Pošto je bilo tolike halabuke oko uragana Sendi, ja bih o tom događaju vrlo kratko… ipak sam bila svedok istog. Jeste, bilo je čupavo, ali ovde je to prilično česta pojava. Prošle godine smo imali Irenu, koja je po mom mišljenju bila jača, ali je kraće trajala. Hoću da kažem ljudi su ovde navikli na vremenske neprilike. Ipak, mediji ne odustaju od preterane drame. Ruku na srce imamo struju, vodu i sve ostalo, pa je meni lako da pričam kako nije bio big deal. A i na brdu smo, iako blizu vode.
Mamina reakcija kad smo joj rekli da će da nam dođe uragan – priceless. Od toga je uvek imala neviđeni strah. Kao i svi kontinentalci. A samo za par dana putuje natrag kući, ipak ju je zakačio.
Noćas dok sam pokušavala ponovo da zaspim, ja sam jedna od onih mama koju beba i dalje budi noću, i osluškivala fijuke vetra, palo mi na pamet, nešto što samo čoveku u sitne sate može da padne na pamet, da napravim kolač koji će da simboliše uragan Sendi. Verovatno me je proganjalo i to što nisam uspela ništa da napravim sa Nutelom u igrici Ajme, koliko nas je.
Ovo je zapravo prerađen Kolač od krema, banana i piškota iz sveske recepata moje svekrve, sa dodatkom Nutele, koja uz pomenute sastojke ide kao kec na desetku.
Mere koje su date možete prepoloviti.
Sastojci:
Za karamel krem:
8 kašika šećera
1 l mleka
6 žumanceta
4 kašike šećera
4 kašike brašna
2 kašike gustina
300g piškota
5 banana
1/2 tegle manje nutele
Priprema:
U šerpi napravite karamel od 8 kašika šećera. Kad karamel dobije braon boju dodajte 1 litar mleka. Kuvajte mleko dok se karamel potpuno ne rastopi. Za to vreme pomešajte 6 žumanceta, 4 kašike šećera, 4 kašike brašna i 2 kašike gustina, i to dodajte mleku. Na tihoj vatri mešajte smesu dok se ne zgusne (ne treba da bude posebno gusta).
U dubljoj staklenoj posudi ređajte sastojke sledećim redom:
– piškote* (prepolovite ih i ređajte)
– 1/2 karamel krema
– banane (iseckane na kolutove)
– piškote
– 1/2 karamel krema
– banane
– Nutela (morate da je zagrejete da bi ste mogli njome da prelijete kolač, najbolje u mikrotalasnoj)
*Piškote će se natopiti kremom i biti meke.
Kolač ostavite u frižideru na sat vremena i služite.
Super je Halloween iliti Noć veštica. Toliko uzbuđenja sa malom decom. Trebalo je ponovo osmisliti šta će deca da nose za taj događaj. Za sina smo izabrali da bude, kako on kaže, Baba Gora (Roga), jer je još od otvaranja Olimpijskih igara, gde ju je prvi put ugledao, opsednut njome. Kostim smo naručili naravno u odeljenju za devojčice i još nije stigao, ne znam kako će mu stajati, samo znam da kad poraste neće nam to oprostiti. Devojčica će da nosi bratovljev stari kostim veselog patuljka. Slatkiši su spremljeni. Isplanirani su odlasci na Halloween parade i razna druga događanja. I ja sam kao uzorna mama i domaćica napravila Halloween kolače, znači ludilo može da počne.
Nevezano za temu ali pre neki dan sam napravila Facebook stranicu So i biber www.facebook.com/Soibiber , pa možete i tamo da me pratite.
Da se vratim na recept, kapkejks sa bundevom i frostingom od krem sira sam preuzela sa bloga Joy of Baking, a i taj recept je preuzet od nekog drugog. To je zapravo veoma tipičan recept za ovu vrstu slatkiša. Ima tu i mojih intervencija, na primer umesto njenih začina ja sam stavila pumpkin pie, začin i to baš puno, i povećala sam količinu bundevinog pirea. Frosting od krem sira je inače fantastičan, međutim zbog njega kapkejks moraju da se drže u frižideru, što uopšte nije dobro za biskivit. Preporučujem da se odmah pojedu pa neće biti otužnog ohlađenog kolača.
Sastojci za biskvit za 12 srednjih kapkejksa:
113g putera, na sobnoj temperaturi
1 šolja šećera
2 jaja
1 kašika vanilinog ekstrakta
1 i 1/2 šolje (195g) brašna
Prstohvat soli
1 kašičica praška za pecivo
1/2 kašičice sode bikarbone
2 kašičice pumpkin pie začina (kombinacija đumbira, cimeta, oraščića i karanfilića u prahu)
1 šolja pirea od bundeve
Sastojci za frosting:
113g krem sira, na sobnoj temperaturi
30g putera, na sobnoj temperaturi
1 i 1/2 šolja šećera u prahu
1 kašičica vanilinog ekstrakta
Priprema:
Zagejte rernu na 175C (350F). Stavite papirnate kapice u pleh za pečenje.
Mikserom najpre izmešajte puter na sobnoj temperaturi i šećer. Zatim smesi dodajte jedno po jedno jaje, i ekstrakt od vanile.
U drugoj posudi izmešajte prosejano brašno, sodu bikarbonu, prašak za pecivo, malo soli i pumpkin pie začin.
U predhodnu smesu sa jajima postepeno umešajte smesu sa brašnom i dodajte pire od bundeve. Zatim sipajte sve umućeno u papirnate kapice i pecite u rerni oko 20 minuta. Kad kolači počnu da dobijaju zlatnu boju po površini znači da je gotovo. Ohladite dobro kapkejks i napravite frosting.
