali je to ipak pomoć, deca iz siromašnih porodica u školi dobijaju besplatnu hranu, uniforme i produženi boravak, tu su i bonovi za hranu, ponegde besplatan prevoz, itd. I znate ko sve to plaća, plaćaju ljudi iz boljih krajeva kroz poreze, i da se ne lažemo to nisu nikakvi bogataši, već srednji sloj. U interesu grada je da takvih ljudi bude sve više, jer tako se ima više para za pomoć siromašnima, ali teško da će sa ispadima poput ovog od pre neki dan, ljudi dolaziti ovamo, jer niko neće da rizikuje svoju bezbednost. Taman je počelo sve da se menja na bolje u gradu i sada će opet trebati mnogo godina da se promeni percepcija ljudi sa strane.
 |
| Ovde je moja teretana, druga kuća. |
Kad bolje razmislim, ceo događaj je bio proizvod pogrešnih odluka, kako od onih koji su rušili grad, tako i onih koji upravljaju gradom. Tako, recimo, učesnici nemira su najviše uništavali kraj u kome žive, tek sad neće biti prodavnica, apoteka i ostalih biznisa, ionako ih ima jako malo, a to će ih sigurno pogoditi. Jedna od tužnijih stvari je to što je zapaljen dom za stare u izgradnji, a neki ljudi su u vatri izgubili i svoje domove. Huligani su čak sekli creva koja su vatrogasci koristili da ugase požar.
Možda na najbolji način ovo društvo opisuje genijalna TV serija Žica ili The Wire, napisao ju je novinar Baltimore Sun-a, koji je radio na ulicama Baltimora izveštavajući o kriminalu. Vrlo potresna ali istinita priča o tome kako funkcionišu stvari od vrha, mislim na političare, pa do dna, mislim na obične ljude.
Ima jedan deo serije kada Karketi (Carcetti) neočekivano pobeđuje na izborima za gradonačelnika Baltmora. Na početku je pun entuzijazma, ima viziju o boljem i lepšem gradu, želi da svi u njemu imaju podjednake šanse, hoće da pomogne siromašnima, ali stvarnost je drugačija, previše interesa postoji u politici, svako vuče na svoju stranu, više se ne bavi onima kojima je pomoć najpotrebnija, sva svoja obećanja je pogazio, i tako Karketi postaje još jedan u galeriji otužnih i nesposobnih gradonačelnika ovog grada. Da, to je fikcija, ali ona nepogrešivo opisuje stvarnost.
 |
| Levo, čini mi se najuža kuća u Baltimoru. |
Tako je i sadašnja gradonačelnica grada razmišljala nekada. U međuvremenu se više puta pokazala kao nedorasla svom zadatku. Iskreno, ja uopšte ne pratim televiziju, ne gledam lokalne vesti, možda je i bilo dobrih stvari koje je uradila, istina u Baltimoru se veoma puno gradi i mnogo se na bolje promenio, i naravno nije lako biti na čelu jednog tako podeljenog grada sa toliko problema, ali bilo je par gafova sa njene strane koje nikako ne mogu da razumem.
Najveći je, naravno, onaj koji je izavao skorašnji haos. Za razliku od naše zemlje, ovde gradovi kontrolišu policiju, gradonačelnica je direktno odgovorna za dešavanja u policiji. Incident je mogao da se izbegne da su ispoštovana pravila, ali nisu. Stradali čovek, pa bio on najveći kriminalac, nije zaslužio takvu smrt. Dešava se, nekad se stvari otmu kontroli, ali nasilja nije smelo da bude, ni od strane policije ni od strane huligana. Gradonačelnica se i dalje dobro drži, izgleda da ima podršku svoje stranke, što i ne iznenađuje jer protivnička stranka je poslednji put vladala ovim gradom 1967. godine.
Drugi gaf, možda će se vama učiniti smešan ali mi koji finansiramo gradski budžet ne mislimo baš tako, se zbio kada smo pre par godina dobili mesečni kalendar velikog formata od grada. Bio je već mart mesec, malo se zakasnilo, a u njemu fotografije gradonačelnice sa đubretarima, u raznima situacijama, izvan đubretarskog kamiona, u njemu, i taj rad. Ona je stvarno lepuškasta žena, ali ko želi da mu takve slike vise na zidu? Takođe, uz kalendar su išle nalepnice da obeležiš kojim danima da iznosiš đubre, kao da je problem da se zapamti da u sredu ide regularno a u petak đubre za reciklažu. Kalendar je iz poštanskog sandučeta otišao direktno u đubre za reciklažu. I dalje nam stižu kalendari, istina na početku godine, tema sa đubretarima je uvek prisutna. Uverena sam da se radi o nameštanju posla nekoj štampariji ili “genijalnoj” marketinškoj agenciji koja je ovaj vid promocije osmislila. Štampanje nekoliko stotina hiljada kalendara o trošku poreskih obveznika – nije loša tezga, zar ne?
Još jedan razlog, nešto ličniji, da budem nezadovoljna gradonačelnicom je i to što biblioteka u našem delu grada ne radi već tri i po godine, navodno se renovira, ne znam u čemu je problem, tako da moja i druga deca iz kraja nemaju pristup knjigama, a zna se koliko je to važno u tom uzrastu. I nije samo zbog knjiga, u našoj biblioteci smo imali sjajne programe za bebe i malu decu koje je vodila jedna fenomenalna osoba po imenu Glorija. Ne mogu da vam opišem koliko je meni značio taj program, iako nikog nisam poznavala kada sam došla u Baltimor zahvaljujući njemu upoznala sam toliko ljudi, neki su mi postali veliki prijatelji. To je bilo sjajno mesto za druženje i razmenjivanje saveta vezanih za decu, tu su deca učila pesmice i igrala se sa vršnjacima. Novim roditeljima je to iskustvo uskraćeno, iako se najviše novca od poreza dobija upravo iz našeg dela grada.
E sad ću da vam pričam o tome zašto je ovaj grad tako izuzetan i zašto volim njegove stanovnike.
Zamislite subotnje prolećno jutro, vi u gradu, krenuli ste malo da prošetate sa decom, srećete puno ljudi jer su svi krenuli na branč, tu nedaleko od vas grupa žena je montirala sto na trotoaru ispod lipe, sede i štrikaju dok ispijaju kafu, to im je sastanak kluba. Tu pored njih je moja omiljena antikvarnica, mesto gde obično nabavljam posude u kojima fotografišem jela, volim da svratim jer žena koja je vlasnica ima dve mačke a deca vole da se igraju sa njima. Nastavljamo šetnju ka malom trgu gde je pijaca. Tu obično kupimo neko pecivo, a ima i dobar hleb da se nađe, nešto povrća i voća, sednemo da odslušamo živu muziku, neki i igraju uz nju. U međuvremenu smo sreli puno poznatih lica, poznanike i prijatelje, malo popričli sa njima, onda nastavili šetnju. Obično u ovo vreme godine ima dosta događanja, parade na ulicama, razni koncerti po parkovima, manifestacije u čast raznih istorijskih događaja, ne bi bilo čudo da naiđemo na tako nešto. U to vreme svi restorani i bašte su puni, svi uživaju u lepom danu. Opet, ima dosta ljudi koje trče ili voze bajs. U Baltimoru ima dosta mladih ljudi. Krećemo ka parku, idemo ulicom sa kaldrmom i tragovima šina, nekada su ovde prolazili tramvaji, sa desne strane je obala, posmatramo taksije na vodi koji se pune turistima, tu je i veliki “gusarski” brod, koji redovno operiše svaki dan, tokom dana na njemu ima najviše dece, noću se tu voze stariji i konzumira se alkohol. Dok se vozite njime, dobar je pogled sa vode na grad.
