Vodič za putovanje u Španiju

February 27, 2019 10 Comments

Oduvek sam želela da obiđem Španiju, ali da to bude road trip, put koji obuhvata obilazak više gradova, posebno južnog i centralnog dela zemlje, Kastilje i Andaluzije, gde po mom mišljenju obitava pravi duh Španije. Konačno su se uslovi stvorili za taj projekat, pa smo se muž i ja dali u planiranje i pripremanje istog.

Moj muž, inače organizacioni mag, je mesecima izučavao turističke vodiče i vebsajtove, birao opcije na osnovu rejtinga i kometara ostalih turista, da bi na kraju pravio rezervacije i uplate za avionske karte, i ostala prevozna sredstva, hotele, muzeje, itd. Napravio je čak dnevni raspored za putovanje sa svim detaljima, posle mi je pokazao da nije usamljen u tom pristupu, kolega mu je poslao sličan raspored koji su on i njegova žena napravili za odlazak u Španiju, čak su upisivali i nazive restorana koje su obilazili.

Tokom putovanja u Španiju, iako je naš plan bio veoma ambiciozan, sve je išlo kao po loju, i ja sam sigurna da je razlog tome dobra organizacija. Meni je taj naš put bio toliko lep, sadržajan i raznovrsan, pre svega zahvaljujući mome mužu, moram još jednom da to spomenem, da sam ga doživela kao neko umetničko delo, i zato želim da ga podelim sa vama. Ja sam preuzela na sebe da napravim što lepše fotografije za dugo i lepo sećenje, kao i da ovekovečim putopis na ovom blogu.

Pripreme su podrazumevale i odlazak u Srbiju gde smo decu ostavili našim porodicama, po prvi put na duže vreme, što je podrazumevalo izvesnu dozu stresa. Kad porodica sa decom krene iz Amerike u Evropu, to je veliki poduhvat, kako finansijski tako i logistički, tada shvatite da je u pitanju odlazak na drugi kontinent.

Evo, upravo sam se naprskala parfemom koji sam kupila u Španiji, miriše na jasmin, zove se Agua de Sevila i neodoljivo podseća na tu zemlju, uključila muziku, ide pesma Un anno d’amore, Luz Casal (tema iz Almodovarovog filma Visoke potpetice, postoji i domaća verzija te pesme koju je pevala čarobna Lola Novaković), i evo krećem sa mojim putopisom. Ovaj članak sam zamislila kao vodič kroz korisne savete i ideje kako da obiđete južnu i centralnu Španiju u deset dana. Detalji o svakom gradu biće naknadno napisani, kao i posebno poglavlje o španskoj hrani koja nas je oduševila. Više o tapasima pogledajte ovde.

Pripreme

Preporučujem vam da pre puta nabavite turističke vodiče, ili bar pogledate emisije Rika Stivsa, sigurno najpoznatijeg američkog turiste u Evropi, koji je napravio veliki biznis od svojih putovanja. Iako ima dosta iskustva i znanja o putovanjima, čini mi se da je svoju popularnost doživeo baš zbog svog imidža, ljudi se osećaju ohrabreno posle gledanja njegovih emisija, jer razmišljaju, ako on može da se snađe u Evropi, vala mogu i ja. (Madrid and Toledo, Sevilla, Granada and Southern Spain)

Ukoliko želite da izučite bogatu istoriju i kulturu Španije, što da ne, pronađite antikvarna dela, Zlatni vijek španjolskog slikarstva Ljube Babića, ili knjigu Savremena Španija Trive Inđića. Čitala sam ove knjige davno, ali sećam se da su na mene ostavile veliki utisak, naročito prva.

Planiranje puta

Kažu da je najlepše posetiti Španiju u proleće, oko Uskrsa, zbog raznih manifestacija, ili u jesen. Leta su u Španiji veoma topla, temperatura prelazi 40C, objasnili su nam da ljudi u takvim uslovima bukvalno padaju na ulici od vrućine, ali mi smo imali ludu sreću da za tih deset dana, koliko smo bili tamo, i to krajem juna i početkom jula, temperatura je jedva dostizala 30C, bilo je savršeno vreme za šetnju i razgledanje. Imajte na umu da su leti nešto niže cene smeštaja, mada i dalje ima puno turista.

Transport

Konačno je počela da radi direktna avionska linija iz Beograda do Madrida, i to puno znači, kada smo mi išli, prošlo leto, morali smo da presedamo u Frankfurtu.

Kretanje po Španiji je vrlo brzo, komforno i jednostavno zahvaljujući brzim vozovima. Ipak, nisu svi gradovi povezani železnicom, tako da ćete morati da iznajmite kola ili da idete autobusom.

Smeštaj

U Španiji možete da nađete odlične hotele po prihvatljivoj ceni. Naravno, možete da nabavite smeštaj i preko Airbnb, po verovatno nižoj ceni, ali ja sam tradicionalni tip, meni deo sa odsedanjem u hotelima takođe čini putovanje. Mi smo tokom putovanja boravili u pet različitih hotela i svi su na svoj način bili interesantni. Kad samo pomislim koliko su sobe u hotelima po Americi skupe, komforne ali sterilne, bez ikakvog karaktera. Hoteli u Španiji vam često nude interesantne stvari, kao recimo besplatne ture po gradu, besplatno iznajmljivanje bicikli, kolače i kafu, itd. Najbolje je da pogledate njihove rejtinge na Trip Advisor-u, što smo mi i uradili, i nemojte da zaboravite da ostavite utisak na istom sajtu, ukoliko ste zadovoljni uslugom. To će im dosta značiti, pošto su u pitanju mali hoteli.

Obilazak muzeja i znamenitosti

Iako možete da karte kupite na licu mesta, preporučujem vam da ih kupite unapred online, što zbog posebnog ulaza na koji ne čeka puno ljudi, što zbog toga što neka mesta imaju limitiran broj ljudi koje hoće dnevno da prime, recimo Alhambra.

Ljudi

Tokom putovanja veoma sam bila prijatno iznenađena jednostavnošću, ljubaznošću i nenametljivošću Španaca. Naročito me je prijatno iznenadila pažnja sa kojom sredovečne, a posebno starije gospođe, posvećuju svome izgledu. Kad živite u Americi, gde su ljudi prilično opušteni kada je u moda u pitanju, počnete to da veoma cenite. Iako nisu visoki, obično su vitki, što je verovatno zbog kvalitetne i ukusne hrane koju konzumiraju.

Sporazumevanje

Španci neverovatno loše poznaju engleski jezik, pogotovo u manjim gradovima. To je čudno s obzirom da su turistička velesila. Ali, to nije nikakav problem, jer vi sami možete da naučite par desetina frekventnih reči i izraza. Španski jezik je vrlo lak za učenje, pogotovo ako imate znanje drugih romanskih jezika, ili ste ljubitelj latioameričkih sapunica.

Inače, španski je tako milozvučan jezik da ga je zadovoljstvo slušati, pogotovo kad ga jedva razumete. Španci neprestano pričaju, ali nisu naporni.

Hrana

Često kad dođem sa nekog putovanja osećam se željna domaće kuhinje, međutim ovog puta to osećanje je izostalo. Hrana u Španiji je izuzetna, tako jednostavna a kvalitetna, i da ne znam da kuvam, plakala bih pri povratku kući. I ono što je najvažnije cene su vrlo prihvatljive.

U Španiji večera se služi veoma kasno, to je zbog pogrešne vremenske zone u kojoj se zemlja nalazi, zato sunce leti zalazi posle 9-10 časova.

Šoping

Meni to nije bio prioritet, osim da kupim ćerki stvari za flamenko, mada sam videla dosta simpatičnih radnji sa raznoraznom robom. Na kraju nismo uspeli da nađemo originalni dres Atletiko Madrida za našeg sina, pa smo ga naručili iz Amerike. Kurs u menjačnicama je jako loš, i bilo ih je malo, tako da smo koristili uglavnom karticu za plaćanje.

Prvi dan

Madrid

Kako kročite u njega, shvatićete da je Madrid pravi kraljevski grad, elegantan, grandiozan, sa prelepom arhitekturom.

U Madridu smo najpre odseli u hotelu Only YOU Atocha, koji se nalazi preko puta glavne železniče stanice, ali je udaljen od aerodroma. Pored toga što ima dobru lokaciju, vrlo je lepo i maštovito uređen. Kad smo se ponovo vratili u Madrid, posle boravka u Andaluziji, odseli smo u hotelu u drugom kraju grada, u blizini kraljevske palate.

Naš obilazak Madrida započeo je ulicom Gran via, zatim smo posetili glavni trg Puerta del Sol, potom Plaza Mayor i na kraju smo završili na krovu zgrade Circulo de Bellas Artes, sa koga se pruža najlepši pogled na centar Madrida. Na krovu se nalazi i kafe, a ulaz u zgradu se naplaćuje.

Madrid Circulo de Bellas Artes — Circulo de Bellas Artes

View from Circulo de Bellas Artes, Madrid — Pogled sa Circulo de Bellas Artes

Zatim smo nastavili da lutamo ulicama Madrida, diveći se arhitekturi zgrada, i zamišljajući kakvi se sve stanovi kriju iza spuštenih roletni. Ponegde bi se pojavio šarmatni trg načičkan restoranima.

Otišli smo planirano i do velike zatvorene pijace Mercado de San Miguele, gde možete da uživate u tapasu, i uopšte u razgledanju sveže hrane, posebno ribe i morskih plodova. Cene su prilično visoke.

Nedaleko od hotela smo otkrili Muzej španske pršute, koji više podseća na prodavnicu. Tu možete da kupite jamon iberico, krekere, sir i neko dobo vino, vratite se u hotel i posmatrate koncert sa prozora, koji gleda na atrijum, dok uživate u hrani. Posle nam se pevač javio na instagramu, pošto smo objavili sliku događaja:)

Drugi dan

Madrid

Ako ne budete kupili kartu online, čekaćete u jednom ovakvom redu, a ako se ranije pobrinete za karte, ulaz je sa druge strane muzeja.

Možda u Španiji nije stvaralo toliko poznatih umetnika kao recimo u Italiji, ali tih nekoliko su toliko dobri i drugačiji da spadaju u sam vrh zapadne umetnosti. Kao mlađa imala sam svoj top pet omiljenih umetnika, od toga su trojica bili Španci – Velaskez, Goja i Pikaso, a i preostala dvojica, francuski umetnici Mane i Matis, su ionako bili veoma pod uticajem španske umetnosti, tako da je odlazak u muzej Prado za mene bio obavezan. Pored Prado muzeja u Madridu možete posetiti još nekoliko važnih muzeja: Centro de Arte Reina Sofia i Thyssen-Bornemisza muzej.

Odličnu izložbu Velaskezovih dela sam videla pre desetak godina u muzeju Gugenhajm, u Njujorku, ipak bilo je opet divno videti njegova dela, toliko prigušene drame i dubine, i izuzetne slikarske veštine. U muzeju su prisutna dela i drugih španskih majstora, El Greka, Murilja i Zurbarana, kao i flamanskih slikara koji su stvarali u periodu kada je Španija vladala Flandrijom. Takođe, izdvojila bih i dela italijanskih slikara iz Venecije koji su dosta uticali na domaće slikare – Ticijan, Tintoreto i Veroneze.

U muzeju je zabranjeno fotografisanje.

Nedaleko od muzeja je grandiozni El Retiro park, sjajno mesto za uživanje u zelenilu, a i ima taj nekih šmek sa početka 20. veka.

Ako ste ljubitelj bašti kao ja, svratite i do Kraljevske botaničke bašte, prava je oaza u velikom gradu.

Madrid 107-1 — Kraljevska botanička bašta

Moja strategija oko obilaska restorana nije se pokazala uspešna, a i nismo imali roming u Španiji, što ne treba da vas brine, jer u Madridu imate mnoštvo dobrih restorana, i to onih budžetskih koji nude predjelo, glavno jelo i desert za recimo nešto više od 10 evra, kao ovaj na slici. Iza ugla je bio restoran u koji sam planirala da idem, ali bio je pun, srećom, pronašli smo ovo opušteno mest sa dobrom atmosferom i hranom.

Treći dan

Toledo

Brzim vozom vam je potrebno oko 45 minuta da stignete do ove nekadašnje kraljevske prestonice, koja je prepuna srednjevekovekovne arhitekture, zauvek ovekovečen u slikama El Greka.

Odmah smo se uputili u katedralu grada, čak smo u uzeli i turu za obilazak unutrašnjeg dvorišta crkve, kloister, i glavnog zvonika sa koga se pruža veoma lep pogled na grad.

Obišli smo crkvu svetog Tome, koja ima na ulazu čuveno delo El Greka, Sahrana grofa od Orgaza. Osim te slike u crkvi nema ništa posebno da se vidi, iako se ulaz plaća.

Toledo je brdovit grad tako da se pripremite za uzbrdice, ali ne brinite, u njemu postoji puno skrivenih trgova, gde možete da se odmorite uz kafu i isprobavanje ćurosa.

Obavezno uzmite vozić koji vozi okolo grada, jer tako možete da uživate u predivnoj panorami Toleda. U jednom trenutku voz staje, tako da tu možete da se fotografišete sa savršenom pozadinom grada.

Uveče smo se vratili u Madrid.

