Bok čoj sa đumbirom i soja sosom, i o američkom feminizmu

bok čoj

Ovih dana objavljujem samo recepte za zdrave priloge koji se jednostavno prave. Za ovaj bok čoj koji se kratko prži sa đumbirom, belim lukom i soja sosom neće vam trebati više od 15 minuta, a dobićete izvrstan prilog uz razna jela. Da ne pominjem da su đumbir i beli luk oružje u borbi protiv virusa koji ovih dana vrebaju sa svih strana. Recept pogledajte na kraju posta.


Američki feminizam

 

1. Na večeri

Nedavno su nam bili prijatelji na večeri. Kada su deca otišla da se igraju, ostali smo samo mi roditelji za stolom, i dok smo se sladili kolačem i kafom ćaskali smo o našoj čestoj temi kako preživetu decu. Komentarišemo njihove prijatelje, bračni par sa malom decom koji imaju full time i uz to veoma stresne poslove, i kaže moja prijateljica, Zamisli, žena ustaje u 5 sati ujutru da bi skuvala deci šta će da jedu tog dana, a onda ide na posao, ja da sam na njenom mestu, moja deca bi jela samo picu. Ja joj kažem da je to uobičajno u Srbiji. Za razliku od Amerikanki, žene u Srbiji su uglavnom zaposlene, i to puno radno vreme, tako je bilo i u generaciji moje mame, retko ko ostaje kod kuće, obično ako ne može da nađe posao. I nije to stvar izbora, već moraju da rade da bi porodica finansijski opstala, nije kao u Americi gde jedna plata može da bude dovoljna. Stvarno?, čudi se ona.

U Americi sve više žena radi, čak i neke teške fizičke poslove, ali i dalje ima mnogo onih koje rade kraće radno vreme ili ostaju kod kuće da podižu decu. Za razliku od Srbije, u Americi ne postoji trudničko bolovanje, a porodiljsko traje veoma kratko, obično 6 nedelja, koje poslodavac pokriva, ili nešto duže uz neke posebne aranžmane. Takođe, ovde je retkost baka-deka servis, što zbog daljine, što zbog toga što ovde roditelje ne osećaju obavezu da na taj način pomažu deci i unucima, takoreći imaju svoj život. Prećutkujem svojoj prijateljici misao da znam da je žena koja kuva u 5 sati ujutro Poljakinja, i da kao većina evropskih žena, koje dođu da žive ovde, postaju opsednute kuvanom hranom, jer vidi posledice loše i brze hrane po ovdašnje stanovništvo. Kuvaju zato što misle da to doprinosi dobrom zdravlju njihove porodice, i nikakav feminizam ne može da ih ubedi da je to “porobljavanje” žena. Takođe joj prećutkujem da su žene u Evropi doživele osamostaljenje mnogo ranije nego žene u Americi, pogotovo u kumunističkim zemljama.

Nastavljam sa pričom o našim ženama u Srbiji, pored toga što su full time zaposlene, tamo nemaju servis koji im redovno čisti kuću, i muževi im veoma retko pomažu u tome. Uglavnom se ne hrane po restoranima, niti naručuju hranu, same kuvaju, i to from scratch. Kad bi samo američke žene videle u kakvim se majušnim kuhinjima ta hrana pravi… oduvek sam mislila da je to kosmička nepravda, ovde u Americi žene imaju velike i moderne kuhinje a tako retko kuvaju. Naše žene često ne koriste kola koja inače dosta pomažu da se brzo završe razni poslovi, jer je benzin veoma skup kao i auto, već se guraju u public transportation. Kad dođu umorne kući sa posla, i to sa punim kesama, dočekuje ih spremanje večere i rad sa decom, pisanje i kontrola domaćih zadataka, i opet redovni poslovi u kući. Za vikend mali predah i tim redom. Neko ima sreće pa ima pomoć roditelja, ali neko nema, čak mora i o njima da brine.

Pa ipak nekako stignu da povedu računa o svom izgledu. Ne idu toliko često u teretanu, ali su stalno na nekim dijetama, i bitno im je da se lepo obuku i doteraju. U Americi se više neguje prirodan i opušten izgled, generalno tako je svuda gde su žene finansijski nezavisne, ipak nekad preteruju u svom opuštenom izgledu.

2. Na Skajpu

Skoro pričam sa mojom prijateljicom iz Srbije preko Skajpa, pita me šta ima, kako su mi američke prijateljice. Ja joj kažem da se spremaju za marš. Kakav marš? Marš žena u Vašingtonu, kažem. Šta im fali tamo? Kažu da im fali jednakost po zaradi sa muškarcima, i neće da im neko poništi prava koja su stekle, bore se za imigrante, za različitost, za minimalnu dnevnicu, za čist vazduh i vodu, i ima još tu puno ciljeva borbe… Jel’ znaju sa čime se mi ovde u Srbiji borimo?