Mikserom umutite puter, krem sir, šećer u prahu i ekstrakt vanile. Kad ste dobili glatku smesu aplicirajte je na vrh biskvita, spatulom ili poslastičarskim špricem.
Sve je pošlo strmoglavce za ptice i cveće, kad je sunce odustalo na krov da nam sleće,
kao da je žuto, ljuto,
kao da nas neće.
Duško Radović
Kako sam počela da slušam ovu pesmu zahvaljujući mojoj deci ona mi je stalno u glavi kad zađem u ovo doba godine. Ne mogu da se setim ičega što tako lepo opisuje dolazak jeseni. Ne, ovo nije post sa meditacijama na temu jesen, kao što nije ni o mafinima sa bundevom, iako se da pomisliti sa slike. Kuća mi je prepuna tikvi i bundeva pa šteta da ih ne fotografišem:) Ovaj post je o mojim omiljenim mafinima sa bananom i čokoladom, kao i o polumaratonu koji sam nedavno pretrčala.
Moja mama nam je došla u posetu ima već više od mesec dana, i njoj se baš sviđaju ovi mafini, pa rekoh da ih pribeležim na blogu da bi ona lakše mogla da nađe recept. Osim toga stvarno su odlični, jednostavno se prave, i uostalom šta drugo da pravite kad vam je kuća puna prezrelih banana.
Varijacije na temu mafini sa bananama mogu biti beskrajne. Ja volim da dodam komadiće čokolade, a opet da ne bih patila zbog brojnih kalorija stavljam malo integralnog brašna kao i braon šećer. Takođe, možete da stavite orahe ili pikane. Što se tiče topping-a (neka mi neko pomogne da prevedem ovu reč na srpski) možete da ga imate, ali i bez njega mafini su sasvim ok. Meni je preostalo prezli od knedli sa šljivama pa sam njih stavljala, ali klasična varijanta sa brašnom, šećerom i puterom takođe je dobra.
Ko ga ne interesuje priča o polumaratonu neka se spusti dole i pronađe recept za mafine, mislim, nisu svi ljudi ludi za trčanjem.
Sad u subotu istrčala sam moj drugi polumaraton, a prvi put zajedno sa mužem. Nije bilo loše, popravila sam rezultat za 5 minuta, nijednog trenutka nije mi palo na pamet da odustanem ili da stanem i odmorim se. Međutim, kada sam kasnije pogledala rezultat bila sam u potpunom šoku, više od pola ljudi koju su došli na cilj bili su brži od mene. Ne mogu da kažem da mi je brzina bila neki prioritet, uostalom dosta kasno smo počeli sa pripremama, ali avaj, iako sam, čini mi se, dosta brzo trčala, toliko ljudi smo prestigli, opet sam bila dosta spora. Naravno, odmah sam u glavi počela da pravim planove kako da se bacim na popravljanje mog rezultata od 2h i 18 minuta, odlazak u teretanu i trčanje na traci (to mrzim više od svega), registracija za polumaratone u obližnjim državama u rano proleće, itd… međutim, onda me je muž podsetio na veoma važnu činjenicu koju često zaboravljam kada pravim planove, da imamo malu decu, koja su baš hiperaktivna i komplikovana, i svi moji snovi o brzini kraćoj od 2h pali su u vodu. Možda jednog dana, kada klinci odrastu, možda ćemo da istrčimo i ceo maraton.
Polumaraton
A sad par impresija o samoj trci. Maraton u Baltimoru je jedan od napornijih jer ima puno uzbrdica. Pored celog maratona trči se i polumaraton, štafete i 5K trka. Polumaraton je najmasovniji, i interesantno je da ima više žena učesnica nego muškaraca. Iako postoje stereotipi kako su Amerikanci predebeli i fizički neaktivni, postoji jedna druga grupa stanovništva, veoma brojna, koji su teški fanatici kada su u pitanju vežbe i sport uopšte. Ne zaboravite Amerika je zemlja sa ogromnim kontrastima.
Ono što je fenomenalno u vezi ove trke je to što ljudi načičkaju ulice i glasno i duhovito bodre takmičare. Nekada umeju da budu veoma kreativni. Već drugu godinu za redom viđam par maskiran u tigra i lava koji na svom pikapu đuskaju uz neku muziku. Dalje, često ljudi stave zvučnik ispred vrata svoje kuće i puste glasno obično dve pesme – muziku iz filma “Rocky” i “Eye of the Tiger”:) Tu su još duhoviti transpareti kao onaj Pain is temporary, pride is forever. Uglavnom najčešće ćete čuti You can do it! Feeling good, looking good! Iskrena da budem, mene je to bodrenje baš nekako nosilo i davalo mi dodatnu snagu.
Često se takmičari obuku u neverovatne kostime, u glavi mi je jedna vesela Švedžanka, toga najviše ima na 5K trci. I dalje su najpopularnije suknjice od tila, mada sam primetila poveći broj muškaraca sa ženskim dokolenicama.
Staza inače vodi kroz neke delove Baltimora kroz koje teško da ćete se ikada ići, govorim o crnačkim getoima… tu tek nekolicina ljudi stoji na ulicima, ili sa trema, i prati situaciju. Ipak, i oni žele da budu deo celog događaja pa i oni bodre takmičare.
Jedan savet za one koji planiraju da se upuste u duge deonice… usput ćete nailaziti na stanice sa osveženjem, vi uvek uzmite radije Gatorade ili slična pića, jer on ima neke elektrolite i minerale i definitivno vam daje dodatnu snagu. One minijaturne energetske pločice ili nešto tečno što izgleda kao neka hrana zaboravite, stomak će odmah da počne da vam zavija posle toga. Najbolje pojedite bananu pre trčanja.
