Kheer, indijski sutlijaš
Rešila sam da smanjim slatko. Ništa radikalno. I dalje mogu da ga konzumiram s vreme na vreme, ali ne više tako često. Sad sam u nekoj fazi odvikavanja.
Stvari su se promenile, nekada sam svašta mogla da jedem, ali sada moram da vodim računa. Uf, ne volim bilo kakva ograničenja u životu. Ali ne vredi, mogu da idem 3-4 puta nedeljno u teretanu (joga, pilates, plivanje), mogu baš dugo da hodam i da uz to guram dupla kolica, ali kao što rekoh stvari su se ipak promenile.
I sada ja vama serviram na blogu još jedan slatkiš. Bar o tome mogu da pišem:) Ipak, ovo nije običan slatkiš, to je sutlijaš, doduše indijski, malo drugačiji, ali to je to. Ne znam, za mene ti starinski slatkiši, na kojima sam odrasla, imaju neviđen ukus, gotovo magičan, uprkos svim kalorijama.
Ovo je najpopularniji indijski dezert, gotovo ćete ga uvek naći u njihovim restoranima ili na privatnim gozbama. Dok se kod nas koristi cimet u indijskom sutlijašu ćete naći kardamon. Pored začina sutlijaš je obogaćen suvim grožđem, bademima i pistaćima.
Recept sam dobila od moje drugarice, Indijke.
Sastojci za 4 osobe:
1l mleka
4 kašike šećera
½ šolje pirinča (najbolji je sa dugim zrnom kao što je Basmati ili Jasmine)
½ kašičice samlevenog zrna kardamona
3 kašike suvog grožđa
Za serviranje: izlomljeni bademi i pistaći
Priprema:
Mleko zagrejte do ključanja. U međuvremenu mu dodajte šećer. Dodajte zagrejanom mleku pirinač, smanjite vatru, i kuvajte uz stalno mešanje. Sutlijaš je gotov kada odmekne, oko 20-25 minuta kuvanja. Ako volite gušći sutlijaš vi ga još kuvajte. Iako sutlijaš izgleda retko, on će se zgusnuti tokom hlađenja, pogotovo posle boravka u frižideru. Indijci inače vole kad je malo ređi i ohlađen. Par minuta pre kraja kuvanja dodajte mu suvo grožđe i kardamon. Služite sutlijaš uz izlomljene bademe i pistaće.
Indijsko jelo od leblebija Daal, i priča o Indijcima u Americi
Pre nego što sam došla u Ameriku ja sam u životu upoznala svega jednog Indijca, naše Cigane ne računam jer su se oni posle mnogo vekova odrodili od svoje prapostojbine, a kad sam došla ovamo na postdiplomske studije bila sam potpuno okružena njima. Nikada neću zaboraviti Orientation Day (prvi dan u školi) kad smo svi pridošli strani studenti, sa Indijcima kao ubedljivom većinom, bili u jednoj velikoj prostoriji, i kad većina nije mogla da skine pogled sa mene jer sam bila plava (farbana doduše) i svi su mi prilazili sa pričom da bi želeli da budu moji prijatelji. To je ona od onih nadrealnih situcija u životu kada ste u nekoj skroz novoj sredini, okruženi ljudima o kojima znate veoma malo, a koji vole da vam se unose u lice dok pričaju, imaju smešan akcenat, čudno mašu glavom dok pričaju, mirišu na kari i izuzetno su druželjubivi.
Posle sam za vreme studiranja radila za kancelariju u kojoj su se primale aplikacije stranih studenata a i bilo je puno komunikcije sa budućim studentima, i ogromna većina su bili baš Indijci. Razlog njihove mnogobrojnosti na mom fakultetu su bile obližnje indijske kompanije koje su ih tu regrutovale.
I tako u svakodnevnom kontaktu ja sam ih prilično dobro upoznala, plus imam dosta dobru drugaricu, Indijku, i nećete mi verovati kad vidim čak i nepoznate Indijce ja prema njima osećam izvesnu bliskost, kao prema daljim tamnoputim rođacima. Znam čak da prepoznam po fizičkom izgledu iz kog dela Indije dolaze, oni niži i tamnijeg tena su sa juga zemlje.
