Kolač sa tri vrste mleka (Tres Leches Cake) i gastronomska avantura u Beogradu
Ovaj kolač sam poslednji put jela u Beogradu, gde i kako pročitajte u članku ispod. To me je inspirisalo da ga stavim na blog. Tres leches (Kolač sa tri vrste mleka) je onako baš američki dezert, jedu ga u Južnoj, Centralnoj i u Severnoj Americi. Mislim da je nastao u Meksiku. Mene najviše podseća na naš Koh od griza, jedino je kora čvršća, ne raspada se, a i aromatičniji je zbog tri vrste mleka kojima se preliva.
Kolač se dosta jednostavno pravi, međutim problem je naći sve potrebne sastojke. Zbog tople klime, kondezovano mleko je na američkom kontinentu, tačnije u njegovom toplom pojasu, veoma popularno, jer je to nekada bio jedini način da se mleko sačuva. Kod nas, sa druge strane, retko ima gde da se nađe. Na internetu postoje neki domaći recepti za pravljenje kondezovanog mleka, ne znam kakvi su, ali poenta je da se dugim kuvanjem dobije koncetrovano mleko. Kondezovano mleko je znatno gušće i zašećereno je. Ispareno mleko je slične gustine kao slatka pavlaka i bez šećera. Istu upotrebu kondezovanog i isparenog mleka naći ćete i kod drugi popularnih poslastica iz toplih krajeva američkog kontinenta kao što su Karamel flan i Pita od limete.
Da bih malo oživela kolač odlučila sam se da mu dodam odličan butterscotch preliv, recept preuzet odavde, jedino što sam ga ja pravila sa tamnim smeđim šećerom. Mislim da ćete praveći ovaj preliv shvatiti razliku u ukusu između belog i smeđeg šećera. Takođe, služila sam kolač uz jagode i male listiće matičnjaka. I bila sam veoma zadovoljna na kraju.
Kolač sa tri vrste mleka
Sastojci:
170g brašna
1 kašičica praška za pecivo
Prstohvat soli
115g putera, na sobnoj temperaturi
130g šećera
5 jaja, na sobnoj temperaturi, žumanca odvojena od belanaca
2 kašičice ekstrakta vanile
1 (400g) konzerva kondezovanog zaslađenog mleka
1 (350ml) konzerva isparenog mleka (evaporated milk), ili punomasno mleko
125ml slatke pavlake
125ml punomasnog mleka
Za šlag:
240 – 350ml slatke pavlake
4-5 kašika šećera u prahu
Baterskoč preliv (Butterscotch sauce):
55g putera
180g tamnog šećera
1/4 kašičice soli
150ml slatke pavlake
1 kašičica ekstrakta vanile
Za služenje: jagode i listići matičnjaka
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F). Najbolje da patišpanj pečete u staklenom ili keramičkom sudu dimenzija 20x30cm.
Pomešajte prosejano brašno sa praškom za pecivo, i tome dodajte soli.
Mikserom umutite omekšao puter i šećer sve dok ne dobijete ujednačenu kremastu smesu. Dodajte žumanca i ekstrakt vanile sve vreme mešajući. Postepeno dodavajte brašno.
U drugoj većoj posudi umešajte belanca dok ne dobijete čvrst sneg. Na kraju umešajte ulupana belanca u prvu smesu, i to varjačom, iz tri puta. To se radi da bi se dobilo rastresitije testo.
Smesu stavite u pleh, koji ste predhodno namazali puterom i posuli prezlama, i pecite oko 25 minuta. Kad je patišpanj gotov ostavite ga da se ohladi, i čačkalicom ili viljuškom ga izbockajte dobro.
Pomešajte kondezovano, ispareno mleko, slatku pavlaku i obično mleko i time prelijte patišpanj. Stavite kolač u frižider da prenoći. Za to vreme testo će da upije mleko, ali ne skroz.
Sutradan napravite šlag od slatke pavlake i šećera, i njime premažite kolač. Isecite kolač na kocke. Prilikom serviranja, pospite kolač zagrejanim baterskočom koji se pravi na sledeći način.
U šerpici zagrejte tamni šećer, puter, 60ml slatke pavlake i so. Promešajte i kad dobijete ujednačenu smesu ostavite je na vatri da se krčka 3 minute. Sklonite sa vatre sos, dodajte mu preostalu slatku pavlaku, 90ml, i ekstrakt vanile.
Gastos u Beogradu
Ovaj članak je objavljen u septembarskom broju magazina Mezze. Iz mnogo razloga želela sam da se nađe i na mom blogu.
Kao i svaki gasarbajter kad konačno obilazi svoj houmlend njegov boravak počinje gastro avanturom u velikom stilu. Jedva što smo sleteli avionom kad nas je dočekala velika gozba sve sa tortom. Hrana samo pristiže, potpuna razneženost posle prvog gutljaja domaćeg soka od višnje na rastvaranje. Ništa se nije promenilo, mislite u sebi, ali kasniji izlazak u grad vas uverava u nešto sasvim drugo.
Primećujete da se ionako velika ponuda pekara multiplikovala, sad su počeli i kafu tu da prodaju. Puno ima i malih prodavnica, čak i u njima sad prodaju peciva. Mesta sa brzom hranom su na svakom koraku, i po pravilu tu ima najviše ljudi, zato ne čudi što nacija više ne izgleda tako vitko, mada to je i dalje daleko od onoga što viđam u Americi.
Puno novih restorana se otvorilo, i iskreno, super izgledaju. Mislim da je to najlepše što Beograd trenutno može da ponudi. Vrlo su maštoviti, hrana je dosta dobra, i cene su veoma prihvatljive za nekog ko dolazi sa strane.
Čini mi se da sam se tokom mog boravka u Srbiji po prvi put osetila kao turista. Čak sam pre putovanja imala spisak restorana i mesta u koje sam htela da odem, što inače često radim kad putujem negde, to mi se ranije nije dešavalo. Naravno, puno toga nisam uspela da vidim, ali uspela sam da posetim dosta različitih i zanimljivih mesta, da probam autentična jela kao što su riblja čorba, sarmice sa zeljom, pastrmka na žaru, bila sam i na nekim fensi mestima, sve u svemu, mislim da sam dovoljno upoznala gastronomsku ponudu srpske prestonice.
Na prvom izlasku smo se zadesili na Savamali, čula sam da je to postalo popularno mesto za izlazak. Nešto me nije ostavio pod utiskom onaj stari deo, nekako i dalje loše izgleda, ali onaj deo tik uz Savu, gde su ranije bili nekakvi magacini, mi se dosta svideo. Nije baš bilo lako da se odlučimo gde ćemo da odemo, jer svi restorani izgledaju isto, ali smo otišli u mesto koje se zove Sofa, jer imaju domaću pastu a ona nam se baš jela. Hrana (Pasta sa tartufima i Pasta sa teletinom i vrganjima) i usluga su bili dobri, pasta doduše suviše al dente, ali dezerti su ipak bili najbolji (Mus od lešnika i Korpica sa maskarpone kremom i voćem). Inače, tu je i Ambar, isti onaj restoran u koji smo išli na Kapitol Hilu, u Vašingtonu.
Hteli smo da probamo i neko old skul mesto, i bili smo veoma iznenađeni saznanjem da državni restorani još uvek postoje, završili smo u restoranu Doma vojske Srbije, u Zemunu. Ne znam, ali kad sam ugledala kolica, koja je gurao konobar, sa pastrmkom na žaru, šopskom salatom i lučanom ljutom paprikom, neka trenutna toplina i zadovoljstvo su me preplavili. Da, jeli smo i teleću čorbicu. Šta da kažem, neprocenjivo iskustvo. Tu blizu, kod zemunske pijace, sam primetila restoran Ćiribu–Ćiriba, služe iznutrice, između ostalog sušena svinjska crevca sa podvarkom, moje omiljeno jelo koje nisam jela godinama, ali na veliku žalost nisam uspela da odem tamo.
Kad smo kod starih mesta na hotelu Moskva su probili nekakva monumantalna vrata sa stepeništem. Jela sam njihov popularan kolač, Moskva šnit, i opet, po ko zna koji put, shvatila da se tamo ne ide zbog kolača nego zbog lokacije i pogleda. Isto važi za razne kafee u kojima smo bili, pogotovo posle boravka u Italiji, ukus kafe je uglavnom bio osrednji, trebalo je da naručujem samo tursku kafu. I sad razumem zašto više ne pijem neskafu.
Ada je leti zaista divno mesto, posebno makiška strana. U vreme kad sam ja bila tinejdžerka to je bila divlja obala sa jednom česmom i jednim prodavcem kokica. Sad tu postoji ogromna ponuda restorana i kafea, i ne morate da se zlopatite na peškiru i da vas žulja kamenje. U kafeu Bikini sam pila kapućino uz kruške i šljive iz bašte mojih roditelja, neprocenjivo, a u Smokovici sam jela Streusel Cake sa jabukama, sve sa kuglom sladoleda. Bila sam zapanjena da imaju u ponudi tako tipičan američki dezert, morala sam da ga naručim da vidim da li je to to, i jeste.
Onda sam jedno veče završila u restoranu Passangers Bar, na Dorćolu. Muž je tu imao večeru sa svojim društvom, kaže da je hrana bila odlična, i taman da krenemo kad neki mladić, koji tu radi, ubedi me da naručim dezert, kaže ja ću da izaberem umesto tebe, oduševićeš se. Mnogo mi se svideo njegov nastup, rekoh, Donesi. Doneo on kolač i kaže, ne verujem da ćeš pogoditi šta je to, a ja mu kažem, Znam, to je Kolač sa tri vrste mleka, i on se baš iznenadio. Znaš, ja sam jedna iskusna food blogerka, osim toga živim u Americi. Moram da priznam da sam i ja bila veoma iznenađena zato što jedem Tres Leches Cake u sred Beograda. Inače, to je dosta popularan meksički kolač u Americi.
Jedno od mesta koje sam pažljivo planirala da posetim bio je restoran Homa (srpska Noma). Imala sam velika očekivanja, živo me interesovalo kakva izgleda inovativno-minimalistička kuhinja u Srbiji, vebsajt i rejtinzi su obećavali puno. Možda zbog velikih očekivanja, ali mesto me nije ostavilo bez daha. Ne mogu da kažem da je hrana bila loša, daleko od toga, samo nedovoljno dobra za tu cenu. Mislim, bar u Beogradu, možete da mnogo dobro jedete, za znatno manji novac, bilo da je u pitanju hrana domaće ili strane kuhinje. Iskreno, ne znam šta bi prosečnog turistu privuklo da ode na takvo mesto. Ovakve restorane sa popularnim industrijskim dizajnom i sličnom ponudom možete često da vidite u većim američkim gradovima, jedino što je u Homi sve jeftinije.