U parku ima puno dece. To je pravi internacionalni park jer često u njemu ima roditelja i dece iz raznih delova sveta, čini mi se iz Evrope ponajviše. Mnogi od njih rade za Džons Hopkins, jednu od najvećih i najboljih bolnica u Americi, ona privlači dosta doktora i istraživača iz celog sveta. To je ovde u gradu i najveći poslodavac, čini mi se.
U tom istom parku, jutro posle haosa u gradu, sam provela veći deo dana sa decom, jer škole su bile zatvorene taj dan. Tu su bile moje prijateljice pa smo pričale o burnoj noći. U nekom trenutku nam se pritajeno približava novinar Vašington Post-a, i onako preko plota nas tihim glasom pita za utiske. Srećom, nemam poseban utisak, po pravilu sam poslednja saznala za nemire, tek onda kad mi je muž poslao poruku da se ranije vraća sa posla, i kad sam čula helikoptere iznad sebe shavtila sam da nešto nije u redu. Malčice sam se uplašila kad sam čitala postove ljudi iz Baltimora na FB, dosta njih je unosilo nepotrebnu paniku. Da, i u jednom trenutku smo saznali preko Next Door-a, vrlo korisne aplikacije zahvaljujući kojoj vam stižu poruke za sva dešavanja u komšiluku, da se ljudi okupljaju da brane kraj, što srećom nije bilo potrebo. Ipak, pojavila se grupa maskiranih tinejdžera koji su išli okolo i pokušavali da obiju radnje, između ostalog je stradao jedan hipi bike shop, nešto kao simbol kraja.
Moja drugarica je rekla novinaru da su te noći ti isti mladići udarali nogama o njena vrata, njena kuća je na uglu i uvek je meta razih budala, oni su posmatrali sa sprata. U jednom trenutku komšija preko puta izlazi iz kuće, inače neki ratni veteran, i počinje da ih grdi i viče na njih, oni da bi mu se osvetili uništavaju dva automobila ispred njegove kuće, iako kola naravno nisu bila njegova.
Čitava priča sa novinarom je izgledala nekako nadrealno, kao scena iz serije House of Cards, valjda zato što je jedna scena snimljena u ovom parku, u trećem delu. Moram da vas razočaram, ta serija nije snimana u Vašingtonu, iako se dešava tamo, već u Baltimoru.
 |
| Odlazak na posao brodićem, na drugu obalu zaliva. |
Tog jutra moj FB se preplavile slike prijatelja koji su se slikali sa pripadnicima nacionalne garde i poruke ljudi da se organizuju da pomognu ljudima čiji su kuće i biznisi stradali. Ne znam, ja bih očekivala bes i tugu, ipak stanovnici Baltimora su bili iznad toga, stvarno su se organizovali i pomogli onima kojima je trebala pomoć, čak su kupovali kafu pripadnicima nacionalne garde i vatrogascima.
Kad smo već kod toga, stanovnici Baltimora su stvarno specijalna sorta ljudi i sad ću vam dati primer. Kad je skoro u požaru stradao mali kafe u blizini, komšije su za par dana skupile oko 10.000 dolara i vlasniku koji živi sa majkom na spratu dali novac. Nije imao osiguranje, uskoro ponovo otvara kafe. Ovde se veoma podržavaju lokalni biznisi, čak i kada su usluge skuplje nego drugde. Nekada ih je u gradu bilo mnogo više, o tome svedoče izlozi na kućama koje su u međuvremenu preuređene u stambene jedinice. Zato su radnje koje su preostale – ili nove koje se otvore – toliko dragocene.
I da, uvek tu postoji rasno pitanje, a to je po pravilu magnet za medije. Moje iskusutvo je da to nije problem u Baltimoru, iako to svi potenciraju. Nerviraju me novinski članci u kojim kažu da su eto belci u Americi odahnuli zato što su među optuženim policajcima pola njih crne rase. Mislim da to nije fer zato što na vodećim funkcijama u gradu nisu belci, a oni su i znatna manjina u populaciji grada. Istina je da ovde ima dosta međurasnih brakova, imate dosta uspešnih crnaca, ne samo u sportu i zabavi, a neki su potekli upravo iz tih siromašnih krajeva.
Nekada je život crnaca u Americi bio tragičan, ali stvari su se dosta promenile. Šta više, govor mržnje je ovde jako neprihvatljiv, eto, recimo, nije smelo da se kaže za izgrednike da su huligani već protesnici. Ovde se jako pazi da se crnačka populacija ne uvredi, valjda je razlog tome white guilt, osećaj krivice belaca, novi izraz koji sam od skoro naučila. I uopšte tolerancija je ovde na veoma visokom nivou, jer zamisliti kako bi izgledalo da je drugačije, kada ovu zemlju čini toliko nacija, vera i rasa.
Primetila sam da ljudi koji dolaze sa strane imaju drugačiji odnos prema tom problemu. Na kraju, mi ne nosimo taj teret prošlosti. Jednom prilikom sam radeći na projektu vezanom za Bili Holidej, koja je živela u mom kraju, predlagala idejna rešanje za majce sa njenim likom, i onda sam pomenula verziju belog printa njenog lica na crnoj majci, i onda su svi skočili, ne, nikako… ne razumeš ti to.