Istina, naše kulture su dosta različite, ali ima i puno sličnosti, evo par… da li ste znali da smo mi i Indijci jedini koji imamo brata od strica ili sestru od tetke, za sve ostale su to samo rođaci… ili, kad se rodi beba, ne kaže se kako je lepa, već ružna, kao i kod nas, da se ne urekne… i naravno tu je ono pu, pu, pu ili u njihovom slučaju tu, tu, tu… opet protiv uroka. Zatim neke zajedničke reči – čaj, čorba, i ne mogu svega još da se setim, ali imamo dosta zajedničkih stvari.
Ja vam sve ovo sada pričam jer mnogi ljudi, koji nisu imali prilike da ih upoznaju, zamišljaju Indijce kao neka mistična i produhovljena bića, i sama sam bila u tom fazonu. E pa nije tako. Posle Tagore, Ruždija, Boga malih stvari, i par bolivudskih filmova koji su me naterali da mislim o njima da su lepi kao bogovi, doživela sam veliko iznenađenje.
Većina Indijaca koje sam ja upoznala nisu previše spiritualni, rekla bih da su ambiciozni i materijalisti. Oni znaju da im je uspeh životu tj. odlazak u prosperitetniju zemlju garantovan dobrim učenjem i na to su potpuno fokusirani. Pošto ostanak u Americi nije lak ni sa diplomom, oni tako idu sa jednog fakulteta da drugi ređajući diplome, neki čak sa čitavim porodicama. Zaista nisu vični sportu, i meni je čudno kako baš nikada da sretnem nekog Indijca na mojim časovima joge. Pre par godina neko je osvojio prvu zlatnu medalju za Indiju ikad, u nekom ne tako bitnom sportu, i kad se vratio kući hiljade i hiljade devojaka je htelo da se uda za njega, bio je nacionalni heroj, jedan od milijardu ljudi koji je uspeo da se okiti medaljom. I onda posle mi kukamo na naše sportiste:) Omiljeni sport im je kriket. Često ćete ih videti kako na nekim praznim parkinzima praktikuju taj sport. Sad, meni je ta igra malo dosadna, a i važi za gospodsku, i zbog toga mi nikako nije jasno na koju foru Indijci i Pakistanci samo što ne zarate kad njihove reprezentacije imaju meč u kriketu.
Kad smo kod religije preovlađuju Indusi, ali ima i muslimana, katolika, raznih sekti, ima čak i par miliona pravoslavaca. Da, pravoslavlje je ušlo u Indiju preko antiohijske patrijaršije (Sirija), i tu se primilo. Jedan kolega mog muža sa fakulteta je jednom poslao njegove slike sa venčanja, a pošto je pravoslavac mogli smo da vidimo kako izgleda crkva u kojoj su se venčali. I izgleda kao one ranohrišćanske crkve što je meni bilo veoma interesantno otkriće. Takođe u Indiji žive i Siki i njih ćete lako prepoznati jer nose one visoke turbane na glavi. Mislim da njima religija dozvoljava da jedu meso, ali nisam baš sasvim sigurna u to, za Induse govedina je zabranjena, a ima ih i puno koji su vegeterijanci. Tu su i Bramani. Iskreno, ne mogu više da se setim kakva je razlika između njih i Indusa, ali moja drugarica koja je Bramanka kaže da se oni nalaze u najvišim kastama njihovog društva.
Za indijsku kulturu nekako je bar meni bio najfamozniji ugovoreni brak koji se i dalje veoma praktikuje u svim društvenim staležima. Dešava se i da se udaju i ožene za strance, dešava se i da posle odlaska u Ameriku na studije neke veridbe budu raskinute, ali i dalje su veoma tradicionalni kada su brakovi u pitanju. Možda to nama izgleda zatucano, ali nije baš tako kako izgleda. Na primer, što ste u višoj kasti imate veću mogućnost izbora, tu izlazite sa mladićima i devojkama i birate onog ko vam se najviše sviđa, i obrnuto, ako ste niža kasta imate da se udate za onog kog vam roditelji izaberu, i tačka. Među partnerima i dalje su najpoželjniji doktori tako da ne čudi što se često opredeljuju baš za to zanimanje.
Iznenadićete se kad saznate da mnogi Indusi koje sam upoznala ovde zapravo nikada nisu bili u Indiji. Naime, ima ih puno po Bliskom Istoku, u Africi, Britaniji, čak i na Karibskim ostrvima, osim trgovinom tu su dolazili da rade kao posluga za imućnije ljude. Ja sam pre neki dan saznala da je i Freddie Mercury bio Indijac sa Zanzibara, i bila sam u potpunom šoku, jer ga nikakao nisam mogla povezati sa indijskom kulturom.