Super su im hlepčići sa brusnicama, ali humus koji ide uz njih prilično je čudan izbor, pri tome ima zbunjujuć ukus i teksturu, neki namaz sa krem sirom bi bilo mnogo bolje rešenje. Takođe salata sa rukolom i čeri paradajzom u koju su stavili svež ruzmarin, isto je jedan od čudnih izbora. Oboje, i rukola i ruzmarin, imaju vrlo intezivne arome i ja ih još nikada nisam probala zajedno. Za glavno jelo moj muž je imao biftek, ja svinjski vrat sa pratećim sosevima i prilozima, bilo je tu interesantnih detalja kao što su mali paketići blitve punjeni mesom, i meni omiljeni pire od paškanata, ali sve zajedno to nije bilo to.
U tom restoranu smo naučili da sad i u Srbiji postoje male pivare, probali smo jedno njihovo pivo, kao i Pinot Noir vinarije Aleksandrović, koju svi tako puno hvale.
Iako je roštilj dominirao u našem jelovniku tokom boravka u Srbiji, mi smo se zapanjili kada smo u povratku shvatili da nijednom nismo pojeli pljeskavicu, a to nam se već dešavalo. Doduše, ćevape smo probali. Burek, još jedna nedostajuća hrana, nas je pomalo razočarao. Nismo našli dobar burek, a to je onaj što nije ni suv ni masan, kome je kora sa jedne strane vrlo tanka i hrskava, i divno se topi u ustima, a sa druge strane nešto deblja, ali ne previše, ne kao da je guma, da jedva možeš da je žvaćeš. Čula sam da su se pojavili razne vrste bureka, sad postoji i sa šunkom i kačkavaljem, ali meni je i dalje prazan zakon. U lancu pekara Hleb i kifle smo otkrili mnogo novih peciva. Sinu se puno svideo burek, a ćerka je otkrila đevrek i žu-žu. Da, nisu hteli da jedu čokoladne bananice, ni lubenicu ni grožđe zato što imaju koštice, u Americi se prodaju bez koštica. I mnogo su se iznervirli kada su u jednom vračarskom kafeu, Moment, probali kekse sa komadićima čokolade a ustvari nisu imali ukus onih američkih, mada su meni bili super. Zovu se Đavolčići, ili tako nešto.
Organizovali smo i krštenje moje ćerke tokom boravka u Srbiji, i za tu priliku sam imala vrlo jasnu viziju tradicionalne trpeze za taj prilično intiman događaj. Poželela sam celo pečeno prase na stolu zajedno sa pratećom tradicionalnom hranom, gibanicom, sirom i kajmakom, kupus salatom, i slično. Međutim, desilo se nešto vrlo neobično. Ljudi iz pečenjare, kod kojih smo naručili prase, su nas ubeđivali da je bolje da prase ispeku dan pre, da bi se ohladilo, i hteli su da ga iseku, kažu, tako svi rade. Pomislila sam u sebi, zar je moguće da više niko ne želi celo pečeno prase na svojoj trpezi, i to toplo, šta, zar je toliki problem iseći mlado prase, zar to nije nešto najtipičnije za našu kuhinju? Srećom, ispalo je kako smo planirali. Naravno, prase je bilo zvezda gozbe, postavili smo ga u divan izdužen zemljani sud, sve sa jabukom, deca su bila neizmerno uzbuđena i odmah su navalila da ga jedu.
Bili smo i na dva interesantna mesta u okolini Beograda. Jedno je Bojčinska koliba, ili koleba, kod sela Progar, i tu smo jeli riblju čorbu od 100 dinara, za nepoverovati. Posle duge vožnje biciklom po najvećoj vrućini, super smo se osećali u hladu šume u kojoj je restoran smešten. Mesto je zanimljivo, ima taj etno fazon, i hrana je dosta dobra. Tu je i mala farma svinja sorte mangulica od kojih u restoranu prave kobasice.
Drugo je isto neko etno mesto na Zabranu kod Obrenovca. Tu smo jeli samo palačinke, ali meni se dopalo kako je mesto sređeno, ima puno aktivnosti za decu. Osim toga pored Save je a ja mnogo volim tu reku.
Posle mog boravka u Srbiji, nekako mi je najveći utisak da se uticaj američke kuhinje baš proširio, eto kako izgleda globalizacija na delu. I ne mislim da je to nešto loše, nego je neobično. I nije da to važi samo za restorane po Beogradu, nego isti osećaj se ponavlja kad odete kod nekoga u goste a on vam servira tursku kafu sa mafinima.
Zbog užasne vrućine koja je vladala tokom celog našeg boravka u Srbiji, nekako nam se smanjio apetit, pa smo se kući vratili sa manje kilograma nego što smo imali kad smo otišli, što je, priznaćete, neverovatno. Gde bi nama kraj bio da nas je vreme poslužilo.
I moram na kraju da pomenem još neka divna gastronomska otkrića u kojima smo tako uživali a to su: Marijina orahovača, Sandrin kolač sa višnjama, Zlatkova kajsijevača, Lucijine pogačice sa dimljenim kobasicama i sirom, i mamine projice sa blitvom.
Neodoljive tikvice-špagete
Čitala sam skoro neki članak u Vašington Postu, što je dokazano i opsežnim istraživanjem, da loš izbor hrane utiče na gojaznost a ne nedostatak fizičke aktivnosti. Mogli su i mene da pitaju, ja bih im isto to rekla, i sama sam došla do istog zaključka. Nema veze koliko ste fizički ativni ako ne sredite ishranu tj. smanjite unos kalorija, ništa od “zmijskog tela”. A često se dešava da vam baš zbog te fizičke aktivnosti telo traži, jaču, kaloričniju hranu.
Pre desetak dana sam učestovala na nekom događaju, zove se Warrior Dash. Iako se skoro desio slabo ga se sećam, bila sam pod takvim adrenalinom da mi cela trka izgleda kao u nekoj sumaglici. Pre par meseci nas je drugarica, koja puni 45 godina, pozvala da učestvojemo u njoj. Ovde je to popularan način proslavljanja značajnih brojki, u fazonu “i dalje se ne dam”. Neko je rekao, kada smo pričali o knjizi Hunger Games na sastanku mog kluba knjige, Ivana bi pobedila na jednom takvom takmičenju, i priznajem, primila sam se, prihvatila sam rado poziv. Dva dana pred početak trke, kada je trebalo da dam saglasnot da organizatora oslobađam bilo kakve obaveze ako mi se nešto desi, pa i ono najgore, tu mi je već zastala knedla u grlu. Onda mi je muž saopštio da je skoro na tom događaju neki lik preminuo, zbog srca, tu sam već počela da paničim, Bože, ko me natera da se upuštam u ovu trku! Pogledala sam nekoliko videa da vidim na šta liči trka, i bila sam baš preplašena. Ta trka se sastoji od 12 prepreka, plus preskakanje vatre, i one mnogo gore izgledaju uživo nego na videu. Samo polako, rekla sam sebi i krenula na trku.
Evo kako su izgledale neke od prepreka: u rupi punoj blata pokušavate da se uspenjete na neverovatno strmo brdašce, a posle par sekundi stajanja u mestu više ne možete da izvučete noge iz blata, oko 50 metara puzite po blatu jer tik iznad vas je bodljikava žica, pentrate se po svim mogućim konstrukcijama, verete uz konopac, prelazite preko klizave grede a ispod vas ambis, onda monkey bars, i svašta još, kao što rekoh slabo se sećam. Uz to sve vreme trčite uglavnom kroz šumu, nizbrdo i uzbrdo, kroz blato, ono duboko, pa kroz potok, a baš bilo upeklo taj dan. Bila sam skroz prekrivena blatom, najteže mi je palo pranje hladnom vodom posle trke. Tu sam videla devojku sa polomljenom rukom, samo su joj privezali granu drveta. Kažem vam, prave Hunger Games. Tokom trke viđate raspale patike i delove odeće. I nije bilo samo do snage, kada se verete po konopcima, spretnost je vrlo važna. Viđala sam muškarce-snagatore kako samo što ne zaplaču dok neuspešno pokušavaju da savladaju prepreku. Uspela sam da ih sve savladam, i sreća da sam bila u grupi, pa smo jedni druge čekali, jer ko zna kako bih završila. Kada ste tako puni adrenalina ništa vam ne izgleda nemoguće. Više se ne plašite i ne razmišljate o potencijalnom riziku, nego samo gledate kako da savladate prepreku, korak po korak.
 |
Razmišljala sam o tome kad sam poslednji put bila tako blatnjava, kad sam izgledala tako divlje i “oslobođeno”, verovatno u detinjstvu, ili je to ipak bilo kasnije, pala mi je na pamet eksurzija u Stražilovu i kupanje u Savi na blatnjavoj obali.
Posle trke rekla sam mužu, idemo da se negde ubijemo od hrane. Chick-fill-A mi nije baš bio na umu, ali bila je provala oblaka pa nismo imali puno opcija. Ipak sam se “ubila” od pomfrita i verovatno nadoknadila sve izgubljene kalorije od trke.
Ipak, meni fizička aktivnost mnogo znači. Jeste, od nje mi raste apetit, ali zadovoljstvo je neizmerno. Joga, trčanje, pa čak i taj intezivni barre traning, nešto kao pilates, doprinose mnogo mom dobrom fizičkom i mentalnom stanju. Za to ne postoji alternativa.
Ništa, jedino što mi preostaje je da se ovog leta fokusiram na niskokalorične i zdrave obroke. Ovo jelo sa tikvicama je jedno od njih. Delim mišljenje moje prve komšinice i mog muža da je to najbolje jelo sa tikvicama koje sam u životu jela.
Fora je u tome što su one divno hrskave, i iskreno svi sastojci savršeno idu jedni uz druge. Sos od jogurta i bulgar su odlični prilozi za ovo jelo.
Ovo jelo je još jedan od dokaza koliko je tekstura važna, i kako jedan te isti sastojak varira od toga kako je isečen ili oblikovan, pomislite samo na testeninu. Takođe, na kvalitet jela utiče i to da što su korišćene veoma mlade tikvice, a one su tako dobre, skoro sirove mogu da se jedu. Brzo i lako se spremaju, najviše će vam vremena otići na seckanje tikvica, ali videćete vredi.