Kad smo već kod mog komšiluka moram da pomenem i našu mesnu zajednicu, ali nije to kao kod nas, to su više neformalne organizacije u kojima se volontira. Da vidite samo sa kakvim profesionalizom one funkcionišu, koliko je tu uloženo vremena i rada, neverovatno. Naša organizacija ima sastanak jednom mesečno u školi, i sastanak traje u minut. Tu se raspravlja o raznim idejama, problemima, dolaze investitori, jer njihova rešenja moraju da prihvate stanovnici kraja, i tu se pojavljuju funkcioneri grada da odgovore na razna pitanja. Svaka organizacija ima svoje manje grupe i projekte, recimo kod nas postoji grupa za baštovanstvo, koja se okuplja oko javne gradske bašte, pa Bili Holidej projekat, pa ona za ulepšavanje kraja, itd. Redovno izlazi i distribuira se glasnik sa najvažnijim temama i najavama. Godišnja članarina je 10 dolara. Da, često se organizuju “patrole”, više kao šetnje sa decom i kučićima, da bi se ljudi osetili bezbednije u kraju.
 |
| Popularno mesto za venčanja i fotografisanje. |
Jedan od razloga zašto mi se Baltimor dopada je i prisna atmosfera, kao kod nas u manjim gradovima. Recimo, ovde ljudi obožavaju da “vise” na stepenicama ispred svoji kuća (stoops), tu sreću komšiluk, ćaskaju. Neki čak iznesu bazen za decu na trotoar pa se ona tu brčkaju, neki pak ogroman televizor na kome prate važne utakmice. Drugi ljudi iznesu gitare pa sviraju i pevaju. U Baltimoru su vrlo česti događaji koji se zovu block party, gde se okupi komšiluk pa se jede i sluša muzika. Jednom sam videla veoma interesantnu stvar, u nekoj maloj uličici postavljen sto celom dužinom bloka, i tu ljudi sede i jedu, još jedan block party.
Za Baltimor kažu i da je “grad komšiluka”, i to je zaista tako. Svako ko se iseli odavde, pogotovo u predgrađe, to oseća, i najviše mu to nedostaje, ta povezanost i prisnost zajednice. Toga u Americi nema puno i kao što rekoh, zato je ovaj grad poseban.
Toliko sam se raspisala a nisam vam rekla još mnogo toga što čini ovaj grad. Nisam pomenula da je ovo grad sa dugom istorijom, mnogo prvih i važnih stvari se desilo baš u njemu, da ima divne besplatne umetničke muzeje svetskog ranga, pune zaostavština bogatih porodica koje su nekada ovde živele, da ima divna mala pozorišta, i umetnička scena je veoma živa, ima vrhunske univerzitete, i još puno toga.
Ove fotografije koje vidite su napravljene u radijusu od oko kilometar od moje kuće, znači samo mali deo onoga što možete da vidite u Baltimoru. Uživajte u njima.
 |
| Istorijski deo grada, Fells Point. |
 |
| Ova zgrada je nekada bila skladište sada je u njoj hotel. |
 |
| Levo, zgrada u kojoj je snimana čuvena serija Homicide, sad se pretvara u hotel. |
 |
| Još jedan simbol Baltimora, Pagoda, nalazi se u Patterson park-u. |
 |
| Baltimor posle vatrometa u čast 4. jula. |
 |
| U Baltimoru se nalazi ogromna marina. Brodići mu dođu više kao vikendice, u njima vlasnici često prenoće za vikend, slabo ih voze po zalivu. |
Prolećni takosi
Sjajno lagano jelo za tople dane. Nije nužno da pripremljenu hranu stavljate u tortilje, možete da ih jedete i bez njih, ali u tom slučaju obavezno dodajte Feta sir, ali ne onaj naš, već grčki.
Varivo sa leblebijama
U dubljem tiganju na maslinovom ulju dinstajte ceo luk, iseckan na rebarca. Posle 10 minuta dinstanja na umerenoj vatri dodajte mu jedan sitno iseckan čen belog luka, neka se kuva 1 minut, i zatim dodajte veliku zelenu baburu, iseckanu na tanke komade. Nakon 5 minuta kuvanja dodajte leblebije iz konzerve. Posolite i pobiberite jelo i dodajte 1/2 kašike istucanog kumina. Neka se jelo krčka još par minuta, na kraju umešajte sitno iseckan peršun, ili lišće korijandera, i iscedite pola limete. Jelo sklonite sa vatre.
Pirinač sa začinskim biljem
Dok pravite glavno varivo skuvajte pirinač. Operite pirinač, najbolji je onaj dugog zrna, u nekoliko voda, da što više skroba izađe iz njega, to je ono belo što izlazi u vodi. U manjoj šerpici stavite pirinač u hladnu vodu, koja prekriva pirinač oko 4-5cm. Posolite vodu i poklopite šerpu poklopcem. Kad voda počne da vri smanjite dosta vatru i ostavite pirinač da se kuva dok ne postane dovoljno mekan. Kad je pirinač skuvan procedite ga u hladnoj vodi. Oceđenog ga pomešajte sa sitno iseckanim lišćem korijandera i francuskim peršunom. Dodajte mu malo istucanog kumina, so i biber.
Tortilje, pšenične ili kukuruzne
Najbolje je da ih zagrejete u tosteru ili rerni.
Prilog: kisela pavlaka, avokado, rotkice i sok od limete.
Bearnez sos (Béarnaise sauce) i o francuskom peršunu (Chervil)
U mojoj bašti postoje dve biljke koje uvek porane, takoreći su vesnici proleća, mnogo ih volim i uvek im se iznova obradujem kad vidim kako se pomaljaju iz zemlje. Jedna je vlašac, a druga francuski peršun, šervil. O vlašcu je već bilo priče na mom blogu, a sad je red na ovu drugu biljku.
Francuski peršun (Chervil)
Nisam sigurna da je puno ljudi kod nas čulo za francuski peršun, verovatno ga je teško naći, što je šteta, jer ima divnu aromu i veoma se lako uzgaja. A ima miris koji neverovatno podseća na miris šume u rano proleće. Liči na običan peršun, ali su kod njega listovi dosta sitniji, i aroma je drugačija. Jednogodišnja je biljka, za razliku od peršuna koji je dvogodišnja. Inače, ja često koristim ovu biljku umesto peršuna.
Uspeva u rano proleće, već kad počnu da joj izbijaju cvetovi, a to se trenutno dešava, to je znak da je njen kraj uskoro. Zato sam morala da napravim Bearnez sos ovih dana, bez francuskog peršuna to ne bi bilo to. Takođe, koristila sam i ljutiku (shallot) i estragon iz bašte. To što sam pobrojala su esencijalne začinske biljke u francuskoj kuhinji.
Francuski sosevi
Pre nego što se bacim na recept za sos, staviću jedan mali uvodnik vezan za francuske soseve, za one koji vole da nešto nauče o njima.
Pošto su Francuzi vrlo sistematični kada je hrana u pitanju, kod njih postoji jasna sistematizacija soseva ustanovljena od gurua francuske kuhinje. Ova lista koja sledi su 5 najvećih francusih soseva iliti “majke sosevi”, postoji mnogo njihovih derivata koji zavise od sastojaka koje se koriste, ali je način pripreme isti. Ovi sosevi pripadaju francuskoj Haute cuisine iliti klasičnoj francuskoj kuhinji. Tih pet glavnih francuskih soseva su:
– Bešamel sos (Sauce Béchamel), kod nas dobro poznat beli sos koji se pravi od brašna, putera i mleka.
– Holandez sos (Sauce Hollandaise), emulzija koja se dobija od mućenja žumanaca sa otopljenim puterom i sokom od limuna. Recimo da predstavlja obogaćeni majonez. Na blogu već postoji recept za ovaj sos. Postoje i podkategorije tj. varijacije, a jedna od njih je Bearnez sos.