3. U teretani

Kad bi samo znale koliko ste imale sreće što ste rođene u Americi, kažem prisutnim damama posle časa joge u teretani. Povela se priča o Maršu žena, instruktorka nudi pomoć u organizaciji prevoza za taj događaj. Zamislite koliko ima žena u svetu koje nemaju ni najelementarnija prava?, pitam. Znamo, ali hoćemo još, hoćemo zdravstveno osiguranje za sve  i hoćemo da mi odlučujemo o našem telu, i tu se nastavlja spisak.

Ja sam čula da u Evropi ljudi plaćaju isti porez kao mi ovde u Americi, a zauzvrat socijalna zaštita i obrazovanje su besplatni, kaže jedna od njih. Neko te je dobro slagao, kažem joj, da li je isto kad ti ovde u prodavnici platiš 6% PDV-a, ili 18% pa i više kao što je u Evropi. Da li je isto kad na svakih 100 dolara moraš da daš državi 70 dolara za penziono, zdravstveno, porez na platu i ostalo. Eto tako je u mojoj zemlji. Iako je sve besplatno, dobijaš vrlo malo od toga, moraš da podmićuješ doktore ili da ideš kod privatnika. Plus što žene idu na trudničko i porodiljsko od godinu dana i to pokriva država a ne poslodavac. Na to će ona: Super, tako bi trebalo i kod nas! Zvuči sjajno u teoriji, ali u praksi je drugačije – teško je naći i zadržati posao kad si u fertilnom dobu svog života, poslodavci neće da rizikuju sa nekim ko će da tako dugo odsustvuje sa posla, čak te otvoreno pitaju da li uskoro planiraš decu (doživela!), i da ironija bude veća, populacija u mojoj zemlji se veoma brzo smanjuje uglavnom zbog loše ekonomije, sve je više mladih ljudi koji nemaju decu ili odlaze iz zemlje da bih ih imali. To je tako u Istočnoj Evropi, u drugim delovima Evrope je drugačije, kaže moja prijateljica. Nije Istočna, nego Jugositočna Evropa, odgovaram, drugo, pitanje je koliko će još dugo koncept socijalne države da opstane tamo.

Tako je, javlja se jedini prisutni muškarac. Koprca se, inače već vidno uznemiran women’s power atmosferom.

Istina je da su nejednake zarade, ali mora da se kaže da ovde mnogo žena po svom izboru radi državne ili NGO poslove koji generalno nisu mnogo plaćeni. Opet ima i onih žena koje rade vrlo odgovorne poslove, dobro su plaćene za to, ali nešto moraju da žrtvuju. Ako imaju sreće, mogu da imaju  decu o kojima će da brinu očevi. Da, stay-at-home tate ovde nisu retkost. U našoj okolini znam nekoliko njih, u odeljenju mog sina idu devojčice čiji očevi se staraju o deci. Jedan čak brine o četvoro dece. Do skoro smo imali komšiju koji je brinuo o troje vrlo male dece. Mogli ste svugde da ga vidite kako nosi bebu u kerijeru, i gura kolica sa njih dvoje, na licu uvek zen, nijednom da povisi ton na svoju decu. Jednom prilikom bila nam je jedna od ćerki takvih tata na večeri, i kaže ona, super je sve što si spremila, ali moj tata najbolje kuva na svetu, kad on spremi Čili to je prste da poližeš. Svo troje pomenutih tata su oženjeni doktorkama: pedijatrom u prvoj pomoći, ginekolom i onkologom. Kladim se da nijedna od njih nije osetila da su joj ugrožena prava.

4. U restoranu

U restoranu sam sa drugaricama, znam da će celo veče da protekne u priči o Maršu žena. Zapanjene su pošto su saznale da ne znam da je sutradan inauguracija predsednika, zaista se trudim da što manje pratim vesti. Razmenjuju se plakati za subotu, gledamo listu učesnika, malo je bezveze što će biti samo govora, raja voli pesmu. Tu je priča o logistici, kažem im da obavezno ponesu dosta vode i hrane, to ja iz iskustva, i da se dobro paze.

Pala mi je na pamet misao kako život može da bude vrlo ironičan – pre dosta godina ja sam išla na demostracije protiv vlasti koja je krala na izborima, a onda sam došla u Ameriku, i dočekala da se organizuju protesti protiv čoveka koji je legalno došao na vlast. Da se ne lažemo, to je nezvanično Marš protiv Trampa.