Tikvice-špagete sa sosom od jogurta i začinskog bilja
Sastojci za 4 osobe:
1 šaka sirovog badema
750g mladih zukini i žutih tikvica
1 kašičica soli
2 kašike maslinovog ulja
2 velika čena belog luka, iseckana na tanke listiće
1/4 kašičica bibera
1 šaka sveže izrendanog parmezana
Sastojci za sos:
1 šolja jogurta
1/2 šolje pavlake ili grčkog jogurta
1 kašika iseckane sveže mirođije
1 kašika iseckanog peršuna
1 kašika isckanog vlašca
1 kašika soka od limuna
So i biber
Prilog: bulgar
Priprema:
Najpre badem istucite kuhinjskim čekićem u zatvorenoj kesici i onda ga pecite na tiganju, nekoliko minuta, dok ne pobraoni.
Napravite sos od jogurta tako što ćete pomešati sve sastojke.
Tikvice isecite na vrlo tanke i duge trake da izgledaju kao špagete. Pomešajte ih sa solju i ostavite u đevđiru da ispuste tečnost, oko 30 minuta. Zatim probajte rukama da iscedite preostalu tečnost iz njih, nemojte previše da ih stiskate jer ćete im uništiti oblik.
U dubljem tiganju ili voku zagrejte maslinovo ulje na jakoj temperaturi, dodajte mu iseckan belik luk, samo da zamiriše, i stavite četvrtinu tikvice da se proprže. Dakle, nemojte stavljati celu količinu, jer onda tikvice neće biti hrskave. Pržite 2-3 minuta uz mešanje. Ponovite isto sa preostalim tikvicama. Kada se skuvali tikvice umešajte sveže izrenadan parmezan, mleveni biber i so, ukoliko je potrebno.
Pospite tikvice prepečenim bademom, i služite ih uz pripremljeni bulgar ili kus-kus i sos od jogurta i začinskog bilja.
Savršena limunada
Iliti limunada sa voćem i začinskim biljem. Ovo je trenutno najpopularnije piće u našoj kući. Skoro svaki dan ga pravimo. Deca obožavaju da prave ovakvu limunadu, a i da je piju. I ranije smo je rado pravili i konzumirali, jedino smo odskoro počeli da dodajemo voće, i to razno, bobičasto voće, grejpfrut, ananas, itd. Došli smo do zaključka da su ipak maline najbolje. Mi koristimo smrznute, jeftinije su a i dodatno hlade napitak.
Bili smo skoro u nekom fensi restoranu u Njujorku, i probali smo nešto slično, zapravo isto, samo što su korišćene izgnječene kupine. Ipak, naša limunada je još ukusnija, jer smo dodali bosiljak, pored nane. Da, on se super slaže sa limunom, i malinama. Takođe, koristili smo tajlandski bosiljak, on ima malo slatkastu aromu. Ja bih stavila i matičnjak, ali nije mi nikao ove godine.
I mi uvek mešamo limun i limetu. Ja obožavam limetu, pogotovo u koktelima, savršeno ide uz skoro sve. Tu je i đumbir, sitno iseckan, daje dobar ukus a i veoma je zdrav.
Izbegnite šećer i dodajte med, ukoliko hoćete zdravu varijantu. Meni je dobra i kad nije zaslađena uopšte.
Sastojci:
1/2 limuna ili limete po osobi
1 manji komad svežeg đumbira, očišćenog i sitno iseckanog
Šećer ili med prema ukusu
3-4 kašike listića svežeg začinskog bilja (nana, matičnjak, bosiljak)
2 pune šake zamrznutih malina
Puno kocki leda
Voda
Priprema:
Iscedite limun i limetu u većem bokalu. Dodajte iseckani đumbir, i šećer tj. med. Dobro promešajte dok se šećer ne rastvori. Dodajte začinsko bilje i krajem od varjače probajte da ga malo izgnječite, da bi pustilo aromu.
Stavite maline, njih takođe možete da malo izgnječite, ili ih ostavite cele. Promešajte sve. Dodajte puno leda i na kraju vodu. Još jednom promešajte limunadu i služite je.
Možda nije loše da stavite u čaše, pored slamčica, i izdužene kašičice, da bi lakše nahvatali voće.
Sledeći put vam pravim još jedan savršen napitak, koji nikad ne stignem da uslikam jer se odmah popije. U pitanju je koktel sa izblendanim ananasom, đumbirom i sokom od limete, belim rumom i šampanjcem. Nazvalali smo ga Sponge Bob (Bob Kockalone) i sad ga uvek pravimo kad su neka veća okupljanja, gosti ga obožavaju.
Pade mi na pamet i ovo piće sa voćem i bosiljkom, pronađite ga ovde.
Uživajte!
O Baltimoru iz prve ruke, i prolećni takosi
Volim Baltimor, grad u kojem živim, čini mi se još više od pre neki dan kad se desilo ono o čemu svi pišu i komentarišu. Bili smo pre neki dan u Njujorku, i svi su nas, saznavši odakle dolazimo, zapitkivali: Iz Baltimora ste, kako je sad tamo?Dobro je, mislim, uobičajno. Na doručku, u hotelu, uključeno nekoliko televizora, i opet vesti iz Baltimora. Definitivno ljudi vole da prežvakavaju jednu te istu temu po sto puta.
 |
| Baltimor je grad krovnih terasa, sa kojih je najbolji pogled. Desno je simbol grada – plava kraba. |
I dok sam se ja već jutro posle događaja osećala ok – sažvakala sam lošu noć i pljucnula je, što je veoma tipično za mene, neki bi to nazvali mehanizmom odbrane – drugi su bili pod mnogo većim utiskom. Moja komšinica kaže da je to bio njen najjači utisak u životu posle 11. septembra. Ipak, to je nije omelo da sutradan rano ode sa porodicom na doručak u restoran, i u inspekciju kraja. Kaže da je kod nas sve u redu.
Srećem drugu prijateljicu, Mercedes, iz Argentine, živi u kraju koji je bio zahvaćen nemirima, kaže, stvarno ne znam zašto su se svi tako uzbudili, koliko sam ja takvih nereda preživela u Buenos Airesu. I ja isto, mislim se u sebi. Možda su me ti raniji događaji ojačali, pa se sada lako ne uzbuđujem i ne pravim paniku.
 |
| Moj omiljeni deo grada, Butchers Hill. |
Događaj se desio u prošli ponedeljak, nisam ni htela da pišem o tome, kako da vam kažem, imam osećaj da se svi grebu o tu priču, i novinari, razni analitičari i političari, svi u tome vide neku duboku filozofiju, iskreno na ovome se grade karijere. Ustvari sam događaj nije bio toliko strašan, ima mnogo potresnijih priča širom sveta, i stvari su mnogo jednostavnije od onoga kako se predstavljaju. Osim toga, mislim da ljudi koji nisu iz Baltimora nemaju pravu predstavu o tome šta se tu zapravo desilo.
Dakle, pre toga događaju su danima bile manje demonstracije zbog pogibije mladića za čiju smrt se smatralo da su odgovorni policajci. Jednog dana su se stvari otele kontroli, nedovoljan broj policajaca na ulici, i protest je prerastao u vandalizam, jednostavno huligani su iskoristili situaciju i počeli da prave haos, uništavaju i kradu, pa i da fizički ugrožavaju druge. Dosta godina sam provela na ulicama na demonstracijama pa mislim da mogu da napravim razliku između opravdanog protesta i besmislenog nasilja. Srećom nije bilo nijedne žrtve, i to je najvažnije.
 |
| U mojoj ulici. |
Ono što je izazvalo toliko veliku pažnju medija širom sveta, pored nereda i angažovanja nacionalne garde, jesu slike neverovatnog siromaštva i zapuštenosti pojedinih delova Baltimora, i to u jednoj od najbogatijih zemalja na svetu. I ja sam imala sličan utisak kada sam se po prvi put našla u propalom delu jednog grada u Njudžersiju, kolima smo prolazili, posmatrala sam ljude na ulici, očima nisam mogla da verujem. Sada znam šta je uzrok tome, jednostavno ovde ima vrlo različitih ljudi, sa različitim vrednostima, kulturom, ambicijama, itd, otuda i tako velike razlike među njima.
Pošto su danima kružile slike one ružnije strane Baltimora, mislila sam da nije fer da ga ljudi tako zapamte, otuda moja potreba da nešto kažem – slikom i rečima – u njegovu odbranu. Baltimor, koga još nazivaju i Charm City (Šarmantni grad), je poseban grad, sa dugom i turbulentnom istorijom, a pre svega su posebni ljudi koji u njemu žive, koji se toliko trude da grad bude bolji, koji vredno rade da unaprede ovu zajednicu, i prava je šteta da se to ne ispriča.
Pored opasnih, u Baltimoru postoje i jako lepi delovi, pogotovo oni uz vodu. Ni u jednom američkom gradu nisam videla tako lep Waterfront (priobalje), to je pravi grad na vodi. Ovde se završava veliki Chesapeake zaliv i zbog mirne vode tu je mnoštvo marina sa prelepim brodićima. Postoji dugo šetalište uz obalu, kilometrima prati gradski zaliv, idealno za rekreaciju. Trčim tuda često i to mi je kao izlazak u grad, mnogo lepo obučenih ljudi, razni mirisi iz restorana koji se mešaju sa mirisom mora (da, ponekad miriše na more), blagi vetrić, sve to me uverava da je dobro što živim u ovom gradu i da tako treba i da ostane.
A život u američkim gradovima uopšte nije tako jednostavan. Za to treba dosta truda, velika tolerancija i da si ok sa činjenicom da plaćaš veći porez nego ljudi u predgrađu a zauzvrat dobijaš mnogo lošije komunalne usluge. To je sasvim drugačije nego kod nas.
 |
| Pogled na glavnu luku, stecište mnogobrojnih turista. |
Ako malo pročeprkate po istoriji Amerike tokom druge polovine dvadesetog veka, shvatićete zašto je u gradovima koncentracija siromašnog stanovništva i kriminala velika. Jedna od ključnih godina iz tog perioda je svakako 1968, kada je ubijen Martin Luter King, što je izazvalo veliki bunt crnačkog stanovništva po gradovima širom Amerike. Mislim da je to veoma dobro opisano u knjizi Middlesex, u pitanju su nemiri u Čikagu. U tim nemirima Baltimor je dosta stradao, i to donekle objašnjava zašto su skorašnji događaji ostavili dubok utisak na mnoge – to je uvek tako kada se istorija ponavlja. Posle haosa kasnih šezdesetih, grad je počeo da propada, mnogo belačkog stanovništva je pobeglo u predgrađe, ostavljajući brojne kuće u gradu da zvrje prazne, a tom talasu migracije je dodatni podstrek dala dobro razvijena mreža puteva i dostupnost automobila. Prosto rečeno, život je postao lakši, jednostavniji i sigurniji van gradova. Sa stanovnicima su se iselili i biznisi, nikli su šoping molovi, škole, bolnice… a gradovi su postali naseobine siromašnih, zapušteni i štrokavi, puni kriminala. Ljudi iz predgrađa su retko zalazili u njih.