– Velute sos (Sauce Velouté), lagani sos od supe, i brašna i putera, kombinacija poslednja dva sastojka se na francuskom naziva ro (roux).
– Španski sos (Sauce Espagnole), bogatog ukusa, dobija se od potamnelog roa i teleće supe.
– Paradajz sos (Sauce Tomate).
Bearnez sos
Ovaj sos najbolje ide uz stejk, ali se koristi i za pravljenje jaja Benedikt, umesto Holandez sosa. Meni je super i uz ribu i morske plodove.
Sastojci:
5 kašika sirćeta od belog vina
5 kašika belog vina
8 komada crnog bibera u zrnu, veoma krupno samleven, ili istucan
3 kašike, iseckane ljutike
3 žumanceta, na sobnoj temperaturi
115g putera, otopljenog (originalni recept traži “očišćeni” puter, ali i ovakav je ok).
Soli prema ukusu
1 kašičica iseckanog estragona
1 kašika iseckanog svežeg francuskog peršuna
Priprema:
U maloj šerpici zagrejte belo vino, sirće, istucan crni biber i iseckanu ljutiku. Posle par minuta kuvanja doći će do redukcije, kada količina bude oko dve kašike sklonite je sa vatre. Procedite sadržaj i zadržite samo tečnost.
Stavite šerpu sa 1 cm visine vode na vatru da se zagreje, kad počne da ključa, smanjite vatru, na šerpu stavite vatrostali sud od stakla, ali da dno ne dotiče vodu. U sud stavite jaja koje ste umutili u tečnost sa sirćetom, i počnite da sve neprekidno mešate žicom za mućenje, već posle 2 minuta smesa će početi da biva kremasta. Počnite sa postepenim dodavanjem otopljnog putera uz stalno mešanje, posle 2 minuta sos bi trebalo da bude umućen. Ukoliko je suviše gust dodajte par kapi tople vode.
Na kraju umešajte iseckan francuski peršun i estragon, i so prema ukusu. Služite odmah, dok je sos topao.
Teletina Pikata (Veal Piccata)
Ivana, do you think your are still fluent in Serbian, pita me prijatelj, Englez koji dugo godina živi u Americi, dok vodimo konverzaciju o jezicima, što je inače česta tema među nama imigrantima, to je ovde neka vrsta opsesije – kako sačuvati jezik odakle smo došli, kako decu naučiti istim. I moram da kažem da to upšte nije lako. Uložen je ogroman napor i vreme, a rezultati više nego skromni. Nameravam da o toj osetljivoj temi posvetim ceo jedan post, mislim da je važno da se zna koliki je to izazov.
Nego šta je, moj srpski je i dalje odličan, samouvereno odgovaram mom prijatelju sa početka teksta, ali moram da priznam da nekad imam malu sumnju, možda me malecki detalji odaju, možda moji žargoni zvuče prevaziđeno i smešno, zbunim se kad pronađem neke nove, paraju mi uši. Nemoguće, mislim se u sebi, stalno sam u kontaktu sa našim ljudima, čitam naše vesti, pišem blog na srpskom jeziku, znači stalno ga koristim, drugačije je to nekada bilo, sada je mnogo lakše održavati jezik.
Jednom smo tako upoznali Amerikanca srpskog porekla, koji je rođen ovde ali dosta dobro priča srpski. Međutim ima nešto čudno u njegovom pričanju, nešto off što bi Amerikanci rekli, jeste da ima akcenat, ali gramatika mu je sasvim korektna. I onda ukapiramo, njegov srpski jezik je zamrznut u 60-im, 70-im godinama prošlog veka, to je onaj srpski jezik iz domaćih filmova iz tog prioda, verovatno su tih godina njegovi roditelji emigrirali iz Srbije. O, ne, možda će i moj srpski tako zvučati za koju godinu.
Ima jedna anegdota od jutros koja me je inspirisala za ovaj uvod. Sedimo u kafeu rano jutros, deca i ja, ispijam kafu i vodim razgovor sa njima dok čekamo da im se otvori škola. Pričamo šta ćemo da radimo kad dođemo u Srbiju. Pošto smo vrlo glasna i pričljiva porodica teško je da ostanemo neprimećeni. Dok napuštamo kafe prilazi mi jedna mlada žena i ushićeno mi kaže, to je tako divno što pokušavate da svoju decu naučite francuski. Nije francuski, već srpski, dodajem ja, i jedva se suzdržavam da ne puknem od smeha.
Teletina Pikata
Jedan od klasika italijanske kuhinje. Mislim da je to najčešći način na koji pravim teletinu. Možete da koristite piletinu umesto teletine. Volim mirise koji ispune kuhinju svaki put kad pravim ovo jelo.
Moram da dodama da ovde teletina nije tako mlada i mekana kao kod nas, a opet je mnogo skuplja od govedine. To je više kao naša junetina.
Sastojci za 4 osobe:
4 teleće šnicle, kotleti, dobro istučeni kuhinjskim čekićem
So i crni biber
6 kašike brašna
2 kašike maslinovog ili običnog ulja
4 kašike putera
1 ljutika ili manja glavica crnog luka, sitno iseckana
200ml suvog belog vina
150ml goveđe supe ili vode
2 kašike kapra
Sok od pola limuna
Pola šake iseckanog svežeg peršuna
Priprema:
Najpre istucite kuhinjskim čekićem meso, papirnatom salvetom ga prosušite, zatim posolite i pobiberite. Zatim ih uvaljajte u brašno u koje ste umešali ½ kašičice soli. Otresite višak brašna na šniclama.
U tiganju dobro zagrejte ulje na jakoj vatri, zatim pržite teleće šnicle, oko 1-2 minuta sa jedne strane, i isto toliko sa druge, dok ne porumene, zatim ih izvadite iz tiganja.
Potom smanjite vatru, zagrejte 2 kašike putera u tiganju, propržite luk i dodajte belo vino i supu. Varjačom sastružite sve ono što se zalepilo za tiganj, kuvajte sve uz mešanje, dok se sos ne zgusne. U međuvremenu dodajte limunov sok, kapar i crni biber, i soli ukoliko je to potrebno. Na kraju umešajte preostali puter. Stavite u tiganj šnicle da se zagreju i zatim ih odmah služite. Prelijte ih sosem i pospite peršunom.
Služite šnicle uz pire krompir, palentu ili pastu.
Uskršnja jaja, prirodno farbanje i dekoracija
Mnogo volim da dekorišem uskršnja jaja. Kako to radim jednom godišnje uvek nekako zaboravim važne detalje, pa sam pomislila da nije loše da ih stavim na blog, a i drugima mogu da pomognu.
Šta treba da znate u vezi sa dekoracijom uskršnjih jaja
Bela ili braon jaja? Ukoliko farbate jaja lukovinom, razlike u boji gotovo da i neće biti, međutim ukoliko koristite otiske listova, na belim jajima dobićete dosta dramatičniji izgled, kontrast je mnogo veći, kao što možete da vidite na slikama.