E sad ja sam vam sve ovo ispričala da bih vas napalila da i vi počnete da trčite ako niste. Trčanje je super a i treba vam samo par boljih patika. Od trčanja se baš gubi težina, dokazano. Znači možete da konzumirate slatkiše kao i mafine iz posta bez osećaja krivice. Ako vam je dosadno, slušajte muziku, ili još bolje audio knjige (skoro sam se baš primila na to). Možete da istrčite bar 5K trku, ali ni polumaraton nije preveliki izazov. Dakle, patikice na noge i trčite, trčite… maraton u Beogradu ili u nekom drugom gradu se bliži.
Zagrejte rernu na 190C (375F). Stavite papirnate korpice u pleh za mafine.
U jedan veći sud stavite prosejano brašno, prašak za pecivo, sodu bikarbonu i so. To sve promešajte.
U drugoj većoj posudi izgnječite banane, dodajte umućeno jaje, braon šećer, ekstrakt vanile, all spices začin i istopljen puter. Sve to izmešajte i toj smesi dodajte brašno i ostale sastojke iz druge posude. Nemojte da preterate u mešanju, svi sastojci će se tokom pečenja sjediniti. Umešajte komadiće čokolade ili oraha pa smesu sipajte u korpice u plehu za mafine, oko 3/4 svake. Pokrijte mafine posipom kojeg ste napravili od smeđeg šećera, cimeta, brašna i otopljenog putera.
Pecite mafine u rerni oko 18 minuta. Kada su gotovi izvadite ih iz rerne, i posle par minuta izvadite iz pleha.
Kolač sa limunom i nemlevenim makom je jedan od mojih omiljenih poslednjih meseci. Nemleven mak kolaču daje lepu hrskavost i prefinjen ukus, a tek glazura od limuna… evo dok gledam ovu gornju sliku kažiprst sam kreće da ga skine sa ekrana… fantastičan je. Mak i limun su neobična ali moćna kombinacija. Ovaj tipičan coffee cake, kolač koji se konzumira uz kafu ili čaj, je toliko ukusan da kad bih imala svoj kafe, obavezno bih ga uvrstila u svoju ponudu. Recept koji sledi je ubedljivo najbolji i našla sam ga u knjizi Esalen Cookbook. Sad ta knjiga nas dovodi do Nataše, moje drugarice, koja mi je nju poklonila za rođendan.
Još malo o knjizi pa nazad na Natašu koja ima glavnu ulogu u ovom postu. Knjiga je posvećena jednom institutu za bolji život koji se nalazi na Zapadnoj obali. Da skratim stvar, to je onako pravo hipi mesto, na toj obali hipi pokret zapravo nikad nije zamro, koje privlači ljude raznih profesija i interesovanja. U toj komuni imaju školu, restoran, baštu, i sve je to podređeno zdravoj i ukusnoj hrani.
E sad o Nataši. Sigurna sam da i vi imate neke jake i velike priče o vašim prijateljima koje mogu lako da završe u onoj rubrici Život piše romane, e pa takva je njena životna priča. Upoznale smo se u State College-u, malom univerzitetskom gradu u Pensilvaniji, posle se i ona preselila, nedaleko od nas, negde u isto vreme. Dok je bila na početku svojih doktorskih studija saznaje da ima rak dojke… veliki šok za nju i za nas. Uvek nekako misliš da se to događa nekom drugom i teško ti je da razumeš zašto baš ona kad je tako mlada. Takođe, u isto vreme i moj tata oboli od raka prostate. Ne znam kako ali od početka bila sam potpuno sigurna da će sve biti u najboljem redu, i sa Natašom, i sa mojim tatom, i tako je i bilo. Možda zato što su oboje veoma pozitivni i puni neke životne energije. Nije bilo lako, ali danas oboje su zdravi i jaki.
Ovim se ne završava priča o mojoj drugarici. Kad god sretnem nekog malodušnog ja probam da mu njenom pričom vratim volju za životom, da mu pokažem da nekad iz nekih veoma teških životnih situacija izlazimo kao veliki pobednici. Naime, u to neko vreme pre nego što je saznala za bolest Nataša stupa u kontakt sa jednim gospodinom preko eharmony.com (to je veoma popularan sajt za upoznavanje u Americi). Kada je saznala za bolest rekla mu je da nije spremna za upoznavanje i da ako hoće može da je sačeka da ozdravi. On potpuno neočekivano izjavljuje da on hoće odmah da je upozna, da njemu to nije bitno, da razume i da je spreman na rizik. Ja imam sjajnog muža, i razni izlivi pažnje i žrtve mi nisu strani, ali ovo mi je nekako bilo neverovatno! Dogovorili su se za prvi sastanak u Starbucks kafeu, a ostalo je istorija… prošli su kroz sve zajedno.
Prošle zime im je bila svadba ovde u Vašingtonu, a proletos u Beogradu.
Nekako se poklopilo da ovaj post objavim baš ovog meseca, koji je posvećen borbi brotiv raka dojke. Inače, Nataša vodi blog na srpskom Život je divan gde možete saznati puno toga o ovoj bolesti i njenom izlečenju. On je pun veoma pozitivne energije i korisnih saveta, posebno o ishrani (Nataša je potpuno prešla na makrobiotičku ishranu), i sigurna sam da mnogima može puno da pomogne.
Možda nisam u pravu ali mi se čini da ljudi kod nas i dalje izbegavaju da otvoreno pričaju o ovoj bolesti i o raku uopšte. Često se plaše i da izgovore samo ime bolesti. Rak jeste izlečiv, istina potrebno je puno snage i volje, kako obolelog tako i njegovih najbližih, ali medicina je napredovala i danas sve više ima izlečenih ljudi. Ono što mi kao pojedinci možemo da uradimo za njih je to da se potrudimo da se ti ljudi ne osete odbačenim, da ih ne vidimo kao bolesne već normalne ljude i da se tako ponašamo. Natašin blog pruža puno vere i nade kao i konkretnih saveta i zato ga posetite ili preporučite, nekome može puno da pomogne.