Na to treba dodati još jedan veoma važan detalj. Nekako paralelno sa tim događanjima došlo je do smanjivanja broja niskokvalifikovanih poslova, čak i pre autsorsinga koji će se pojaviti 90-tih godina, jednostavno uvedena je automatizacija, i više nije bilo posla za toliko ljudi. Nekada se i bez škole jako lepo zarađivalo u Americi, a onda je tome došao kraj.
Nezaposlenost je dovela do još većeg kriminala, a osamdesetih se pojavio krek, vrsta jeftine droge, koja je bukvalno dokrajčila gradsku populaciju. Iz gradova je nestao život.
Onda dolaze 90-te i sa njima polako počinje interesovanje za povratak u gradove, uglavnom među mlađom populacijom. I Baltimor je počeo da se izgrađuje, kao i drugi veći gradovi, deo uz vodu gde je bila luka puna stovarišta i magacina je preuređen do neprepoznatljivosti. Izgrađeni su luksuzni stanovi i kuće, hoteli, muzeji, čuveni akvarijum, kvartovi su počele da se revitalizuju, i grad je uspeo da izbegne sudbinu Detroita. U Baltimoru je posle 2000. godine došlo i do velikog baby boom-a, pre neki dan smo brojali, u mom bloku, gde postoji ne tako veliki broj kuća, ima čak 14-oro dece starosti ispod sedam godina. Grad je prepun mladih bračnih parova sa malom decom. I to se sve dešava u boljim krajevima, tamo gde je sirotinja stanje nikako ne ide na bolje.
 |
| Harbor East, novi fensi centar. |
Zaista je teško pomoći ljudima iz tih krajeva jer siromaštvo je kao začarani krug. Tu se tek vidi koliko okolina utiče na život pojedinca. Zamislite ogroman broj porodica gde imate samohrane majke sa puno dece koja odrastaju bez očeva, veliki procenat trudnoće među tinejdžerkama, zamislite populaciju punu dilera i uživaoca droge, zamislite veliki broj dece koja napuštaju školovanje pre vremena, zamislite decu prepuštenu ulici, koja jako rano bivaju uvučena u raznorazne kriminalne aktivnosti i zbog toga završavaju u zatvoru, a posle toga je vrlo teško vratiti se u normalan život, zamislite ljude gde postoji veliki broj ubistava, obračuna gangova, i što je najgore, svi oko vas tako žive, nemate izmešanu populaciju, ne znate za bolje, eto to je takav život.
I znate šta, ja sam ovih dana puno čitala o tome šta se sve pokušavalo sa ciljem da se stanje tih siromašnih zajednica popravi i jedva da je bilo nekog uspeha. Grad je potrošio mnogo novca u izgradnju novih i lepših stvanova za siromašne, iskreno, mnogi naši ljudi bi bili presrećni da imaju takav smeštaj. Posle Njujorka i Bostona, Baltimor je grad koji najviše troši na obrazovanje, a rezultati su više nego poražavajući. Da ne pominjem razne projekte koji pomažu tim ljudima. Iako tako ne izgleda, ali ovde se dosta studiozno pristupa rešavanju ovog problema, ima puno istraživanja, raznih ideja i projekata, nije baš da su ti ljudi prepušteni sami sebima. Evo danima već čitam u Washington Post-u o ideji da se porodice iz tih siromašnijih krajeva izmeste iliti dobiju vaučere da žive u boljim krajevima. Već su radili na tome, ali nije bilo rezultata, jer su deca bila starija, već oformljena kao ličnosti, sad hoće da pokušaju sa porodicama sa mlađom decom.
Takođe, pored socijalne pomoći, koja jeste mala ali je to ipak pomoć, deca iz siromašnih porodica u školi dobijaju besplatnu hranu, uniforme i produženi boravak, tu su i bonovi za hranu, ponegde besplatan prevoz, itd. I znate ko sve to plaća, plaćaju ljudi iz boljih krajeva kroz poreze, i da se ne lažemo to nisu nikakvi bogataši, već srednji sloj. U interesu grada je da takvih ljudi bude sve više, jer tako se ima više para za pomoć siromašnima, ali teško da će sa ispadima poput ovog od pre neki dan, ljudi dolaziti ovamo, jer niko neće da rizikuje svoju bezbednost. Taman je počelo sve da se menja na bolje u gradu i sada će opet trebati mnogo godina da se promeni percepcija ljudi sa strane.
 |
| Ovde je moja teretana, druga kuća. |
Kad bolje razmislim, ceo događaj je bio proizvod pogrešnih odluka, kako od onih koji su rušili grad, tako i onih koji upravljaju gradom. Tako, recimo, učesnici nemira su najviše uništavali kraj u kome žive, tek sad neće biti prodavnica, apoteka i ostalih biznisa, ionako ih ima jako malo, a to će ih sigurno pogoditi. Jedna od tužnijih stvari je to što je zapaljen dom za stare u izgradnji, a neki ljudi su u vatri izgubili i svoje domove. Huligani su čak sekli creva koja su vatrogasci koristili da ugase požar.
Možda na najbolji način ovo društvo opisuje genijalna TV serija Žica ili The Wire, napisao ju je novinar Baltimore Sun-a, koji je radio na ulicama Baltimora izveštavajući o kriminalu. Vrlo potresna ali istinita priča o tome kako funkcionišu stvari od vrha, mislim na političare, pa do dna, mislim na obične ljude.
Ima jedan deo serije kada Karketi (Carcetti) neočekivano pobeđuje na izborima za gradonačelnika Baltmora. Na početku je pun entuzijazma, ima viziju o boljem i lepšem gradu, želi da svi u njemu imaju podjednake šanse, hoće da pomogne siromašnima, ali stvarnost je drugačija, previše interesa postoji u politici, svako vuče na svoju stranu, više se ne bavi onima kojima je pomoć najpotrebnija, sva svoja obećanja je pogazio, i tako Karketi postaje još jedan u galeriji otužnih i nesposobnih gradonačelnika ovog grada. Da, to je fikcija, ali ona nepogrešivo opisuje stvarnost.
 |
| Levo, čini mi se najuža kuća u Baltimoru. |
Tako je i sadašnja gradonačelnica grada razmišljala nekada. U međuvremenu se više puta pokazala kao nedorasla svom zadatku. Iskreno, ja uopšte ne pratim televiziju, ne gledam lokalne vesti, možda je i bilo dobrih stvari koje je uradila, istina u Baltimoru se veoma puno gradi i mnogo se na bolje promenio, i naravno nije lako biti na čelu jednog tako podeljenog grada sa toliko problema, ali bilo je par gafova sa njene strane koje nikako ne mogu da razumem.
Najveći je, naravno, onaj koji je izavao skorašnji haos. Za razliku od naše zemlje, ovde gradovi kontrolišu policiju, gradonačelnica je direktno odgovorna za dešavanja u policiji. Incident je mogao da se izbegne da su ispoštovana pravila, ali nisu. Stradali čovek, pa bio on najveći kriminalac, nije zaslužio takvu smrt. Dešava se, nekad se stvari otmu kontroli, ali nasilja nije smelo da bude, ni od strane policije ni od strane huligana. Gradonačelnica se i dalje dobro drži, izgleda da ima podršku svoje stranke, što i ne iznenađuje jer protivnička stranka je poslednji put vladala ovim gradom 1967. godine.
Drugi gaf, možda će se vama učiniti smešan ali mi koji finansiramo gradski budžet ne mislimo baš tako, se zbio kada smo pre par godina dobili mesečni kalendar velikog formata od grada. Bio je već mart mesec, malo se zakasnilo, a u njemu fotografije gradonačelnice sa đubretarima, u raznima situacijama, izvan đubretarskog kamiona, u njemu, i taj rad. Ona je stvarno lepuškasta žena, ali ko želi da mu takve slike vise na zidu? Takođe, uz kalendar su išle nalepnice da obeležiš kojim danima da iznosiš đubre, kao da je problem da se zapamti da u sredu ide regularno a u petak đubre za reciklažu. Kalendar je iz poštanskog sandučeta otišao direktno u đubre za reciklažu. I dalje nam stižu kalendari, istina na početku godine, tema sa đubretarima je uvek prisutna. Uverena sam da se radi o nameštanju posla nekoj štampariji ili “genijalnoj” marketinškoj agenciji koja je ovaj vid promocije osmislila. Štampanje nekoliko stotina hiljada kalendara o trošku poreskih obveznika – nije loša tezga, zar ne?
Još jedan razlog, nešto ličniji, da budem nezadovoljna gradonačelnicom je i to što biblioteka u našem delu grada ne radi već tri i po godine, navodno se renovira, ne znam u čemu je problem, tako da moja i druga deca iz kraja nemaju pristup knjigama, a zna se koliko je to važno u tom uzrastu. I nije samo zbog knjiga, u našoj biblioteci smo imali sjajne programe za bebe i malu decu koje je vodila jedna fenomenalna osoba po imenu Glorija. Ne mogu da vam opišem koliko je meni značio taj program, iako nikog nisam poznavala kada sam došla u Baltimor zahvaljujući njemu upoznala sam toliko ljudi, neki su mi postali veliki prijatelji. To je bilo sjajno mesto za druženje i razmenjivanje saveta vezanih za decu, tu su deca učila pesmice i igrala se sa vršnjacima. Novim roditeljima je to iskustvo uskraćeno, iako se najviše novca od poreza dobija upravo iz našeg dela grada.
E sad ću da vam pričam o tome zašto je ovaj grad tako izuzetan i zašto volim njegove stanovnike.
Zamislite subotnje prolećno jutro, vi u gradu, krenuli ste malo da prošetate sa decom, srećete puno ljudi jer su svi krenuli na branč, tu nedaleko od vas grupa žena je montirala sto na trotoaru ispod lipe, sede i štrikaju dok ispijaju kafu, to im je sastanak kluba. Tu pored njih je moja omiljena antikvarnica, mesto gde obično nabavljam posude u kojima fotografišem jela, volim da svratim jer žena koja je vlasnica ima dve mačke a deca vole da se igraju sa njima. Nastavljamo šetnju ka malom trgu gde je pijaca. Tu obično kupimo neko pecivo, a ima i dobar hleb da se nađe, nešto povrća i voća, sednemo da odslušamo živu muziku, neki i igraju uz nju. U međuvremenu smo sreli puno poznatih lica, poznanike i prijatelje, malo popričli sa njima, onda nastavili šetnju. Obično u ovo vreme godine ima dosta događanja, parade na ulicama, razni koncerti po parkovima, manifestacije u čast raznih istorijskih događaja, ne bi bilo čudo da naiđemo na tako nešto. U to vreme svi restorani i bašte su puni, svi uživaju u lepom danu. Opet, ima dosta ljudi koje trče ili voze bajs. U Baltimoru ima dosta mladih ljudi. Krećemo ka parku, idemo ulicom sa kaldrmom i tragovima šina, nekada su ovde prolazili tramvaji, sa desne strane je obala, posmatramo taksije na vodi koji se pune turistima, tu je i veliki “gusarski” brod, koji redovno operiše svaki dan, tokom dana na njemu ima najviše dece, noću se tu voze stariji i konzumira se alkohol. Dok se vozite njime, dobar je pogled sa vode na grad.