Takođe, bela jaja su dobra i kad hoćete da farbate jaja kurkumom. To je zaista dobar način da dobijete baš žuta jaja, što meni nije ranije polazilo za rukom ni kad sam koristila veštačku boju. Kao što vidite na slici žuta jaja imaju finu patinu što im daje dodatni šmek. Ja baš puno stavim mlevene kurkume, oko 6 punih kašika na 12 jaja.
Farbanje jaja lukovinom je i dalje moja omiljena tehnika, sad znam da ne moram da natrpam previše lukovine da bi mi jaja bila crvena. Pošto voda sa jajima i lukovinom počne da ključa, smanjim vatru i kuvam ih još 15 minuta. Posle ne vadim odmah jaja, nego ih ostavim neko vreme dok se voda malo ohladi.
Mramorna jaja su cool, ali mnogo je teško držati lukovinu oko jaja u čarapi. Ukoliko ne poznajete ovu tehniku, ljuskama od crnog i belog luka obmotate jaje, i preko toga stavite čarapu, zategnete je i vežete.
Izbor čarapa uopšte nije tako nebitan kada je u pitanju uskršnja dekoracija. Nikako ne koristite debele najlon čarape. Ukoliko imaju likru velika je verovatnoća da će na jajima ostati otisak njihove teksture, ali to nije toliko upadljivo. Najbolje je da čarapom pokrijete celo jaje, da ne biste imali one funky osmice na jajima. Ja sam ove godine koristila neke čipkane čarape, interesovalo me baš kako će da ispadnu jaja , i nije baš tako loše ispalo, mada sam očekivala veći kontrast. Mislim da ne treba da pominjem koliko je važno da dobro zategnete čarapu, najbolje da vam neko pomogne u vezivanju iste.
Najbolje da koristite vrlo mekane listove, oni se dobro lepe za jaje, ukoliko su deblji nećete dobiti lepu konturu lista, nego će biti izmrljana. Iskustvo kaže da je najbolje lišće za tu namenu od peršuna, šervila, korijandera, deteline, rukole, itd.
 |
| Otisci lišća šervila, korijandera i peršuna. |
Pre nego što stavite listove na jaja potopite ih u vodu da se bolje zalepe za ljusku.
Ove godine nijedno jaje mi nije puklo tokom kuvanja, pored sirćete u vodu sam po prvi put stavila so, možda je ona zaslužna za to, 1-2 kašike.
I posle Uskrsa, ako preostane puno jaja, ovde možete da vidite kako da ih potrošite.
I na kraju, srećan Uskrs svima! Provedite ga sa svojim najmilijima na najlepši mogući način.
Više o kuvaru i kako da ga naručite pogledajte OVDE.
Babka-Hala hleb sa čokoladom i cimetom
Pekara u Americi ima jako malo. I ne samo to, one uopšte ne liče na one naše. Kod njih je Bakery više radnja u kojoj se prodaju slatka peciva, kolači i torte, nego što je mesto gde možete da kupite hleb i slana peciva, kao kod nas. Generalno, oni ne umeju da cene dobar hleb, jer su odrasli na nečemu, što ja ipak ne bih nazvala hlebom, a što se prodaje u kesi, isečeno je na kriške, na mali pritisak se sasvim deformiše, jer je užasno mekano, i ima bezvezan miris, jer je puno hemije koja ga drži svežim i to nedeljama. A to je sve počelo sa Wonder Bread-om, proizvodom koji je izmenio način konzumacije hleba cele američke nacije. Kad je nastao ljudi su bili srećni da mogu da jedu nešto u čijem pravljenju su samo mašine učestvovale, ljudska ruka koja mesi hleb se u to vreme doživljavala kao nešto vrlo zaostalo i prljavo. Ah, kako je to bilo pogrešno razmišljenje!
Ne mogu da kažem da danas nema pekara u kojima možete da kupite hleb, ima ih, ali to je ekskluziva, i ona košta. Čini mi se da nema emigranata iz Evrope, koji ga prave i kupuju, Artisan bread, obratite pažnju na naziv, čini mi se da bi potpuno nestao sa ovih prostora. Ok, ima na Zapadnoj obali, tačnije u San Francisku, dosta onih koji se lože na njihov čuveni hleb od kiselog testa, ali to je više izuzetak. Ima i pojedinaca kojima je pravljenje domaćeg hleba hobi, ali to je i dalje daleko od neke masovnije pojave.
Moja prva pekara u Americi, u koju sam često zalazila, je bila jevrejska. To uopšte ne čudi jer smo živeli u jevrejskom naselju, a i poznato je da oni drže dosta pekara. Moram da istaknem da Jevereji veoma predano čuvaju svoje istočnoevropsko nasleđe, koje je i nama veoma blisko, i otuda ne čudi što volim da se muvam po njihovim radnjama. U toj pekari sam prvi put naišla na hleb Hala, Challah. Onako u obliku pletenice, pa još glatke i sjajne kore obećavao je veliku radost. Posle sam otkrila da je super i za pravljenje frenč tosta. Podseća na brioš, jedino što nije tako bogat, po pravilu se ne pravi sa puterom, ali u ovom receptu ga ima. Ovaj hleb kod Jevreja ima religiozno značenje, jede se za velike verske praznike i na Sabat. Pletenica se pravi od tri nekad od šest, a nekad i od više krakova. Hala je prilično popularan i kod ostale populacije, neretko ga možete naći u supermarketu.
Sa Babkom sam manje upoznata, ona isto dolazi u Ameriku sa Jevrejima koji su živeli u Istočnoj Evropi. Babka se filuje najčešće čokoladom, cimetom, ili makom. Ja sam probala sve te varijante, i ne bih znala za koju da se odlučim. Testo se zarola, i stavi u uski izduženi pleh, i kad se ispeče dobijate veknu koja unutra ima lepu spiralu od nadeva.
Kad sam videla recept koji sledi u magazinu Bon Appetit, a koji predstavlja hibrid ova dva hleba, Babke i Hala, oni su ga nazvali Babkallah, bila sam oduševljena idejom, i morala sam da ga pravim. Zapravo, pravila sam ga dva puta, jednom sam ga filovala sa mlevenim makom i komadićima čokolade, što je zaličilo na našu štrudlu sa makom, a drugi put sa čokoladom i cimetom.