Kolač sa limunom i nemlevenim makom
I heart Београд…
Važno: u receptu mere su date u američkim šoljama koje su neznatno manje od naših. Konverziju američkih u naše mere možete naći ovde.
Sastojci:
1 1/2 – 2 šolje smeđeg šećera ( originalno 2 šolje smeđeg šećera, ali pošto je glazura veoma slatka, možete tu količinu da smanjite)
1 šolja ulja
4 jajeta
1 šolja mleka
2 kašike soka od limuna
Nastruga kora od 2 limuna
3 šolje brašna
1 kašičica praška za pecivo
1/2 kašičice soli
1 šolja nesamlevenog maka
Za glazuru:
1/2 šolje soka od limuna
Nastrugana kora od 1 limuna
7-10 kašika šećera u prahu
Priprema:
Zagrajte rernu na 165C (325F). Pripremite sud u kome ćete peći kolač. Ovaj deo je jako važan. Ako ga spremate u obliku hleba samo stavite papir za pečenje preko pleha, a ako ga pečete u bundt kalupu tu je jako važno da premažete puterom ili uljem pažljivo celu površinu, jer u suprotnom nećete moći da prevrnete kolač ako se zalepi.
U veći sud staviti smeđ šećer i dobro ga promešajte sa uljem. Zatim dodajte mleko, jaje (jedno po jedno). U drugoj posudi prosejte brašno i dodajte mu prašak za pecivo i soli.
U tečnu smesu umešajte brašno. Na kraju dodajte mak i narendanu koru i sok od limuna. Kada ste sve promešali dobro sipajte smesu u kalup i pecite kolač 1 sat.
Pre nego što će kolač biti pečen napravite glazuru od limuna. U manjoj šerpici stavite pola šolje isceđenog soka od limuna, narendanu koru od jednog limuna i šećer u prahu. Kad provri smanjite vatru i kuvajte još 10 minuta.
Kada je kolač gotov ostavite ga par minuta u kalupu, a zatim prevrnite na veći tanjir. Možete staviti i mokru krpu preko kalupa, definitivno deluje, hoće kolač lako da se odlepi od kalupa. I na kraju prelijte kolač glazurom od limuna.
Kad dođete u Merilend, američku državu na Istočnoj obali, gde i ja obitavam, velika je verovatnoća da će vas domaćini odvesti da probate plave krabe, slično kao što bi vas u Srbiji odveli na roštilj. To je najprepoznatljivija stvar vezana za ovaj kraj.
I ja ih naprosto obožavam. Apsolutno sve u vezi konzumacije kraba mi se dopada, od ukusa do veoma neobičnog načina na koji se jedu. Trenutno je njihova sezona, love ih svuda po zalivu sa nekim posebnim kavezima.
U Baltimoru postoje specijalna mesta gde se uglavnom samo služe krabe. Pre neki dan smo vodili moju mamu na jedno takvo mesto gde sam i napravila ove fotografije. Morate imati na umu da ćete se jako puno umrljati tokom konzumacije kraba tako da nikako ne nosite na sebi finu odeću. Upravo zbog toga nisam mogla puno toga da uslikam. Pa ipak to što jedete rukama, što udarate čekićem a sve pršti po vama i drugima, pa pokušavate na sve načine da se dokopate krabinog mesa koje se baš zavuklo negde u oklopu, to sve zajedno utiče na dobro i veselo raspoloženje, jednostavno morate uz to da se opustite ma kako društvo imali uz sebe.
Evo kako izgleda odlazak u jedno tipično mesto gde se služe samo krabe. U restoranu, obično na otvorenom prostoru, će vas dočekati veliki drveni stolovi sa klupama, kao oni na Adi i po parkovima.
Preko stola je razvućen papir, jer kao što rekoh to je veoma messy job. Zatim, velika kofa, u kojoj se baca ono što se ne pojede. Na slici možete da vidite drvene čekiće sa kojima se udara po krabi nebili se oklop otvorio.
I noževi koji vam pomažu da otvorite krabu. Zatim puno papirnatih salveta za brisanje. I naravno, šta drugo nego točeno pivo. Verujte mi ništa bolje ne ide uz krabe nego pivo. I pomfrit, ali to nije toliko neophodno.
Krabe se služe obično po 12 komada, i imate ih u raznim veličinama. Na slici su extra large i nama je bilo dovoljno za tri osobe. U ishrani kažu da se koriste uglavnom one muške pošto su krupnije. Krabe se obično pripremaju na pari i uvek isključivo sa začinom Old Bay (mešavina raznih začina).
Krabe se otvaraju na ne baš jednostavan način, ali uvek će vam konobari pokazati kako se to radi. Ima jedan interesantan detalj, kada otvorite glavni oklop, naćićete nešto žuto što izgleda kao senf, a i sličnog je ukusa. Možete predpostaviti šta je to, i rado ga preskočite.
Ukus krabinog mesa je neverovatan, nešto najbolje što možete da probate a odnosi se na polodove mora. Najbolje komade ćete naći u sredini i u glavnim, velikim kleštima.
Kako se jedu krabe
Najpre se nožem povuče gornji oklop krabe.
Zatim se rukom ukloni.
Ukloni se žuti, nejestivi, deo sa krabe.
Kraba se prelomi na dva dela, i meso se se izvlači iz šupljina. To su krupniji komadi mesa.
Sitniji komadi mesa se nalaze u kleštima i oni se izvlače tako što čekićem razbijete svaki zglavak.
