Zimovanje u austrijskim Alpima

Otkako sam naučila da skijam i zaljubila se u taj sport, a to je bilo pre par godina, maštala sam o odlasku na Alpe. Opet, nisam ni slutila koliko će mi se dopasti dramatični pejzaži uokvireni planinskim vrhovima, pitoma sela sa kućama u tradicionalnim stilu, široka polja pokrivena slanom, krave koje se sunčaju na zimskom suncu, probijanje kroz maglu/oblake na putu, zagojene mačke po poljima koje love krtice, svedena i otmena božićna dekoracija po trgovima malih uspavanih gradića, gusto zimzeleno drveće sa granama koje se povajaju pod snegom, odlična jaka hrana servirana u simpatičnim gostionicama na skijalištima i vožnja gondolom sa prelepim pogledom na sela u podnožju. Što bi ovde rekli to je bio huge upgrade od zimovanja u Americi, koje ume da bude značajnije skuplje.

Pripreme za putovanje

Ipak, put u Austriju zimi iz Amerike nije tako jednostavan. Prethodilo je dugo planiranje kojim se bavio moj muž; imam neverovatnu sreću da sam udata za organizacionog maga. Kao i uvek na našim putovanjima, zahvaljujući dobro isplaniranom svakom detalju, a na zimovanju može puno toga da krene naopako (već imamo iza sebe dva otkazana zimska putovanja), mogla sam da se lepo opustim i uživam. Izabrala sam da na putu čitam knjigu Magelan, Štefana Cvajga. Već sam skoro čitala njegovu knjigu Beware of Pity, i veoma mi se svidela, uz to sam htela da to bude delo austrijskog pisca. Nažalost, nisam stigla da posetim njegovu kuću kada sam boravila u Salcburgu, tu je proveo poveći deo svog života. Magelan je vrlo zanimljiva knjiga o čuvenom moreplovcu, koji je uz puno poteškoća, i uz neverovatnu istrajnost i odlične organizicione sposobnosti, uspeo da ostvari svoj neverovatan poduhvat. Pažljivo je birao svoju posadu, opremu za brodove, zalihe hrane i svakakve potrepštine kao što su recimo ogledala za domoroce u egzotičnim zemljama kojima je to bio dragocen predmet, i na kraju je poveo sa sobom hronologa koji je imao zadatak da zabeleži njegove poduhvate. Priznaćete vrlo važan detalj. I ja se ponekad osećam kao hronolog – pišući putopise i praveći fotografije, ja u neku ruku beležim sve one lepo isplanirane detalje moga muža, koji mene podsećaju na umetnička dela.

Šalet

Recimo, šalet koji je muž izabrao je bila savršena kuća za naš odmor. Ogromni prozori kroz koje se vide brojgelovski pejzaži, drveni enterijer, sve udobno i funkcionalno opremljeno sa puno ukusa. Čak nas je dočekala i ukrašena jelka. Kuća je imala i saunu, u kojoj sam provela tek ukupno deset minuta, jer je u kući bilo vrlo toplo. Najlepši deo je potok koji prolazi pored kuće; zvuk žuborenja vode, koji može da se čuje noću, je nešto neizmerljivo prijatno. Slagalica od 2000 delova je okupirala moj život tih sedam dana provedenih tamo. Bila je izuzetno teška, progres je bio spor, pa ju je na kraju muž lepio selotejp trakom, i tako smo je doneli kući u Ameriku, da bude završena. Naravno da se desilo porekletsvo većine slagalice, zafalio mi je jedan komad, koji se sigurno zagubio na šarenom tepihu u Rusbahu.

Druženje je najlepše

Na zimovanju smo bili sa porodicom rođaka moga muža, i to je zapravo bio najlepši deo našeg putovanja. Druženje sa dragim ljudima koji žive daleko od nas, bezbrojni razgovori, slaganje slagalice, skijanje, šetnje, odlasci na ručak u gostionicu, i kuvanje – to je bio moj omiljeni deo. Kao i uvek, hrana, njena nabavka, priprema i gustiranje, donela nam je dosta radosti i zabave; spremali smo juneći i segedinski gulaš, podvarak, kobasice, pečenicu iz rerne, testeninu u bolonjeze sosu, prokelj i krompir iz rerne, palačinke, i tim redom. Gledali smo da svom snagom upijemo ukuse srednjoevropske kuhinje, koji su tako bliski domaćoj kuhinji i koji savršeno odgovaraju zimskoj sezoni. Da ne pominjem moje oduševljenje od obilja kvalitetnog sušenog mesa koje je teško naći u Americi.

Austrijska kuhinja

A austrijska kuhinja, iako su ljudi zaboravili da je cene i više nije u modi, je itekako vredna pažnje. Oduševile su me razne knedle, naročito Germknödel, carska cepkane palačinka (Kaiserschmarrn), krofne punjene džemom, i sos od vanile koji se služi svuda, pa i uz štrudlu od jabuka. Zatim, sitna testenina služena uz sir i hrskavi luk (Käsespätzle). Naravno da smo jeli i bečku šniclu, koja kad se lepo pripremi ume da bude vrhunski ugođaj. Tu su i razne bistre supe služene sa knedlama sa mesom ili čak džigericom (Speckknödelsuppe i Leberknödelsuppe). I da, neverovatano je koliko je austrougarska kuhinja imala uticaja u Srbiji, i to ne samo u Vojvodini.

Ipak, čini mi se kad su u pitanju dezerti, austrijska kuhinja briljira. Ko može da odoli štrudli sa jabukama, ili onoj sa makom, buhtlama, knedlama sa šljivama, lincer kolačima, kuglofima, Zaher torti, Gustav Klimt torti, a rekla bih i da je kolač na kukuruzovini sigurno neka varijanta njihovih šaum rola.(Ha, nemam tako malo recepata na blogu iz austrijske kuhinje!)