Četvrti dan

Sutradan smo brzim vozom iz Madrida doputovali u Kordobu gde smo se zadržali jedan dan, predveče smo otputovali za Sevilju. Na železničkoj stanici smo ostavili torbe, postoje posebni pretinci za to koji se naplaćuju.

Kordoba

Kordoba je grad cveća, posebno muškatli u saksijama, gde god da se okrenete primetićete kako vise sa zida. Bela fasada, plave saksije i crveno cveće – to su boje ovog grada.

Nikako nemojte da propustite izložbu unutrašnjih dvorišta, sa jednom kartom možete da obiđete više njih. Toliko su lepa i puna cveća, prave oaze. Njihovi vlasnici, sve sami stariji muškarci, su veoma ponosni na njih.

Bili smo u ovom tradicionalnom restoranu, gde sam probali odličnu čorbu od badema. Tu imate i živu muziku.

U Kordobi ima puno zanimljivih zanatskih radnji, jedna od njih je ova gde se prave tradicionalne španske poslastice, koje obiluju koštunjavim plodovima, pre svega bademima.

Pored Seneke, iz Kordobe je i Moses Maimonides, čuveni jevrejski filozof iz srednjeg veka.

Mezquita je glavna znamenitost ovog grada koju nismo mogli da preskočimo. U pitanju je nekadašnja džamija koja je pretvorena u crkvu, ali sa puno očuvanih detalja islamske umetnosti.

To je grandiozni kompleks ispunjen hrišćanskom i islamskom arhitekturom i dekoracijom. U svoje vreme čudo od građevine i dalje impresionira bogatstvom različitih detalja, kao uostalom i većina španskih građevina. Da je obiđete trebaće vam oko jedan i po sat.

Preostalo vreme smo ispunili šetajući se izvan zidina grada, uz reku Guadalquivir.

Iz Kordobe smo vozom otišli do Sevilje.

Sevilja

U Sevilji smo odseli u hotelu El Rey Moro koji je smešten u samom centru grada, nekadašnjoj jevrejskoj četvrti, koja danas nosi naziv Barrio Santa Cruz. Ovaj živopisni deo grada je sav u tesnim ulicama koje štite od vrućine, a tu su i mali trgovi, cveće koje visi iz saksija, drveće sa pomorandžama, zanimljivi ornamenti po vratima, itd.

Uveče grad je neverovatno živ. Tu noć smo završili u jednom popularnom “narodskom” restoranu koji služi pržene girice i čips, ovdašnji specijalitet.

Peti dan

Sevilja

Zaista je poseban osećaj kad ujutru otvorite vrata hotelske sobe i ispod vas pogled pada na jedno ovakvo dvorište. Inače, tokom najveće vrućine razvuku se tende koje štite biljke od jakog sunca.

Hotel je omanji, sa malim i skromnim sobama, ali nudi puno besplatnih stvari kao što je tura po gradu, vožnju biciklima (što u Sevilji ima smisla, jer nije brdovita), pecivo i čaj, hot tub na krovu, itd.

Sevilja je zaista posebeno mesto, to je esencija južne Španije… flamenko, borba bikova, konji, lepeze, raskošne crkve i samostani, miris jasmina i pomorandže, i toplina.

Plaza de Espana je ogromno zdanje sagrađeno 1929, kao deo međunarodne izložbe, anahronog stila sa interesantnim predstavama u pločicama svakog regiona u Španiji.

Flamenko morate obavezno pogledati u Sevilji. Mi smo imali prilike da vidimo sjajnu trupu koja je imala performans na Plaza de Espana, a još lepše iskustvo smo imali u Casa de la memoria. Tu smo gledali predstavu koji se plaća, traje nešto manje od sat vremena, i za tako nešto vredi kupiti ne tako jeftine karte.

Sevilja 117-1 — Flamenko u Casa de la memoria

Malo izvan centra grada smo pronašli odličan restoran, La Azotea, sa modernom španskom kuhinjom koja se uglavnom bazira na morskim plodovima.

Alkazar je bio kruna našeg obilaska Sevilje. Pored vrhunske srednjevekovne mavarske arhitekture mene su oduševili vrtovi oko palate.

Šesti dan

U Sevilji smo iznajmili kola i sa njima se uputili ka obali Costa del Sol. Slučajno smo dobili kabriolet, ali nismo nikako uspeli da ukapiramo kako se krov otvara:)

Pre nego što dođete na obalu, na vrhovima planina primetićete naselja koja izgledaju kao bele tačke, zovu ih pueblos blancos. Ti gradići su veoma romantični i živopisni. Jedan od najpoznatijih i najposećenijih je Ronda.

Ronda

Ronda je smeštena na litici i ima veoma dramatičan izgled. Pogled na kanjon i visoke mostove je neprocenjiv. Takođe, šetnja oko grada je veoma prijatna jer nudi veoma lepe penorame.

Pošto smo proveli pola dana u Rondi, uputili smo se ka Sunčanoj obali.

Costa de Sol

Južna obala Španije nije baš po mom ukusu, previše je razvijena, ja više volim intimna mala mesta gde nema puno turista. Našli smo par pristojnih plaža, i baš mi je bilo lepo na njima, ali ovde ne bih provela letovanje. Mi smo izabrali Nerhu zato što važi za najlepše mesto na Costa de Sol.

Inače smo bili u nekom veoma neobičnom hotelu gde je naglasak bio na visokoj tehnologiji. Slavina i tuš su se uključivali digitalno i dodatna frustracija je bio ekran koji je pokazivao koliko smo vode potrošili. Na kraju je došlo da kvara u sistemu, pa smo jedno veče jedva ušli u sobu.

Sedmi dan

Nerha (Nerja)

Neko nam je bukvalno na ulici preporučio ovaj restoran koji je bio naše najlepše gurmansko iskustvo. Drži ga mladi par Šveđana, ali kuvar je poreklom iz Maroka, ili slične zemlje, jer je kuhinja imala orijentalni ukus. Sve je bilo fenomenalno, po vrlo pristupačnim cenama.

La Salamandra, Nerja — La Salamandra restoran, Nerha

Osmi dan

Granada

Iako sam uživala u svakom gradu koji smo posetili tokom putovanja, ipak izdvojila bih Granadu. Ne bih mogla tačno da kažem zašto, ali grad ima neku neverovatnu zavodljivost, mogla bih sebe da zamislim da živim tamo. Granada na španskom znači nar, i taj motiv ćete vrlo često sretati u gradu.

Corral del Carbon je retko očuvan karavan-saraj, konačište trgovaca na proputovanju.

U Granadi smo odseli u preslatkom butik hotelu Gar Anat, čije sobe nose poetična imena umesto brojeva, i na zidovima se nalaze stihovi čuvenih pesama. U atrijumu se nalazi drvo na koje kačite zamišljene želje, moja se meni ostvarila. U podrumu je nekadašnja cisterna iz recimo 13. veka koja je pretvorena u trpezariju. Sećam se da smo tu imali divan doručak koji je serviran na velikom zajedničkim stolu. Osim toga osoba koja je radila u hotelu je bila veoma ljubazna i predustretljiva. Posle podne možete da se poslužiti besplatnim čajem i pecivom u lepoj zajedničkoj sobi.

Plaza Isabel La Catolica je trg na kome se nalazi veliki spomenik Izabele Kastiljske, moćne španske kraljice koja je odobrila i finansirala putovanje Kristifora Kolumba u Ameriku.

Nedaleko odatle je katedrala zajedno sa kraljevskom kapelom koju vredi posetiti makar zbog toga što su u njoj sahranjeni već pomenuta kraljica Izabela Kastiljska i njen muž kralj Ferninad od Aragona. Za Španiju to su vladari od ključnog značaja, jer su ujedinili Španiju brakom, omogućili su velika otkrića kao što je bilo Kolumbovo otkrivanje Amerike, i za njhove vladavine konačno je završena reconquista, oslobođenje od Arapa, koji su držali značajan deo iberijskog poluostrva pod okupacijom od početka 8. do kraja 15. veka.

Za Špance je to oslobođenje od Arapa bilo od istog značaja kao za nas oslobođenje od Turaka, s tim što su njima Arapi ostavili u nasleđe razvijenu kulturu i sjajna arhitektonska dela, koja su oni ipak koliko-toliko sačuvali i inkorporirali u svoja zdanja.

Moram da priznam da me je malo nerviralo neznanje koje ćete naći u svakom turističkom vodiču, u njima se nekadašnja arapska vladavina u Španiji opisuju kao tadašnji vrhunac u svetu, potpuno zanemarujući vizantijsku kulturu i umetnost iz tog perioda koja je bila u istom rangu, ako ne i superirnija. Odatle su se donosile knjige antičkih filozofa koje su prevođene na arapski, a i majstori su tu učili zanat i prenosili ga na grandiozna zdanja u Španiji. Sad, to što se malo toga očuvalo od Vizantije, i što zapadni svet malo zna o njoj, to je druga priča.

Granada ima nekoliko mesta gde se pruža lepa panorama grada, a među njima se ističu plato gde je smeštena velika džamija u Granadi, kao i trg San Nicolas koji se nalazi nedaleko.

Granada 4-1 — Plato velike džamije u Granadi sa koga se vide snežni vrhovi planine Sijera Nevade

Alhambra je bio prema očekivanju vrhunac naše posete Granadi. To je jedan veliki zamršen kompleks veličanstvenih palata, vrtova, fontana, sa prefinjenom dekoracijom. Iako ima puno orijentalnog duha, tu ćete sresti razne druge uticaje. Za obilazak Alhambre morate unapred da kupite karte, i on može da traje minimum tri sata.

Deveti dan

Granada

Albayzin se zove deo grada u Granadi koji je najbolji primer mavarske arhitekture u Španiji, šetnja po njemu je obavezna. Mavari , ili Morisci, je naziv za Arape koji su vladali Španijom u srednjem veku. Njihov uticaj, posebno u arhitekturi kuća i dekoraciji, se i dan danas oseća, mada su u jednom trenutku svi bili proterani iz Španiji ili pokršteni.

Sigurno ćete se umoriti tokom šetnje zbog brojnih uzbrdica, međutim oduševiće vas orijentalni detalji po kućama koje ćete viđati: raskošno rastinje i cveće, dekorativna drvena vrata, prozori sa rešetkama, keramičke pločice sa ornamentima, krovovi, intezivne boje zidova, itd.

Ovo je ulaz u popularnu vrstu restorana koje ovde zovu carmen. Ti restorani su potpuno izolovani od ulice debelim zidovima, ali unutra postoji dvorište, i odatle lep pogled na grad. Nismo bili ni u jednom, jer su bili zatvoreni.

Granada 107-1 — Kuća – muzej poznatog španskog kompozitora Manuel de Falla

Jedno od neplaniranih obilazaka je bio odlazak u kompleks Carmen de los Martires. U pitanju je jedna grandiozna vila sa brojnim vrtovima i fontanama. Ulaz je besplatan, nema puno turista, i mesto je čarobno.

Pošto ne postoji železnička linija od Granade do Madrida, uzeli smo neki specijalni autobus kome je trebalo oko 5 sati da nas doveze do odredište. To je bio verovatno najluksuzniji autobus kojim sam se ikada vozila, i još sam uživala u pogledu, najpre su bili dramatični prizori iz Andaluzije, pa onda mirna visoravan La Manča, gde me je po koja vetrenjača podsetila na to da je ovo nekada bila zemlja Don Kihota.

U Madridu smo odseli u hotelu Gardines des Sabatini koji se nalazi nedaleko od kraljevske palate, i okolnog vrta, po kome je hotel dobio ime. Sobe su moderno opremljene, i ono što je najvažnije, pogled sa krova hotela je zaista poseban, pogotovo noću, gleda na osvetljenu kreljevsku palatu.

Deseti dan

El Eskorijal

Umesto da obilazimo kraljevsku palatu u Madridu, mi smo se uputili u čuveni dvorac Filipa II, El Eskorijal, mesto o kojem sam odavno maštala. Do njega smo došli međugradskim autobusom. Nešto manje od sat vremena je trajala vožnja, što je bilo prijatno iskustvo, taman smo videli kako izgleda predgrađe Madrida.

El Eskorijal je renesansno zdanje vrlo pročišćenog i jednostavnog stila, taman toliko ozbiljno koliko i vladar koji ga je sagradio. U donjem delu je galerija značajnih slika kao i kraljevska grobnica, dok je gornji deo u potpunoj suprotnosti, kasniji španski vladari iz dinastije Burbona su ga dekorisali u rokoko stilu. Brojni saloni su pokriveni tapiserijama koje su rađene po Gojinim slikama.

Madrid

Završili smo naše putovanje u Madridu, šetajući se oko kraljevske palate, tu je uvek živa atmosfera, zbog gomile turista i uličnih zabavljača.

Sutradan ujutru smo se avionom vratili u Ameriku.

Domaća kuhinja, Paprike, Predjelo, Putovanja i hrana

Rolnice od pečenih paprika i sira sa rukolom i pestom (šetnja po restoranima Beograda i okoline)

August 29, 2018 5 Comments

Ovo leto je bilo vrlo uzbudljivo za moju porodicu, obeležila su ga putovanja. Muž i ja smo proveli u Srbiji dve nedelje, u dva navrata, a moja deca čitavih mesec i po dana. Ovog puta boravak je bio nešto drugačiji, i puni smo utisaka.