Inače, od krabinog mesa se prave i čuvene ćufte od krabe (Crab Cakes), i to je takođe izuzetan specijalitet. Što zbog loših fotografija, što zbog lenjosti da zabeležim količine sastojaka, nikako da napišem post o tome. Ipak, postavljam fotografiju čisto da se vidi kako to izgleda.
A sad malo fotografija sa okeana da upotpune doživljaj. Ironija je da su napravljene u Delaveru, a ne u Merilendu. Mesto se zove Fenwick Island i meni se veoma dopada.
Ah, svašta mi se mota po glavi, ima toliko toga što bih stavila u ovaj post… slobodne asocijacije samo naviru. Ovo jeste post o italijanskoj čorbi od paradajza sa hlebom koju Italijani zovu Pappa al pomodoro, ali ne mogu da izdržim a da ne odam počast paradajzu iz moje bašte kao i Majinim vašarskim tortiljama koje pored paradajza imaju glavnu ulogu u pomenutom jelu.
Dakle, sve je počelo sa prošlonedeljnom žurkom na kojoj smo pravili pljeskavice i ćevape sa vašarskim tortiljama. Tortilje smo pekli na roštilju, i u brzini moj muž zaboravio da ih dobro pokrije, pa nam je ostalo sutradan puno onih tvrdih. Stajale tako par dana i ja pomislim hajde da ih iskoristim za paradajz čorbu. I super su ispale, mnogo bolje nego kad se stavi običan hleb… po teksturi podsećaju na flekice ili kako ih već zovu. Ipak, najbolje je ovakve čorbe pojesti za dana, sutradan testo popije svu tečnost iz čorbe.
Inače recept za čorbu je jako sličan onom koji sam već dosta davno postovala. Moram da priznam da je ova unapređena verzija sa tortiljama mnogo ukusnija. Crno vino obavezno dodajte jelu jer se ono savršeno slaže sa preostalim ukusima čorbe.
Recept za legendarne Majine vašarske tortilje možete da nađete ovde. Ja tu ništa ne bih menjala osim da dodam da ukoliko nemate sveži kvasac dodajte 2 kašičice suvog kvasca ili 1 1/4 suvog instant kvasca koji je potentniji. Ja sam pravila jako puno tortilja tako da je potrajalo dok ih je moja majka razvijala. Vremenom testo postane vrlo rastegljivo i mekano tako da ga je teško skinuti sa folije i staviti na plotnu. Verovatno je trebalo da ih stavimo u frižider posle razvijanja. Meni nije upšte smetalo što tortilje nisu bile okrugle, onako nepravile imale su nekako rustičniji izgled. Kao što može da se vidi sa slike bile su prava radost za decu.
Što se tiče sastojaka i pripreme za Pappa al pomodoro ima malih dopuna u odnosu na moj prethodni post.
Sastojci:
4 kašike maslinovog ulja
4 tvrde tortilje, iseckane ili izlomljene na manje komade (veličine 2-3cm)
1 srednji crni luk, plus nekoliko komada mladog luka, iseckanog
3 čena iseckanog belog luka
1 veća iseckana šargarepa
2 stabla iseckanog celera
1 velika (oko 800g) ili 2 manje konzerve kuvanog iseckanog paradajza ili skroz samlevenog (najbolji je svež paradajz, ali ako ga očistite od semenki i korice što je jako naporno; umesto toga možete da stavite domaći sok od paradajza takođe)
2 kašike iseckanog svežeg bosiljaka
2 kašike iseckanog peršuna
4 šolje pileće supe ili vode
1/2 šolje crnog suvog vina
So i biber
Parmezan, opciono
2-3 komada okre ili bamije, opciono (imam je u bašti pa je svuda ubacujem)
Priprema:
U veći lonac stavite maslinovo ulje da se zagreje na srednje jakoj vatri. Stavite komadiće tortilja i propržite ih u ulju par minuta, dok ne počnu da dobijaju braon boju. Izvadite ih iz lonca i poređajte na papirnati ubrus. U lonac stavite luk, pržite ga 2-3 minuta, zatim dodajte beli luk. Posle jednog minuta dodajte iseckanu šargarepu, celer i okru. Kada oni odmeknu dodajte paradajz, supu, crno vino, predhodno propžene tortilje, bosiljak, so i biber. Čekajte da čorba provri, a zatim znatno smanjite vatru i kuvajte je još oko 40 minuta.
Služite čorbu uz rendani parmezan, mada i bez njega čorba je veoma bogata ukusima.
Oda mom paradajzu iz bašte
Mislila sam da ništa neće biti od njega, ali eto nije bio loš. Imam nekoliko vrsta u bašti i do sada najbolji se pokazao cherry paradajz koji je izrastao kao čarobni pasulj, dosegnuo je krov kuće. Novosadski takođe nije bio loš kao ni onaj duguljasti kojeg ovde zovu plum tomatoes. Pošto sam rešila da u bašti teram sve prirodno, nema pesticida i ostalih otrova, vala svašta ga je napadalo. Ne mogu da izdržim a da ne okačim sliku jednog čudovišta koje je obitavalo na mom paradajzu i grickalo ga … ne postoji kod nas, zovu ga Tobacco Hornworm, i mnogo je grozan i uopšte nije mali.
Nekako uz mene i moj sin je počeo da se interesuje za fotografiju ovog leta… dobio je moju staru kameru pa je okolo slikao. Bolje i to nego da mi otkida još nezreo paradajz i da ih koristi kao klikere.
Ovog leta puno toga sam pravila od paradajza iz moje bašte, ako stignem poslaću recepte za neka od uspešnijih jela.