Razgovor se ponovo vrti oko Trampa, to je inače glavna tema naših poslednjih sastanaka. Kaže moja prijateljica, Pre neki dan sam videla čoveka koji nosi majcu sa slikom Donalda Trampa, i zapanjila sam se, jer do tada nikada nisam uživo videla nekog ko je otvoreno za njega. Pomislila sam, nastavlja one, Bože, mora da živim u nekakvom mehuru, ja uopšte ne poznajem njegove glasače. Pitam ih da li na njihovim porodičnim okupljanjima dolazi do otvorenog sukoba između protivnika i pristalica Trampa, da li su izbrisale na Facebooku prijatelje koji podržavaju Trampa, da li imaju razumevanje za one koji su glasali za njega zato što nisu mogli da glasaju za Hilari… Ko je glasao za Trampa ne može nikako da bude moj prijatelj, izričita je njegova najveća protivnica za stolom. Želim im da pate zbog njihovog izbora.

Zamišljam Marš žena na Srbiji u kome učesnice traže ne jednake plate sa muškarcima, već osnovno pravo, da ih država brani od nasilnika i ubica. Moguće da se sada o tome više piše nego ranije, ali čini mi se da nikad više nije bilo porodičnog nasilja kod nas u Srbiji, kad god otvorim naše vesti pročitam o ubistvu neke žene od strane njenog partnera.

Tu se negde povela i priča o ukidanju bužeta za razne federalne ustanove i programe (manje dražavnih poslova) u kojima veliki broj ovdašnjih ljudi radi, između ostalog i moje prijateljice.

5. Kod frizerke

Ulazim u frizerski salon i dobacujem mojoj frizerki, Šta je, nisi na maršu u Vašingtonu! Ona prevrće očima. Moja frizerka je imigrantkinja, religiozna je osoba, i zaista veoma vredno radi da bi njen frizerski salon opstao. Teško joj pada što liberals (anti-konzervativci, glasači demokratske stranke) propagiraju stvari koje nisu u skladu sa njenim hrišćanskim vrednostima. Za njih kaže da su hipokriti, jer se stalno pozivaju na toleranciju, ali potpuno su netelorantni  prema svima onima koji ne misle kao oni. Znam da neki neće da dođu u moj salon zato što su videli na mom Facebooku da ne podržavam liberals, ali ja sam došla u Ameriku, slobodnu zemlju, da bih mogla da kažem ono što mislim.

Kad se Marš završi ostaće slike na Facebooku i Instagramu kao podsetnik na dobro zezanje, smešne anegdote, prepričavaće se sjajna atmosfera na događaju gde su se žene osetile slobodno, ujedinjeno i snažno, i kako definitivno menjaju svet na bolje. Na drugom kraju sveta žene će da se “rešavaju” svoje ženske dece, neke će devojčice dobiti stare i ružne muževe ugovorenim brakom, druge neće moći uopšte da idu u školu, neke će moliti Boga da njihovo selo ne napadne neprijateljsko pleme i ne otme ih, neke žene će trpeti uznemiravanje i maltretiranje svojih šefova i gazda ali bar imaju posao, a neke će pak biti sretne što provode subotu u miru sa svojom porodicom.


Bok čoj sa đumbirom, belim lukom i soja sosom

Bok coj 4 (1 of 1)

Bok čoj je vrsta kineskog kupusa. Ja gotovo uvek kupujem baby bok čoj, ali vi možete da koristite i onaj krupniji. Umesto soja sosa možete mu dodati susamovo ulje, ali manju količinu. Nemojte da ga prekuvate, svetli deo treba da ostane hrskav.

Između listova ume da se zadrži zemlja i pesak, pa morate pažljivo da ga operete. Najbolje da ga isečete uzdužno na četvrtine i zatim potopite u vodu. Posle ga prosušite papirnatim ubrusom, ili u spineru.

Ovako spremljen bok čoj servirajte kao prilog uz svinjetinu, tuna stejk ili uz soba testeninu.


Sastojci:

1 kašika maslinovog ulja

2 čena belog luka, sitno iseckana

1 komad đumbira (2cm), sitno iseckan

2 veze baby bok čoja, isečen uzdužno na četvrtine ili 1 krpni bok čoj iseckan na manje komade

2 kašike soja sosa

1 kašičica crnog susama

 

Priprema:

Najpre zagrejte maslinovo ulje u voku ili šerpi na srednje jakoj temperaturi. Dodajte prvo iseckan đumbir, zatim iseckani beli luk i pržite ih oko 1 minut. Zatim dodajte iseckan bok čoj i pržite sve uz mešanje. Kada zeleni deo omekša kao na slici, posle par minuta, dodajte soja sos, promešajte sve, i sklonite sa vatre. Stavite bok čoj u posudu za serviranje i pospite ga crnim susamom. Posolite bok čoj ukoliko vam i sa soja sosom nije dovoljno slan. Služite odmah.


