Konačno sam dočekala da mi oba deteta idu u srednju školu; sin (16 godina) kreće u treći, a ćerka (14 godina) prvi razred. Sa njima kao da sam i ja ponovo krenula u srednju školu, pokušavam da se setim kako je to bilo u moje vreme, i dalje ne prestajem da se čudim koliko je sve to drugačije nego u Srbiji, ili je bar tako nekada bilo. Pošto već imam serijal o odrastanju i obrazovanju u Americi (Rano obrazovanje u Americi, Osnovna škola u Americi), vreme je da ga nastavim sa opisom američkih srednjih škola. Dotakla sam dosta tema u prethodnom članku, Kako upisati privatnu srednju školu, pa možete i tu dosta toga da saznate.

Specifičnost američkih srednjih škola

Razlika američkih školi u odnosu na evropske je očekivana zbog geografskih i kulturoloških razlika. Jedna od najvažnijih faktora koji su oblikovali srednjoškolsko obrazovanje jeste odvašnji tip naselja koji je dosta raštrkan (obično su pregrađa u pitanju), i loš javni prevoz tj. njegov nedostatak. Ovde ne možete da funkcionišete bez automobila, eventualno u nekom većem gradu. Zbog toga se sav život tinejdžera okreće oko škole, i obrazovni i društveni život. To je i razlog zašto je status u školi veoma važan, o čemu ću kasnije da pišem. Takođe, ovde deca ne izlaze uveče, jer im je pristup klubovima i barovima zabranjen sve do 21. godine života (zbog zabrane prodaja alkohola).

U srednju školu se kreće sa 14 godina, ranije nego kod nas, jer se ovde i ranije kreće u osnovnu školu. Deca ne mogi da idu u bilo koju školu, već u onu kojoj geografski pripadaju, zato je vrlo važno gde živite. Doduše, postoje magnet škole, najčešće u gradovima, koja primaju raznu decu, ali to su izuzeci, kao i privatne škole. Ovde nema stručnih škola kao kod nas, nego svi idu u opštu srednju školu, i po mom mišljenju to je jedna od najvećih mana ovog sistema. U nekim školama postoje profilisani razredi, nekad i dualno obrazovanje u saradnji sa lokalnim koledžom, ali to je takođe retkost. Ako hoćete da odete na neki zanat to možete tek pošto završite srednju školu i posle uzmete časove u višoj školi (community college).

Đaci koji idu u prvu godinu se zovu freshmen, u drugu – sophomores, treću – juniors, a u četvrtu – seniors. Ti nazivi se koriste i za studente na fakultetu.

Za razliku od naših škola gde je sve uniformisano i centralizovano, u Americi postoje veoma različite škole po programu i organizaciji. To zavisi od lokalne vlasti, savezne države, i od toga da li su škole privatne, religizne, itd. Kvalitet takođe može veoma da varira. Postoje državne škole u skupim krajevima (cenu nekretnina određuje kvalitet škole) koje nisu ništa lošije od odličnih privatnih škola. Iako je to danas nepopularno mišljenje, škola zavisi od toga kakvi su đaci i porodice iz kojih dolaze. Neko opšte verovanje je da se u skupim krajevima izdvaja više novca za škole pa su zato kvalitetnije, što nije istina, jer u gradu u kome živim se godišnje izdvaja po đaku neverovatnih $22 500, pa opet državne škole imaju katastrofalno loše rezultate.

Više o odabiru škola i zoniranju u Americi pogledajte ovde.

Ovde srednje škole mogu da budu ogromne, neke imaju po par hiljada đaka. Sredstva i uslovi su neopisivo bolji u poređenju sa našim školama, ali ja mislim da to nije presudno. Pored raznih kabineta, labaratorija, biblioteka, tu su ogromne pozorišne sale, teretane, sportski tereni za brojne sportove, pa i bazeni.