Odlasci u Srbiju, za nas iz Dijaspore, nisu obična putovanja. Pored dugih priprema i napornog putovanja, naročito ako živite “preko bare”, ona su obeležena nekim neobičnim osećajem, kao da ste prespavali odsustvo i sad ponovo živite svoj stari život. Neke stvari su se promenile, ali to je i dalje isto mesto, a i ljudi su isti. Zaista posebno iskustvo, i teško ga je opisati nekom ko nije živeo vani. Ipak, moram da priznam da kako godine odmiču, sve se više osećam kao turista, upijam samo ono najbolje, i trudim se da ignorišem manje lepe stvari. Kako da vam kažem, meni je sad i putovanje u javnom prevozu doživljaj.

Mislim da je obilazak restorana u Beogradu i okolini jedan od boljih načina da provedete vreme tamo. I dalje tvrdim da je to jedan od najuzbudljivijih stvari koje turistima nudi naš glavni grad. Lepi i maštoviti ambijenti restorana, dobra hrana, poslednjih godina značajno unapređena uticajima sa strane, i vrlo prihvatljive cene su dovoljan razlog da obiđete Beograd.

Ovog leta muž i ja smo odustali od obilaska super fensi restorana, jer smo hteli da što više vremena provedemo sa decom pokazujući im Beograd. Deco, ovde je fakultet u koji su mama i tata išli, ovo je bio naš omiljeni kafić, u ovoj zgradi su mama i tata živeli, ovde smo nekada radili, i taj rad. Obilasci nekih restorana i kafea su bili sasvim neplanirani, obično smo išli u onaj najbliži.

Neka mesta nisam stigla da uslikam, ali i ovako ima dovoljno materijala za jednu prijatnu šetnju po restoranima i kafeima Beograda i okoline. Uživajte!

Odlazak u prvi restoran je u isto vreme bilo naše najbolje iskustvo. Izdvojila bih izuzetan enterijer u kojem dominira zelena boja, obratite pažnju na zeleni pliš na stolicama, i odličnu hranu, koja predstavlja kombinaciju internacionalne i domaće kuhinje. Tu smo probali i moje omiljeno jelo – rolnice od pečenih paprika i sira sa rukolom i pestom. Toliko mi se svidelo ovo jelo da, kad sam se vratila kući u Ameriku, poželela sam da ga rekreiram u svojoj kuhinji, i opet sam bila oduševljena. Zbog toga se i našao na mom blogu. Komplimenti kuvaru Remixa.

Teško je zamisliti da sa ovim rolnicama možete da omanete kad ih iznesete pred goste.

Jedno popodne kiša nas je naterala da odemo u restoran Caruso, koji se nalazi na vrhu zgrade, koja je tačno preko puta hotela Moskva. Goveđa kolenica i kobasice su bile manje-više dobri, ali pogled na Terazije, i još dalje, posle kiše, je bio neprocenljiv.

Restorani u Beogradu 14-1 — Četiri dunje

Teško je opisati sreću kad u Beogradu naiđete na knedle sa šljivama. Ferdinand knedle su fenomenalan koncept.

Koristeći Google-ov pretraživač, uputili smo se u restoran Little Bay. Ne znam šta sam tačno očekivala, ali kad sam ušla unutra, potpuno sam bila iznenađena enterijerom. U nekom naoko privremenom objektu nalazi se svečana soba sa galerijama, i sve zajedno podseća na omanje opersko pozorište. Muzika, kao i jelovnik, su vrlo klasični.

U kafeima lanca Kafeterija smo bili u više navrata, imaju lepe kolače. Ne znam kada su se otvorili, ali sada ih ima svuda po centru grada. Ja bih izdvojila kafe u kralja Petra ulici, zato što se nalazi u zgradi koja predstavlja jedan od najlepših primera secesije u Beogradu. Zgradu je projektovao David Azrijel, i u njoj je bila smeštena prva moderna robna kuća u Beogradu. I kao kafe danas izgleda odlično.

Ako mene pitate, kao i moje prijatelje-zemljake koji žive u Americi, Ada Ciganlija je jedno od najboljih mesta u Beogradu. Nije samo do prirode, nešto je i do brojnih, opuštenih, restorana na obali.

Pošto smo došli u Srbiju, sutradan smo već slavili rođendan mom sina, to mu je bila želja, na ranču Sava. Rezervisali smo ovu sobu na fotografiji, doduše deca su sve vreme bila na igralištu koje pripada restoranu. Nadam se da kad sledeći put dođem tamo da ću moći da iznajmim brodić za vožnju po Savi, to mi je velika želja.

Kad smo kod Save, ponovo smo bili u restoranu Etno kuća na Zabranu. Ako volite tradicionalnu hranu i ambijent, i vodite decu sa sobom, to je onda pravo mesto za vas.

Još pregleda beogradske gastro scene pogledajte ovde i ovde.

Rolnice od pečenih paprika i sira sa rukolom i pestom

Sastojci sa osam rolnica:

4 crvene paprike, može i babure ako nemate drugog izbora

1/2 šolje izmrvljenog zrelijeg domaćeg sira ili grčke Fete

2 kašike kisele pavlake

2-3 šake mlade rukole

So prema ukusu

1 kašika maslinovog ulja

1 kašika pesta od bosiljka, ovde pogledajte kako da ga napravite

1-2 kašike prepečenih pinjola

Priprema:

Najpre ispecite paprike, zatim kad se ohlade oljuštite ih, uklonite peteljke i semenke, i uzdužno ih podelite na sva dela.

Dok ste spremali paprike napravite mus od sira i pavlake. Dovoljno je da sir izgnječite viljuškom i pomešate sa pavlakom.

Stavite na svaku polovinu paprike, koju ste prethodno posolili, po kašiku musa od sira i pavlake, i zarolajte papriku.

Na tanjiru u sredini stavite rukolu, posolite je i poprskajte maslinovim uljem, i po njoj poređajte zarolane paprike. Oko i preko njih stavite zagrejani pesto, najbolje sa plastičnom bočicom koja izgleda kao pumpica i ima uski otvor, i na sve to stavite prepečene pinjole.

Putovanja i hrana

Aruba, ostrvo sreće

June 13, 2018 6 Comments

Aruba je sve ono što prosečan čovek zamišlja kao idealani odmor na tropskom ostrvu. Ima odličnu klimu, toplo tirkizno more, peščane plaže sa palmama, egzotične životinje, barove sa koktelima, itd. Što bi ljudi rekli – raj na zemlji.

Nekadašnja kolonija a sada konstitutivna članica holandskog kraljevstva, Aruba je minijaturna država smeštena na malenom ostrvu, koje predstavlja najjužniju tačku Kariba. Veoma je popularna turistička destinacija, kako zbog svoje lepote tako i uređenosti, što nije čest slučaj u ovom delu sveta, pa otuda ne čudi da je jedno od skupljih karipskih ostrva.

Arubu još zovu – ostrvo sreće. Postoji puno razloga za tu tvrdnju. Za razliku od većine karipskih ostrva bezbedna je, možete se bez problema šetati po ostrvu, stanovnici deluju krotko i gostoprimljivo. Pored toga što ima lepu klimu, toplu sa blagim povetarcem, najviše sunčanih dana od svih karipskih ostrva, mirno more koje je zaštićeno koralnim grebenima, Aruba je bezbedna od uragana i drugih nepogoda. Nekada je ostrvom dominirala industrija prerade nafte, a sada je to turizam. Ovo ostrvo ima najviši životni standard među karipskim državama.

Aruba je neobičan spoj raznih kultura i uticaja. Populaciju čine različite nacije i rase, domoroci, Holanđani, sefardski Jevreji, Indijci, Filipinci, Kolumbijci, Afrikanci, itd. Iako je zvanični jezik holandski, na ostrvu se koristi i lokalni jezik, papijamento, koji je mešavina portugalskog, španskog, holandskog i zapadnoafričkog. Pored različitih fizionomija lokalnog stanovništva, primetićite da se svuda kreću u grupama, obično uža familija, da su neprestano u razgovoru, bilo u direktnoj komunikaciji ili preko mobilnog telefona. Moram da napomenem da njihova kultura nije baš previše bliska nekome ko dolazi iz Evrope.

Vrhunac turističke sezone je tokom Uskrsa, kada je prolećni raspust u Americi, odakle dolazi najviše gostiju, više od polovine ukupnog broja turista. U to vreme smo i mi bili tamo, imali smo sreću da postoji direktan let iz našeg grada do Arube. U špicu sezone avioni doleću na ovo ostrvo na svakih par minuta.

Na sam dan Uskrsa, moj sin je imao neki zdravstveni problem, pa smo morali da pozovemo doktora u hotelsku sobu, da ga pregleda. Doktor, stariji čovek evropskog porekla, brzo je utvrdio da je sa sinom sve u redu, i kad smo očekivali da se pozdravi sa nama i ode kući na uskršnji ručak, koji ga je sigurno čekao, on je značajno upitao našeg sina, je li, mali, da li ti znaš ko je Novak Đoković? I tako je počelo, vrlo ubrzo smo saznali da doktor ima strast ka proučavanju istorije, i tako smo mu mi, Srbi, zapali za oko. Kad je krenuo, više se nije zaustavljao, videlo se da je čovek ozbiljno u materiji, nikako nije želeo da propusti priliku da priča sa pravim Srbima, pa makar oni živeli u Americi. Pominjao je Dražu Mihajlovića, Tita, Miloševića, Vukovar, četnike i ustaše, i tim redom. Na kraju nas je zabrinuto upitao šta mislimo šta je uzrok Novakovog pada, slegnuli smo ramenima, on je ubeđen da je razlog njegova porodica.

Mi smo bili smešteni u hotelu Renesansa, koji ima dva dela, jedan za porodice, a drugi samo za odrasle. Nalazi se u glavnom gradu Arube, Oranjestadu. Pored male plaže, hotel poseduje prelepo privatno ostrvo, do kojeg se dolazi čamcem. Na njemu se nalaze dve plaže, opet jedna za porodice sa decom, a druga za odrasle. Na ovoj drugoj živi mala kolonija ružičastih flamingosa, i većina slika i videa sa Arube kojekakvih influensera napravljena upravo na ovoj plaži, sa flamingosima. Pored njih na Arubi živi veliki broj iguana, koje se uprkos svom strašnom izgledu ponašaju kao domaće životinje. Na Arubi, kao i na obližnjem ostrvu Kurasao, se nalazi endemska vrsta drveta pod nazivom divi – divi, koja podseća na ogromni nakrivljeni bonsai. Na ovom ostrvu dobro uspeva aloja vera, otuda ne čudi da je Aruba najveći svetski izvoznik ove kulture.

Glavni grad je minijaturan, i oživi tek kada u njega uplove kruzeri. Tada se otvore brojne tezge i prodavnice luksuznih proizvoda. Orenjestad ima arhitekturu koja je čudni spoj holandske i kolonijalne, pored vrlo lepih zgrada zapazićete neugledne udžerice. Tu se nalaze i zanimljive trgovi, kao i ostaci vojne arhitekture iz kolonijalnog doba.

Aruba se nalazi tek dvadesetak kilometara udaljena od južnoameričkog kontinenta, tačnije Venecuele. Na to će vas podsetiti venecuelanske naftne platforme koje se vide na horizontu. Šetajući gradom primetila sam Južnoamerikance koji nisu bili lokalci, drugačija im je fizionomija, i pričaju španski, bili su najčešći posetioci radnji sa luksuznom proizvodima, kojih ovde ima puno. Onda sam saznala da su to Venecuelanci, ali onaj privilegovan sloj, oni što su se “snašli”, dok većina njihovih sunarodnika jedva preživljava. Zvuči poznato.

Pošto smo rešili da mirujemo, nema eskurzija po ostrvu, samo ležanje i opuštanje na plaži je dolazilo u obzir. Ipak, meni đavo nije dao mira, iako sam fizički bila na Arubi ja sam mislima bila u obližnjoj Venecueli. Zahvaljujući internetu na plaži kao i utičnicama koji su se nalazile sakrivene u podnožju palmi, mogla sam da se upustim istraživanju Venecuele na mobilnom telefonu. Bilo je tih dana već vesti o nemirima i stradalima, prilično uobičajno stanje u toj zemlji poslednjih godina. Najviše me je intrigiralo to kako tek par desetina kilometara deli zemlju sreće od one sa manjkom iste. Ako obe zemlje imaju sličnu lepu prirodu, divnu klimu, i prirodna bogatstva kao što je nafta, onda mora da razliku čini društveni sistem koji radikalno menja stvari na gore, kao što je komunizam. Potpuno je neverovatno da, iako nema srećne zemlje sa komunizmom, ljudi i dalje veruju u tu utopističku ideju, valjda zato što svaki put postoji nova šansa da zavladaju “prave” marksističke ideje.

Tu su me razmišljanja odvela i u moju zemlju, i ja sam bila dete komunizma, i živela sam sa posledicama tog sistema, kao i moji bivši sugrađani. Osetila sam se kao pomenuti doktor sa Arube, samo što su njega interesovali Srbi, verovatno sa sličnim motivom. U mislima me je prenuo čovek na plaži koji mi se obratio na srpskom, čuo me je kako pričam sa ćerkom na našem jeziku. Došao je na ostrvo kruzerom na kojem radi već godinama. Na istom kruzeru je radila moja drugarica iz srednje škole, iako smo u stalnom kontaktu, sreli smo se na Arubi posle petnaest godina. Slučajni susret sa bliskom osobom na ovom egzotičnom i dalekom ostrvu izgledao je tako emotivno i nadrealno.