U parku ima puno dece. To je pravi internacionalni park jer često u njemu ima roditelja i dece iz raznih delova sveta, čini mi se iz Evrope ponajviše. Mnogi od njih rade za Džons Hopkins, jednu od najvećih i najboljih bolnica u Americi, ona privlači dosta doktora i istraživača iz celog sveta. To je ovde u gradu i najveći poslodavac, čini mi se.
U tom istom parku, jutro posle haosa u gradu, sam provela veći deo dana sa decom, jer škole su bile zatvorene taj dan. Tu su bile moje prijateljice pa smo pričale o burnoj noći. U nekom trenutku nam se pritajeno približava novinar Vašington Post-a, i onako preko plota nas tihim glasom pita za utiske. Srećom, nemam poseban utisak, po pravilu sam poslednja saznala za nemire, tek onda kad mi je muž poslao poruku da se ranije vraća sa posla, i kad sam čula helikoptere iznad sebe shavtila sam da nešto nije u redu. Malčice sam se uplašila kad sam čitala postove ljudi iz Baltimora na FB, dosta njih je unosilo nepotrebnu paniku. Da, i u jednom trenutku smo saznali preko Next Door-a, vrlo korisne aplikacije zahvaljujući kojoj vam stižu poruke za sva dešavanja u komšiluku, da se ljudi okupljaju da brane kraj, što srećom nije bilo potrebo. Ipak, pojavila se grupa maskiranih tinejdžera koji su išli okolo i pokušavali da obiju radnje, između ostalog je stradao jedan hipi bike shop, nešto kao simbol kraja.
Moja drugarica je rekla novinaru da su te noći ti isti mladići udarali nogama o njena vrata, njena kuća je na uglu i uvek je meta razih budala, oni su posmatrali sa sprata. U jednom trenutku komšija preko puta izlazi iz kuće, inače neki ratni veteran, i počinje da ih grdi i viče na njih, oni da bi mu se osvetili uništavaju dva automobila ispred njegove kuće, iako kola naravno nisu bila njegova.
Čitava priča sa novinarom je izgledala nekako nadrealno, kao scena iz serije House of Cards, valjda zato što je jedna scena snimljena u ovom parku, u trećem delu. Moram da vas razočaram, ta serija nije snimana u Vašingtonu, iako se dešava tamo, već u Baltimoru.
 |
| Odlazak na posao brodićem, na drugu obalu zaliva. |
Tog jutra moj FB se preplavile slike prijatelja koji su se slikali sa pripadnicima nacionalne garde i poruke ljudi da se organizuju da pomognu ljudima čiji su kuće i biznisi stradali. Ne znam, ja bih očekivala bes i tugu, ipak stanovnici Baltimora su bili iznad toga, stvarno su se organizovali i pomogli onima kojima je trebala pomoć, čak su kupovali kafu pripadnicima nacionalne garde i vatrogascima.
Kad smo već kod toga, stanovnici Baltimora su stvarno specijalna sorta ljudi i sad ću vam dati primer. Kad je skoro u požaru stradao mali kafe u blizini, komšije su za par dana skupile oko 10.000 dolara i vlasniku koji živi sa majkom na spratu dali novac. Nije imao osiguranje, uskoro ponovo otvara kafe. Ovde se veoma podržavaju lokalni biznisi, čak i kada su usluge skuplje nego drugde. Nekada ih je u gradu bilo mnogo više, o tome svedoče izlozi na kućama koje su u međuvremenu preuređene u stambene jedinice. Zato su radnje koje su preostale – ili nove koje se otvore – toliko dragocene.
I da, uvek tu postoji rasno pitanje, a to je po pravilu magnet za medije. Moje iskusutvo je da to nije problem u Baltimoru, iako to svi potenciraju. Nerviraju me novinski članci u kojim kažu da su eto belci u Americi odahnuli zato što su među optuženim policajcima pola njih crne rase. Mislim da to nije fer zato što na vodećim funkcijama u gradu nisu belci, a oni su i znatna manjina u populaciji grada. Istina je da ovde ima dosta međurasnih brakova, imate dosta uspešnih crnaca, ne samo u sportu i zabavi, a neki su potekli upravo iz tih siromašnih krajeva.
Nekada je život crnaca u Americi bio tragičan, ali stvari su se dosta promenile. Šta više, govor mržnje je ovde jako neprihvatljiv, eto, recimo, nije smelo da se kaže za izgrednike da su huligani već protesnici. Ovde se jako pazi da se crnačka populacija ne uvredi, valjda je razlog tome white guilt, osećaj krivice belaca, novi izraz koji sam od skoro naučila. I uopšte tolerancija je ovde na veoma visokom nivou, jer zamisliti kako bi izgledalo da je drugačije, kada ovu zemlju čini toliko nacija, vera i rasa.
Primetila sam da ljudi koji dolaze sa strane imaju drugačiji odnos prema tom problemu. Na kraju, mi ne nosimo taj teret prošlosti. Jednom prilikom sam radeći na projektu vezanom za Bili Holidej, koja je živela u mom kraju, predlagala idejna rešanje za majce sa njenim likom, i onda sam pomenula verziju belog printa njenog lica na crnoj majci, i onda su svi skočili, ne, nikako… ne razumeš ti to.
Kad smo već kod mog komšiluka moram da pomenem i našu mesnu zajednicu, ali nije to kao kod nas, to su više neformalne organizacije u kojima se volontira. Da vidite samo sa kakvim profesionalizom one funkcionišu, koliko je tu uloženo vremena i rada, neverovatno. Naša organizacija ima sastanak jednom mesečno u školi, i sastanak traje u minut. Tu se raspravlja o raznim idejama, problemima, dolaze investitori, jer njihova rešenja moraju da prihvate stanovnici kraja, i tu se pojavljuju funkcioneri grada da odgovore na razna pitanja. Svaka organizacija ima svoje manje grupe i projekte, recimo kod nas postoji grupa za baštovanstvo, koja se okuplja oko javne gradske bašte, pa Bili Holidej projekat, pa ona za ulepšavanje kraja, itd. Redovno izlazi i distribuira se glasnik sa najvažnijim temama i najavama. Godišnja članarina je 10 dolara. Da, često se organizuju “patrole”, više kao šetnje sa decom i kučićima, da bi se ljudi osetili bezbednije u kraju.
 |
| Popularno mesto za venčanja i fotografisanje. |
Jedan od razloga zašto mi se Baltimor dopada je i prisna atmosfera, kao kod nas u manjim gradovima. Recimo, ovde ljudi obožavaju da “vise” na stepenicama ispred svoji kuća (stoops), tu sreću komšiluk, ćaskaju. Neki čak iznesu bazen za decu na trotoar pa se ona tu brčkaju, neki pak ogroman televizor na kome prate važne utakmice. Drugi ljudi iznesu gitare pa sviraju i pevaju. U Baltimoru su vrlo česti događaji koji se zovu block party, gde se okupi komšiluk pa se jede i sluša muzika. Jednom sam videla veoma interesantnu stvar, u nekoj maloj uličici postavljen sto celom dužinom bloka, i tu ljudi sede i jedu, još jedan block party.
Za Baltimor kažu i da je “grad komšiluka”, i to je zaista tako. Svako ko se iseli odavde, pogotovo u predgrađe, to oseća, i najviše mu to nedostaje, ta povezanost i prisnost zajednice. Toga u Americi nema puno i kao što rekoh, zato je ovaj grad poseban.
Toliko sam se raspisala a nisam vam rekla još mnogo toga što čini ovaj grad. Nisam pomenula da je ovo grad sa dugom istorijom, mnogo prvih i važnih stvari se desilo baš u njemu, da ima divne besplatne umetničke muzeje svetskog ranga, pune zaostavština bogatih porodica koje su nekada ovde živele, da ima divna mala pozorišta, i umetnička scena je veoma živa, ima vrhunske univerzitete, i još puno toga.
Ove fotografije koje vidite su napravljene u radijusu od oko kilometar od moje kuće, znači samo mali deo onoga što možete da vidite u Baltimoru. Uživajte u njima.
 |
| Istorijski deo grada, Fells Point. |
 |
| Ova zgrada je nekada bila skladište sada je u njoj hotel. |
 |
| Levo, zgrada u kojoj je snimana čuvena serija Homicide, sad se pretvara u hotel. |
 |
| Još jedan simbol Baltimora, Pagoda, nalazi se u Patterson park-u. |
 |
| Baltimor posle vatrometa u čast 4. jula. |
 |
| U Baltimoru se nalazi ogromna marina. Brodići mu dođu više kao vikendice, u njima vlasnici često prenoće za vikend, slabo ih voze po zalivu. |
Prolećni takosi
Sjajno lagano jelo za tople dane. Nije nužno da pripremljenu hranu stavljate u tortilje, možete da ih jedete i bez njih, ali u tom slučaju obavezno dodajte Feta sir, ali ne onaj naš, već grčki.
Varivo sa leblebijama
U dubljem tiganju na maslinovom ulju dinstajte ceo luk, iseckan na rebarca. Posle 10 minuta dinstanja na umerenoj vatri dodajte mu jedan sitno iseckan čen belog luka, neka se kuva 1 minut, i zatim dodajte veliku zelenu baburu, iseckanu na tanke komade. Nakon 5 minuta kuvanja dodajte leblebije iz konzerve. Posolite i pobiberite jelo i dodajte 1/2 kašike istucanog kumina. Neka se jelo krčka još par minuta, na kraju umešajte sitno iseckan peršun, ili lišće korijandera, i iscedite pola limete. Jelo sklonite sa vatre.