U Indiji ima puno ljudi i velika je konkurencija tako da moraju da se bore i rukama i nogama da bi uspeli da se bar malko uzdignu iznad svoje stečene kaste. Moraju da budu glasni i prodorni, i potpuno su suprotni recimo Kinezima, koji su vrlo povučeni i nekomunikativni. Za to je i veliki razlog dobro poznavanje engleskog jezika, zaovstavštine kolonijalnog vremena. Rekli su mi da je tamo engleski sve višu u upotrebi, sasvim suprotno od težnji posle oslobođenja od britanske vladavine, neki čak u kući koriste samo engleski u komunikacji.
Za Indijce najznačajniji praznik je Diwali. To se danima proslavlja, a gotovo na svakom fakultetu po Americi gde ima njihovih studenata taj praznik se obeležava specijalnom priredbom. Na toj svečanosti ćete obavezno videti modnu reviju (!) i razne plesne tačke, koje su prekopirane iz njihovih popularnih filmova. Mnogo vole igru i pesmu, i nekako su detinjaste prirode, što ih čine idealnim društvom za zabave. Na svim tim događajima koji su oni organizovali meni je bilo uvek užasno zabavno, puno sam se smejala jer umeju da budu izuzetno komični.
Ja sam se baš zanela u mom pisanju o Indijcima u Americi, šta mogu, zaista su interesantna nacija, i kao šti rekoh meni veoma bliska. Pošto imam svega par sati fore da objavim ovaj post jer konkurs za igricu Ajme, koliko nas se tada zatvara, a tema su leblebije i domaćica je Tanja (Kuhinja zaposlene žene), još samo par reči o indijskoj kuhinji.To je izuzetna kuhinja iz koje bukvalno vrište boje i mirisi. Nemam sad vremena da opisujem moja omiljena indijska jela ali biće dana za još neki post na blogu o indijskoj hrani.
Daal, koji sam spremila za ovu priliku, je apsolutno sjajno jelo. Ja imam groznu naviku da kad mi jelo divno miriše zaronim glavu u šerpu da ga još jednom omirišem. Tako je bilo i sa ovim jelom. Pokušavala sam da napravim jelo slično onom koje dobijamo kada naručimo neke indijske kebabe, ali ovo je mnooogo bolje. Recept sa izmenama je preuzet odavde, a bilo je tu sugestija i moje prijateljice Riče. Začin garam masala koji se stavlja u njega je sjajan, stavila sam i recept kako se pravi. Ja sam ga služila uz kuskus i pečene planteins, namirnica dosta slična bananama, i bio je to praznik za naša čula.
Sastojci:
2 šolje leblebija iz konzerve (ako možete da ih skuvate super, ali za mene to je suvišan posao)
3 kašike putera
1 i 1/2 glavica velikog crnog luka, iseckanog na tanka rebarca
5-6 komada belog luka, sitno iseckanog
2 komada mladog luka, iseckanog
1 komad svežeg đumbira (2.5cm dužine), sitno iseckanog
10 kašika samlevenog paradajza (crashed tomato)
2 manja krompira, oljuštena i iseckana na manje kocke
2 šolje vode (količina zavisi koliko gusto želite da vam jelo bude)
1 kašičica kurkume
1/2 kašičice tucane ljute paprika (opciono, ako volite ljuto)
1 kašičica soli
1 i 1/2 – 2 kašike začina garam masala (evo kako se pravi ovaj začin: 1/2 kašičice mlevenog kumina, 1/2 kašičice slatke paprike, 1/4 kašičice cimeta, 1/4 kašičice mlevene ljute paprike, 1/4 kašičice istucanog lovorovog lista, i 1/8 kašičice istucanog karanfilića).
Priprema:
U šerpi na srednje jakoj vatri zagrejte puter i u njega dodajte luk, dinstajte ga dok ne počne da tamni. Dodajte mu beli luk i posle 1-2 minuta dodajte iseckani đumbir. Zatim dodajte mladi luk, 3 kašike samlevenog paradajza i na kraju iseckani krompir. Sve pržite uz mešanje da ne zagori par minuta. Onda dodajte preostali paradajz i oceđene leblebije iz konzerve. Dodajte so i ljutu pariku. Posle par minuta prženja dodajte konačno vodu. Kada varivo počne da ključa smanjite vatru. Dodajte kurkumu. Poklopite šerpu i kuvajte varivo dok se krompir ne skuva, mešajući povremeno. Par minuta pre nego što ćete jelo skinuti sa vatre dodajte garam masala, kažu da se tako ne gubi aroma začina, ako se stavi tek na kraju.