Babka-Hala hleb sa čokoladom i cimetom
Sastojci za testo:
120ml mleka
2 kašičice suvog kvasca
1 kašičica šećera
1/2 kašičice soli
60g šećera
4 krupna žumanceta
115g otopljenog putera
1 kašičica ekstrakta vanile
400g brašna
Sastojci za fil:
150g čokolade, gorke ili slatke
2 kašičice cimeta
60g smeđeg šećera, ili belog (količina zavisi i od toga koliko je čokolada gorka tj. slatka)
30g putera, otopljenog
Za glazuru:
1 umućeno žumance i par kapi vode
Priprema:
Najpre u toplo mleko umešajte kvasac i kašičicu šećera i ostavite oko 19 minuta da kvasac nabubri. Ja testo po pravilu mešam u multipraktiku, ali vi to možete ručno ili u mikseru za testo. Pomešajte jaja, otopljeni puter, ali ne vreo, ekstrakt vanile, so i šećer sa smesom od mleka i kvasca. Tu smesu umešajte u brašno. Kad testo počne da se odvaja od zidova multipraktika, stavite ga na radnu površinu, mesite rukama par minuta, stavite u vanglu, pokrijte je i čekajte 1 1/2 – 2 1/2 sata da naraste duplo.
Fil ćete napraviti tako što ćete otopiti čokoladu i u nju umešati šećer i cimet.
Testo razvlačite, filuje i oblikujte na sledeći način.
Podelite nadošlo testo na tri jednaka dela. Svaki deo razvucite oklagijom u oblik prvougaonika, dimenzija 15x30cm. Četkicom ga premažite otopljenim puterom a zatim trećinom fila od čokolade. Zarolajte ga i prstima zatvorite spojeve da fil ne iscuri. Ponovite isto sa ostalim testom.
Od sve tri rolne napravite pletenicu, krajeve spojite zajedno i podvijte. Hleb stavite na tanki pleh na koji ste stavili papir za pečenje. Pokrijte ga čistom krpom i čekajte oko 1 -2 sata da se nadigne.
Zagrejte rernu na 175C (350F).
Pre nego što stavite hleb da se peče premažite ga žumencetom u koji ste stavili malo vode. Pecite hleb oko 40-45 minuta, na srednjoj pregradi. Ukoliko je potrebno prekrijte hleb aluminijumskom folijom tokom pečenja da ne izgori kora.
Kad je hleb pečen najbolje je da sečekate neko vreme da se ohladi, ukoliko je to uopšte moguće.
Dip od spanaća i artičoka u lisnatim korpicama
Ovo je idealan party food. U Americi kremasti dip od spanaća i artičoki je jedan od najpopularnijih dipova. Meni su lisnate kapice veoma interesantne za služenje ovog dipa, ali umesto njih možete da koristite prepečen hleb, tortilja čips ili krekere. Ovaj dip se služi topao. Lisnate korpice možete da koristite za razne druge stvari, pileću ili salatu od pečuraka, gvakamoli, pa čak i rusku salatu, ili pak za pravljenje dezerta, recimo u njih stavite šlag i jagode, i malo iseckane sveže nane.
Sastojci za dip:
300g odmrznutog spanaća
450g odmrznuta srca artičoki, ako već nisu isecite ih na četiri dela
2 kašike putera
230g krem sira, najbolje Filadelfija, na sobnoj temperaturi
4 kašike izdrendanog parmezana
½ šolje kisele pavlake
1 kašičica belog luka u prahu (ima sasvim drugačiji ukus od svežeg belog luka)
So i crbi biber
1 kašičica soka od limuna
Sastojci za 12 korpica:
3 lista srednje tankih kora
60g putera, otopljenog
Priprema korpica:
Zagrejte rernu na 175C (345F).
Pripremite pleh za mafine. Namažite udubljenja otopljenim puterom.
Uzmite 3 kore. Svaku namažite otopljenim puterom, i ređajte ih jednu preko druge. Zadnju i prednju stranu ne mažite puterom. Nožem isecite kore tako da dobijete 12 jednakih kvadrata. Svaki kvadrat, koji se sastoji od tri slepljena lista, stavljajte u udubljenje, na kraju korpicu premažite puterom. Ili, kao što možete da vidite na slikama, listiće malo ispomerajte da bi dobili “lisnatiji” efekat.
Pecite ih u rerni 10-15 minuta, dok ne porumene. Kada su gotove izvadite ih iz pleha.
Priprema dipa:
Obarite artičoke i spanać u vreloj vodi, nekoliko minuta, zatim sklonite sa vatre, stavite pod hladnu vodu i dobro ocedite.
U šerpi zagrejte puter na srednje jakoj temperaturi, stavite oceđen spanać i artičoke, i kuvajte ih uz mešanje oko 5 minuta. Zatim tome dodajte krem sir, parmezan, kiselu pavlaku, belik luk u prahu, so i crni biber. Mešajte sastojke dok ne dobijete kremastu smesu. Na kraju dodajte limunov sok. Dip servirajte u predhodno napravljenim korpicama od kora, a služiti ga dok je još topao.
Kakao brauni, i nekad i sad
Po povratku sa književne večeri, na kojoj sam imala prilike da upoznam jednog od mojih omiljenih pisaca, trenutno veoma perspektivnog američkog autora, otišla sam kod dece u sobu da im poželim laku noć. Bila sam veoma uzbuđena, to veče je pomenuti pisac pričao o svom detinjstvu, odrastanju u tadašnjem Sovjetskom Savezu, posle o odlasku u Ameriku, negde sam se pronašla u njegovoj priči. Kada sam imala priliku da mu se obratim, pomenula sam da sam iz Srbije, jel’ iz Beograda, pitao me je sa kezom, da, odgovorila sam. E, samo da znaš da je super što si pomenuo u svom romanu one rakete po dečijim igralištima, ja sam ih imala u svom obdaništu i obožavala sam da se pentram po njima. Znaš, kada sam se vratio u Rusiju, svuda sam ih tražio, više ih nigde nije bilo, reče on, isto, kažem ja, ali onda sam se setila da sam pronašla jednu, baš sam bila pokušala da se popnem na vrh, ali bila sam suviše velika za tu usku konstrukciju, zaglavila sam se kod prvog sprata.
Cici, kažem ja mom sinu, moram nešto važno da ti kažem pre nego što zaspiš, moram da ti ispričam kako je bilo kad je mama bila tvojih godina. Znaš, kad sam ja bila mala, nisam se ja tu previše pitala, roditelji su bili neprikosnoveni autoriteti, misliš da su oni lupali glavu kako da me zabave, ne, ja sam morala samu sebe da zabavljam, niti su me vodili na razna mesta kao što mi vas vodimo, odlazak u restorane, igraonice, parkove, muzeje, daleka putovanja, itd, to je bilo veoma retko. Mi smo sve vreme bili izvan kuće, igrali smo se sa decom iz okolnih zgrada, kad padne mrak tada bi došli kući, roditelji su imali svoje brige i vrlo su malo vremena provodili sa nama.
Moji roditelji su saznali da umem da čitam od vaspitačice u obdaništu, misliš da je neko vežbao sa mnom čitanje svaki dan kao što mi to radimo. Prvi dan u školi, doduše imala sam sedam godina, mama me je odvela u školu, a zatim otišla na posao. Ja sam morala sama da se vraćam kući, a kuća uopšte nije bila blizu, i tek smo se bili preselili.
