O, ne, nisam ta koja se seli. Možda bih volela, ali trenutno osećam da nisam završila priču sa Baltimorom tj. mojom novom kućom. Odselila se skoro moja prijateljica, i to ni manje ne više nego na drugi kraj Amerike, u Oregon.
A baš pre dva meseca smo pričali o našim planovima tako, i ona reče da će ostati u Baltimoru još dugo, jer njen muž može peške do svog posla, što je za njih veoma važno. Posle našeg razgovora jedva da je prošlo par dana i ona mi šalje poruku da je na poslu njenog muža zavladala ozbiljna situacija koja preti da neki ljudi budu otpušteni, između ostalog i njen muž. Ona ne radi, tek dobili drugo dete, žena u šoku. Ja joj kažem da će sve biti u redu, kad se zatvore jedna vrata, obično se otvaraju druga, onom koji pokušava, i tako je i bilo. Njen muž isto veče, po saznanju da je moguće da izgubi posao, šalje aplikaciju za posao u Oregan, i dobija ga, doduše ceo proces je trajao, ali ne predugo.
Muž moje drugarice, Klaudio, je nuklearni inžinjer i nema puno mesta u Americi sa nuklearkama gde on može da radi, zato je odluka pala na daleku selidbu. Emilia, moja drugarica, je bila frenetična, ali rešila je da je vreme za njenu porodicu da okrene novi list. Novi list je okrenula i pre 14 godina kada se doselila iz Italije u Ameriku na doktorske studije. U poslednje vreme često se prisećala i pominjala taj momenat. Moja drugarica tvrdi da ona i njen muž nikad ne bi našli posao u svojoj struci u Italiji, radili bi neke glupe poslove, zvuči poznato?
Protivno mom mišljenju da u Ameriku emigriraju ljudi iz zemalja sa problematičnom ekonomskom i političkom situacijom, ima ih dosta koji dolaze ovde da bi se usavršavali i bolje zarađivali, govorim o naučnicima i doktorima koji ovde dosta dolaze iz Zapadne Evrope zato što ovde postoji čuvena bolnica, Johns Hopkins, kao i istoimeni univerzitet. U park gde najčešće odlazim sa decom srešćete puno mama i tata sa decom koji su došli iz Austrije, Švedske, Holandije, Nemačke, itd. Skoro kao evropski park za decu.
Priča o Emiliji i Klaudiju poslužila je kao uvod za priču o selidbama u Americi. Meni je to jedna od najfascinatnijih stvari ovde. Lakoća sa kojom se ljudi sele, odlaze u potpuno drugi deo zemlje, a tek kupili kuću, uglavnom zarad posla, meni je neobjašnjiva, iako sam i sama avanturističke prirode.
Brojala sam juče broj kuća koji je prodat samo u mom bloku odkada smo se doselili ovde, a tome ima malo jače od dve godine – 11 kuća a možda i više. Ima ih ukupno oko 50, plus jedno pozorište, to su one gradske kuće koje se naslanjanju jedna na drugu i vrlo su uske. Za nas Balkance, gde generacije rastu u istoj kući, gde je gotovo nemoguće odseljenje ako živite u nekom velikom gradu, jedino u inostranstvo, ta histerija stalnog seljakanja je neobjašnjiva. Ok, u poslednje vreme živnulo je tržište nekretnina pa je to jedan od uzroka, ali svejedno. Stariji ljudi kažu da tako nije bilo u prošlosti, ali stvari su se promenile. Mlađi ljudi su u stalnoj potrazi za boljim zaposlenjem, za boljom šansom za život. Sele se i mladi a bogami i stari.
Najpre se sele kad odu u koledž, onda kad nađu prvo zaposlenje, pa onda kad reše da je vreme za postdiplomske ili doktorske studije, onda opet novi bolji posao, pa onda kuća za porodicu… onda preseljenje iz grada u predgrađe zbog loših državnih škola, onda sledi zatišje. Kad im odu deca iz kuće tj. na koledž, kad otplate kredit, obično se sele u manje kuće i to negde južnije, često na Floridu. To je tipičan selidbeni ciklus jednog prosečnog Amerikanca, ili Amerikanke, srednje klase.
Opet, ako ste u suprotnom fazonu može lako da vam se desi da se zaparložite. Mnogo ružna reč, zar ne, ali istina je da kad suviše dugo živimo na nekom mestu, ili suviše dugo smo u nekom fazonu, posao, okruženje, itd, nekako prestanemo mozak previše da uključujemo, jer je sve tako predvidivo. Kad ne možemo više da raspoznajemo poslednje godine, kada nam je sve nekako isto, za mene je to znak da mora da se okrene novi list.