Zbog pomenute izmešane populacije hrana na Arubi je mnogo interesantnija od one koja se nudi na drugim karipskim ostrvima. Na ostrvu postoji mnogo restorana koje služe veoma raznovrsna jela, od holandskih palačinki, bečkih šnicli i jela iz svuda prisutne italijanske kuhinje, preko popularnih karipskih jela sa pirinčom i plantana bananama, do lokalnih specijaliteta kao što su paprikaši sa kozijim mesom ili ribom. Kod njih je za doručak veoma popularno pecivo koje oni zovu pastechi, veoma slično empanadi, kao i interesantne malecke holandske palačinke, poffertjes. Posebno smo uživali u morskim specijalitetima u restoranu nedaleko od hotela, tu se služio odličan prženi crveni sneper, kao i file lampuga ribe sa ljutom salsom od manga. Iste te ribe možete da pecate na organizovanim turama.

Aruba je poznata i po koktelima, gde god da se denete svuda će vas čekati bar koji ih služi. Tu je i poznato lokalno pivo – Balashi.

Kao i mi, većina ljudi u Južnoj i Centralnoj Americi obožava prase na roštilju, tako da veća okupljanja ne mogu da prođu bez tog specijaliteta.

Aruba 18-1 — Holandske palačinke (Dutch Baby Pancake)

Aruba 50-1 — File lampuge (mahi-mahi) sa salsom od manga

Aruba nije samo za medeni mesec i slična romantična putovanja, kako je često reklamiraju, ovo ostrvo je idealno za porodična putovanja, jer je bezbedno, ima mirno i toplo more, plaže na kojima pesak nikada nije vreo, zanimljiv životinjski i biljni svet, raznovrsnu kuhinju za svačiji ukus i veliki broj organizovanih aktivnosti. Ukoliko ste pak avanturista i volite ekstremne stvari, možda je ovo ostrvo suviše krotko za vas.

ukrasite svoj dom mojim fotografijama

kupovina fotografija — Pogledajte galeriju mojih fotografija sa temom Putovanja i Na plažii saznajte ovde kako možete da ih naručite.

Badem, Brusnice, Dezert, Italijanska kuhinja, Keksi, Komorač, Putovanja i hrana

Biskoti (Detalji iz Toskane)

November 20, 2017 8 Comments

Ove godine sam obećali sebi da ću na vreme da obavim stvari koje sam planirala za nastupajuće praznike. Doduše malo sam poranila sa slanjem kolača, ali nema veze, važno je da su mnogo obradovali one kojima su poslati. Izabrala sam biskote, jer su idealni za transport poštom – dugo traju, ne raspadaju se, i mnogo su ukusni.

Biskoti se obično prave sa bademima, ali možete da stavite umesto njih lešnike, pistaće ili pinjole. Suvo voće je takođe dobar dodatak. I tu je neizostavan anis začin, ja sam koristila seme komorača uzgajanog u mojoj bašti koji ima vrlo sličan ukus.

Ovi kolači su nastali u Toskani, gde se zovu i Cantuccini, i služe se uz dezertno vino Vino Santo. Upravo su me biskoti inspirisali da izvučem fotografije iz Toskane i podelim ih sa vama.

Biskoti

Sastojci:

360g brašna

Prstohvat soli

1 1/2 kašičica praška za pecivo

115 putera, na sobnoj temperaturi

150g šećera

3 jaja

1 kašičica ekstrakta vanile

1/2 kašičica ekstrakta badema

1 kašičica anisa ili semena od komorača, grubo iseckan

140g celih sirovih badema, blago tostiranih

Pola šake suvih brusnica, iseckanih

Priprema:

U prosejano brašno umešajte so i prašak za pecivo.

U drugoj većoj posudi mikserom dobro ulupajte šećer i puter dok ne dobijete kremastu smesu. Tome dodajte jaje po jaje, i na kraju ekstrakt vanile i badema. U to umešajte smesu sa brašnom. Dodajte tostirane bademe, anis začin ili seme komorača, i iseckane brusnice i sve dobro promešajte. Testo stavite u frižider minimum 30 minuta da se stegne.

Zagrejte rernu na 175C (350F).

Podelite testo na dva dela i svaki oblikujte u široku veknu dugu oko 40cm i široku oko 5-6cm. Stavite ih na plitki pleh koji ste obložili papirom za pečenje. Pecite vekne na srednjoj pregradi rerne oko 30 minuta.

Pošto ste izvadili vekne sačekajte da se ohlade, oko 15 minuta, onda ih nožem za sečenje hleba, isecite na kriške oko 2cm debljine. Poređajte komade, isečenom stranom na dole, po prethodno korišćenom plehu i pecite ih na istoj temperaturi još oko 20 minuta.

Kad su se biskoti ispekli ohladite ih i služite uz čaj ili kafu.

Detalji iz Toskane

Skoro mi je muž predložio da provedemo par dana za Dan zahvalnosti u nekom hotelu na zalivu, bio je tamo poslovno pa mu se svideo. “Ne dolazi u obzir, šta ću tamo da radim, šta ću novo da vidim, gde da se šetam?” Na to će moj muž: “Ićićemo sa decom na bazen, pa na spa, tu je restoran, kablovska, malo da se odmorimo i uživamo.” “Neka hvala, čuvaću se za neko uzbudljivije putovanje.” Pasivan odmor nikada nije bila moja stvar.

Naša putovanja su baš intezivna, bez pauze, uveče kada se nekako dovučemo do hotela obično kukamo od bolava zbog brojnih prepešačenih kilometara. Čak i kada smo sa decom. To su veoma dobro organizovana putovanja, za to je zaslužan moj muž, uglavnom sve funkcioniše kako treba, ja mu dam ideju a onda on to realizuje. Pošto ne možemo sebi da priuštimo duga putovanja, ideja je da što više vidimo i doživimo za kratko vreme. Nekako uspem da maksimalno upijem sve te slike, mirise, i ukuse, što je najvažnije zabeležim detalje na fotografijama, i onda kada se vratim sa putovanja još dugo uživam u tom iskustvu. Evo, dok ovo pišem upravo to činim.

Moram da priznam da mi znači kada odsednem u nekom zanimljivom objektu, mislim i to se računa, i to je deo putovanja. Na slikama vidite sobu u kojoj smo odseli u Firenci, nedaleko od katedrale. Hotel se nalazi u zgradi koja je stara pet vekova i nekada je bila samostan. Ima dosta renesansnog šmeka, prozori su toliko visoko postavljeni da morate da koristite ugrađene stepenice da biste ih dosegli. Osećaj kad se probudite u jednoj ovakvoj prostoriji je pa skoro nadrealan.

Jedan od najboljih stvari koje smo uradili na ovom putovanju je bila duga vožnja biciklima po Toskani. Nema guranja sa turistima po gradu, već širina, pogled na predivnu prirodu, čempresi, maslinjaci, vinogradi, brdašca, a na njima stari utvrđeni gradovi, u nekima više preovlađuje renesansni, a u drugima gotski stil.

Na ravnom putu, i kada se spuštamo nizbrdo, je zanimljivo, međutim uzbrdo može da bude veoma naporno. To su mali putevi gde jedva da ima nekog saobraćaja tako da možete bezbedno da vozite i u miru uživate u krajoliku. Cela tura je organizovana, vođa i vlasnik agencije je Pijetro, veseo i srdačan gospodin. Sa nama u grupi su još dva američka para, i u početku smo svi malo rezervisani, na kraju dana zbog adrenalina i lepote koja nas okružuje, svi smo veoma opušteni, puno se smejemo, da smo ostali duže verovatno bih se ponovo videla sa njima.

U gradiću San Gimignano uživamo u predivnom pogledu, a i u hrani. I dok obilazim prostrani trg okupan jutarnjim suncem, razmišljam koliko je Italija lepa zemlja, toliko istorije i umetnosti, skoro poželite da se cela zemlja pretvori u muzej, da se zaštiti od bilo čega što može da naruši njenu lepotu.

Ovde negde smo imali problem sa jednim biciklom, pa smo morali malo da čekamo, što nam nije nimalo smetalo. Ne sećam se više kako se ovo malo mesto zvalo, ali zapamtila sam da je Pijetro rekao da tu želi da se penzioniše kada bude vreme za to. Sigurno tu priču priča svakoj grupi sa kojom putuje. Obećala sam mu da ću napisati prikaz za njegovu turu na tripadviser-u, što se nikada nije desilo. Ipak, evo sada da se iskupim, ovde možete videti njegove usluge, ako ikada poželite da se vozite biciklom po Toskani, a ne koristite svoj.

Kada smo se obreli u gradiću Monteriggioni, posetili smo podrum vina, na glavnom trgu, gde je bila organizovana i degustacija istog. To je oblast u kojoj se proizvodi čuveno italijansko vino Chianti, tako da je prezentacija bila uglavnom vezana za to vino.

E baš tu sam probala i Vino Santo, zajedno sa biskotima, i svidelo mi se puno. Eto, ne moraju biskoti da se jedu samo uz kafu.

Ali avantura se nije završila tu, posle smo nastavili za Sijenu, slike otuda pogledajte ovde.

Domaća kuhinja, Putovanja i hrana

Šta se to dobro jelo u Srbiji i Crnoj Gori

September 6, 2016 6 Comments

Ove godine smo manje obilazili restorane nego prošle godine, više se jelo po kućama, a i naše putovanje je kraće trajalo. Ipak, moja opsesija hranom nije utihnula. Htela sam da probam nešto poznato, i ponešto novo, želela sam da uživam u onome što najviše volim – hrani. Ja ne idem u restorane samo zbog toga da ne moram da kuvam, ne, meni nije ni najmanji problem da provedem vreme u kuhinji spremajući neko jelo, ja idem na ta mesta da bih dobila inspiraciju. Hrana jeste najvažnija, ali ja volim i da je enterijer zanimljiv, volim dobru muziku i znači mi dobra usluga. Još ako sam u dobrom društvu, to je za mene veoma kvalitetno potrošeno vreme i novac.

Malo posle mog povratka iz Srbije imala sam sastanak kluba knjige u nekom lokalnom restoranu, i služili su baš mediteransku hranu. Moje prijateljice jedva su dočekale da im ispričam kako sam se provela u Srbiji i Crnoj Gori. Neke su i čule za Montenegoro da je sada top letnja destinacija. Pričaj nam šta si jela, kakve su plaže, cene. Kako si rekla da se zove plaža, Kej-ej-em-i-en-ou-vi-ou… prstići tipkaju po mobilnom telefonu. Gledaju slike, pa, ovo dosta liči na Havaje, malo je prevelika gužva. Kakva je klopa po restoranima? Nije baš neko ludilo, a i cene su prilično jake za ribu, 1 kg ribe je oko 50 evra, jastog je 80… nemoj da pričaš. To je razlog što samo pravim ribu otkada sam se vratila sa puta, i dalje ne mogu da se načudim zašto je toliko skupa riba na Mediteranu. Prijateljica odavde, poreklom Grkinja, bila je letos u Grčkoj, na jugu, i kaže da su i tamo cene ribe slične kao u Crnoj Gori.

Ali zato hrana u Beogradu je super, i jeftina je. Trepću očima moje prijateljice i zamišljaju taj gurmanski raj. Pričaj nam o Beogradu. Ima dosta restorana i kafea, ima sve više turista, mlađi svet uglavnom, i ceo grad je pun grafita. Pronalazili smo po zgradama portrete poznatih svuda po gradu, čak i Robina Vilijamsa. Nemoj da pričaš, pošalji nam da ih vidimo, molim te. Njima je to tako egzotično i uzbudljivo, meni nije, ja bih volela da vidim Beograd čist i umiven.

Ovo pečeno prase je bilo naša dobrodošlica u Srbiju. Ali to nije obično pečeno prase, unutra ima pile. Zaboravih kako ga u Sremu zovu, što nije ni bitno, važno je da je okupilo puno ljudi, naših rođaka i prijatelja.

Puno toga smo probali na našem putovanju ali ova jela koja slede su bila toliko dobra da sam morala da ih ubacim na blog, zaslužuju da se o njima priča. Komplimenti kuvarima i kuvaricama koji su ih osmislili i napravili.

Kajmak, Sava ranč, Barič

srpska tradicionalna kuhinja — Beli sir, kajmak, sijenički sir

Iako obožavam mlečnu mast, čitaj puter i slatku pavlaku, meni kajmak nikada nije bio omiljen, posebno onaj stariji. Međutim, kad sam osetila blag i kremast ukus ovog kajmaka, nisam mogla da se kontrolišem, nije ostalo mesta za glavno jelo, teletinu pod sačem, koje je takođe služena sa ovim kajmakom.

Sava ranč je novo mesto baš na izlasku iz Bariča, u Dubokom. Ima super izlaz na reku Savu (obožavanu), čist je i lepo uređen. Hrana je tradicionalna, ima veliki izbor, ukusna i vrlo pristupačna. Usluga kao i izbor muzike bi mogao da bude bolji.