Služite jelo uz kus-kus ili indijski hleb naan.
Jagnjetina na indijski način
Jelo za sofisticirane pripadnike «jagnjećih brigada»!
Puno ljudi ne voli previše jagnjetinu i to uglavnom zato što nisu probali ništa drugo osim jagnjećeg pečenja. Iskreno, nemam ništa protiv pečenja, ali dok nisam probala neke druge stvari sa jagnjetinom kao što su Jagnjeći ražnjići, Jagnjetina pod sačem, Kleftiko, Rack of Lamb i sjajna jela od jagnjetine u našem omiljenom libanskom restoranu, ni ja nisam znala koliko u stvari volim to meso. Jagnjetina je obično među skupljim mesom, a uz to ne možete da je često nađete u supermarketima, osim kad su veliki praznici.
Recept koji sledi je iz indijske kuhinje, ali ja sam dodala i kuskus koji je karakterističan za severnoafričku kuhinju. Pri kraju posta nalazi se malo duže objašnjenja šta je to kuskus.
Sastojci:
- 400 g jagnjećeg filea iseckanog na male komade
- 1 komad đumbira dužine 2.5cm, oljušten i iseckan na tanke štapiće
- 2 kašika ulja
- 4 karanfilića
- 1 kašičica cimeta
- 1 kašičica korijandera
- 1 kašičica karija
- 1 kašičica čilija ili samlevene ljute paprike, ovo dodajte samo ako volite ljuto!
- 1 glavica luka, srednje veličine, iseckane u tanke trake
- 3 čena belog luka, sitno iseckanog
- 5 komada mladog crnog luka, iseckanog dijagonalno, sačuvajte malo za dekoraciju.
- 150 ml jogurta
- so & biber
Za kus-kus:
- 1 šolja kus-kusa
- 1 šolja vode
- 1 kašika putera
- 1 kašika maslinovog ulja
- so
Priprema:
- Bar 30 minuta pre pravljenja jela napravite marinadu za meso. Što jagnjetina duže stoji u marinadi, tim bolje. U dublju posudu stavite 1 kašiku ulja, cimet, korijander, kari, čili ili ljutu papriku (ako želite ljuto), so i svež biber, dodajte jogurt i na kraju potopite iseckano meso u marinadu. Pokrijte plastičnom folijom sve i stavite u frižider.
- Napravite kus-kus. Zagrejte vodu u šerpi do ključanja i dodajte maslinovo ulje, puter i so. Kada proključa, sklonite sa ringle, sipajte kus-kus i poklopite šerpu. Posle 15 minuta, kus-kus je spreman. Samo ga pre služenja malo viljuškom «protresite».
- U međuvremenu iseckajte luk, đumbir i pripremite začine.
- Kada je sve spremno zagrejte ulje u nekom većem tiganju ili voku i dodajte karanfilić, pa ga izvadite posle 20 sekundi prženja.
- Zatim dodajte luk (crni, beli i mladi) i đumbir i pržite sve oko 5 minuta na srednje jakoj temperaturi uz stalno mešanje dok luk ne omekša.
- Dodajte meso sa marinadom i sve zajedno pržite oko 15 minuta na istoj temperaturi.
- Kada je meso gotovo, servirajte ga na kuskusu i preko pospite iseckani mladi luk. Ja volim da uz jelo pijem jogurt, mada i vino lepo ide.
Šta je to kus-kus?
Kuskus je vrsta zrnaste paste koja se pravi od pšeničnog duruma, iako na prvi pogled podseća na neku žitaricu. Poreklom je iz Severne Afrike, ali sada je već postao internacionalna hrana koju ćete naći i na Bliskom Istoku (tamo se koristi krupniji kuskus), Južnoj Evropi i Americi, Indiji, itd.
Jako se jednostavno pravi, uz to ga možete služiti uz razna jela kao prilog, kao zamenu za hleb, krompir ili palentu. Takodje, od kuskusa može da se napravi i glavno jelo. Ja ga najviše volim kada se pravi sa sušenim i koštunjavim voćem.
