Moram da priznam da često razmišljam o mom detinjstvu, i prosto se čudim kako je toliko drugačije nego ono koje žive moja deca. Doduše nije prošlo malo godina od tada, a i živim u drugoj zemlji.
Uvek kada pomislim na lubenicu odmah vidim sledeći prizor: niz sokak se spušta braon Reno 4, u njemu tata i mama, vraćaju se sa posla. Leto je, negde u drugoj polovini 80-tih prošlog veka. I dalje je veoma toplo pošto su mama i tata kod kuće pre 16h, prednosti socijalističkog radnog vremena. Vade se kese sa stvarima iz prodavnice, i u zadnjem delu kola čuči velika lubenica, obično duguljasta.
Svi krećemo ka kući da ručamo, a lubenica završava u frižideru. Posle ručka, umorni roditelji imaju dremku, tata leži na trosedu, mama na dvosedu, i spavaju uz obavezno upaljen televizor. Taj aranžman mi ni dan danas nije jasan, ostao je ovekovečen na jednom od mojih crteža. Pravilo je da se roditelji nikad ne uznemiravaju tokom spavanja, pa mi deca odlazimo u dvorište da se igramo.
Brat i ja pokušavamo da ubijemo dosadno letnje popodne. Postoje dve stvari koje obično igramo – fudbal ili tenis. Iako sam starija od njega uvek me pobeđuje u fudbalu. Više se ne sećam kakva sam bila u tenisu. Znam da smo ga sa posebnim žarom igrali svaki put posle nastupa Monike Seleš, i dalje imam nesmanjenu strast prema tom sportu.
Utom bi tata izneo lubenicu napolje i svi bi seli za sto da je jedemo. Sečenje lubenice je za mene uvek imalo posebnu magiju, i moram da priznam da to nikad nisam dobro savladala. Uzeli bi kriške lubenice, skidali nožem semenke, i sladili bi se njome dok nam je sok cureo niz bradu. Kako je uopšte moguće jesti lubenicu u kući? Tata je uvek ostavljao srce, središnji, najslađi deo, za nas decu. Druga kriška lubenice bi bila najviše što sam mogla da pojedem. Kore lubenica bi završile u travi i ja sam obično bila ta osoba koja je morala da ih skuplja.
Kao što rekoh, to su bili dani!
Salata od lubenice sa Feta sirom i nanom
Šaka listova sveže nane, iseckanih