Svaka škola je okružena ogromnim parkingom, što za ljude koji rade u njoj, što za đake koji dolaze u školu kolima. Ovde sa 16 i po godina deca mogu da dobiju vozačku dozvolu. Mi smo trenutno sa sinom u procesu dobijanja iste, i ne možemo da dočekamo decembar, kada bi trebalo da je dobije. Sve državne škola nude deci besplatan prevoz školskim autobusima. Ovde su tinejdžeri dosta ograničeni što se tiče kretanja, i manje nezavisni, za razliku od njihovih vršnjaka u Srbiji, što puno znači ne samo deci već i roditeljima. Tako da mislim da je biti tinejdžer bolje u Srbiji nego u Americi.

Oda srpskim gimnazijama iz 90ih

Ne mogu da odolim a da ne kažem kako su naše gimnazije 90ih, iako u nikakvim uslovima rada, da ne pominjem ratove i hiperinflaciju, bile odlične škole. Nudile su široko klasično obrazovanje, bili su visoli standardi i morao si dobro da zagreješ stolicu za peticu, i profesori su bili sasvim korektni, čak i legendarni, a i đaci su imali poštovanja prema njima. Sećam se da sam imala 14 predmeta u prvoj godini. Predmeti kao što su latinski jezik, dva strana jezika, logika, filozofija, psihologija, itd, su misaona imenica za većinu ovdašnjih škola. Da, neke i nude pomenute predmete, ali kao izborne, tako da ogromna većina đaka nikada ne uči te predemete. Šta da vam kažem kada predmet svetska istorija, i to najnapredniji nivo, pokriva istoriju od 13. veka, kao da ništa bitno pre toga se nije dogodilo. Tako da otuda slabo poznavanje istorije i geografije kod američkog stanovništva.

Različiti nivoi predmeta

To je jedna od najvećih razlika u odnosu na naše škole, ali kad malo bolje razmislim to postoji i kod nas, samo na drugačiji način. Kod nas prijemni ispit za upis u srednju školu vrši selekciju, pa na osnovu toga đaci završe u boljim ili lošijim školama.

Dakle postoje različiti nivoi jednog te istog predmeta u zavisnosti koliko je đak sposoban da ga savlada. To se utvrđuje na osnovu prethodnih ocena i rezultata na standardizovanom testu, u slučaju moje dece veoma je važan rezultat prijemnog ispita. Uopšteno postoji osnovni nivo, napredni (honors) i super napredni (advanced placement, AP). Kod moje ćerke se to naziva phasing, i ima čak 5 nivoa! Đaci mogu da napreduju ili nazaduju po nivoima.

AP nivo je posebno interesantan jer ako ga položite na kraju školske godine, ne morate taj predmet da imate na fakultetu (ovde se iz nekog razloga uče osnovni predmeti i na fakultetu). U prvim godina može da se uzme 1-2 AP časa, kasnije znatno više. Moj sin ima 5 AP časova ove godine i videćemo kako će se izboriti sa tim. Ti napredniji časovi su teži, više se gradiva prelazi. Ali, iako recimo imate četvorku iz tog predmeta, to će se računati kao da ste dobili peticu. Iskreno, nisam više sigurna da su toliko važni osim što doprinose visokom proseku. I tu su počeli da slabe standarde, jer su skoro rekalibrirali testove da bi ih neprivilegovana deca lakše polagala. Prolaznost zavisi od predmeta, i ocena 3, 4 i 5 su prolazne. Znam da u nekim saveznim državama profesori dobijaju finansijsku nagradu ako im đaci prođu test.

U državni školama ne postoji ponavljanje, dok u privatnoj postoji. I ne samo to, lako mogu da te izbace iz škole, ako se ne pridržavaš pravila škole. To su dve najveće slabosti državnih škola, zajedno sa inflacijom ocena. Time se veoma narušava vrednost srednjoškolskih diploma.