Pirinač sa začinskim biljem
Dok pravite glavno varivo skuvajte pirinač. Operite pirinač, najbolji je onaj dugog zrna, u nekoliko voda, da što više skroba izađe iz njega, to je ono belo što izlazi u vodi. U manjoj šerpici stavite pirinač u hladnu vodu, koja prekriva pirinač oko 4-5cm. Posolite vodu i poklopite šerpu poklopcem. Kad voda počne da vri smanjite dosta vatru i ostavite pirinač da se kuva dok ne postane dovoljno mekan. Kad je pirinač skuvan procedite ga u hladnoj vodi. Oceđenog ga pomešajte sa sitno iseckanim lišćem korijandera i francuskim peršunom. Dodajte mu malo istucanog kumina, so i biber.
Tortilje, pšenične ili kukuruzne
Najbolje je da ih zagrejete u tosteru ili rerni.
Prilog: kisela pavlaka, avokado, rotkice i sok od limete.
Babka-Hala hleb sa čokoladom i cimetom
Pekara u Americi ima jako malo. I ne samo to, one uopšte ne liče na one naše. Kod njih je Bakery više radnja u kojoj se prodaju slatka peciva, kolači i torte, nego što je mesto gde možete da kupite hleb i slana peciva, kao kod nas. Generalno, oni ne umeju da cene dobar hleb, jer su odrasli na nečemu, što ja ipak ne bih nazvala hlebom, a što se prodaje u kesi, isečeno je na kriške, na mali pritisak se sasvim deformiše, jer je užasno mekano, i ima bezvezan miris, jer je puno hemije koja ga drži svežim i to nedeljama. A to je sve počelo sa Wonder Bread-om, proizvodom koji je izmenio način konzumacije hleba cele američke nacije. Kad je nastao ljudi su bili srećni da mogu da jedu nešto u čijem pravljenju su samo mašine učestvovale, ljudska ruka koja mesi hleb se u to vreme doživljavala kao nešto vrlo zaostalo i prljavo. Ah, kako je to bilo pogrešno razmišljenje!
Ne mogu da kažem da danas nema pekara u kojima možete da kupite hleb, ima ih, ali to je ekskluziva, i ona košta. Čini mi se da nema emigranata iz Evrope, koji ga prave i kupuju, Artisan bread, obratite pažnju na naziv, čini mi se da bi potpuno nestao sa ovih prostora. Ok, ima na Zapadnoj obali, tačnije u San Francisku, dosta onih koji se lože na njihov čuveni hleb od kiselog testa, ali to je više izuzetak. Ima i pojedinaca kojima je pravljenje domaćeg hleba hobi, ali to je i dalje daleko od neke masovnije pojave.
Moja prva pekara u Americi, u koju sam često zalazila, je bila jevrejska. To uopšte ne čudi jer smo živeli u jevrejskom naselju, a i poznato je da oni drže dosta pekara. Moram da istaknem da Jevereji veoma predano čuvaju svoje istočnoevropsko nasleđe, koje je i nama veoma blisko, i otuda ne čudi što volim da se muvam po njihovim radnjama. U toj pekari sam prvi put naišla na hleb Hala, Challah. Onako u obliku pletenice, pa još glatke i sjajne kore obećavao je veliku radost. Posle sam otkrila da je super i za pravljenje frenč tosta. Podseća na brioš, jedino što nije tako bogat, po pravilu se ne pravi sa puterom, ali u ovom receptu ga ima. Ovaj hleb kod Jevreja ima religiozno značenje, jede se za velike verske praznike i na Sabat. Pletenica se pravi od tri nekad od šest, a nekad i od više krakova. Hala je prilično popularan i kod ostale populacije, neretko ga možete naći u supermarketu.
Sa Babkom sam manje upoznata, ona isto dolazi u Ameriku sa Jevrejima koji su živeli u Istočnoj Evropi. Babka se filuje najčešće čokoladom, cimetom, ili makom. Ja sam probala sve te varijante, i ne bih znala za koju da se odlučim. Testo se zarola, i stavi u uski izduženi pleh, i kad se ispeče dobijate veknu koja unutra ima lepu spiralu od nadeva.
Kad sam videla recept koji sledi u magazinu Bon Appetit, a koji predstavlja hibrid ova dva hleba, Babke i Hala, oni su ga nazvali Babkallah, bila sam oduševljena idejom, i morala sam da ga pravim. Zapravo, pravila sam ga dva puta, jednom sam ga filovala sa mlevenim makom i komadićima čokolade, što je zaličilo na našu štrudlu sa makom, a drugi put sa čokoladom i cimetom.
Babka-Hala hleb sa čokoladom i cimetom
Sastojci za testo:
120ml mleka
2 kašičice suvog kvasca
1 kašičica šećera
1/2 kašičice soli
60g šećera
4 krupna žumanceta
115g otopljenog putera
1 kašičica ekstrakta vanile
400g brašna
Sastojci za fil:
150g čokolade, gorke ili slatke
2 kašičice cimeta
60g smeđeg šećera, ili belog (količina zavisi i od toga koliko je čokolada gorka tj. slatka)
30g putera, otopljenog
Za glazuru:
1 umućeno žumance i par kapi vode
Priprema:
Najpre u toplo mleko umešajte kvasac i kašičicu šećera i ostavite oko 19 minuta da kvasac nabubri. Ja testo po pravilu mešam u multipraktiku, ali vi to možete ručno ili u mikseru za testo. Pomešajte jaja, otopljeni puter, ali ne vreo, ekstrakt vanile, so i šećer sa smesom od mleka i kvasca. Tu smesu umešajte u brašno. Kad testo počne da se odvaja od zidova multipraktika, stavite ga na radnu površinu, mesite rukama par minuta, stavite u vanglu, pokrijte je i čekajte 1 1/2 – 2 1/2 sata da naraste duplo.
Fil ćete napraviti tako što ćete otopiti čokoladu i u nju umešati šećer i cimet.
Testo razvlačite, filuje i oblikujte na sledeći način.
Podelite nadošlo testo na tri jednaka dela. Svaki deo razvucite oklagijom u oblik prvougaonika, dimenzija 15x30cm. Četkicom ga premažite otopljenim puterom a zatim trećinom fila od čokolade. Zarolajte ga i prstima zatvorite spojeve da fil ne iscuri. Ponovite isto sa ostalim testom.
Od sve tri rolne napravite pletenicu, krajeve spojite zajedno i podvijte. Hleb stavite na tanki pleh na koji ste stavili papir za pečenje. Pokrijte ga čistom krpom i čekajte oko 1 -2 sata da se nadigne.
Zagrejte rernu na 175C (350F).
Pre nego što stavite hleb da se peče premažite ga žumencetom u koji ste stavili malo vode. Pecite hleb oko 40-45 minuta, na srednjoj pregradi. Ukoliko je potrebno prekrijte hleb aluminijumskom folijom tokom pečenja da ne izgori kora.
Kad je hleb pečen najbolje je da sečekate neko vreme da se ohladi, ukoliko je to uopšte moguće.
Dip od spanaća i artičoka u lisnatim korpicama
Ovo je idealan party food. U Americi kremasti dip od spanaća i artičoki je jedan od najpopularnijih dipova. Meni su lisnate kapice veoma interesantne za služenje ovog dipa, ali umesto njih možete da koristite prepečen hleb, tortilja čips ili krekere. Ovaj dip se služi topao. Lisnate korpice možete da koristite za razne druge stvari, pileću ili salatu od pečuraka, gvakamoli, pa čak i rusku salatu, ili pak za pravljenje dezerta, recimo u njih stavite šlag i jagode, i malo iseckane sveže nane.
Sastojci za dip:
300g odmrznutog spanaća
450g odmrznuta srca artičoki, ako već nisu isecite ih na četiri dela
2 kašike putera
230g krem sira, najbolje Filadelfija, na sobnoj temperaturi
4 kašike izdrendanog parmezana
½ šolje kisele pavlake
1 kašičica belog luka u prahu (ima sasvim drugačiji ukus od svežeg belog luka)
So i crbi biber
1 kašičica soka od limuna
Sastojci za 12 korpica:
3 lista srednje tankih kora
60g putera, otopljenog
Priprema korpica:
Zagrejte rernu na 175C (345F).
Pripremite pleh za mafine. Namažite udubljenja otopljenim puterom.
Uzmite 3 kore. Svaku namažite otopljenim puterom, i ređajte ih jednu preko druge. Zadnju i prednju stranu ne mažite puterom. Nožem isecite kore tako da dobijete 12 jednakih kvadrata. Svaki kvadrat, koji se sastoji od tri slepljena lista, stavljajte u udubljenje, na kraju korpicu premažite puterom. Ili, kao što možete da vidite na slikama, listiće malo ispomerajte da bi dobili “lisnatiji” efekat.
Pecite ih u rerni 10-15 minuta, dok ne porumene. Kada su gotove izvadite ih iz pleha.
Priprema dipa:
Obarite artičoke i spanać u vreloj vodi, nekoliko minuta, zatim sklonite sa vatre, stavite pod hladnu vodu i dobro ocedite.
U šerpi zagrejte puter na srednje jakoj temperaturi, stavite oceđen spanać i artičoke, i kuvajte ih uz mešanje oko 5 minuta. Zatim tome dodajte krem sir, parmezan, kiselu pavlaku, belik luk u prahu, so i crni biber. Mešajte sastojke dok ne dobijete kremastu smesu. Na kraju dodajte limunov sok. Dip servirajte u predhodno napravljenim korpicama od kora, a služiti ga dok je još topao.
Kakao brauni, i nekad i sad
Po povratku sa književne večeri, na kojoj sam imala prilike da upoznam jednog od mojih omiljenih pisaca, trenutno veoma perspektivnog američkog autora, otišla sam kod dece u sobu da im poželim laku noć. Bila sam veoma uzbuđena, to veče je pomenuti pisac pričao o svom detinjstvu, odrastanju u tadašnjem Sovjetskom Savezu, posle o odlasku u Ameriku, negde sam se pronašla u njegovoj priči. Kada sam imala priliku da mu se obratim, pomenula sam da sam iz Srbije, jel’ iz Beograda, pitao me je sa kezom, da, odgovorila sam. E, samo da znaš da je super što si pomenuo u svom romanu one rakete po dečijim igralištima, ja sam ih imala u svom obdaništu i obožavala sam da se pentram po njima. Znaš, kada sam se vratio u Rusiju, svuda sam ih tražio, više ih nigde nije bilo, reče on, isto, kažem ja, ali onda sam se setila da sam pronašla jednu, baš sam bila pokušala da se popnem na vrh, ali bila sam suviše velika za tu usku konstrukciju, zaglavila sam se kod prvog sprata.