Uštipci od tikvica sa nanom, Smokvica, Beograd

Šetajući se po gradu nabasali smo na ovaj restoran na Dorćolu. Mnogo je sladak. Prošle godine smo bili u Smokvici na Adi. I dok su se ovi uštipci od tikvica sa nanom i jogurtom topili u mojim ustima već sam zamišljala kako ću čim dođem kući da ih pravim. Dobre su im i limunade sa dodacima raznog voća.

Šarkuteri na srpski način, Podrum Wineart, Beograd

Da znate kako mi je super leglo ovo jelo na čačkalicu uz jedan domaći roze, shvatili bi moje oduševljenje. Čvarci, ajvar, odličan pršut i kulen je nešto što nikad ne srećam u šakuteriju ovde, a i suhomesnati proizvodi u Americi su vrlo problematični, pa mi se ova domaća varijanta neobično svidela. I samo mesto je interesanto, ima veliku ponudu domaćih vina, divnu terasu, sa koje smo se preselili unutra, zbog oluje, ali i tu je bilo super iako je bila velika gužva.

Smuđ uvijen u pršut sa palentom u belom sosu sa mirođijom, Danibius, Zemunski kej

Verovatno najprijatnije iznenađenje mog kulinarskog doživljaja Srbije. Ko je smislio ovo jelo svaka mu čast. Svaki detalj se lepo uklopio, idealan surf and turf, to se zove inventivna domaća kuhinja, primer drugim domaćim restoranima da se malo poigraju sa tradicionalnim receptima, da unesu zanimljive sastojke, a oni ne moraju da budu niti skupi a ni nedostupni, kao što je recimo sveže začinsko bilje.

Paprikaš sa plodovima mora, The Old Fisherman’s Pub, Budva

Nisam neki ljubitelj pot pies, međutim ovo jelo me je osvojilo, već planiram uskoro da ga pravim. Takođe, velike pohvale za restoran u kojem smo jeli, hrana je vrlo lepo servirana, i terasa je lepo uređena, čak ima i meni za decu. Nalazi se blizu starog grada u Budvi, u delu gde je marina.

Grdoba, restoran More, Pržno

Veoma tradicionalan primorski restoran, na doku, u Pržnu, koga smo više iz sentimentalnih razloga posetili. Tako retko nailazim na ribu serviranu na ovakav način, ni sama je više tako ne pravim, da sam bila ispunjena trenutnom nostalgijom, vratilo me u dane provedene na Jadranu kad sam bila dete.

Vrlo ljubazna i uslužna konobarica iz restorana Olive kod Svetog Stefana nam je preporučila grdobu, pošto smo je pitali koja je to najbolja riba na crnogorskom primorju. Brancin i oradu ionako često pravimo, hajde da probamo tu spolja stvarno ružnu ribu. Inače ta devojka je bila i najbolja konobarica koju smo imali tokom celog našeg putovanja, vrlo strpljivo nam je opisivala koja su to tradicionalna crnogorska jela. Šteta što se ni u jednom restoranu nije mogao naći kačamak.

Krempita, Poslastičarnica Mocart, Budva

Ovo je krempita za udžbenike, verovatno najlepša krempita koju sam ikada probala. Čak na slici može da se vidi koliko je dobra. Sveže i prhko lisnato testo, sjajan krem, domaći a ne onaj “konfekcijski”, i veličina porcije koja može da nahrani ne jednog nego dva čoveka, sve to mi je bilo dovoljno da budem potpuno impresionirana. Posebno što meni ne ide od ruke pravljenje krempite, krem ne bude dovoljno čvrst i teško se seče… ako neko ima dobar savet kako da rešim taj problem neka mi javi.

I za kraj evo malo atmosfere sa Zelenjaka. Pijace su moje omiljeno svratište. Uvek se oduševim ponudom, i razočaram što ne mogu da pokupujem sve što mi sviđa i odnesem sa sobom u Ameriku. Zamislite, koliko košta kilogram paprika u Srbiji za toliko ne može da se kupi jedna paprika u Americi. Nikad neću uspeti da kupim džak paprika i napravim veću količinu ajvara.

Kao što sam već više puta pomenula, čak i napisala članak o tome, najzanimljivija ponuda Beograda jeste njegova gastro scena. Pored dobre i pristupačne hrane, tu je i vrlo kreativan dizajn koji ćete naći u gotovom svaku restoranu ili kafeu, makar se svodili na simpatične sitne detalje.

Američka kuhinja, Putovanja i hrana

Put na Jug, Čarlston i Savana

May 4, 2016 4 Comments

Teško je rečima opisati osećaj kada u rano proleće krenete kolima hiljadu kilometara južno, i kada umesto zubatog sunca osetite toplotu i vlažnost, zelenilo i bogatstvo vegetacije Juga, kao da ste iznenada ušli u rano leto. Relativno je slično utisku koji sam imala kada smo par puta u zimskom periodu odlazili na tople Karibe, ali sada smo išli kolima, i postepena promena vegetacije, boja i temperature se odigravala doslovno pred mojim očima.

Čarlston i Savana su trenutno među najpoželjnijim turističkim destinacijama u Americi, ako ih posetite shvatićete da to nije preterivanje, oba mesta su vrlo posebna, toliko drugačija od svega šta sam mogla da vidim u ovoj zemlji.

Oba grada su vrlo stara za američke pojmove, Čarlston je nastao u 17, a Savana u 18. veku, i dosta arhitekture je sačuvano iz tog perioda. U početku su njima gospodarili Britanci, a naseljavali ih i razne druge etničke grupe: Hugenoti iz Francuske, Jevreji iz Španije i Portugala, Irci, Nemci, dosta afričkog stanovništva jer je ovde bilo glavno tržište robova koji su dovođeni iz Afrike. Robovi su bili traženi zbog rada na plantažama pamuka, a pamuk je taj koji je stanovništvu oba grada doneo veliko bogatstvo. U Čarlstonu su živeli vlasnici plantaža pamuka, a u Savani su bili trgovci pamukom. Pored toga, oba grada su bila, i još uvek su, značajne luke.

Posle perioda prosperiteta i bogatstva dolaze teški dana za oba grada, tokom 20. veka su stagnirali sve do pre par decenija kada su sposobni gradonačelnici kao i vredni pojedinci sa vizijom od njih napravili današnje turističke atrakcije.

Ako dolazite sa severa, najpre ćete stići u Čarlston, koji se nalazi u Južnoj Karolini. Grad ima dugu i značajnu istoriju, između ostalog baš ovde je počeo američki građanski rat bitkom snaga Unije i Konfederacije za lokalno utvrđenje koje je kontrolisalo ulaz u luku. Da je južnjački sentiment živ i dan danas može se videti i po konfederalnim zastavama koja se ponosno vijore uz I-95, autoput koji se pruža od krajnjeg severa do krajnjeg juga američke Istočne obale. Prijatelji sa Severa će vas sigurno upozoriti kako je američki Jug siromašan i zatucan, imaju i užasan akcenat, u fazonu što južnije, to tužnije, ali, eto, imaju dobru kuhinju.

Međutim, kad uđete u Čarlston bićete iznenađeni bogatstvom ovog grada, počevši od raznolike flore, preko privatnih kuća, koje su veoma stare ali sjajno održavane, sve do prekrasnih vrtova što uz njih idu. Tu je i bogatstvo hrane, restorana i pekara ima u izobilju, i oni nude tipično južnjačku hranu, tešku i začinjenu, ali veoma ukusnu. Evo par jela koje ćete naći u skoro svakom restoranu: Grits, slično našem kačamaku samo što se koristi krupno mleveno kukuruzno brašno, koje često spremaju sa sirom, sigurno najpoznatije jelo sa njim je Shrimp & Grits (Gambori i palenta), zatim, popularna Džambalaja (Američki kuvar, str. 98), jelo koje podseća na špansku paelju, Biskviti (američke pogačice), Pohovani zeleni paradajz (Američki kuvar, str. 82), a tu je i Iced Tea, sladak rashlađeni čaj, koji se služi u svakoj prilici. Za mene lično hrana nije bila preveliko iznenađenje, jer većinu ovih jela redovno pravim kod kuće, ali ono što mi je upalo u oči je da su restoranski obroci bili jeftiniji nego kod nas na Severu.

Moram da priznam da je jedan od razloga za dolazak u ovaj grad muzički video za Come Back Song Darijusa Rakera, nekadašnjeg pevača Hootie and the Blowfish, popularnog benda iz 90-tih. Ovaj muzičar je poreklom iz Čarlstona, pa je i spot snimljen u njemu, i na prvo gledanje grad mi se mnogo svideo, delovao je vrlo mistično i egzotično, idealno mesto za fotografisanje.

Arhitektura u Čarlstonu je priča za sebe, tu su ukršteni razni stilovi, ali izgleda da je najdominantniji karipski tip uske kuće sa bočnim tremom i vrtom. Ima dosta zgrada sa interesantnim fasadama pastelnih boja, tu su i čarobni pasaži, pa kaldrma, ima i puno crkava, a i starih grobalja sa zanimljivim spomenicima. Ceo grad odiše primorskom atmosferom, i sve je puno čarobne vegetacije i cveća. Svaka kuća i zgrada ima neko dekorativno drvo, leju sa predivnim cvećem, deluje kao da se tome pridaje neverovatna pažnja.

U Čarlstonu smo bili u vreme Uskrsa, pa je sve izgledalo dodatno svečano. Lepo obučeni ljudi su odlazili u crkve, posle su nastavljali da se druže na branču, izgledalo je kao u nekom starom filmu. Inače, Čarlston je zbog svog romantičnog izgleda omiljena destinacija za venčanja. Mi smo boravili u veoma starom i elegantnom hotelu, The Mills House, popularnom mestu za ovakve ceremonije, i imali smo priliku da vidimo nekoliko venčanja.

Ako od Čarlstona nastavite prema jugu, i nakon nekih 200 km uđete u državu Džordžija, naići ćete na grad Savanu, koji je dobio ime po istoimenoj reci koja protiče kroz njega. Iako je dosta drugačija od Čarlstona, Savana nije ništa manje atraktivna.

Za Savanu sam se zainteresovala prošle zime kada sam gledala film Midnight in the Garden of Good and Evil, snimljen 90-tih po popularnom romanu koji je baziran na istinitoj priči. Naime, poznati kolekcionar Džim Vilijams (u filmu ga glumi Kevin Spejsi i ako je suditi po akcentu, tu se već naziru obrisi lika Frenka Andervuda iz serije Kuća od karata), uspešni umetnički diler i kolekcionar, ubija svog mladog ljubavnika i posle četiri suđenja biva oslobođen. Nedugo zatim i sam umire od zdravstvenih komplikacija baš na istom mestu gde mu je i ljubavnik stradao. Njegova vila sa tamno crvenom fasadom je bila mesto zločina, pa se i dan danas tu okupljaju turisti da se fotografišu. U filmu je inače dosta pažnje posvećeno i vudu magiji, navodno veoma popularnoj na ovim prostorima, pa otuda ne čudi da su u turističkoj ponudi noćne ture do lokalnog groblja u kabriolet mrtvačkim kolima!

Ono što je možda najvažnije za Savanu je izuzetan urbanistički plan koji je osmislio njen osnivač, general Džejms Ogltorp. Grad je ispresecan brojnim trgovima koji izgledaju kao mali parkovi u kojima se nalaze spomenici i fontane i predivna vegetacija, između ostalog azaleje, kamelije, magnolije, rododendroni, itd. Tu su i veličanstveni hrastovi tipični za ovo područje, na kojima raste paprat a sa grana visi nešto što se zove španska mahovina. Oko parkova se nalaze vile izgrađene u raznim klasičnim stilovima.

U Savani nema toliko restorana kao u Čarlstonu, ali zato ovde živi Pola Din, gastronomska TV zvezda, koja kuva na taj južnjački način. Postoji šala da se na vas lepe kalorije od samog gledanja njenih emisija, a o pripremanju i konzumaciji hrane po njenim receptima da i ne govorim. Njena jela su obično kalorijske bombe, doduše veoma ukusne.

Pored Pole Din postoji još jedna Pola, Pola Valas, koja je veoma mnogo učinila za ovaj grad. Ona je zajedno sa svojim mužem negde krajem 70-tih godina prošlog veka osnovala poznati Univerzitet za umetnost i dizajn u Savani. Zahvaljujući njoj mnogo starih vila je obnovljeno a i sam univerzitet je postao vlasnik mnogih od njih. Inače, umetnička scena je u Savani veoma živa, u gradu ima puno galerija i muzeja, kao i raznoraznih hipsterskih mesta gde se okuplja omladina.

Kad prođete mnogobrojne trgove-parkove na kraju ćete se naći u velikom Forsajt parku, u kome se nalazi veličanstvena fontana, spomenik osnivaču ovog grada, kao i ogromna poljana na kojoj ćete videti decu i odrasle kako igraju razne sportove.

Preporuka je da posetu Čarlstonu i Savani organizujete baš u ovo vreme, u proleće, jer tokom leta su nesnosne vrućine i vlaga, a može i koji uragan da vas zadesi. Ipak, u bilo kom periodu godine uvek možete da računate na čuveno južnjačko gostoprimstvo. Kao što sam rekla, iako smo čuli od naših prijatelja sa Severa svakojake priče o američkom Jugu, mi smo se vratili kući sa veoma lepim utiscima, i svima bi preporučili putovanje u Čarlston i Savanu.

