Opšta definicija kaže da pod organsku hranu spada voće i povrće koji su netretirani sintetičkim pesticidima i genetskim inžinjeringom i za čiji uzgoj se koriste prirodna đubriva. Što se tiče životinja one moraju da se hrane organskom hranom, ne smeju da primaju antibiotike i hormone rasta i trebalo bi da izlaze iz štala. Za proizvodnju organske hrane proizvođač mora da poseduje sertifikat koji potvrđuje da su određeni standardi ispoštovani. Oni su manje više slični u raznim zemljama. U Americi organski proizvodi imaju na pakovanju USDA simbol. Za neke ljude dovoljno je da veruju na reč lokalnim farmerima da uzgajaju životinje i biljke prirodnim putem.

U Americi, gde ja živim, organska hrana je stvar prestiža. Nije svejedno da li kupujete u prodavicama koje prodaju organsku hranu kao što su Whole Foods ili Trader’s Joe, ili u jednom  Walmart-u. Takođe, ako hoćete da budete cool važno je da obilazite lokalne pijace, koje su dosta drugačije nego one naše, na kojima možete da nađete neprskano voće i povrće, ili da se pretplatite za hranu koju će vam provereni lokalni farmer donositi jednom nedeljno. Kada odete negde domaćin će vam obično naglasiti da li je nešto napravljeno od organskih sastojaka.

Organska hrana je u proseku od 50% do 100% skuplja od obične, bar ovde u Americi. Pošto i sama imam malu gradsku baštu znam koliko je teško sačuvati je od mnogobrojnih štetočina i bolesti, tako da veća cena ima smisla.

Često vas trudnoća i dolazak bebe motivišu da se prebacite na organsku hranu, i onda kada se “primite” na to često se osećate nelagodno kad recimo popijete “neorgansko” mleko ili ispržite “neorganska” jaja.

Obično uvek kupujem organsko mleko i mlečne proizvode, piletinu, jaja, dečije kašice, štapiće celera, šargarepu, zelenu salatu, jabuke… povremeno kruške, jagode, grožđe, borovnice, breskve, itd.

Konzumiranje organske hrane je jedan u nizu zelenih pokreta koji ima za cilj povratak prirodi i očuvanje životne sredine. Ipak, i u tome ima preterivanja. Skoro sam čitala o nekom lokalnom farmeru koji ima sertifikat za proizvodnju organske hrane, ali ni to mu nije bilo dovoljno nego je rešio da ode čak korak dalje i da obrađuje zemlju prirodnim putem, sa plugom i volovima.

Iako je većina istraživanja pokazala da nema razlike u ukusu između obične i organske hrane (iskreno, ni ja je ne osećam), kao i u hranljivosti, pa čak i da ne utiče na zdravlje ljudi, zdrav razum kaže da je bolje jesti nešto što nije tretirano otrovima. Dobro je znati da neko voće i povrće može da se konzumira “neorgansko” i da na to ne treba trošiti pare, a to su: banane, pomorandže, kivi, lubenica, mango, ananas, brokoli, luk, paradajz, avokado, špargle i kupus.

(Ovaj članak je objavljen u junskom broju magazina Mezze.)

Ukoliko vas ova tema interesuje u novom, martovskom broju, online časopisa Mezze možete pročitati više o prirodnom gajenju gradskog vrta, strana 100.