Azurana obala, iliti Francuska rivijera, je oduvek bila sinonim za luksuz, rafiniranost, i poseban mediteranski vajb pomešan sa mirisom mora, lavande i četinara. Pre dolaska moje reference za Azurnu obalu su bili čuveni serijal Žandarmi iz San Tropea, mlada i fatalna Brižit Bardo u nekom od starih francuskih filmova, Hemingvejev roman Rajski vrt, Dobar dan, tugo Fransoa Sagan i Oštrica brijača Somereset Moma. Prošlog leta sam boravila tamo, i uverila sa da nema preterivanja, to jeste mesto vredno posete, pa bih volela da to ostane negde zapisano. A i sigurna sam da ćete voleti da saznate o prefinjenom ukusu lokalnog stanovništva, letovalištu gde je nekada obitavala stara a sada nova aristokratija, o šarmantnom gradu Antib, gde je završila crnogorska kraljevska dinastija, o Pikasovom muzeju, itd.

O prefinjenom ukusu

Moj boravak na Cote d’Azure je započeo pre nego što smo uopšte stigli na obalu, u gradu Aix-en-Provence. Pre toga smo boravili u Parizu, pa u Provansi, da bi se posle spustili još južnije, i tu na putu do Azurne obale svratili smo u pomenuti grad. Iako nije grad na moru, tu se već oseća drugačija atmosfere nego u ostatku Provanse. Nema u njemu neke posebne arhitekture, i u samom centru je tržni centar, ni manje ni više, ali na glavnoj “džadi”, uskoj ulici načičkanoj restoranima i radnjama, ja sam doživela neku vrstu katarze. Svratili smo na ručak, baš kod neke česme. Bila je velika gužva, kako i ne bi, bilo je vreme pauze, a izgleda da u Francuskoj one dugo traju. Naručila sam čuvenu nisoaz salatu, iliti salatu iz Nice (očekujte recept za nju u sledećem postu o Azurnoj obali), i prepustila sam se uživanju posmatrajući prolaznike koji su tako lepo i elegantno izgledali.

Možda je među njima bilo i turista, ali ja bih rekla da je to bilo lokalno stanovništvo. Sa jedne strane je to iskustvo bilo veoma prijatno, ali u isto vreme sam se osećala uznemireno, jer sam shvatila koliko sam željna lepote i dobrog ukusa. Uopšte to je bio moj najveći utisak boravka u Francuskoj. Toliko dobrog, kultivisanog i nenametljivog ukusa nisam odavno videla, i uz to Francuzi su prilično fit nacija. Pravo da vam kažem ja sam ne naki način traumatizovana onime što svakodnevo viđam u gradu u kome živim. Sigurno vam nije promaklo da se danas u Americi slavi ružnoća, standardi lepote su se okrenuli naopačke, i ne samo to, stalno te ubeđuje da je nešto ružno zapravo lepo. Jer ljudi se tako lako uvrede ovih dana. Ja zaista mislim da svako može lepo da izgleda ako uloži izvestan trud.

Dalje na putu smo ugledali Sezanovu veliku inspiraciju, planinu Sent Viktoar. Njegova kuća nije bila otvorena za obilazak, renovirala se, tako da smo to propustili. Ulazak na Azurnu obalu je bio baš kao što sam zamišljala – na auto-putu su nas dočekali olenadri sa belim i ružičastim cvetovima, a na ulasku u grad Antib uz put je bio drvored visokih palmi. Atmosfera je bila kao iz nekih starih filmova, recimo Uhvati lopova Alfreda Hičkoka, sa Grejs Keli i Keri Grantom.

Onda smo se uputili ka Cap d’Antibes, iliti rtu Antib, duboko u poluostrvu nas je čekala kuća koju smo iznajmili na par dana.

Bogataško letovalište

Celo polustrvo je pokriveno naročito lepim četinarima. Jedna vrsta se posebno izdvaja – bor “kišobran” (Stone pine). Ovde nema kuća, sve su same luksuzne vile, i po koji mali hotel. Sve je dosta mirno, pa i more.

U kući nas je dočekala vlasnica, simpatična žena u rokerici. Dala mi je neku poveću knjigu u kojoj su opisane najvažnije vile koje se nalaze na polustrvu. Nisam je odmah prelistela, već kasnije. Mene te bogataške stvari nešto ne impresioniraju. Njena kuća bila vrlo lepo uređena. Posle onog prelepog stana u samostanu u kom smo boravili u Avinjonu, ovaj smeštaj je uspeo da nas podjedanko oduševi. U kuhinji je bio instaliran neki plovni objekat, daska za surfanje ili čamac za kajak, ne mogu više da se setim. Stan je imao i lepu galeriju, a iz naše spavaće sobe pucao je divan pogled na komšijski bazen i u pozadini plažu. Nisam napravila fotografije, ali imam ovaj video.

Moj muž je izabrao ovo mesto zbog blizine plaže, ali bi sledeći put gledali da odsednemo u gradu Antib. Nema ovde previše živosti, tek tri restorana uz samu plažu. Nema ni puno ljudi na plaži. Sezona kao da je tek počela, iako je bio kraj juna. Radnici su tek pripremali bazene i vile za dolazak njihovih domaćina.