Američka kuhinja, Dezerti, Meksička kuhinja, Putovanja i hrana

Kolač sa tri vrste mleka (Tres Leches Cake) i gastronomska avantura u Beogradu

October 9, 2015 14 Comments

Ovaj kolač sam poslednji put jela u Beogradu, gde i kako pročitajte u članku ispod. To me je inspirisalo da ga stavim na blog. Tres leches (Kolač sa tri vrste mleka) je onako baš američki dezert, jedu ga u Južnoj, Centralnoj i u Severnoj Americi. Mislim da je nastao u Meksiku. Mene najviše podseća na naš Koh od griza, jedino je kora čvršća, ne raspada se, a i aromatičniji je zbog tri vrste mleka kojima se preliva.

Kolač se dosta jednostavno pravi, međutim problem je naći sve potrebne sastojke. Zbog tople klime, kondezovano mleko je na američkom kontinentu, tačnije u njegovom toplom pojasu, veoma popularno, jer je to nekada bio jedini način da se mleko sačuva. Kod nas, sa druge strane, retko ima gde da se nađe. Na internetu postoje neki domaći recepti za pravljenje kondezovanog mleka, ne znam kakvi su, ali poenta je da se dugim kuvanjem dobije koncetrovano mleko. Kondezovano mleko je znatno gušće i zašećereno je. Ispareno mleko je slične gustine kao slatka pavlaka i bez šećera. Istu upotrebu kondezovanog i isparenog mleka naći ćete i kod drugi popularnih poslastica iz toplih krajeva američkog kontinenta kao što su Karamel flan i Pita od limete.

Da bih malo oživela kolač odlučila sam se da mu dodam odličan butterscotch preliv, recept preuzet odavde, jedino što sam ga ja pravila sa tamnim smeđim šećerom. Mislim da ćete praveći ovaj preliv shvatiti razliku u ukusu između belog i smeđeg šećera. Takođe, služila sam kolač uz jagode i male listiće matičnjaka. I bila sam veoma zadovoljna na kraju.

Kolač sa tri vrste mleka

Sastojci:

170g brašna

1 kašičica praška za pecivo

Prstohvat soli

115g putera, na sobnoj temperaturi

130g šećera

5 jaja, na sobnoj temperaturi, žumanca odvojena od belanaca

2 kašičice ekstrakta vanile

1 (400g) konzerva kondezovanog zaslađenog mleka

1 (350ml) konzerva isparenog mleka (evaporated milk), ili punomasno mleko

125ml slatke pavlake

125ml punomasnog mleka

Za šlag:

240 – 350ml slatke pavlake

4-5 kašika šećera u prahu

Baterskoč preliv (Butterscotch sauce):

55g putera

180g tamnog šećera

1/4 kašičice soli

150ml slatke pavlake

1 kašičica ekstrakta vanile

Za služenje: jagode i listići matičnjaka

Priprema:

Zagrejte rernu na 175C (350F). Najbolje da patišpanj pečete u staklenom ili keramičkom sudu dimenzija 20x30cm.

Pomešajte prosejano brašno sa praškom za pecivo, i tome dodajte soli.

Mikserom umutite omekšao puter i šećer sve dok ne dobijete ujednačenu kremastu smesu. Dodajte žumanca i ekstrakt vanile sve vreme mešajući. Postepeno dodavajte brašno.

U drugoj većoj posudi umešajte belanca dok ne dobijete čvrst sneg. Na kraju umešajte ulupana belanca u prvu smesu, i to varjačom, iz tri puta. To se radi da bi se dobilo rastresitije testo.

Smesu stavite u pleh, koji ste predhodno namazali puterom i posuli prezlama, i pecite oko 25 minuta. Kad je patišpanj gotov ostavite ga da se ohladi, i čačkalicom ili viljuškom ga izbockajte dobro.

Pomešajte kondezovano, ispareno mleko, slatku pavlaku i obično mleko i time prelijte patišpanj. Stavite kolač u frižider da prenoći. Za to vreme testo će da upije mleko, ali ne skroz.

Sutradan napravite šlag od slatke pavlake i šećera, i njime premažite kolač. Isecite kolač na kocke. Prilikom serviranja, pospite kolač zagrejanim baterskočom koji se pravi na sledeći način.

U šerpici zagrejte tamni šećer, puter, 60ml slatke pavlake i so. Promešajte i kad dobijete ujednačenu smesu ostavite je na vatri da se krčka 3 minute. Sklonite sa vatre sos, dodajte mu preostalu slatku pavlaku, 90ml, i ekstrakt vanile.

Gastos u Beogradu

Ovaj članak je objavljen u septembarskom broju magazina Mezze. Iz mnogo razloga želela sam da se nađe i na mom blogu.

Kao i svaki gasarbajter kad konačno obilazi svoj houmlend njegov boravak počinje gastro avanturom u velikom stilu. Jedva što smo sleteli avionom kad nas je dočekala velika gozba sve sa tortom. Hrana samo pristiže, potpuna razneženost posle prvog gutljaja domaćeg soka od višnje na rastvaranje. Ništa se nije promenilo, mislite u sebi, ali kasniji izlazak u grad vas uverava u nešto sasvim drugo.

Primećujete da se ionako velika ponuda pekara multiplikovala, sad su počeli i kafu tu da prodaju. Puno ima i malih prodavnica, čak i u njima sad prodaju peciva. Mesta sa brzom hranom su na svakom koraku, i po pravilu tu ima najviše ljudi, zato ne čudi što nacija više ne izgleda tako vitko, mada to je i dalje daleko od onoga što viđam u Americi.

Puno novih restorana se otvorilo, i iskreno, super izgledaju. Mislim da je to najlepše što Beograd trenutno može da ponudi. Vrlo su maštoviti, hrana je dosta dobra, i cene su veoma prihvatljive za nekog ko dolazi sa strane.

Čini mi se da sam se tokom mog boravka u Srbiji po prvi put osetila kao turista. Čak sam pre putovanja imala spisak restorana i mesta u koje sam htela da odem, što inače često radim kad putujem negde, to mi se ranije nije dešavalo. Naravno, puno toga nisam uspela da vidim, ali uspela sam da posetim dosta različitih i zanimljivih mesta, da probam autentična jela kao što su riblja čorba, sarmice sa zeljom, pastrmka na žaru, bila sam i na nekim fensi mestima, sve u svemu, mislim da sam dovoljno upoznala gastronomsku ponudu srpske prestonice.

Na prvom izlasku smo se zadesili na Savamali, čula sam da je to postalo popularno mesto za izlazak. Nešto me nije ostavio pod utiskom onaj stari deo, nekako i dalje loše izgleda, ali onaj deo tik uz Savu, gde su ranije bili nekakvi magacini, mi se dosta svideo. Nije baš bilo lako da se odlučimo gde ćemo da odemo, jer svi restorani izgledaju isto, ali smo otišli u mesto koje se zove Sofa, jer imaju domaću pastu a ona nam se baš jela. Hrana (Pasta sa tartufima i Pasta sa teletinom i vrganjima) i usluga su bili dobri, pasta doduše suviše al dente, ali dezerti su ipak bili najbolji (Mus od lešnika i Korpica sa maskarpone kremom i voćem). Inače, tu je i Ambar, isti onaj restoran u koji smo išli na Kapitol Hilu, u Vašingtonu.

InstagramCapture_16c571db-0b81-4ae6-80ed-75074297efe5

InstagramCapture_b8c98122-c9d7-49f1-9579-33be752b36a0

InstagramCapture_3a19b10d-cd01-4f62-a018-2d25d69a3837

Hteli smo da probamo i neko old skul mesto, i bili smo veoma iznenađeni saznanjem da državni restorani još uvek postoje, završili smo u restoranu Doma vojske Srbije, u Zemunu. Ne znam, ali kad sam ugledala kolica, koja je gurao konobar, sa pastrmkom na žaru, šopskom salatom i lučanom ljutom paprikom, neka trenutna toplina i zadovoljstvo su me preplavili. Da, jeli smo i teleću čorbicu. Šta da kažem, neprocenjivo iskustvo. Tu blizu, kod zemunske pijace, sam primetila restoran Ćiribu–Ćiriba, služe iznutrice, između ostalog sušena svinjska crevca sa podvarkom, moje omiljeno jelo koje nisam jela godinama, ali na veliku žalost nisam uspela da odem tamo.

Kad smo kod starih mesta na hotelu Moskva su probili nekakva monumantalna vrata sa stepeništem. Jela sam njihov popularan kolač, Moskva šnit, i opet, po ko zna koji put, shvatila da se tamo ne ide zbog kolača nego zbog lokacije i pogleda. Isto važi za razne kafee u kojima smo bili, pogotovo posle boravka u Italiji, ukus kafe je uglavnom bio osrednji, trebalo je da naručujem samo tursku kafu. I sad razumem zašto više ne pijem neskafu.

Ada je leti zaista divno mesto, posebno makiška strana. U vreme kad sam ja bila tinejdžerka to je bila divlja obala sa jednom česmom i jednim prodavcem kokica. Sad tu postoji ogromna ponuda restorana i kafea, i ne morate da se zlopatite na peškiru i da vas žulja kamenje. U kafeu Bikini sam pila kapućino uz kruške i šljive iz bašte mojih roditelja, neprocenjivo, a u Smokovici sam jela Streusel Cake sa jabukama, sve sa kuglom sladoleda. Bila sam zapanjena da imaju u ponudi tako tipičan američki dezert, morala sam da ga naručim da vidim da li je to to, i jeste.

InstagramCapture_f61563d1-d4c7-4a32-9bf9-5874007d148a

InstagramCapture_5194b612-7c94-4c32-b714-886e528893b2

Onda sam jedno veče završila u restoranu Passangers Bar, na Dorćolu. Muž je tu imao večeru sa svojim društvom, kaže da je hrana bila odlična, i taman da krenemo kad neki mladić, koji tu radi, ubedi me da naručim dezert, kaže ja ću da izaberem umesto tebe, oduševićeš se. Mnogo mi se svideo njegov nastup, rekoh, Donesi. Doneo on kolač i kaže, ne verujem da ćeš pogoditi šta je to, a ja mu kažem, Znam, to je Kolač sa tri vrste mleka, i on se baš iznenadio. Znaš, ja sam jedna iskusna food blogerka, osim toga živim u Americi. Moram da priznam da sam i ja bila veoma iznenađena zato što jedem Tres Leches Cake u sred Beograda. Inače, to je dosta popularan meksički kolač u Americi.

Jedno od mesta koje sam pažljivo planirala da posetim bio je restoran Homa (srpska Noma). Imala sam velika očekivanja, živo me interesovalo kakva izgleda inovativno-minimalistička kuhinja u Srbiji, vebsajt i rejtinzi su obećavali puno. Možda zbog velikih očekivanja, ali mesto me nije ostavilo bez daha. Ne mogu da kažem da je hrana bila loša, daleko od toga, samo nedovoljno dobra za tu cenu. Mislim, bar u Beogradu, možete da mnogo dobro jedete, za znatno manji novac, bilo da je u pitanju hrana domaće ili strane kuhinje. Iskreno, ne znam šta bi prosečnog turistu privuklo da ode na takvo mesto. Ovakve restorane sa popularnim industrijskim dizajnom i sličnom ponudom možete često da vidite u većim američkim gradovima, jedino što je u Homi sve jeftinije.

Super su im hlepčići sa brusnicama, ali humus koji ide uz njih prilično je čudan izbor, pri tome ima zbunjujuć ukus i teksturu, neki namaz sa krem sirom bi bilo mnogo bolje rešenje. Takođe salata sa rukolom i čeri paradajzom u koju su stavili svež ruzmarin, isto je jedan od čudnih izbora. Oboje, i rukola i ruzmarin, imaju vrlo intezivne arome i ja ih još nikada nisam probala zajedno. Za glavno jelo moj muž je imao biftek, ja svinjski vrat sa pratećim sosevima i prilozima, bilo je tu interesantnih detalja kao što su mali paketići blitve punjeni mesom, i meni omiljeni pire od paškanata, ali sve zajedno to nije bilo to.

InstagramCapture_1ab27a7e-5036-4bb5-81ad-1567fc79f216

U tom restoranu smo naučili da sad i u Srbiji postoje male pivare, probali smo jedno njihovo pivo, kao i Pinot Noir vinarije Aleksandrović, koju svi tako puno hvale.

InstagramCapture_71840bc0-971f-43bc-85a0-9a8545fbb5d3

Iako je roštilj dominirao u našem jelovniku tokom boravka u Srbiji, mi smo se zapanjili kada smo u povratku shvatili da nijednom nismo pojeli pljeskavicu, a to nam se već dešavalo. Doduše, ćevape smo probali. Burek, još jedna nedostajuća hrana, nas je pomalo razočarao. Nismo našli dobar burek, a to je onaj što nije ni suv ni masan, kome je kora sa jedne strane vrlo tanka i hrskava, i divno se topi u ustima, a sa druge strane nešto deblja, ali ne previše, ne kao da je guma, da jedva možeš da je žvaćeš. Čula sam da su se pojavili razne vrste bureka, sad postoji i sa šunkom i kačkavaljem, ali meni je i dalje prazan zakon. U lancu pekara Hleb i kifle smo otkrili mnogo novih peciva. Sinu se puno svideo burek, a ćerka je otkrila đevrek i žu-žu. Da, nisu hteli da jedu čokoladne bananice, ni lubenicu ni grožđe zato što imaju koštice, u Americi se prodaju bez koštica. I mnogo su se iznervirli kada su u jednom vračarskom kafeu, Moment, probali kekse sa komadićima čokolade a ustvari nisu imali ukus onih američkih, mada su meni bili super. Zovu se Đavolčići, ili tako nešto.