Cici, kažem ja mom sinu, moram nešto važno da ti kažem pre nego što zaspiš, moram da ti ispričam kako je bilo kad je mama bila tvojih godina. Znaš, kad sam ja bila mala, nisam se ja tu previše pitala, roditelji su bili neprikosnoveni autoriteti, misliš da su oni lupali glavu kako da me zabave, ne, ja sam morala samu sebe da zabavljam, niti su me vodili na razna mesta kao što mi vas vodimo, odlazak u restorane, igraonice, parkove, muzeje, daleka putovanja, itd, to je bilo veoma retko. Mi smo sve vreme bili izvan kuće, igrali smo se sa decom iz okolnih zgrada, kad padne mrak tada bi došli kući, roditelji su imali svoje brige i vrlo su malo vremena provodili sa nama.
Moji roditelji su saznali da umem da čitam od vaspitačice u obdaništu, misliš da je neko vežbao sa mnom čitanje svaki dan kao što mi to radimo. Prvi dan u školi, doduše imala sam sedam godina, mama me je odvela u školu, a zatim otišla na posao. Ja sam morala sama da se vraćam kući, a kuća uopšte nije bila blizu, i tek smo se bili preselili.
Setila sam se jednog događaja od letos. Prijateljica i ja sa decom smo na malom parkingu, iza njene kuće, društvo nam prave mala deca iz kraja. Jedno dete vozi bicikl, ima samo pet godina, kaže prijateljica da su ta deca po ceo dan napolju, majke uopšte ne brinu o njima, očeve da ne pominjem, ako uopšte žive sa njima, samo ih tako puste. Kad sam čula da žive par blokova udaljeni tu sam se zapanjila. Pustiti tako malu decu da borave napolju sama u ne baš tako bezbednom kraju, pa koji to roditelj može da uradi. I onda se setim sebe kada sam imala pet godina i kako sam svuda zujala po naselju, ali, tada je ipak bilo veoma bezbedno, ili bar na vestima nisi mogao svašta da čuješ i vidiš. Osim toga cela zajednica je brinula o deci, komšija bi bez problema mogao da te prekori, ako si pravio gluposti, kaže tvojima, sada se svi plaše da ne uvrede druge.
Mama je imala samo jednu loptu koju je delila sa bratom, ne kao ti, ti imaš posebu loptu za fudbal, košarku, bejzbol, odbojku, američki fudbal, itd. Da, ima i krpenjaču, zimus smo napravili sinu loptu od čarapa na koju smo vrlo ponosni, to je kao neki mali bunt prema potrošačkoj kulturi.
U školi nas je bilo preko trideset u odeljenju, a samo jedan učitelj, a ne kao kod vas, četrnaestoro i dve učiteljice. Misliš da smo bili tretirani kao vi danas, ne, učitelj je fizički kažnjavao decu ako su bila bezobrazna, doduše samo dečake. Opet, imam najlepše uspomene vezane za tog čoveka kome smo bili poslednja generacija.
Skoro pričam sa prijateljicom, pitam je zašto nije upisala svoju decu u obližnju školu, kaže, zamisli u odeljenju ima više od dvadeset đaka, ja joj kaže, big deal, u mom je bilo preko tideset, i u mom, reče ona, pa, u čemu je problem, mislim se ja. Da, nisam pomenula da roditelji non-stop vise u školi pomagajući učiteljicama i deci. Ne znam kako je u državnim, ali u privatnim školama mora da se odradi oko 20 volonterskih sati godišnje, ili uplaćujete dodatni iznos novca. I najmanji praznik ne može da prođe bez žurke sa raznim poslasticama, poklonima, raznim aktivnostima, posebnom odećom i odgovarajućom dekoracijom. Pravo da vam kažem žao mi je tih učiteljica što moraju toliko da se trude, ja sam sigurna da bi mnogo skromnije aktivnosti odmorile i njih i roditelje a deci bi bilo isto.
I da znaš, Cici, u školi je bila samo tabla i krede, i biblioteka, i to je sve. Neki dan odvedem ćerku u tu istu školu gde ide i moj sin i zateknem učiteljicu kako drži violinu a deca prevlače gudalo preko nje, strune skoro sve popucale. A ne, samo violina nije dovoljna, na stolu je i viola, i nju će deca da sviraju kasnije. Nabasam i na kofu sa glistama, sve sa zemljom, i njih će tog dana da proučava grupa sastavljena od trogidišnjaka. Da ne pričam kako učiteljica pravi palačinke za njih na času, i ko zna šta sve ne rade da bi deci bilo zabavno.
Malo sam se uznemirila kada sam bila na večeri sa prijateljicama, posle razgovora sa jednom od njih koja trenutno traži školu u koju će upisati svog sina. Ona je otpisala jednu državnu školu zato što su tu prema njenom mišljenu deca previše dresirana, teraju ih previše da se drže pravila. Jel to sve, pitam je ja, da, reče ona. Onda ide beskrajna priča o potrazi za najboljom mogućom školom, nešto od toga možete da pročitate ovde, valjda sve u cilju da se pokaže da najbolju školu za svoje dete mogu da nađu samo najbolji roditelji, oni koji mesecima promišljaju, porede, razgovaraju sa drugima, obilaze sve moguće škole. Iskreno, ne razumem tu opsesiju školama, ok, kad je koledž u pitanju, jer od toga puno zavisi u životu, ali osnovna škola, to je malo previše. Razumem i to da su neka deca posebno osetljiva, stidljiva ili sa problemima sa učenjem, ali danas su nastavnici mnogo paživljiviji i sa mnogo više razumevanja nego ikada, i to u svim školama. Iskreno, takvi ljudi me teraju da pomislim da možda ja nisam dovoljno dobra mama čim me ne tangiraju toliki detalji vezani za školovanje moje dece, ali brzo odagnam takvu misao, jer pre svega ne volim da budem deo hajpa, drugo, sigurna sam da postoji mnogo drugih stvari koje utiču na razvoj dece pored škole, na primer porodica. Osim toga ja dosta stvari uzimam zdravo za gotovo, neki ljudi moraju da ulože u to poseban napor. Na kraju svako radi ono što misli da je najbolje, iako i dalje ne razumem tu histeriju. Nekad je to bilo, moje dete je najbolji đak, a sad je, ja sam najbolji roditelj.
I neko sad kaže kako su deca danas mnogo pametnija, pa kako i ne bi bila kada su bukvalno okružena “pametnim” stvarima, svuda su bili i svašta su videli, i posvećuje im se toliko pažnje. Iskreno, mene mnogo zanima kako će ova generacija da ispadne kad poraste. Baš sam radoznala da vidim to. Politički korektna, generacija okružena bezgraničnom ljubavlju, u društvu gde se svi bore da im ne bude dosadno i sve bude potaman.
Lično mrzim dosadu, ali ona nije ni tako loša, ne mora nužno da znači da tera decu da prave gluposti, možda u pokušaju da zabave sami sebe rodi se nešto lepo i važno. I žudnja… kako će deca poželeti nešto više, šta će ih motivisati, ako imaju sve, i to na tacni.
Završavam razgovor sa sinom, vidim da je skoro zaspao. Ipak, hoće nešto da mi kaže. Mama, to je very difficult story!Nije, sine, samo je bilo drugačije.
Kakao brauni
Moja deca obožavaju ovaj kolač, valjda zato što je tako jednostavan i pun je čokolade. Možete u njega da stavljate razno koštunjavo ili suvo voće, ima na blogu jedan stari recept za brauni, sa suvim trešnjama u rakiji.
Samo da znate da pored braunija postoji i blondi kolač, ali nije tako popularan.
Sastojci:
50g brašna
Prstohvat soli
115g putera
200g šećera
80g kvalitetnog kakao praha
2 jajeta, hladna
1 kašičica ekstrakta vanile
Četvrtasti pleh dimenzija 20x20cm.
Priprema:
Zagrejte rernu na 165C (325F). Obložite pleh aluminijumskom folijom, ili papirom za pečenje, ali tako da vire krajevi par cm od testa, da biste posle lakše izvadili brauni kad se ispeče.
Prosejte brašno i dodajte mu so. Na blagoj vatri, u šerpi srednje veličine, zagrejte puter, dodajte mu šećer i kad se on otopi stavite prosejani kakao prah. Kad ste dobili ujednačenu smesu sklonite šerpu sa vatre i u nju dodajte hladna jaja, jedno po jedno, dok sve intezivno mešate. Smesa će se zgusnuti. Dodajte ekstrakt vanile i brašno. Sve dobro izmešajte varjačom i sipajte smesu u pleh.
Pecite brauni 25-27 minuta, čačkalica bi trebala da bude čista kad se zabode u testo, ako je dobro pečen. Izvadite ga iz rerne, neka se u plehu ohladi. Onda ga uz pomoć papira stavite na površinu gde ćete ga seći. Brauni se očajno seku tako da nemojte previše da se nervirate oko toga, trebalo bi da dobijete 16 četvrtastih komada.
Palačinke oblaci
Po starom običaju kraj februara-početak marta je period kada je moja životna enerija na najnižem mogućem nivou. Samo što je ove godine posebno loše, pogled kroz prozor govori sve. Sivilo. Već nedeljama smo okovani snegom i ledom, i još je veoma hladno. Zimskih čarolija i radosti više nema ni u tragovima, čak je i deci sve to dosadilo. Kad smo kod dece ona skoro da i ne idu u školu jer se stalno zatvaraju zbog nevremena. Da samo dodam i moju višenedeljnu prehladu, zbog koje nemam energije bilo šta ozbiljno da radim.
Uglavnom svi smo se zatvorili u kuće i čekamo… čekamo da dođe proleće.
Kupujem prolećno cveće da ga dozovem, postavljam prolećne recepte na blogu da što pre dođe.
Probala sam razne američke palačinke ali ove su definitivno moj favorit. U pitanju su nešto drugačije palačinke od onih klasičnih američkih, ove su vazdušaste i omanje, podsećaju na oblake. To se postiže dodavanjem posebno ulupanih belanaca. Na taj način se dobija divna tekstura i palačinke su zaista mnogo bolje.
Palačinke oblaci
Sastojci:
160g brašna
1 kašičica praška za pecivo
½ kašičice soli
1 kašika šećera
300ml mlaćenice (buttermilk), zamena može da bude jogurt ili toplo punomasno mleko u koje ste stavili 1 1/2 kašiku limunovog soka
4-5 kašika kisele pavlake
2 kašike otopljenog putera + 3 kašike za pečenje palačinki
4 jajeta, žumanca odvojena od belanaca, na sobnoj temperaturi
Priprema:
Najpre pomešajte brašno, prašak za pecivo, so i šećer. U drugoj posudi umutite žumanca, dodajte im mlaćenicu i kiselu pavlaku. Tu smesu izručite u onu sa brašnom i sve zajedno promešajte, ne previše, grudvice su ok.
Ulupajte mikserom belanca dok ne dobijete gust sneg, par minuta. Belanca umešajte u testo, ali iz tri puta. Dobićete vrlo vazdušastu smesu za palačinke.