Probali smo da se prošetamo uz sam rog poluostrva koji deluje divlje, ima oštrih stena i raznog mediteranskog šiblja. Nismo se šetali da vidimo vile, jer sve i da smo hteli ne bi ni mogli, jer su sve ograđene nekim drvećem i ogradom. Plaža na kojoj smo boravili se zove Garup (Garoup). Otvorena je za sve, nije privatna, i ima pogled na grad Nicu.

Da se vratim na onu knjigu o vilama… prelistavajući je da utvrdim svoje poznavanje francuskog, naišla sam na ovu stranicu (prva slika ispod). Nikada se nisam pitala šta se desilo sa crnogorskom kraljevskom dinastijom Petrović kada je nastala Jugoslavija, i tada sam saznala da su završili u egzilu upravo ovde. Bilo je tu i drugih kraljevskih prodica, raznih aristokrata, a danas tu svoje vile imaju sve više bogataša sa drugih kontinenanta.

Šarmanti i živopisni grad Antib

Za Antib sam prvi put čula videvši u Jansonovoj Istoriji umetnosi Pikasovu sliku – Noćni ribolov na Antibima. Posle mnogo godina, posetivši ovaj grad, smešten između Kana i Nice, bila sam puna utisaka. Izgleda kao zaustavljen u vremenu. Sve u njemu je ljupko i otmeno: uske ulice, primorska arhitektura, raznobojne žaluzine, radnje i galerije, restorani, kafei, parkovi, trgovi i plaže. I stari i novi grad. Na gornjoj slici se vidi tvrđava Kare, a i tu je marina u kojoj su parkirane bogataške jahte, ali to je najmanje interesantan deo ovog grada.

Ovde su i ljudi vrlo opušteni, i lokalci i turisti. Videla sam neke starije parove kako plešu uz muziku u obližnjem restoranu. Deca se igraju na trgu. Sa terasa vise peškiri doneti sa plaže. Vegetacija je tako raskošna, na svakom koraku je cveće. Vazduh je sladak i pirka vetrić.

Hrana u restoranima je takođe odlična. Tu se mešaju uticaji provansalske i italijanske kuhinje. Pasta sa školjkama i ratatuj pomešan sa pirinčem i pržene sardele prosto mame sa fotografija.

Ako ste znatiželjni da spremite i probate ovdašnju hranu, možete recepte da pronađete na mom blogu:

Palačinka od brašna od leblebija – Socca

Francuska pica, Pisaladijer

Paprikaš sa morskim plodovima, Bujubes

Ratatuj

Tapenada

Torta iz San Tropea

Pogledajte samo ovaj divni detalj sa ulica Antiba – fasada pekare.

Pikasov muzej

Pikasao je boravio u vili porodice Grimaldi 1946. oko pola godine, i posle su mu tu napravili muzej koji privlači veliki broj turista. Odmah da kažem da nisam ljubitelj ove pozne Pikasove faze. Poigravanje sa dečijim slikarstvom, koje je kao najautentičniji oblik stvaralaštva, nikad nije bila moja stvar. Ali tada je to bilo u modi.

A ni deci se nije dopao taj dečiji manir. Moja ćerka je bila zapanjena nekim eksponatima. Šta je ovo? To su bile neke uramljene škrabotine, ali od Pikasa. Objasnila sam joj da on jeste odličan slikar, ali ova njegova faza jeste razočaravajuća. Kad dođe kući pokazaću joj njegovu monografiju.

Iskreno, kao neko ko voli da sakuplja zanimljive tanjire, ne znam da li bi me ovi Pikasovi tanjiri posebno zainteresovali da ih kupim, recimo u nekoj običnoj galeriji. Doduše, lepo su prezentovani.

Pikaso je dugo bio na mojoj top 5 listi omiljenih slikara, pored Manea, Velaskeza, Goje i Matisa, i onda je ispao. A i njegova reputacija poslednjih godina nije više tako sjajna, uglavnom zbog njegovog ljubavnog života, što uopšte nije relavantno. U ono vreme bio je izuzetno popularan influenser, pored toga što je bio poznati umetnik, žene nisu nimalo bile ravnodušne prema njemu.

U dvorištu muzeja ima jedna mnogo interesantna skulptura, referenca na njegova kubistička dela inspirisana violončelom. Iz tog zadnjeg dvorište, koji se nalazi na bedemu, videćete mnogo lep pogled na grad a i na kraj u kome smo boravili, prekriven borovima.

Snežni vrhovi Alpa

Poslednji dan boravka sam ustala rano i otišla na plažu. Nikoga nije bilo na plaži, jutro je bilo prohladno, ali vidljivost je bila odlična. Učinilo mi se da u daljini vidim sneg na vrhovima Alpi; oni su štrčali iza panorame Nice. Uzeh telefon da napravim zumiranu sliku, i zaista je to bio sneg. Moje oduševljenje je bilo veliko. Bila sam i izbuđena što ću konačno tog dana da posetim Nicu, i osećala sam da ću tamo imati sjajan boravak. Pogledjate ovde nastavak.