Možda nekima Toronto, i uopšte Kanada, ne izgleda kao preterano uzbudljiva destinacija, ipak meni je poseta ovom gradu ostala u sjajnoj uspomeni. Mada se na prvi pogled mnogo ne razlikuje od drugih velikih severnoameričkih gradove, u Torontu ima mnogo detalja koji ga izdvajaju.
Pre nego što se raspišem samo da znate da je na New York Times vebsajtu objavljen moj recept za Punjene suve paprike, pa ako hoćete da ga pogledate idite ovde. Inače, meni su te paprike izuzetan delikates i čini mi se da je to nešto originalno naše. Da, te naše slatke crvene paprike nikada nisam mogla da nađem u Americi, ali neverovatno našla sam ih upravo u Torontu.
Iako sam se tokom više godina provedenih u Americi navikla na šarenolikost ljudi i kultura, diverzitet sa kojim sam se susrela u Torontu bio je iznad svakog očekivanja. Jedva da se čuje engleski jezik na ulici. Iz raznih delova sveta ljudi su doneli svoju kuhinju tako da ima mnogo internacionalnih restorana – sjajna prilika da se probaju razna jela u originalnom izdanju. Zapamtite, samo sveži imigranti insistiraju na autentičnom kuvanju, posle se sve to postepeno prilagođava ukusu lokalnog stanovištva.
Kineska četvrt
U svakom delu grada dominira određena kuhinja: na glavnoj ulici ima mnogo bliskoistočnih i mediteranskih restorana sa nezaobilaznim girosom. U kineskoj četvrti su, naravno, lokali sa raznim dalekoistočnim kuhinjama – kineskom, japanskom, vijetnamskom, generalno veoma popularnim u Americi i Kanadi. Zatim, restorani sa modernom severnoameričkom kuhinjom, sa italijanskom, indijskom, francuskom… može da se bira. Ima i onih mesta koje služe takozvani fusion, od svega pomalo. Recimo, u jednom takvom restoranu moguće je naručiti hamburger slajders sa pomfritom i edamamom (soja u mahuni) ili kapreze salatu sa zelenom salatom i kruškama, i na kraju kao glavno jelo piletinu na malezijski način.
Hamburger sliders, pomfrit i edamame
Kapreze salata, plus zelena salata sa kruškama
Piletina na malezijski način
Marche restoran
Interesantan mi je bio i Marché, lokalni ogranak švajcarskog lanca restorana, koji ima sledeći koncept: u ogromnom prostoru smešteni su punktovi gde se pred mušterijama sprema različita hrana, supe, paste, salate, peciva, morska hrana, suši, torte i kolači, itd. Na ulazu dobijete magnetnu karticu kojom “plaćate” na svakom punktu gde uzimate hranu. Zapravo, plaćate samo jednom, na izlazu, za sve ono što se na kartici skupilo. Tek tada ćete, naravno, i primetiti da ste potrošili mnogo više nego što ste planirali za jedan obrok! Inače, jede se za stolovima, baš kao u klasičnom restoranu. To sve i ne bi bilo toliko zanimljivo da enterijer i hrana ne izgledaju tako dobro i primamljivo. Ukus je, sve u svemu, ipak bio ispod očekivanog.
Pravi biser za ljubitelje hrane je zatvorena pijaca Sent Lorens (St. Lawrence) u centru grada. Na dva nivoa nekadašnje fabrike automobila može da se nađe ogroman izbor svega i svačega, ima neverovatan broj vrsta lososa, jastoga, kobasica, mesa od kamile, emua, kengura, krokodila, itd.
Popularna Carousel pekara
Tu je i čuveno mesto za doručak Carousel, gde smo probali jaja sa topljenim sirom i kanadskom slaninom u zemički, uz kafu. Ima li išta tipičnije američko od ovoga?
Inače, kad smo kod tipične kanadske hrane, izdvojila bih dve namirnice – kanadsku slaninu (to je naša svinjska pečenica) i sirup od javora, bez koga se ne jedu američke palačinke.
Da se vratim na pijacu… ono što je mene posebno osvojilo jeste radnja sa priborom za kuvanje. Na jednom tako malom mestu sakupljeno mnoštvo alatki i posuđa koje sam oduvek želela da imam u svojoj kuhinji.
Lososi
Meso od kamile
Turšija
Kalupi za kolače… ima ih bezbroj
Pogled na radnju sa stvarima za kuvanje
Sjajna radnja…
Jednom prilikom smo sticajem čudnih okolnosti dospeli u Design District, pratili smo živu rok svirku sa prikolice kamiona kao deo praznične šetnje nekog radničkog sindikata (bio je Labor Day), i tu smo našli divne male butike i kafiće. Jedan od kafea nosi super ime – Ezra Paund.
Simpatičan detalj u izlogu kafea koji ima super ime – Ezra Paund
Coffee pots u izlogu jednog kafea
Našla sam i jednu interesantnu knjižaru u kojoj se prodaju samo knjige o kuvanju. Slika sledi…
Iako Toronto važi za grad sa hladnom klimom mi smo se nagledali brojnih bašti restorana prepunih ljudi.
Sve u svemu, Toronto uopšte nije dosadan grad, ima tu puno toga da se vidi, pojede i doživi.
Čuveni toranj
Glavna ulica
Ostrvo na jezeru Ontario
Panorama Toronta, pogled sa ostrva
Stara destilerija preuređena u fensi kraj prepun restorana, kafića i umetničkih radnji
Pošto moj blog oskudeva u kulinarskim putopisima, čitaj imam malu decu sa kojima mi putovanje obično dođe kao noćna mora, zamolila sam prijatelje da mi pripomognu da popunim sekciju Hrana i putovanje na mom blogu.