Takođe, bila sam iznenađena koliko nemačkih reči smo usvojili u srpskom jeziku. Učila sam nemački u školi, i jedva nešto zapamtila, ali mi je bilo zanimljivo da se podsetim nekih reči i izraza. Uspela sam čak da nabavim hanzaplast brenda Hansaplast!

Skijaške gostionice

Samo kad pomislim na ovdašnje skijaške gostionice, neugledna mesta gde se služi preskupa džank hrana, austrijske gostionice su izgledale kao super luksuzna mesta. Pored sjajnih lokacija sa divnim pogledom, enterijer im je bio sjajan, obično tradicionalan, sa puno zanimljivih detalja, ali nije bio uopšte pretenciozan. Hrana je takođe bila baš kakva treba da bude za skijaše. Meni su bile najviše interesante terase na kojima su gosti mogli da se sunčaju uz hranu i tople napitke. Jedino je muzika umela da bude bezveze, neki iritantan nemački tehno.

Bila je jedna simpatična gostionica sa enterijerom koji me je toliko podsetio na naše starinske kuće ispunjene raznim ručnim radovima, od izvezenih poruka na platnima koje su visile na zidovima do heklanih bordura, da me je momentalno preplavila slatka nostalgija.

Skijanje

Nije nas dočekalo puno snega kad smo došli, glavna sezona skijanje je ionako krajem januara i početkom februara. Ipak, nije bilo tako strašno. Jednog dana smo otišli u skijaški centar Obertauern, koji je na višoj nadmorskoj visini, on je nudio mnogo više staza sa skijanje. Ispostavilo se da su alpske skijaške staze izazov za mene, pre svega zbog vrlo strmih delova, pa sam uzela par časova skijanja, koji su mi dosta pomogli. Prilično sam unapredila paralelno skijanje, jedino ume da bude čupavo kad je vrlo strm spust, sa dosta leda i nanosa snega. Iako sam u početku dosta padala, moja želja da skijam se nije smanjivala, što mi je i dalje velika misterija. Čak i kad sam padala, pošto bih se uverila da sam ok, nisam skidala osmeh sa lica. Valjda me je to vraćalo u detinjstvo. Inače, moja idealna skijaška staza je duga, sa dosta krivina i sa ne tako strmim padovima. Mada bilo je dugih staza, kad se na kraju spustiš dole u selo, duša ti bude u nosu, a kukove ne osećaš.

Prvi put sam se vozila gondolom, i za mene je to bio mnogo lepo iskustvo.

Saonice sa konjima

Naš boravak je zaista podsećao na svima omiljeni božićni video Last Christmas, sve stavke smo čekirali, čak smo imali i sneg za ovdašnje Badnje veče. Ipak, jedino što nismo uspeli da realizujemo jeste planirana vožnja saonicama sa konjima. Sad ću vam priznati, to je moja smešna fantazija koja mi se često javlja kada pokušavam da zaspim. Zamišljam kako se vozim saonicama sa konjima vraćajući se sa nekog bala – predrevolucionarna Rusija, zima sa puno snega, ja umotana u neku bundu, sa šubarom i rukama u mufu, noge mi greje zagrejana cigla. Nažalost, nije bilo dovoljno snega za ostvarenje moje fantazije.

Austrijska sela

Još kako smo počeli da vozimo iz Salcburga ka Rusbahu, a to taje sat i po vremena, uživala sam u selima načičkanim pored glavnog puta. Izgled kuća nije uniformisan, one su često asimetrične, imaju dosta dodataka, nekada su im fasade u ekcentričnim nijansama zelene i žute. Preovlađuju drvo kao materijal, najupečatljivije su terase od drveta, često izrezbarene. Sela su obično smeštena u dolinama u kojima se nalaze rečice. Iako su Austrijanci katolici, njihove crkve ovde imaju sveden stil koji podseća na protestanske crkve, što zbunjuje. Verujem da je ovde lepo provesti i leto.

Ovdašnji ljudi su ljubazni, vole da ćaskaju, engleski im je dosta dobar. Najviše sam komunicirala sa instruktorima skijanja. Judit, koja živi u Rusbahu, ima 25 godina, i već petu godinu zna samo za zimsko doba godine. Kad je u Evropi leto, ona radi kao instruktorka skijanja u Australiji, gde je zima, nedaleko od Melburna. Zanimljivo!

Banja

Posle Rusbaha otišli smo u obližnju banju – Bad Vigaun i tu proveli jednu noć. Mislim da je banjska voda dobra protiv išijasa i sličnih problema, tako da je bila ispunjena starijim svetom, od kojih su neki bili poreklom sa Balkana. Bilo mi je slatko kad sam u prolazu čula razgovor na našem jeziku o operacijama i drugim zdravstvenim problemima. U bazenu sam boravila samo u najtoplijoj vodi, nisam se usudili da boravm u spoljašnjem bazenu, mada smo u nekom trenutku hodali napolju u bade mantilima tražeći naše sobe.

Nikada neću zaboraviti našeg konobara koji nam je služio večeru i doručak, mladića sa najumilnijim glasom na svetu, nežnim manirima i simpatično zbunjenim ponašanjem. Kaže, tu je na praksi. Pošto smo bili jedini gosti van pansiona, malo smo uneli haos u njihov uhodani banjski život. Posle doručka, spremili smo stvari, i kolima se odvezli do sledeće destinacije, Salcburga, pre našeg odlaska u Nemačku gde smo proveli sledeću polovinu našeg odmora.