Ovaj kolač sam poslednji put jela u Beogradu, gde i kako pročitajte u članku ispod. To me je inspirisalo da ga stavim na blog. Tres leches (Kolač sa tri vrste mleka) je onako baš američki dezert, jedu ga u Južnoj, Centralnoj i u Severnoj Americi. Mislim da je nastao u Meksiku. Mene najviše podseća na naš Koh od griza, jedino je kora čvršća, ne raspada se, a i aromatičniji je zbog tri vrste mleka kojima se preliva.

Kolač se dosta jednostavno pravi, međutim problem je naći sve potrebne sastojke. Zbog tople klime, kondezovano mleko je na američkom kontinentu, tačnije u njegovom toplom pojasu, veoma popularno, jer je to nekada bio jedini način da se mleko sačuva. Kod nas, sa druge strane, retko ima gde da se nađe. Na internetu postoje neki domaći recepti za pravljenje kondezovanog mleka, ne znam kakvi su, ali poenta je da se dugim kuvanjem dobije koncetrovano mleko. Kondezovano mleko je znatno gušće i zašećereno je. Ispareno mleko je slične gustine kao slatka pavlaka i bez šećera. Istu upotrebu kondezovanog i isparenog mleka naći ćete i kod drugi popularnih poslastica iz toplih krajeva američkog kontinenta kao što su Karamel flan i Pita od limete.

Da bih malo oživela kolač odlučila sam se da mu dodam odličan butterscotch preliv, recept preuzet odavde, jedino što sam ga ja pravila sa tamnim smeđim šećerom. Mislim da ćete praveći ovaj preliv shvatiti razliku u ukusu između belog i smeđeg šećera. Takođe, služila sam kolač uz jagode i male listiće matičnjaka. I bila sam veoma zadovoljna na kraju.

Kao i svaki gasarbajter kad konačno obilazi svoj houmlend njegov boravak počinje gastro avanturom u velikom stilu. Jedva što smo sleteli avionom kad nas je dočekala velika gozba sve sa tortom. Hrana samo pristiže, potpuna razneženost posle prvog gutljaja domaćeg soka od višnje na rastvaranje.  Ništa se nije promenilo, mislite u sebi, ali kasniji izlazak u grad vas uverava u nešto sasvim drugo. 

Primećujete da se ionako velika ponuda pekara multiplikovala, sad su počeli i kafu tu da prodaju. Puno ima i malih prodavnica, čak i u njima sad prodaju peciva. Mesta sa brzom hranom su na svakom koraku, i po pravilu tu ima najviše ljudi, zato ne čudi što nacija više ne izgleda tako vitko, mada to je i dalje daleko od onoga što viđam u Americi.

Puno novih restorana se otvorilo, i iskreno, super izgledaju. Mislim da je to najlepše što Beograd trenutno može da ponudi. Vrlo su maštoviti, hrana je dosta dobra, i cene su veoma prihvatljive za nekog ko dolazi sa strane.

Na prvom izlasku smo se zadesili na Savamali, čula sam da je to postalo popularno mesto za izlazak. Nešto me nije ostavio pod utiskom onaj stari deo, nekako i dalje loše izgleda, ali onaj deo tik uz Savu, gde su ranije bili nekakvi magacini, mi se dosta svideo. Nije baš bilo lako da se odlučimo gde ćemo da odemo, jer svi restorani izgledaju isto, ali smo otišli u mesto koje se zove Sofa, jer imaju domaću pastu a ona nam se baš jela. Hrana (Pasta sa tartufima i Pasta sa teletinom i vrganjima) i usluga su bili dobri, pasta doduše suviše al dente, ali dezerti su ipak bili najbolji (Mus od lešnika i Korpica sa maskarpone kremom i voćem). Inače, tu je i Ambar, isti onaj restoran u koji smo išli na Kapitol Hilu, u Vašingtonu.

Onda sam jedno veče završila u restoranu Passangers Bar, na Dorćolu. Muž je tu imao večeru sa svojim društvom, kaže da je hrana bila odlična, i taman da krenemo kad neki mladić, koji tu radi, ubedi me da naručim dezert, kaže ja ću da izaberem umesto tebe, oduševićeš se. Mnogo mi se svideo njegov nastup, rekoh, Donesi.  Doneo on kolač i kaže, ne verujem da ćeš pogoditi šta je to, a ja mu kažem, Znam, to je Kolač sa tri vrste mleka, i on se baš iznenadio. Znaš, ja sam jedna iskusna food blogerka, osim toga živim u Americi. Moram da priznam da sam i ja bila veoma iznenađena zato što jedem Tres Leches Cake u sred Beograda. Inače, to je dosta popularan meksički kolač u Americi.