Razredi

U školama ne postoje klasična odeljenja, đaci sa kojima imate skoro sve časove zajedno od početka pa do kraja škole. Ovde postoji nešto što se zove homeroom – na početku dana se u jednoj učionici ista grupa đaka i tu budu oko pola sata da se zabeleže odsutni i podele važne informacije. Te grupe đaka se menjaju svake godine. Za svaki čas đaci idu u učionicu dodeljenu određenom predmetu. Dakle, učenici se šetaju od učionice do učionice, za razliku od profesora. Tako da će se retko naći na času deca različitog nivoa znanja, u slučaju moje dece to se dešava kada imaju časove veronauke i fizičkog.

Raspored časova

Škole obično počinju oko 8, a završavaju se u 14-15 časova. Časovi traju 40 minuta, a nekad đaci imaju i dvočas. Postoji pauza za ručak od oko 30-45 minuta, koju đaci mogu da provedu u kafeteriji ili u drvorištu. Đaci mogu da donesu svoj ručak, ili da kupe u kafeteriji, ne izlaze izvan kampusa. Imaju još jednu pauzu od oko 20 minuta. Ne znam kako je u drugim školama, ali moja deca imaju čudne blokove od 6 ili 10 dana, tako da nemaju isti raspored časova istim danima.

Predmeti

Nećete verovati ali ovde đaci u srednjoj školi imaju 5-7 predmeta po godini. Obavezni predmeti su jezik i književnost, strani jezik, jedan predmet iz prirodnih i jedan iz društvenih nauka, ostali su izborni, kao što su anatomija, statistika, ekonomija, dizajn, inženjerstvo, programiranje, slikanje, sviranje instrumenta, hor, itd. Predmeta, kao i različitih nivoa, ima dosta, nekada je teško snaći se u svemu tome. Svaki predmet vredi ceo ili pola kredita, i zna se tačno koliko kredita mora da se ima po godini.

Predmeti se pohađaju godinu dana, đaci ih imaju skoro svakodnevno, i dosta pređu tokom godine. Baš kao na fakultetu sa ispitima. Čak imaju određenim danima predavanja u auditorijumu. Što se tiče prirodnih nauka u prvoj godini obično imaju biologiju, sledeće godine hemiju, u trećoj godini fiziku. U četvrtoj godini mogu da imaju najviše izbornih predmeta.

Matematika

Interesantno je to što je ovde matematika podeljena prema oblastima, kao i prema težini, što me posebno zbunjuje. Dešava se da isti kurs matematike pohađaju đaci različitih godina. Sećam se da je moj sin u prvoj godini imao predmet algebru 2 u grupi sa đacima druge i treće godine. Uobičajan redosled je da se u prvoj godini ima geometrija, u drugoj algebra 2, u trećoj pre-calculus, itd. Sve je to vrlo individualno, jer zavisi od interesovanja i talenta đaka. Matematika se obično ima 3 godine, ali je poželjno da je đaci imaju 4 godine, pogotovo za neke fakultete. U sinovljevoj školi nude vrlo napredne časove matematike, koji se inače predaju na fakultetima, pa makar ih polagala samo dva đaka. Moj sin trenutno pohađa AP calculus, i opet nije u najnaprednijoj grupi.

Književnost i jezik

U zavisnosti od nivoa predmeta se čita sasvim različita literatura. Najnapredniji nivo čita najzahtevniju literaturu kao što je Homerova Odiseja, Kralj Edip, Šekspirova dela, Ep o Gilgamešu, Dantovog Fausta, itd. Ako zapadnete u manje napredne časove, dobićete za čitanje savremene popularne knjige vrlo diskutabilnog kvaliteta. Veoma sam zahvalna što moja deca čitaju klasičnu literaturu iako to njima ne pada baš lako. Ono što mi je najzagonetnije je što knjige obrađuju poglavlje po poglavlje. Đaci moraju da podvlače knjige i pišu beleške (anotacija). Takođe, moraju da pišu dosta eseja vezenih za pročitanu literaturu. Čini mi se da se u Americi mnogo više pažnje posvećuje jeziku nego u Srbiji.