InstagramCapture_96b8beab-cee8-4bb5-9a4c-00ebe244016d

Organizovali smo i krštenje moje ćerke tokom boravka u Srbiji, i za tu priliku sam imala vrlo jasnu viziju tradicionalne trpeze za taj prilično intiman događaj. Poželela sam celo pečeno prase na stolu zajedno sa pratećom tradicionalnom hranom, gibanicom, sirom i kajmakom, kupus salatom, i slično. Međutim, desilo se nešto vrlo neobično. Ljudi iz pečenjare, kod kojih smo naručili prase, su nas ubeđivali da je bolje da prase ispeku dan pre, da bi se ohladilo, i hteli su da ga iseku, kažu, tako svi rade. Pomislila sam u sebi, zar je moguće da više niko ne želi celo pečeno prase na svojoj trpezi, i to toplo, šta, zar je toliki problem iseći mlado prase, zar to nije nešto najtipičnije za našu kuhinju? Srećom, ispalo je kako smo planirali. Naravno, prase je bilo zvezda gozbe, postavili smo ga u divan izdužen zemljani sud, sve sa jabukom, deca su bila neizmerno uzbuđena i odmah su navalila da ga jedu.

Bili smo i na dva interesantna mesta u okolini Beograda. Jedno je Bojčinska koliba, ili koleba, kod sela Progar, i tu smo jeli riblju čorbu od 100 dinara, za nepoverovati. Posle duge vožnje biciklom po najvećoj vrućini, super smo se osećali u hladu šume u kojoj je restoran smešten. Mesto je zanimljivo, ima taj etno fazon, i hrana je dosta dobra. Tu je i mala farma svinja sorte mangulica od kojih u restoranu prave kobasice.

Drugo je isto neko etno mesto na Zabranu kod Obrenovca. Tu smo jeli samo palačinke, ali meni se dopalo kako je mesto sređeno, ima puno aktivnosti za decu. Osim toga pored Save je a ja mnogo volim tu reku.

Posle mog boravka u Srbiji, nekako mi je najveći utisak da se uticaj američke kuhinje baš proširio, eto kako izgleda globalizacija na delu. I ne mislim da je to nešto loše, nego je neobično. I nije da to važi samo za restorane po Beogradu, nego isti osećaj se ponavlja kad odete kod nekoga u goste a on vam servira tursku kafu sa mafinima.

Zbog užasne vrućine koja je vladala tokom celog našeg boravka u Srbiji, nekako nam se smanjio apetit, pa smo se kući vratili sa manje kilograma nego što smo imali kad smo otišli, što je, priznaćete, neverovatno. Gde bi nama kraj bio da nas je vreme poslužilo.

I moram na kraju da pomenem još neka divna gastronomska otkrića u kojima smo tako uživali a to su: Marijina orahovača, Sandrin kolač sa višnjama, Zlatkova kajsijevača, Lucijine pogačice sa dimljenim kobasicama i sirom, i mamine projice sa blitvom.

InstagramCapture_fd475068-6c21-4358-ae04-61edb21e60fd

InstagramCapture_a6c9a3cb-6ec0-42ef-9600-8ca849c3e1f1

Čorbe, Italijanska kuhinja, Paradajz, Putovanja i hrana

Kremasta paradajz čorba sa bosiljkom, i šta se jelo u Firenci

August 18, 2015 7 Comments

Moj skorašnji put u Italiju je samo potvrdio moju ambivaletnost prema globalizmu. Sa jedne strane srećna sam što mi je sve dostupno, počevši od namernica pa sve do recepata, u mojoj kući italijanska hrana je vrlo često na trpezi, a sa druge strane imam osećaj da nisam ni morala da izlazim iz Baltimora da bi uživala u dobroj italijanskoj hrani. Ima ovde dosta italijanskih restorana sa mediokritetskom hranom, a opet ima i neki biser kao što je radnja DiPasquale’s, stara 100 godina, koja izgleda veoma autentično, i u kojoj se pravi odlična pica i hleb, panini, punjene artičoke, i svašta još. Hoću da kažem, danas nema puno novih stvari koje čekaju da budu otkrivene.

Otišla sam na put potpuno nepripremljena, sve sam prepustila mužu, koji se i ovoga puta pokazao kao organizacijski čarobnjak, želela sam da doživim poneko iznenađenje, a i iskreno, do poslednjeg dana nisam bila sigurna da li ćemo putovanje otkazati, sama pomosao na putovanje bez dece mi je bila neverovatno stresna. Btw, deca su preživela.

Posle, kada sam se vratila sa putovanja, bacila sam se na proučavanje regionalnih kuhinja Italije, utvrđivala sam gradivo, ali sam otkrivala i neke nove detalje. I u kuhinji je započela moja ponovna romansa sa italijanskom hranom, čorba sa prve slike je rezultat te moje nove strasti. Ustvari, kad bolje razmislim, kad sam bila u Italija ta čorba mi se sve vreme jela, ali nigde je nisam našla, samo neke veoma guste su služili na moje veliko razočarenje.

U Firenci smo najduže boravili na dosta kratkom putovanju. Odlazili smo u razne kafee i restorane, više su to bila usputna mesta dok smo obilazili brojne znamenitosti, ali odlazak u zatvorenu pijacu, Mercato Centrale, je bio potpuno planski, i posetili smo je dva puta, veoma nam se dopala.

Na donjem nivou zgrade se nalaze štandovi sa hranom, gore su restorani sa raznovrsnom ponudom. Na gornjem nivou zdanje izgleda veoma impresivno što možete da vidite na slikama. Pokušaću da vam približim firentisku kuhinju kroz šetnju kroz ovo čarobno mesto.

Vino i maslinovo ulje, to su i dalje najprepoznatljivije stvari u ovdašnjoj kuhinji. Smatra se da je maslinovo ulje iz Toskane najkvalitetnije, o vinu Kjanti i dezertima će biti više reči u novom postu.

Znala sam da se u Toskani jede neslan hleb, ali nisam znala kako je čudan ukus takvog hleba. Kažu da on duže traje, ali džabe, teško se navići na takav hleb, da vidite moju radost kad sam u Rimu konačno probala normalan hleb.

Pekorino, tvrdi sir od ovčijeg mleka, sličan parmezanu, se upravo ovde pravi.

Ima divne paste da se kupi, raznih boja i oblika, kao i sušenih pečuraka, vrganja, veoma popularnih u ovom delu Italije.

Mašina koja pravi raviole, ne znam šta se radi sa preostalim testom.

Ne možete da zamislite moju radost među salamama i pršutama, u Americi ta hrana je uništena raznim regulativama. Uživala sam jedući ih u sendvičima i antipasto mezetlucima. Posebno sam bila oduševljena braseolom, to je ono što mi zovemo suvo meso, od govedine.

Zečetina je veoma popularna u toskanskoj kuhinji. Imala sam ideju da je pravim, proučavala sam razne recepte, a onda sam ukapirala da ne mogu da imam u rukama odranog zeca, ma koliko pokušavala da budem fearless u kuhinji.

Ovako izložene životinje je nemoguće naći u Americi, ovde se svi nešto zgražavaju na ovakve scene, a jedu piletinu i ostalo mesište. Mene su dosta podsetile na mrtve prirode holandskih majstora.

Zukini tikvice sa cvetovima me uvek ostave bez daha.

U Firenci se oseća nedostatak obale, iako ribe ima, ovde su domaća svinja kao i ona divlja glavni izvori mesa, mada se jede i goveče, kao i ostala divljač. Meni se jela sa mesom divlje svinje nisu nešto dopala.

Na slici možete da vidite najčuvenije meso iz Firence, firentinski stejk, Bistecca alla Fiorentina, skroz desno. Dobija se od krupnog govečeta Chianina, obično je prevelik za jednu osobu, pa se deli.

Najbizarnije jelo koje smo jeli bilo je škembe, goveđi želudac, u paradajz sosu. Probali smo komad, i momentalno odustali od ovog jela.

Možda najbolje jelo u Firenci, kaneloni punjeni rikotom i spanaćem. Spanać je još jedna tipična namernica u firentiskoj kuhinji. Sličnu kombinaciju rikote i spanaća možete da nađete i ovom receptu na mom blogu, ali u pitanju su njoki.

Pappa al pomodoro, imam ovu čorbu čak u dve verzije na blogu, i moram da kažem da se obe bolje od one što sam jela u Firenci. Toliko ima hleba i tako je gusta da smo uz nju dobili viljuške umesto kašika. Postoji još jedna popularna gusta čorba sa hlebom, Ribollita, nju sam jela u Sijeni, i upravo se spremam da je napravim.

Još par fotografija izvan pijace.

Ovako izgleda doručak. Pecivo koje podseća na kroasan, zovu ga Cornetto i kafa, espreso ili kapućino. Moram da kažem da je kafa u Italija izuzetna, gde god da smo je pili bila je vrhunska.

Pored kafe, sladoled je takođe izuzetan. Ovde se prodaje đelato, Gelato, sladoled sa manje mlečne masti i gušći od običnog. Ovaj na slici je pojedan uz zalazak sunca na reci Arno.

Kao što sam već pomenula ovdašnje stanovništvo voli iznutrice, tako je i pašteta jedno od čestih antipasto jela.

Ovu picu smo naručili u nekom popularnom mestu, odneli smo je na trg i tamo jeli. I bilo nam baš lepo kao i golubovima oko nas. Neskromno moram da kažem da moja pica uopšte ne zaostaje za italijanskim.

Popularna pasta u Firenci, Pici. Podseća dosta na špagete samo što je deblja, bukvalno se rukama oblikuje.

Predjelo sa plavim patlidžanom, mocarelom, paradajzom i bosiljkom. Već sam ga ranije pravila, recept možete da pronađete ovde.

Ovo je bio samo deo gastronomskog putopisa iz Toskane, nastavak sledi…

Kremasta paradajz čorba sa bosiljkom

Ako postoji idealno jelo za ovo doba godine onda je to ova čorba. Ranije smo je kupovali spremljenu, a onda sam jednog dana rešila da je sama napravim. Ima raznih recepata za ovu čorbu, neko koristi sok od paradajza, neko celi oguljeni paradajz, verovatno može i onaj domaći sok, ali meni je najlakše da koristim onaj celi, u soku, iz konzerve. Kožica na paradajzu nije ok, semenke su prihvatljive. Umesto slatke pavlake možete da koristite mešavinu sa mlekom. U onu kupovnu čorbu stvaljali su i brašno da bude gušća, ali za tim stvarno nema potrebe.

Sastojci:

1 kašika maslinovog ulja

30g putera

1 srednji luk, sitno iseckan

4 manje konzerve celog paradjza (1.2kg)

So i biber

1/2-1l pileće ili supe od povrća, zavisi koliko gustu čorbu volite

200ml slatke (neutralne) pavlake

20 listova svežeg bosiljka

Za služenje: parmezan i sveži bosiljak

Priprema:

Zagrejte maslinovo ulje i puter u loncu. Dodajte iseckan luk i dinstajte ga nekoliko minuta na srednje jakoj vatri. Sipajte paradajz iz konzerve, nema potrebe da ga gnječite, kasnije ćete čorbu blendati, i supu. Dodajte so i biber prema ukusu. Poklopite čorbu i kuvajte je dok ne počne da vri, a onda još 30 minuta na tihoj vatri.

Sklonite čorbu sa vatre, dodajte joj slatku pavlaku i sveži bosiljak i onda sve to izblendajte štapnim blenderom dok ne dobijte ujednačenu smesu.

Služite čorbu dok je veoma topla uz parmezan i svež bosiljak.

Američka kuhinja, gambori, Jelo za 30 minuta, Morski plodovi, Putovanja i hrana

Gambori i gric u kreolskom sosu, i letovanje u Severnoj Karolini

October 5, 2014 10 Comments

Trebalo je letos da dođem u Srbiju, ali zbog nekog glupog razloga nije bilo ništa od toga. Sve sam lepo isplanirala, i turu bez dece po Evropi, ali viša sila. Došlo leto i muž pita, pa gde ćemo da letujemo, a ja mu kažem, nigde, pošto ne mogu u Srbiju tj. Evropu, dosadilo mi je američko more. Posle je muž došao sa sledećim planom letovanja, ićićemo na više mesta, kaže, i to daleko na Jug. Setila sam se nekog muzičkog spota Dariusa Rucker-a, to je onaj nekadašnji pevač grupe Hottie & the Blowfish, malo je ostario ali i dalje ima seksi glas, koji promoviše neki grad na obali Karoline i učinilo mi se zanimljiv, bio je baš onako u južnjačko-gotskom stilu. Rekoh, važi, idemo tamo. .