Summary
recipe image
Recipe Name
Bok čoj sa đumbirom, belim lukom i soja sosom
Published On
Preparation Time
Cook Time
Total Time
Average Rating
51star1star1star1star1star Based on 3 Review(s)

Zavirite i u ove recepte:

10 Comments

  1. Citam ovaj tvoj tekst i stalno klimam glavom. Zivimo u razlicitim zemljama, ali iskustva su nam slicna. I ja mnogo toga precutim :-). I ovde ima dosta zena koje rade part-time, jer im je vrlo tesko uskladiti porodicni zivot sa poslom. Obdanista i posleskolski boravak dece je uzasno skup, kad je dete pet dana u obdanistu to je vec pola prosecne plate. Porodiljsko traje nesto malo vise od tri meseca, pa onda punom parom na posao. S druge strane, poslednjih 5-6 godina se vrlo vodi racuna o ishrani, ovde neko ko drzi do sebe zazire od fast food-a, sveze skuvano je prilicno in (u modi), pa postoje razne servis-firme, koje svaki dan donose sveze i sezonsko povrce i voce za veceru svaki dan. I ovde se slicno reaguje na neke nove politicke struje, sve se nesto iscudjuju i sve ih nesto iznenadi. Bas kao sto tvoja prijateljica kaze, kao da su ziveli u mehuru. I dobro kaze tvoja frizerka – svi su tolerantni, ali ne prihvataju misljenje drugih…
    Jadni bok coj, nije fer da ovo divno povrce ne bude zvezda ove price… Bas cu da probam ovu kombinaciju, ovde je bok coj jako popularan, a ja ga bas ne spremam cesto. Javljam kako je moj izbirac reagovao…

    1. Znaš kako, mi tu imamo veliku predost jer smo živeli u dve različite kulture i različite ekonomije, i možemo da bolje sagledamo stvari. Imamo iskustvo koje oni nemaju, znamo prednosti i mane oba sistema. Život u mehuru je ovde sveprisutan, čak i u gradu imaš nekoliko klasa i sasvim različitih svetova koje se ne dodiruje uopšte. Kod nas nije bilo tako, uvek je tu bilo socijalnog mešanja, počevši od škole.
      Život nije lak, svi mi imamo dosta problema sa kojima se nekako nosimo, pogotovo za roditelje… nekada su okolina i društvo brinuli o deci, danas je teret potpuno pao na roditelje. Sve je skupo, i vrtić i školovanje, i razumem nezadovoljstvo ljudi.
      Što se tiče zdrave ishrane, i ovde je to prisutnje, ali šta da ti kažem kad se ovde iščuđuju kad skuvam supu, broth. I dalje se puno koristi gotova i polugotova hrana.

  2. Mogu i ja da potvrdim da na Novom Zelandu malo ljudi zna i gde je Srbija, a iznenade se uvek različitosti u životnim okolnostima i naviakma u svakodnevnici.
    Bok Čoi kao i mnogo drugih vrsta azijskih zeleniša je zbog velikog broja stanovnika u Aziji ovde vrlo lako , na moju radost pronaći. Lepa poučna priča

    1. Misliš Sajbiria ili Sirija:)

      Super je bok čoj, jeftin, hranljiv i ukusan.

      Novi Zeland me uvek podseti na knjigu Luminaries, dosta interesantna knjiga ali napisana nekim čudnim rustičnim jezikom. Opisuje doba kada su ljudi dolazili u NZ u potrazi za zlatom, inače je triler.

  3. Ивана само једна примједба. Бог се пише великим словом. Ја никако да схватим да сви људи из Србије нису православни. Не могу сад да кажем да је проблем правописа, јер видим да си образована жена. Вјерујем да је ово грешка и немој да ми замјериш. Пратим твој рад, одлично је све. Ја сам дуго живио у Лондону, а и пријатељица из Лондона се бави кувањем и има своју фирму, и врло је слична прича Енглеске и Америке што се тиче кувања.
    Свако добро+
    Никола Чегар

  4. Draga Ivana, kada ces staviti jos poneki recept iz kineske kuhinje? 🙂 Ako moze predlog, neki tvoj super recept za govedinu ili piletinu sa povrcem u socnom kineskom sosu bi dobro dosao 🙂 Hvala!

    1. Mogla bih! Uskoro će biti na blogu recept za jednu mnogo dobru tajlandsku čorbu sa kokosovim mlekom, to je sve što imam planirano za ovo leto što se tiče dalekoistočne kuhinje.

Leave a Reply

Your email address will not be published.