Ocenjivanje

Kao što sam pisala već ranije, ovde se koriste procenti za ocenjivanje. Ali, ocene na različitim nivoima predmeta imaju različitu težinu. Čak i skale ocenjivanja mogu da variraju od škole do škole. Na početku svake godine dobijete od nastavnika program predmeta i kako se formira ocena tj. koji procenat ide na testove, projekte, učestvovanje na času, domaći, i završne ispite koji se daju na kraju svakog semestra.

Udžbenici

Oni su vrlo ambiciozno napisani i ogromni su. U školama se često koriste besplatni, ali neki moraju da se kupe. I preskupi su. Recimo knjiga za predmet američki ustav, koji ćerka ima ove godine, košta $140!

Nastavnici

Nastavnike možete da upoznate na početku školske godine, na događaju koji se zove back to school night. Na kratko će vam u svojoj učionici opisati program i očekivanja od učenika. Takođe možete da sa njima pričate o svojoj deci na online roditeljskom sastanku koji traje 15 minuta. I naravno, možete da ih kontaktirate emailom.

Nastavnici mi deluju koretno. Ako đak ima neki problem u nastavi može da ode u nastavnikov kabinet i on će mu rado pomoći. Često su nastavnici uključeni u vannastavne aktivnosti. Recimo, nastavnici mogu da budu i sportski treneri. Za jače sportove se angažuju profesionalni treneri.

U školama često postoje razni savetnici, kako za mentalno zdravlje (psiholog), tako za pomoć u nastavi, kao i za pripremu za fakultet. Nisam imala komunikaciju ni sa jednim, tako da ne mogu da vam dam više informacija o njima.

Vannastavne aktivnosti, spotovi i klubovi

Ako u nečemu američke škole imaju prednost u odnosu na evropske škole onda su to razne vannastavne aktivnosti. Kroz njih se gaji duh škole i to je odlična prilika da se deca druže i rade na raznim projektima koja nemaju veze sa nastavom. A mogućnosti su ogromne, i tu je prilika da zablistate, bilo u školskoj predstavi, sportu, klubovima, školskom časopisu, itd. Pored toga, učestvovanje u njima može da prevagne da vas prime na željeni fakultet.

Recimo školske predstave, obično mjuzikli, su vrlo impresivni projekti, u rangu brodvejske produkcije, i zato su vrlo posećeni. Tu bude ogroman ansambl talentovane dece, i osim glumaca, plesača, dekoratera, scenografa, kostimografa, koreografa, režisera, učestvuje i ceo školski orkestar. Pozorišnim salama i pratećoj opremi bi pozavideli mnoga beogradska pozorišta.

Ipak, sport je ovde najpopularnija aktivnost, ali i tu postoji hijerarhija – timski sportovi kao što su naš i američki fudbal, košarka, bejzbol i lakros su najpraćeniji. Tu su i tenis, odbojka, plivanje, atletski sportovi, a u školi mog sina deca učestvuju i u vaterpolu, hokeju i jedriličarstvu. Tokom zime zainteresovani mogu da odu na skijanje, svakog drugog petka posle škole. Dosta sam o tome pisala u ovom članku. Mislim, sve je to lepo, ali se neki sportovi preozbiljno shvataju, a i osim toga škole su pre svega za učenje. Razlog tolikog interesovanja za sportove i dece i roditelja je mogućnost dobijanja sportske stipendije za fakultete, što može da uštedi dosta para (ovde su fakulteti preskupi i studente lako bacaju u dužničko ropstvo). Ipak, toliko investiranje u sport, i ogromno potrošeno vreme i novac od strane roditelja, ne verujem da su vredni toga. Mada i tu postoji fora da dete mora da ima već dogogodišnji trening pre upisa u srednju školu, jer u neke timove je vrlo teško ući. Isto važi za ples, pozorište, sviranje instrumenta, itd. Dok u osnovnoj školi to nije previše naglašeno, u srednjoj je konkurencija vrlo prisutna i takmičarski duh dominira. Iako se i tu kriju ocene, lako se zna ko je kakav učenik. U školi mog sina čak nose posebne jakne kao nagrade za sportski (žuta) i akademski uspeh (crvena).