Možda najintresantniji detalj iz Ričmonda.

Prvo smo bili u nekoj predivnoj botaničkoj bašti pored Ričmonda, glavnog grada Virdžinije. Sam grad i nije nešto, ali ručali smo u nekom veoma dobrom meksičkom restoranu, blizu Pipewalk-a. Onda smo krenuli dalje, ka Vilijamsburgu. To je jedan od najstarijih britanskih tj. američkih naseobina. Rekonstruisan gradić iz 18. veka, niko tu ne živi samo ga turisti obilaze. Kad sam otišla u hotel detaljno sam proučila sve na internetu o tom mestu. Sutradan sam ponovo išla tamo, i desilo se čudo, ponovo mi se na isti način dopalo, a to se retko dešava. Planirala sam da napišem članak na blogu samo o tom mestu, eto toliko mi se svidelo. U blizini su i dva ogromna tematska parka, u jednom, akvaparku, smo uspeli da izgubimo ćerku, ali srećom, na kratko.

Vilijamsburg

Prelazak preko reke James.

Onda smo trajatkom prešli preko reke James i nastavili manjim putem ka krajnjoj destinaciji. Ne volim da putujem autoputevima, tako su jednolični, na sporednim putevima možete bolje da upoznate mesta. Primetila sam da ima puno borovih šuma, obradiva polja su drugačija nego na severu, ima duvana i pamuka, ako sam uspela da dobro identifikujem kulture.

Kako smo stigli na obalu ukapirali smo da je mesto dosta drugačije od onog odakle mi dolazimo. Voda apsolutno dominira. Tako je moćna da se osećate tako majušno i nemoćno okruženi njome. Pritisnuli sa nas tamni oblaci, zatim česte kiše sa grmljavinom, neverovatna vlaga, ovde se peškiri nikad ne osuše preko noći, i more… sve se uliva i preliva, reke i okean, ne zna se gde je njihov kraj a gde početak. Kad prelazimo most pruža se divan pogled na vodu sa minijaturnim zelenim ostrvima, nisam uspela to da zabeležim. Plaže se nalaze na grebenu koji se proteže stotinama kilometara u pravcu sever-jug, ali one su okrenute ka okeanu, ne ka kopnu, na moje zaprepašćenje, voda u zalivu je močvarna. Više se ne sećam nekih stvari iz geografije ali mislim da se tu nalazi ogromni estauar. Na tom mestu je davno stradalo stotine brodova, izgleda neko ukleto mesto. Taj greben zovu Emerald Isle, zato što je tu okean zelene boje. I naslućuje se ta zelena boja, ali zbog jakih talasa voda blizu kopna je pre svega mutna.

Ipak more je toplije nego u Merilendu ili Delaveru, i pesak je finiji, i ima puno školjki. I mogu se primetiti pelikani, osim galebova. Ima i dosta kraba. Najlepše je Medveđe ostrvo (Bear Island), onako potpuno prirodno, nenaseljeno, tu su i manji talasi, ima peščanih dina, a put kroz ostrvo malo podseća na Mediteran. Inače, zrikavci su ovde veoma bučni, uopšte u celoj Americi.

Medveđe ostrvo.

Hrana koja se ovde sprema je južnjačka, a to znači jaka i začinjena. I očekivano ima dosta morskih plodova. Ono što je veoma interesantno, pored puta možete da zapazite male tezge gde se prodaju sveže ulovljeni gambori i skalopi.

Ravioli od jastoga.

Po restoranima smo jeli uglavnom dobru hranu, tipičnu za to podneblje, osim jednom kad smo otišli u neko popularno mesto. Nije uopšte bilo blizu, što bi neki rekli in the middle of nowhere, plašili smo se da ne čekamo dugo, jer ne primaju rezervacije. Uđemo u restoran sa ne baš impozantnim eksterijerom kao i enterijerom, u stvari nema baš nikakve dekoracije, samo stolovi i stolice. Mislim se u sebi, nema veze, važna je klopa, mora da je dobra čim ima ovoliko ljudi, čak i majice prodaju sa logom restorana.

Džambalaja sa plodovima mora.

I dok sedimo i čekamo da nam hrana dođe, posmatramo konobarice koje nose velike poslužavnike na kojima potpuno dominirana samo jedna boja, sve sama pohovana jela. Takav je i nama stigao. Sve je bilo pohovano osim neke tugaljive boranije i kupus salate. Ajde nema veze, može i pržena hrana da bude dobra, ali izgled nešto ne obećava. Znate kad jedete nešto što se pržilo u ulju koje se koristi bezbroj puta, od toga počne da vam se luči neka gorčina u ustima, i ne možete ništa od te hrane da osetite. Čak i pohovana bamija je bila neukusna. Taman što smo načeli hranu tu smo i stali. Pita konobarica, šta je, ne sviđa vam se, ma ne, nego mi tako malo jedemo, hoćete da vam spakujem hranu u kutije da odnesete kući, o ne, imamo minijaturan frižider. Platismo račun i pobegosmo, a na krovu restorana, iz dimnjaka, se vijorio dim od prženog ulja.

Kao što rekoh bilo je i dobrih restorana koji su služili dobru morsku hranu. U jednom sam probala odlično jelo Gambori i gric, veoma popularno jelo američkog Juga, i htedoh da ga rekonstruišem u svojoj kuhinji. I to je to, pogodila sam recept, on uskoro sledi.

Gambori i gric u kreolskom sosu.

Inače, bili smo čak i u jednom grčkom restoranu… e, pa nije Zorba, već Santorini. Kako da vam kažem, grčki restorani u Americi su u najboljom slučaju prosečni, osim nekih baš fensi i skupih. Nije to slučaj samo sa grčkim, već i sa italijanskim restoranima.

I da, jela sam američke palačinke pržene na svinjskoj masti.

A taj muzički spot, sa početka teksta, je bio snimljen u Čarlstonu, koji je inače u Južnoj Karolini, a mi smo bili u Severnoj, i trenutno je jedno od najpopularnijih turističkih destinacija u Americi. Tražili smo ga na mapi i zaključili da je mnogo daleko, nema šanse da ga ovaj put posetimo. Možda neki drugi put.

Gambori i gric u kreolskom sosu

(Shrimp&Grits)

Sastojci za 3-4 osobe:

Za gric:

1 šolja grica (grits) ili palente

2 šolje vode

3/4 šolje mleka

2 kašike putera

1/2 kašičice soli

1 šaka izdrendanog parmezana

1/2kg očišćenih gambora (crevce na leđima uklonjeno)

2 kašike maslinovog ulja

So i biber

Za kajunski začin:

2 1/2 kašičice slatke mlevene paprike

1 kašičica ljute mlevene paprike (Cayenne pepper)

2 kašičice belog luka u prahu

1 kašičica sušenog origana

2 kašičice sušene majčine dušice ili timijana

1/4 kašičice mlevenog crnog bibera

1 kašičica soli

Za sos:

2 kašike putera

3 ljutike, šelot luka, sitno iseckana, može i običan crni luk

2 kašičice kajunskog začina

2-3 čena belog luka, sitno iseckana

1 šolja pileće supe

1/2 šolje slatke pavlake

1 kašika paradajz koncetrata

1 kašika Vorčester sosa

1 kašičica ljutog sosa, kao što je Tabasko, opciono

Malo peršuna ili vlašca za posipanje.

Priprema:

Najpre napravite gric. U manjoj šerpi zagrejte vodu i mleko, i so, do ključanja. Dodajte gric ili palentu, i na tihoj vatri ga mešajte dok ne dobijete gustu smesu. Sklonite sa vatre gric i u njega umešajte puter i parmezan. Rasporedite ga u tanjire za služenje.

U većem i dubljem tiganju ispržite gambore na maslinovom ulju, na srednje jakoj temperaturi. Par minuta je dovoljno da se oni ispeku, kad počnu da se crvene. Ne zaboravite da ih posolite i poberite tokom kuvanja. Sklonite ih iz tiganja.

U istom tiganju napravite sos. Zagrejte 2 kašike putera, dodajte mu običan iseckan luk, ili još bolje ljutiku, i kajunski začin. Pržite sve oko par minuta i zatim dodajte iseckan beli luk. Mirisaće baš na našu zapršku. Sipajte u to pileću supu, slatku pavlaku, paradajz, vorčester sos i tabasko sos. Mešajte sos dok ga kuvate na tihoj vatri dok se malo ne zgusne. Dodajte so i biber prema ukusu.

Kad je sos spreman u njega izručite gotove gambore i zagrejte ih. Sos sa gamborima sipajte preko pripremljenog grica i odmah jelo služite. Pospite ga iseckanim peršunom ili vlašcem.

Putovanja i hrana

U poseti Zelengradu (Bostonu)

June 10, 2013 16 Comments

Iako se tokom moje nedavne posete Bostonu potvrdilo ono što sam od ranije znala o njemu – da je jedan od lepših i “evropskijih” gradova u Americi, pun istorije i lepih građevina – na mene su glavni utisak ostavili čistoća i mnoštvo zelenila. Osim toga, osvojio me je svojim gospodskim šarmom. Nema tu ničeg što šljašti i blješti ali nekako na svakom koraku imate utisak da se tu tokom vremena nagomilalo dosta bogastva i bitnih događaja, da su njegovi stanovnici svesni i ponosni zbog toga, ali da ne žele da se posebno pokazuju i hvale.

Iako se nemili događaj na maratonu desio tek pre par nedelja, sem što se u izlozima mogu videti natpisi Boston strong i samo mesto zločina je obeleženo, teško je zapaziti da je ovaj grad bio bilo čime uzdrman. Boston je stvarno jak.

Pored raznih turističkih tura koje vas vode kroz istoriju Bostona, možete da samostalno organizujete posetu mnogobrojnim parkovima kojih ovde ima jako puno, od onih velikih do malih oaza među oblakoderima. Sve se besprekorno održava i moram da primetim da su u dekoraciji znatno ispred većine američkih gradova.

Boston je i jedan od najzelenijih gradova u Americi, što ovde znači da je svest o zaštiti životne sredine veoma prisutna. To se vidi na svakom koraku. Svuda ćete naći obaveštenja koji pozivaju na reciklažu, smanjenje emitovanja štetnih gasova, održivost, itd. Ovde se ozbiljno radi na popularnom konceptu go green.

Jedna od posebno interesantnh stvari je to što su gradske vlasti odlučile da glavni put koji je prolazio kroz centar grada presele pod zemlju, a na površini su umesto njega napravili parkove. To veoma impresivno izgleda. Ne mogu vam opisati sa koliko detalja se pristupa planiranju zelenih površina.

Christopher Columbus park – detalj sa visterijom

Jedan on najpoznatijih parkova u gradu je Boston Common sa jezercetom u kome obitavaju patke, guske i labudovi. Neki od njih su dobile poseban tretman u vidu skulpture mama patke i njenih pačića. Labudovi su posebna atrakcija naročito brodići u obliku labudova kojima se vozikaju turisti.

Na svakom koraku ćete primetiti da se zelenilu u gradu posvećuje velika pažnja, bilo da je u pitanju cveće, drveće ili voće i povrće. Da, čak ćete u finanskijskom distriktu pronaći zelenu oazu sa lejom u kojoj se sa recimo nalaze jagode i praziluk.

Pored gradskih vlasti koje se jako trude oko zelenila i stanovnici su zdušno podržali ideju o zelenom i uređenom gradu. Gotovo na svakoj kući ili lokalu videćete žardinjere sa prelepim cvećem. Da ne pominjem činjenicu da čuvaju svoj grad od smeća i zato je tako čist.

Pored parkova Boston ima sjajna igrališta za decu. Skoro u svakom se nalaze igračke i vozni park za najmlađe koje može da koristi svako dete.

Ukoliko želite da uživate u većem parku onda posetite arboritum, koji se nalazi nekoliko kilometra izvan grada. Moram priznati da sam videla i interesantnije parkove, recimo onaj u Vašingtonu, ali ima par vrlo zanimljivih stvari: izložba ukrasnih biljka penjalica i grmova, kao i staza rododendrona.

Boston ima i dobru gurmansku scenu. Restorani su odlični, kako zbog izuzetnog dizajna tako i hrane koje je zdrava i kvalitetna. Koliko je važan prirodni i svež ukus hrane najbolja ilustracija je jedan restoran u kome na stolovima stoje saksije sa začinskim biljem (bosiljak, ruzmarin) i koje gosti sami čupkaju i stavljaju u svoja jela.

Jedan od izuzetno popularnih mesta jeste mali lanac pekara Flour koji je uvek prepun ljudi, videli smo i redove ispred ulaza… i hrana je zaista veoma ukusna. Na donjoj fotografiji možete videti da to nije nešto što podseća na naše pekare. Više o mojim gurmanlucima u Bostonu u jednom od sledećih brojeva magazina Mezze. Evo gde ćete to pronaći, septembarski broj Mezze-ta, Str. 42-56.

Na Harvardu smo zatekli poslednje pripreme pre svečanog dodeljivanja diploma, i naravno, sve se odigrava u zelenilu univerzitetskog kampusa.

Boston često zovu i Pasuljgrad zbog popularnog jela od pasulja iz tih krajeva. Ipak, ja bih mu dodala još jedno ime a to je Zelengrad. Radost za oči i dušu.

« Previous 1 2 3 Next »