Pogled na Napulj sa Vezuva
Sa mojom drugaricom Dadom već neko vreme se dogovaram oko ovog posta, zbog čudnog sticaja okolnosti, izgleda da nam je isti virus pojeo fotografije i tekst recepta koje mi je ona poslala, malo kasnimo, mada smo zvanično i dalje u letu. Mislim, nije toliko bitno, no ipak plodovi mora nekako idu uz leto, ne uz jesen.
Inače, Dada, naša prijateljica Mira i ja drugarice smo još iz gimnazije, i ne prođe nijedan bitan svetski događaj bilo sportski (uglavnom tenis), bilo politički ili muzički, itd, a da to ne prokomentarišemo. Dada živi u Napulju, Mira u Parizu, ja u Americi, pa svako daje svoje viđenje situacije, obično u duhu zemlje u kojoj živi. Imamo još jednog pridruženog člana sa Floride, ali sa tim školskim umemo često da se malo zakačimo, uglavnom oko glupih stvari, što nam unosi dodatnu dinamiku u odnos.
Ja se sa njima već jako dugo nisam videla, a volela bih… ma tu bi pala komunikacija koja bi trajala u kontinuitetu par dana, ali mi i ovako uspevamo da održimo naše prijateljstvo. Ideja nam je da u budućnosti naše potomke šaljemo jedna kod druge nebili deca naučila strane jezike.
Napulj
Dada je svetski putnik, bukvalno, koja je našla čoveka svog života u Napulja i tu se “usidrila”. Njen izbor je pao na tipično jelo tog podneblja, jednostavnog ali raskošnog ukusa. Takođe, tu ćete naći još štošta zanimljivog a odnosi se na južnoitalijansku kuhinju. Plus njene fotografije Napulja i okoline za kompletan doživljaj.
Uživancija
Pasta con le Cozze by Dada
Sastojci:
1kg mušlji ili dagnji (cozze na italijanskom, mussels na engleskom)
Maslinovo ulje
2-3 češnja belog luka
Puna šaka paradajza, iseckanog (mi ovde uzimamo taj jedan koji raste ispod Vezuva, jer je najbolji, a ti možeš neki cherry koji nije sladak)
1 pakovanje paste, najbolje lingvini, malo deblje špagete
Malo svežeg peršuna
So i biber
Priprema:
Najpre dobro opereš mušlje, sa njih sastružeš ako ima nešto, i iščupaš onaj čuperak što viri iz mušlje (to se na slikama dobro vidi), on se skida jednim potezom, povuče se energično ka vrhu mušlje, gde se sam pokida, tj. izvuče ceo napolje! (ahaha kako pišem, vidi se da nisam nikakva kuvarica!) Iste špagete se prave i sa vongolama, na primer umesto ovih crnih ti staviš male školjke i u tom slučaju samo treba dosta da se peru, i to tako što se vongole trljaju jedne o druge, da bi se sav pesak skinuo… Bitna stavka – voda kojom se pere mora da bude HLADNA, jer će u protivnom u toploj vodi školjke početi pre vremena da se otvaraju. Ovo je jedini dosadan deo posla jer moraju dobro, dobro da se isperu!
Maslinovo ulje zagreješ u većem tiganju. Dodaš sitno iseckan beli luk (ili skroz sitno pa ga ne vadiš više iz sosa, ili krupnije pa ga na kraju izvadiš iz sosa, kako ko voli). Onda dodaš iseckan paradajz.
Dakle, kad se paradajz rastopio, posle nekih 10-15 minuta kuvanja dodaš mušlje, i čim se one otvore i puste sok ti ugasiš vatru, to je dovoljno.
Ovamo u drugom loncu, dok se sos sprema, pripremiš špagete (so se dodaje tek kad je voda provrila, mi stavimo punu šaku za jedan veliki lonac u kom kuvaš 300-400g špageta, zavisi koliko je ljudi). Špageti uvek da budu al dente, nikako prokuvani, ubaciš ih u tiganj u kom si pravila sos i sve promešaš još par minuta (čak i manje jer će se u protivnom pasta prokuvati suviše!), pa kad serviraš dodaš preko svež peršun. I to je to!
Napolitanci vole da deo tih cozza stave u lonac, sa vrlo malo vode (dva – tri prsta), dakle samo školjke koje će same pustiti svoj sok kad krenu da se otvaraju, i samo preko toga stave biber. Znači lonac, cozze, malo vode i dosta bibera i preko toga poklopac, čim se mušlje otvore, klopa je spremna! I onda u tu vodu koja iz školjki izađe umaču hleb! To ti se zove Impepata di cozze! (vidi sliku dole). Ne preporučujem ljudima sa osetljivim stomakom! Ja sam ljubitelj vongola i malih školjki, koje se spremaju na isti način (ulje, beli luk, paradajz pa školjkice, s tim što u njih možes da dodaš i pola čaše belog vina, i čak je dobra fora dodati i celu kocku za supu)… uvek je sos spreman čim se školjke otvore… njam njam…
Buon appetito!!!
Impepata di cozzeVongole ili Clams u paradajz sosu
Na slici dole je moja varijanta istog jela samo sa vongolama ili clams. Nažalost nisam mogla da nađem sitnije školjke, koje su i ukusnije. Uglavnom, Dadin recept je provereno dobar.
Meni se oduvek dopadao dragoljub kao cvet. Kada sam saznala da može da se koristi kao začininsko bilje oberučke sam tu ideju prihvatila. Proletos sam zasadila tu biljku u bašti i čekala da poraste, da počne da cveta, izučavala njenu kulinarsku upotrebu, tražila recepte i na kraju spontano došla na ideju da napravim salatu čiji recept sledi. Moram da priznam da sam veoma ponosna na taj recept, jer ne samo što salata lepo izgleda već je veoma zdrava i ukusna.