Nije lako menjati stvari, i to ne treba da bude samo sebi cilj, ali to donosi novu energiju i mozak počne užurbano da radi. Pomeriti se iz svoje comfort zone, kako to ovde vole da kažu, može da vam donese jako puno mogućnosti. Više puta osetila na svojoj koži.
 |
| Tipičan oglas na kući za prodaju |
Meni je svakako žao što je moja prijateljica otišla daleko, ali mnogo se radujem zbog nje, zato što je sve ispalo kako treba. Tu je i Facebook, meni puno znači da pratim moje prijatelje koji su svuda raštrkani po svetu… pa Skype, a i taj Oregon nije na kraju sveta, ima da odemo tamo.
Ovde ima jedna super stvar kad počinjete da radite za novu firmu i kada morate da se alocirate, a to je da vam plaćaju sve troškove preseljenja. I ne mora da bude neka posebna pozicija, ali mora da bude velika firma. Mi smo prošli jednom kroz to i bilo je super iskustvo. Pored pokrivanja troškova puta, obilaska mesta, traženja stana ili kuće od strane agencije, privremenog smeštaja, pa do plaćanja firme koja će da preveze nameštaj, a to podrazumeva i pakovanje i raspakivanje.
Dan pre nego što su Emilija i Klaudio otputovali napravili su rođendansku žurku za njihovog sina. Ja sam za tu priliku pravila ove kolače zato što su mi se ovi kalupi uvek sviđali ali nikada ih nisam koristila. Za dečaka koji će uskoro da napuni 4 godine bili su mi baš cool. Ove kolače možete dekorisati po svojoj volji, ja ću vam dati osnovni recept za testo kao i onaj za glazuru. Ja nikad pre nisam koristila farbe ali ovog puta jesam. I nikad nisam volela preterano dekorisane stvari, ali deca to vole, samo da što više šljašti.
Dekorativni kolači za decu
Recept za oko 48 kolača:
700g brašna
2 kašičice praška za pecivo
Prstohvat soli
170g putera, na sobnoj temperaturi
300g šećera
2 jajeta
1 kašičica ekstrakta vanile
Za glazuru:
120g šećera u prahu
3-5 kašika slatke pavlake, može i obično punomasno mleko
1 kašičica ekstrakta vanile
2 kašičice svetlog sirupa od kukuruza – opciono
Farba za hranu – opcionoZa dekoraciju: razne perlice, obojeni šećer, itd.
Priprema:
Prosejte brašno. Dodajte mu prašak za pecivo i soli. Umutite mikserom puter i šećer sa vanilin ekstraktom dok ne dobijete kremastu masu. Zatim dodajte jaja. Ovoj smesti dodavajte brašno dok ne dobijete gusto testo. Ja inače ceo ovaj postupak radim uz pomoć multipraktika.
Testo podelite na tri jednaka dela. Oblikujte ih u diskove, obložite plastičnom folijom, i stavite u frižider da odstoje bar jedan sat.
Zagrejte rernu na 200C (395F). Na pleh za pečenje stavite masni papir.
Izvadite jedan disk testa iz frižidera. Uz pomoć oklagije ga razvucite dok ne dobijete oko 4-6 mm debljine. Koristite brašno da se testo nebi zalepilo. Uz pomoć kalupa za kolače isecajte testo. Kad ste završili, skupite ostatke od testa, napravite loptu od njega, zatim ga ponovo razvucite oklagijom, isecite oblike, i tako sve dok ne potrošite testo. Čim isečete oblik testo stavite na pleh sa masnim papirom. Pecite kolače oko 8 minuta. Tu morate biti pažljivi, oni se jako brzo peku, a rerne različito greju. Najbolje je da stavite pleh na srednju pregradu da se peče i kroz prozor rerne posmatrajte šta se dešava sa keksima. Kad ivice počnu da im tamne, izvadite ih iz rerne. Stavite ih na rešetku da se ohlade. Sve isto radite sa preostalim testom.
Kad su keksi potpuno hladni, premažite ih sa glazurom koju ćete dobiti na sledeći način. Šećeru u prahu dodajte vanilin ekstrakt, sirup od kukuruza, opciono, i onda dodavajte slatku pavlaku, kašiku po kašiku, uz stalno mešanje smese žicom, dok ne dobijete željenu gustinu. Količina slatke pavlake ili mleka može da varira. Podelite glazuru ukoliko hoćete da joj dodate različite boje. Uz pomoć noža za puter stavljajte glazuru na kolač. Kad ste završili mazanje glazure na jednom kolaču odmah stavite perlice i sačekajte neko vreme da se ona stvrdne.
Kolači mogu da dugo traju ukoliko ih držite u hermetički zatvorenoj posudi.
 |
| Add caption |