Setila sam se jednog događaja od letos. Prijateljica i ja sa decom smo na malom parkingu, iza njene kuće, društvo nam prave mala deca iz kraja. Jedno dete vozi bicikl, ima samo pet godina, kaže prijateljica da su ta deca po ceo dan napolju, majke uopšte ne brinu o njima, očeve da ne pominjem, ako uopšte žive sa njima, samo ih tako puste. Kad sam čula da žive par blokova udaljeni tu sam se zapanjila. Pustiti tako malu decu da borave napolju sama u ne baš tako bezbednom kraju, pa koji to roditelj može da uradi. I onda se setim sebe kada sam imala pet godina i kako sam svuda zujala po naselju, ali, tada je ipak bilo veoma bezbedno, ili bar na vestima nisi mogao svašta da čuješ i vidiš. Osim toga cela zajednica je brinula o deci, komšija bi bez problema mogao da te prekori, ako si pravio gluposti, kaže tvojima, sada se svi plaše da ne uvrede druge.
Mama je imala samo jednu loptu koju je delila sa bratom, ne kao ti, ti imaš posebu loptu za fudbal, košarku, bejzbol, odbojku, američki fudbal, itd. Da, ima i krpenjaču, zimus smo napravili sinu loptu od čarapa na koju smo vrlo ponosni, to je kao neki mali bunt prema potrošačkoj kulturi.
U školi nas je bilo preko trideset u odeljenju, a samo jedan učitelj, a ne kao kod vas, četrnaestoro i dve učiteljice. Misliš da smo bili tretirani kao vi danas, ne, učitelj je fizički kažnjavao decu ako su bila bezobrazna, doduše samo dečake. Opet, imam najlepše uspomene vezane za tog čoveka kome smo bili poslednja generacija.
Skoro pričam sa prijateljicom, pitam je zašto nije upisala svoju decu u obližnju školu, kaže, zamisli u odeljenju ima više od dvadeset đaka, ja joj kaže, big deal, u mom je bilo preko tideset, i u mom, reče ona, pa, u čemu je problem, mislim se ja. Da, nisam pomenula da roditelji non-stop vise u školi pomagajući učiteljicama i deci. Ne znam kako je u državnim, ali u privatnim školama mora da se odradi oko 20 volonterskih sati godišnje, ili uplaćujete dodatni iznos novca. I najmanji praznik ne može da prođe bez žurke sa raznim poslasticama, poklonima, raznim aktivnostima, posebnom odećom i odgovarajućom dekoracijom. Pravo da vam kažem žao mi je tih učiteljica što moraju toliko da se trude, ja sam sigurna da bi mnogo skromnije aktivnosti odmorile i njih i roditelje a deci bi bilo isto.
I da znaš, Cici, u školi je bila samo tabla i krede, i biblioteka, i to je sve. Neki dan odvedem ćerku u tu istu školu gde ide i moj sin i zateknem učiteljicu kako drži violinu a deca prevlače gudalo preko nje, strune skoro sve popucale. A ne, samo violina nije dovoljna, na stolu je i viola, i nju će deca da sviraju kasnije. Nabasam i na kofu sa glistama, sve sa zemljom, i njih će tog dana da proučava grupa sastavljena od trogidišnjaka. Da ne pričam kako učiteljica pravi palačinke za njih na času, i ko zna šta sve ne rade da bi deci bilo zabavno.
Malo sam se uznemirila kada sam bila na večeri sa prijateljicama, posle razgovora sa jednom od njih koja trenutno traži školu u koju će upisati svog sina. Ona je otpisala jednu državnu školu zato što su tu prema njenom mišljenu deca previše dresirana, teraju ih previše da se drže pravila. Jel to sve, pitam je ja, da, reče ona. Onda ide beskrajna priča o potrazi za najboljom mogućom školom, nešto od toga možete da pročitate ovde, valjda sve u cilju da se pokaže da najbolju školu za svoje dete mogu da nađu samo najbolji roditelji, oni koji mesecima promišljaju, porede, razgovaraju sa drugima, obilaze sve moguće škole. Iskreno, ne razumem tu opsesiju školama, ok, kad je koledž u pitanju, jer od toga puno zavisi u životu, ali osnovna škola, to je malo previše. Razumem i to da su neka deca posebno osetljiva, stidljiva ili sa problemima sa učenjem, ali danas su nastavnici mnogo paživljiviji i sa mnogo više razumevanja nego ikada, i to u svim školama. Iskreno, takvi ljudi me teraju da pomislim da možda ja nisam dovoljno dobra mama čim me ne tangiraju toliki detalji vezani za školovanje moje dece, ali brzo odagnam takvu misao, jer pre svega ne volim da budem deo hajpa, drugo, sigurna sam da postoji mnogo drugih stvari koje utiču na razvoj dece pored škole, na primer porodica. Osim toga ja dosta stvari uzimam zdravo za gotovo, neki ljudi moraju da ulože u to poseban napor. Na kraju svako radi ono što misli da je najbolje, iako i dalje ne razumem tu histeriju. Nekad je to bilo, moje dete je najbolji đak, a sad je, ja sam najbolji roditelj.
I neko sad kaže kako su deca danas mnogo pametnija, pa kako i ne bi bila kada su bukvalno okružena “pametnim” stvarima, svuda su bili i svašta su videli, i posvećuje im se toliko pažnje. Iskreno, mene mnogo zanima kako će ova generacija da ispadne kad poraste. Baš sam radoznala da vidim to. Politički korektna, generacija okružena bezgraničnom ljubavlju, u društvu gde se svi bore da im ne bude dosadno i sve bude potaman.
Lično mrzim dosadu, ali ona nije ni tako loša, ne mora nužno da znači da tera decu da prave gluposti, možda u pokušaju da zabave sami sebe rodi se nešto lepo i važno. I žudnja… kako će deca poželeti nešto više, šta će ih motivisati, ako imaju sve, i to na tacni.
Završavam razgovor sa sinom, vidim da je skoro zaspao. Ipak, hoće nešto da mi kaže. Mama, to je very difficult story!Nije, sine, samo je bilo drugačije.
Kakao brauni
Moja deca obožavaju ovaj kolač, valjda zato što je tako jednostavan i pun je čokolade. Možete u njega da stavljate razno koštunjavo ili suvo voće, ima na blogu jedan stari recept za brauni, sa suvim trešnjama u rakiji.
Samo da znate da pored braunija postoji i blondi kolač, ali nije tako popularan.
Sastojci:
50g brašna
Prstohvat soli
115g putera
200g šećera
80g kvalitetnog kakao praha
2 jajeta, hladna
1 kašičica ekstrakta vanile
Četvrtasti pleh dimenzija 20x20cm.
Priprema:
Zagrejte rernu na 165C (325F). Obložite pleh aluminijumskom folijom, ili papirom za pečenje, ali tako da vire krajevi par cm od testa, da biste posle lakše izvadili brauni kad se ispeče.