Klubova ima raznih, od robotike, debatnog kluba, književnog, botaničkog, do kluba za kuvanje, štrikanje, pa čak i etnički klubovi su česti.

Đačka hijerarhija

Sigurno imate ideju kako to izgleda u američkim školama, sve je to opisano u brojnim tinejdžerske filmovima i serijama. Kada je američko društvo u pitanju teško je reći da li filmovi oslikavaju realno stanje, ili ljudi oponašaju ono što su videli u istim. Da, veoma je važno kojoj grupi deca pripadaju u školi, da li su popularna ili ne, što može da bude opasan izvor frustracija i nezadovoljstva. Pošto vozim i vraćam iz škole nekoliko dečaka svašta sam saznala i uspela sam da dobijem ideju o toj školskoj dinamici. Dugo sam mislila kako toga nije bilo u moje vreme, ali ipak nisam u pravu, samo je bilo mnogo manje izraženo. Na kraju, mi smo se družili i sa drugom decom, i pohađali smo aktivnosti van škole. Ne bih ovo ni pominjala, da nisam ukapirala da je taj aspekt škole toliko važan da mnogi odrasli ljudi nikada ne uspeju da izađu iz tih okvira, i dalje ih proganja njihov status iz srednje škole.

Najpopularnija deca su često vrlo uspešni sportisti u školskim timovima (jocks), ali i vesela i druželjubiva deca bez nekih posebnih uspeha. Štreberi (nerds) nemaju sjajnu reputaciju, ali tu nije problem što su dobri đaci, već odsustvo drugih veština. Zatim tu su theater kids kod kojih nikada ne manjka drame, pa umetničke duše, emo, i razni alternativni pojedinci. Da ne zaboravim čirlidersice, decu u limenom bendu, studentskom savetu, mean girls, itd.

Školske tradicije

One su takođe deo školskog duha. Svaka škola ima neko timsko ime, kao neki brend. Kardinali i blejzeri su nazivi škola moje dece. Naravno, brend postoji da bi se prodavala razna brendirana oprema, od kravate do duksa. Postoje posebne školske prodavnice u kojima se to prodaje.

Škole slave bitne događaje vezane za sport, verske praznike, maturu, itd. U privatnim školama je to dovedeno do posebnog nivoa, teško mi je da to ispratim, i za razliku od drugih roditelja ja sam prema tome skroz ravnodušna. I roditelji često budu uključeni u te događaje pa se tu kao malo promuvam.

Sećam kako smo jednom jurili da kupimo neki cvet što se stavlja oko ruke za neki školski bal (korsaž), to sam samo videla u američkim tinejdž filmovima, i na kraju ga je sin zaboravio u kolima, iako je trebalo da ga da devojci sa kojom je bio u paru.

Privatne srednje škole

Moja oba deteta idu u privatne katoličke škole i to je tek posebno iskustvo. Školski duh i tradicija su itekako važni, i aktuelni i nekadašnji đaci su izuzetno vezani za školu. Postoji školaski magazin gde alumni objavljuju svoja venčanja, rađanje dece, poslovne uspehe, čitulje, itd. Jedan od razloga tome je što tako škole dobijaju donacije od starih đaka, i ima ih vrlo velikodušnih, pa na osnovu toga daju novim đacima stipendije, unapređuju školu, itd. Ponosni roditelji po pravilu stavljaju nalepnice sa imenima škola svoje dece, ali ja to apsolutno odbijam.

U ovim školama veronauka kao predmet se prilično ozbiljno proučava. Uz to su đaci u obavezi da imaju određeni broj volonterskih sati. Moj sin odlazi na neku farmu gde sade luk, beru bundeve, ili ovde u kraju učestvuje u čišćenju, farbanju, itd. Taj volonterski rad je veoma važan, i đaci su uključeni u razne poslove oko škole.