Jedno od mesta koje sam pažljivo planirala da posetim bio je restoran Homa (srpska Noma). Imala sam velika očekivanja, živo me interesovalo kakva izgleda inovativno-minimalistička kuhinja u Srbiji, vebsajt i rejtinzi su obećavali puno. Možda zbog velikih očekivanja, ali mesto me nije ostavilo bez daha. Ne mogu da kažem da je hrana bila loša, daleko od toga, samo nedovoljno dobra za tu cenu. Mislim, bar u Beogradu, možete da mnogo dobro jedete, za znatno manji novac, bilo da je u pitanju hrana domaće ili strane kuhinje. Iskreno, ne znam šta bi prosečnog turistu privuklo da ode na takvo mesto. Ovakve restorane sa popularnim industrijskim dizajnom i sličnom ponudom možete često da vidite u većim američkim gradovima, jedino što je u Homi sve jeftinije.

U tom restoranu smo naučili da sad i u Srbiji postoje male pivare, probali smo jedno njihovo pivo, kao i Pinot Noir vinarije Aleksandrović, koju svi tako puno hvale.

Iako je roštilj dominirao u našem jelovniku tokom boravka u Srbiji, mi smo se zapanjili kada smo u povratku shvatili da nijednom nismo pojeli pljeskavicu, a to nam se već dešavalo. Doduše, ćevape smo probali. Burek, još jedna nedostajuća hrana, nas je pomalo razočarao. Nismo našli dobar burek, a to je onaj što nije ni suv ni masan, kome je kora sa jedne strane vrlo tanka i hrskava, i divno se topi u ustima, a sa druge strane nešto deblja, ali ne previše, ne kao da je guma, da jedva možeš da je žvaćeš. Čula sam da su se pojavili razne vrste bureka, sad postoji i sa šunkom i kačkavaljem, ali meni je i dalje prazan zakon. U lancu pekara Hleb i kifle smo otkrili mnogo novih peciva. Sinu se puno svideo burek, a ćerka je otkrila đevrek i žu-žu. Da, nisu hteli da jedu čokoladne bananice, ni lubenicu ni grožđe zato što imaju koštice, u Americi se prodaju bez koštica. I mnogo su se iznervirli kada su u jednom vračarskom kafeu, Moment, probali kekse sa komadićima čokolade a ustvari nisu imali ukus onih američkih, mada su meni bili super. Zovu se Đavolčići, ili tako nešto.

Organizovali smo i krštenje moje ćerke tokom boravka u Srbiji, i za tu priliku sam imala vrlo jasnu viziju tradicionalne trpeze za taj prilično intiman događaj. Poželela sam celo pečeno prase na stolu zajedno sa pratećom tradicionalnom hranom, gibanicom, sirom i kajmakom, kupus salatom, i slično. Međutim, desilo se nešto vrlo neobično. Ljudi iz pečenjare, kod kojih smo naručili prase, su nas ubeđivali da je bolje da prase ispeku dan pre, da bi se ohladilo, i hteli su da ga iseku, kažu, tako svi rade.  Pomislila sam u sebi, zar je moguće da više niko ne želi celo pečeno prase na svojoj trpezi, i to toplo, šta, zar je toliki problem iseći mlado prase, zar to nije nešto najtipičnije za našu kuhinju? Srećom, ispalo je kako smo planirali. Naravno, prase je bilo zvezda gozbe, postavili smo ga u divan izdužen zemljani sud, sve sa jabukom, deca su bila neizmerno uzbuđena i odmah su navalila da ga jedu.

Posle mog boravka u Srbiji, nekako mi je najveći utisak da se uticaj američke kuhinje baš proširio, eto kako izgleda globalizacija na delu.  I ne mislim da je to nešto loše, nego je neobično. I nije da to važi samo za restorane po Beogradu, nego isti osećaj se ponavlja kad odete kod nekoga u goste a on vam servira tursku kafu sa mafinima.

I moram na kraju da pomenem još neka divna gastronomska otkrića u kojima smo tako uživali a to su: Marijina orahovača, Sandrin kolač sa višnjama, Zlatkova kajsijevača, Lucijine pogačice sa dimljenim kobasicama i sirom, i mamine projice sa blitvom.