Uglavnom se dragoljub, ili potočarka, kako je još zovu, koristi kao dodatak salatama. I cvet i list se koriste, pa i pupoljci, koji ukiseljeni imaju jako sličan ukus kapru.
Ova biljka ima karakterističnu i intezivnu aromu, malo opor i ljutkast ukus, po tome podseća na rukolu. Pripada vrsti watercress, koju često možete naći u supermarketima u Americi i koristi za pripremu salata. Inače, ovde ćete naći ovu biljku pod imenom Nasturtium.
Najbolje je da upotrebljavate mlade listove, jer oni stariju su veoma opori. Cvetovi su veoma dekorativni i svojom bojom mogu oživeti bilo koju salatu.
Saveti za gajenje dragoljuba
Kada birate vrstu, moj savet vam je da nađete sitniju biljku, jer u mom slučaju biljka je rasla nekoliko metara uz ogradu, i okupirala mi ceo prostor. Dalje, ova biljka voli siromašnije tlo, tako da zaboravite na prehranu. Ja sam koristila organsko đubrivo koje je dovelo do toga da samo listovi rastu a tek po koji cvet.
Salata sa dragoljubom
Sastojci za salatu za dvoje:
1 krastavac
1 manja žuta tikvica
Šaka mladih listova i cvetova dragoljuba
2-3 kašike ajoli namaza (Aïoli, provansalski namaz sličan majonezu koji se pravi od belog luka, maslinovog ulja i jaja, ja sam poslednjih meseci potpuno luda za njim)
Priprema:
Oljuštite krastavac i isecite ga. Iseckajte i svežu tikvicu sa korom (da, i nju je moguće jesti svežu ako je dovoljno mlada). Izmešajte krastavac i tikvicu u tanjiru u kome će te služiti salatu. Pospite ih sa listovima i cvetovima dragoljuba i preko njega stavite ajoli namaz. Možete sve da izmešate, a i ne. Ajoli kao dresing fantastično ide uz aromu dragoljuba.
I am back, posle kraćeg putovanja. Bila u Torontu i puna sam lepih utisaka. Pre nego što sredim utiske, i nadam se napravim jedan post o tome, vraćam se mom malom projektu – začinskom bilju. Ukoliko niste zakačili početak, idite na ovaj link.
Estragon (Tarragon)
Meksički estragon
Estragon, ili tarragon na engleskom, je jedna od najsuptilnijih začinskih biljaka, koje se koristi u kuvanju, naročito kada je u pitanju francuska kuhinja. Iz nekog razloga u našoj kuhinji se slabo koristi, pa otuda ovaj post, da se malo populariše.
Poreklom sa Sibira i zapadne Azije uspešno je raširen po Evropi i u drugim delovima sveta. Francuski estragon je najkvalitetniji, mada ja glasam i za meksički koji ima sličan ukus ali malo oporiji i kiseliji. Imam ga u svojoj bašti i naročito mi je drag zbog ljupkih žućkastih cvetova.
Ima karakterističan i delikatan ukus, malo podseća na anis. Koristi se u pripremanju piletine i ostale peradi, ribe i jela od jaja. Pored Piletine sa estragonom, ovo začinsko bilje je nezaobilazno u Béarnaise, Holandez i Tartar sosu, i Puteru sa začinskim biljem. Ja ga nekad stavljam i u klasičnu supu, ali moj muž nije baš oduševljen time. Takođe dobro ide uz krompir, špargle, zukini i paradajz.
Estragon je sastavni deo kombinacija začinskog bilja koje se koriste u francuskoj kuhinji – Fines Herbés, Herbes de Provence i Bouquet garni.
Bouquet garni – estragon, peršun, timijan i kora od limuna; koristi se pri pripremanju ribe.
Prilikom kuvanja najbolje da ga stavite pri kraju da ne bi narušili njegovu aromu.
Estragon možete sačuvati sušenjem ili zamrzavanjem.
Ukoliko želite da ga gajite najbolje je da ga kupite u saksiji jer teško raste iz semena. Višegodišnja je biljka i počinje da raste u rano proleće. Izbegavajte ruski estragon jer mu je aroma inferiornija u odnosu na onaj francuski.
Piletina sa estragonom
Ne volim baš piletinu, ali ovo jelo je izuzetno. Vrlo jednostavno za pravljenje, prefinjeno i ukusno. Kada budete probali ovo jelo shvatićete zašto je francuska kuhinja toliko cenjena. Ja sam je služila uz još jedan tipičan francuski prilog, dinstani komorač sa crvenim lukom, i sve zajedno to je bio fantastičan gastronomski doživljaj.
Sastojci:
3 kašike putera
4 fileta belog pilećeg mesa, ili drugi komadi piletine
So i biber
2 ljutike (shallot), sitno iseckane (ovaj luk je najbolji za pravljenje soseva)
5-7 grančica svežeg estragona, iseckanog
3/4 šolje belog vina
1/3 šolje slatke pavlake, opciono
Priprema:
Zagrejte puter u širokoj šerpi, ili tučanom tiganju, na jakoj temperaturi i propržite pileće filete koje ste predhodno posolili i pobiberili. Pržite piletinu oko par minuta sa svake strane, dok ne dobiju braon koricu.
Kada je piletina gotova izvadite je, smanjite vatru i u šerpu stavite iseckanu ljutiku. Kad postane staklast posle 2-3 minuta, dodajte mu estragon i belo vino. Promešajte dobro sve, sastružite varjačom sve ono što se zalepilo za dno šerpe, dodajte biber i so i na kraju slatku pavlaku. Piletinu vratite u šerpu. Neka se sve zajedno krčka na slaboj vatri dok piletina ne upije ukuse, par minuta. Okrenite meso i na drugu stranu. Služite jelo odmah.