Generalno priprema za koledž je u privatnim školama mnogo ozbiljnije shvaćena, i oni se često hvale i naglašavaju na kojim sve jakim fakultetima su njihovi đaci primljeni. To je sledeći veliki projekat koji me čeka.

Moja deca idu u različite škole, sin ide u školu samo za dečake, ćerka u školu za devojčice. Iako obe škole pripadaju istoj upravi, razlikuju se. Tačno se tu vidi razlika između polova. Iako se devojke stalno ohrabruju da se bave naukom, čak su im napravili majstorsku radionicu u školi, njih najviše zanimaju tipično ženske stvari.

Što se tiče uniformi, kod mog sina u školi postoji dres kod – đaci nose košulje, kaki pantalone, kravatu, i sako. Kod ćerke se nosi uniforma. U pitanju je teget haljina sa belom kragnom, koja malo podseća na naše nekadašnje kecelje. Tu je i blejzer i posebna oprema za fizičko. U ženskoj školi su vrlo strogi što se tiče izgleda – kosa može da se farba samo u prirodnim bojama, dozvoljen je nakit i diskretna šminka. Ja sam veliki pobornik nošenja uniformi u školi jer zaista deca izgledaju lepše u njima. Drugo, nema nošenja brendirane garderobe i time se umanjuje razlika među decom.

Privatne škole zavise od školarina pa se veoma trude da izađu u susret đacima i roditeljima, vode računa o svojoj reputaciji, selektivni su u odabiru đaka, često nude bolje uslove, i pored obrazovanja nude holistički pristup, iliti bave se vaspitavanjem dece. Privatne škole u Americi imaju drugačiju reputaciju nego u Srbiji.

Takođe, privatne škole imaju posebne programe za najbolje đake što im omogućava da imaju važnu podršku, idu u posetu popularnim univerzitetima, u pozorište, muzeje, itd. Oni su jedini koji na kraju škole rade maturski rad, često su prezentacije istih otvorene za publiku.

U školama je blokirano korišćenje mobilnih telefona, i kopiranje sadržaja sa interneta je zabranjeno, koriste program za detektovanje istog.

Srednja škola kao priprema za fakultet

Ovo je vrlo važna faza obrazovanja američke dece ako žele da idu na fakultet, jer čini mi se da najviše rada i truda se tada ulaže, nebili to omogućilo upis na dobar fakultet. Za razliku od Srbije, jak prosek ocena iz srednje škole kao i sjajan rezultat na prijemnom ispitu nisu dovoljni. Ovde postoji holistički pristup za prijem na jake fakultete – tu se gleda da li đaci imaju interesantnu životnu priču, liderske sposobnosti, da li učestvuju u klubovima i vannastavnim aktivnostima, da li imaju jake sportske rezultate, da li su stažirali na raznim poslovima, nekad i poslovne ideje, naročito je moderno da budu aktivisti, itd. Ima smisla donekle, ali traži previše angažovanja, posebno od strane roditelja. Puno toga je samo forma bez sadržaja.

Ako se upiše dobar fakultet, onda je sve lakše, onda ste “na konju”, nema više toliko posla, a ti fakulteti obično garantuju zaposlenje u najjačim kompanijama, dobru platu, i dobre veze, pa otuda toliko truda oko upisa na te fakultete. Plus, američki srednjoškolci se ne takmiče samo međusobno za upis na takve fakultete, već sa decom elite iz raznih delova sveta. To je goruća tema ovih dana, pogotovo što se masa tih fakulteta delimično finansira od strane američkih građana kroz poreze, a ti fakulteti primaju veliki procenat stranih studenata. Generalno, i niže i visoko obrazovanje u Americi prolazi kroz veliku krizu, što zbog političkih, ideoloških, birokratskih razloga i novih tehnologija, pa i zbog toga što je sve manje dece.