Prosejte brašno i dodajte mu so. Na blagoj vatri, u šerpi srednje veličine, zagrejte puter, dodajte mu šećer i kad se on otopi stavite prosejani kakao prah. Kad ste dobili ujednačenu smesu sklonite šerpu sa vatre i u nju dodajte hladna jaja, jedno po jedno, dok sve intezivno mešate. Smesa će se zgusnuti. Dodajte ekstrakt vanile i brašno. Sve dobro izmešajte varjačom i sipajte smesu u pleh.
Pecite brauni 25-27 minuta, čačkalica bi trebala da bude čista kad se zabode u testo, ako je dobro pečen. Izvadite ga iz rerne, neka se u plehu ohladi. Onda ga uz pomoć papira stavite na površinu gde ćete ga seći. Brauni se očajno seku tako da nemojte previše da se nervirate oko toga, trebalo bi da dobijete 16 četvrtastih komada.
Palačinke oblaci
Po starom običaju kraj februara-početak marta je period kada je moja životna enerija na najnižem mogućem nivou. Samo što je ove godine posebno loše, pogled kroz prozor govori sve. Sivilo. Već nedeljama smo okovani snegom i ledom, i još je veoma hladno. Zimskih čarolija i radosti više nema ni u tragovima, čak je i deci sve to dosadilo. Kad smo kod dece ona skoro da i ne idu u školu jer se stalno zatvaraju zbog nevremena. Da samo dodam i moju višenedeljnu prehladu, zbog koje nemam energije bilo šta ozbiljno da radim.
Uglavnom svi smo se zatvorili u kuće i čekamo… čekamo da dođe proleće.
Kupujem prolećno cveće da ga dozovem, postavljam prolećne recepte na blogu da što pre dođe.
Probala sam razne američke palačinke ali ove su definitivno moj favorit. U pitanju su nešto drugačije palačinke od onih klasičnih američkih, ove su vazdušaste i omanje, podsećaju na oblake. To se postiže dodavanjem posebno ulupanih belanaca. Na taj način se dobija divna tekstura i palačinke su zaista mnogo bolje.
Palačinke oblaci
Sastojci:
160g brašna
1 kašičica praška za pecivo
½ kašičice soli
1 kašika šećera
300ml mlaćenice (buttermilk), zamena može da bude jogurt ili toplo punomasno mleko u koje ste stavili 1 1/2 kašiku limunovog soka
4-5 kašika kisele pavlake
2 kašike otopljenog putera + 3 kašike za pečenje palačinki
4 jajeta, žumanca odvojena od belanaca, na sobnoj temperaturi
Priprema:
Najpre pomešajte brašno, prašak za pecivo, so i šećer. U drugoj posudi umutite žumanca, dodajte im mlaćenicu i kiselu pavlaku. Tu smesu izručite u onu sa brašnom i sve zajedno promešajte, ne previše, grudvice su ok.
Ulupajte mikserom belanca dok ne dobijete gust sneg, par minuta. Belanca umešajte u testo, ali iz tri puta. Dobićete vrlo vazdušastu smesu za palačinke.
Zagrejte veliki tiganj. Stavite na njega malo putera i sipajte testo da se peče, mala šoljica za kafu bi bila prava mera. Posle svake tura dodajte malo putera na tiganj. Možete da koristite i ulje, ali sa puterom je sve ukusnije. Pecite palačinke na srednje jakoj vatri, kad dobiju zlatno braon boju prevrnite ih.
Služite ih odmah, dok su još tople i pufnaste, na slici su splasle zbog čekanja. Najbolje su uz javorov sirup i bobičasto voće.
Palačinke sa brašnom od leblebija (Socca) i lagana salata od tunjevine
Ukoliko volite da eksperimentišete sa zdravim sastojcima ovo je prava stvar za vas. Skoro sam objavila na blogu recept za Čokoladne mafine sa brašnom od leblebija, ovog puta sam se odlučila za slanu varijantu – palačinke. Originalni recept možete da vidite ovde.
Iako sam dugo mislila da je ovo brašno svojstveno bliskoistočnoj kuhinji, valjda zato što sam ga otuda nabavljala, brašno od leblebija se koristi i u Španiji, Francuskoj i Italiji, u mediteranskom delu. Obično se od njega prave palačinke ili tanki hleb, prodaje se kao ulična hrana, a ja sam ovaj put izabrala francusku varijantu, Socca.
Kad pravite testo stavite brašno i vodu u razmeri 1:1. Testo mora da odstoji 2 sata. Ove palačinke mogu da se peku u rerni ali i kao klasične palačinke, na tiganju na šporetu.
Što se tiče kremaste salate od tunjevine samo da kažem da je grčki jogurt dosta dobra zamena za kiselu pavlaku i majonez, uobičajne sastojke kremastih salata. To je i mnogo zdravija varijanta. Još da dodam su kremaste salate moja specijalnost, i to samo zbog toga što u njih stavljam puno začinskog bilja, ova salata je ipak zimska varijanta, ali da znate da uvek možete da dodate masline ili kapar umesto začinskog bilja. Zelena salata je iz mog plastenika, to kao ponosna vrtlarka ne mogu da izostavim.
Sastojci za palačinke od leblebija:
1 šolja (125g) brašna od leblebija
1 šolja (235ml) vode
2 kašike maslinovog ulja + za posipanje
1/2 kašičice soli
1 kašika iseckanog ruzmarina
1/4 kašičice samlevenog kumina
1/4 kašičice samlevenog crnog bibera
Sastojci za salatu od tunjevine:
1 veća konzerva (340g) tunjevine
1 mladi luk, iseckan
1 stablo celera, iseckan
Pola šake maslina, icekanih
1 kašika limunovog soka
So i crni biber prema ukusu
1 šolja grčkog jogurta
1 kašika maslinovog ulja, ukoliko je tunjevina u vodi a ne u ulju
Priprema:
Pomešajte vodu, brašno od leblebija, 2 kašike maslinovog ulja, so i začine. Tu smesu ostavite na sobnoj temperaturi oko 2 sata.
Rernu podesite na opciju grill/broil, stavite okrugao pleh prečnika oko 25cm, koji ste predhodno nauljili, sačekajte oko 10 minuta da se rerna zagreje. Zatim izvadite zagrejan pleh i u njega sipajte kutlačom polovinu testa. Pecite palačinku oko 5-7 minuta dok se ne stegne i porumeni. Možete da koristite i manji pleh, u tom slučaju pecite palačinku duže. Zatim isto ponovite sa sledećom palačinkom.
Isti rezultat možete da dobijete ukoliko pečete palačinke na šporetu.
Pošto ste izvadili palačinku iz tiganja pospite je sa malo maslinovog ulja.
Sve sastojke za salatu promešajte, rasporedite je po palačinci i dodajte malo zelene salate. Možete i palačinku da isečete na trouglove i da njih stavite salatu.
Palačinku i salatu jedite rukama, što da ne?