Zagrejte veliki tiganj. Stavite na njega malo putera i sipajte testo da se peče, mala šoljica za kafu bi bila prava mera. Posle svake tura dodajte malo putera na tiganj. Možete da koristite i ulje, ali sa puterom je sve ukusnije. Pecite palačinke na srednje jakoj vatri, kad dobiju zlatno braon boju prevrnite ih.
Služite ih odmah, dok su još tople i pufnaste, na slici su splasle zbog čekanja. Najbolje su uz javorov sirup i bobičasto voće.
Zdravi keksi od bademovog putera
To što su tako jednostavni za pravljenje, i zdravi, ne znači da su neukusni. Sasvim suprotno, čeka vas veoma prijatno iznenađenje. Ono što je veoma posebno u vezi ovog keksa od bademovog putera jeste izuzetna aroma pečenog badema, slada od ječma i javorovog sirupa, i tekstura, spolja su hrskavi a unutra kremasti.
Sastojci za 18 komada:
250g putera od badema (Puter od badema možete sami da napravite tako što ćete da ispečete badem, a onda sameljete u multipraktiku, oko 15 minuta, na isti način na koji se pravi puter od kikirikija.)
2 kašike slada od ječma
4 kašike javorovog sirupa, čistog ne razblaženog (slad od ječma i javorov sirup možete zameniti nekim drugom dostupnom zdravom slatkoćom kao što je med, ili možete da stavite i običan šećer, oko 150g)
1 jaje
1 kašičica ekstrakta od vanile
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C. Pripremite veći pleh, obložite ga papirom za pečenje.
Puteru od badema dodajte slad od ječma i javorov sirup, umućeno jaje i vanilin ekstrakt.
Ređajte po plehu smesu, jedna velika kašika je dovoljna za jedan komad keksa, ali pravite rastojanje između, oko 2.5cm.
Pecite kekse oko 14 minuta. Izvadite ih iz rerne kad su dovoljno pečeni, a posle 2 minuta prebacite ih na žicu za hlađenje.
Rođendan i Čokoladna smrt torta
Rođena sam prvog, drugog, u tri sata, jednog nedeljnog jutra. Bio je neki veliki kijamet, kako drugačije da bude na moj rođendan, i kada je mama počela da se porađa, moj tata, u panici, je istrčao napolje, i to samo u čarapama, nekako se dovukao do telefonske govornice i pozvao taksi.
U nedelju ujutru, probudila me je dečija vriska, negde oko pet i trideset. Deca su se sjurila sa sprata i uskočila pravo u naš krevet. Srećan rođendan, mama! Poljubci i strasni zagrljaji. Jedva su dočekali moj rođendan.
O, ne, ne mogu da ustanem tako rano, samo još malo sna! Kasno sam sinoć legla. Valjda će se muž pozabaviti decom. Kroz glavu mi prolaze momenti sa sinoćne rođendanske večere. Bilo je dobro, zadovoljna sam. Ja i mojih sedam drugarica. Nekako smo se ugurale u majušnu sobicu restorana. Pregovori sa gazdom restorana oko rezervacije večere, on je insistirao da nas ipak bude samo šest, nisu mi ulivali poverenje. Pravi prahipsterski restoran sa gazdom koji prilično opušteno vodi svoj biznis, opet to mesto je godinama unazad uvek na listi najboljih restorana u Baltimoru. Ali, sobica je bila sjajna, puno neobičnih detalja, recimo, velika tapiserija na zidu sa Džonom Kenedijem i par bitnih američkih presednika, neki uređaji, valjda stari gramofoni, nabacane knjige, gramofonske ploče, i muzika iz 60-tih, baš sam se osećala kao u filmu Žurka (The Party), sećate se tog ludila od filma koji je harao zimskim bioskopom.
Devojke su bile vesele, iako je bio haos oko parkiranja, ja sam mudro izabrala restoran veoma blizu moje kuće, kao ne mogu da nosim moju tortu daleko. Uspela sam da je uguram u restoran, obično ne gledaju pozitivno na tu ideju, ali objašnjavam im da je u mom slučaju to postalo tradicija, nigde me nisu odbijali. Istina, osećam se glupo da mi večeru plaćaju drugarice, to je ovde takav običaj, pa volim da ih ipak nečim obradujem. Izabrala sam prilično ekscentričnu tortu, punu čokolade, Čokoladna smrt, tako je zovu. Da budem precizna, utrošila sam u nju skoro kilo čokolade, pa sad vi vidite.
Klopa u restoranu je bila dobra, dominirali su riba i morski plodovi, atmosfera sjajna, čuli smo lepe vesti, smejale smo se prepričavajući sto puta jedne te iste priče, i bile smo prilično glasne, ali imale smo svoj kutak. Na kraju je došao konobar i pitao, Ko je iz Srbije neka digne ruku. Nas četiri. Naša bartenderka je iz Srbije, zove se Zorana. Mislim da sam je srela jednom, živi samo jedan blok niz moju ulicu, verovatno vozi onaj Fiat koji ima na zadnjem delu nalepnicu SRB.
I dalje sam u toplom krevetu, koliko ima sati, šest i petnaest. Au, skroz sam zaboravila na tenisko finale u Australiji. Sigurno još uvek igraju, Novak i Mari… da pogledam na telefonu koliki je rezultat. Ne mogu, sigurno će me razbuditi, hoću još da spavam. Neviđena sam zentara kad Nole igra, mnogo ga volim ali se i mnogo nerviram, mogla bih da gledam reprizu. Deca i muž su sišli dole, u sobi je mir, ponovo se bacam u san.
U osam se budim, miris prženih jaja i slaninice me izvlači iz kreveta. To je nešto što najviše volim za doručak, pogotovo kad ga drugi spreme. Nole je pobedio, osmeh na licu. Malo pre devet izlazimo iz kuće i kolima idemo do sportskog centra. Deca odlaze u kids zone, muž sa komšijom odlazi da igra skvoš, to im je nedeljna rutina, ja ću da malo čitam dok mi ne počne čas joge. Srećem Eleni, Grkinju, nastavljamo razgovor koji smo započele juče, na dečijoj žurci gde smo se i upoznale. Uz espreso prebiramo po balkanskoj politici i ekonomiji, promene u Grčkoj, da li će biti bolje, i tako to… obe smo skeptične jer nas je život ovde naučio kako stvari funkcionišu u ekonomiji, nema besplatnog ručka i najlakše se dele pare iz državne kase, što više država ima moć to je veća korupcija, porezi moraju se se plaćaju, ali i da budu manji, itd. Njen muž je Nemac, o ironije, kaže da njen svekar neće da plaća grčki dug.
Odlazim na čas joge sa ogromnom flekom espresa na mojoj snežno beloj majci. Uvek se uzbudim kad pričam o politici i ekonomiji. Javljam se Anstaziji, slatkoj Ruskinji, čiji lik potpuno odgovara njenom imenu, i ona me nešto bledo gleda. Posle mi prilazi da mi kaže da me nije prepoznala jer sam baš puno smršala, nije istina, to je sigurno zbog nove frizure i šiški. Mesecima se već ne merim pošto nemam vagu u kući, moja ćerka je uspela da joj zada konačni udarac tako što je već ko zna koji put skočila na nju. Kažem joj da mi je rođendan, i ona me pita za godine, i ja joj kažem i ona me izbuljeno gleda. Ok, lepo je to što misli da izgledam mnogo mlađe, ali uzemiravaju me takve reakcije.
Peške se vraćam kući, muž i deca su već tamo. Kucam, čujem sina kako viče, Katarina, ime devojke koja treba da dođe da ih čuva uskoro, onda njegovo razočarenje kad me je ugledao. U kući divan prolećni miris zumbula, eno ih na stolu u vazi, divni su. Muž se baš potrudio, dostojna zamena za ogromne bukete mimioza koje mi je poklanjao dok smo živeli u Srbiji.
Uskoro dolazi Katarina, naša devojka koja je ovde na doktorskim, živi tek par kuća udaljena od nas. Ovo je prvi put da čuva našu decu i ona su veoma uzbuđena jer dolazi neko nov i još uz to priča srpski. Izlazimo iz kuće, muž i ja, i još se nismo odlučili u koji restoran da idemo, u turski, koji se nedavno otvorio, ili u iranski, u kojem sam već bila i znam da je dobar, odlučujemo sa za ovaj poslednji.
U iranskom restoranu odmah naručujem njihov sjajni baba ganuš, ovde sam pokušala da ga rekonstruišem, i pileće ražnjiće sa šafranom. Oni služe divan pirinač, ja sam odabrala onaj sa mirođijom i bobom, muž sa suvim višnjama. Prilazi nam konobar i pita nas kojim to jezikom pričamo i tako počinje razgovor. Njegov stric je vlasnik restorana, on mu pomaže. Mlad i kulturan dečko. Upoznaje nas sa njegovom sestrom, jednom prelepom markantnom mladom ženom. Ona nam nudi kolače od badema koje je pravila, nisu loši, vuku na turske. Pričaju nam svoju emigrantsku priču, išli u Iran, pa se vratili u Ameriku i tu ostali. Pokušavam da se setim popularne iranske knjige po kojoj je snimljen film na francuskom, ali ne mogu da se setim naziva, Persepolis, tek sam se kasnije setila, moj muž dobacuje Argo, kakav Argo, ne verujem da su Iranci oduševljeni kad im spomeneš taj film.
Hvalim restoran kako je elegantan i kako je hrana uvek super, tu sam zapravo pre godinu dana sa prijateljicam slavila rođendan. O, pa tebi je rođendan, kuća časti dezert. Međutim muž me naprasno podseća da moramo da se vratimo kući zbog dece, ništa od slatkosti, inako nas čeka čokoladna torta kod kuće. Pozdravljamo se i odlazimo.
Čim sam ušla u kuću proveravam testo za picu koje se diže pa skoro ceo dan. U šest nam dolaze komšije na Superboul žurku i pravimo picu. Provalili smo da je pravljenje pice najbolji načina da nahranimo i zabavimo naše goste. Uvek su oduševe kvalitetom, kao iz dobrog restorana, plus okupe se u kuhinji i gledaju kako pečem picu, za njih je to strava događaj. Recept je ovde.
Sin je “izgoreo” u iščekivanju Superboula, zeva i razdražen je. Njegova je bila ideja da pravimo okupljanje. Odlučio je da će ipak da navija za Sihoks iz Sijetla. Dolaze gosti sa decom i donose još hrane, gvakamole sa kuminom, ček, i dip sa dimljenim lososom, nešto što je tipično za Sijetl, gde je moja komšinica neko vreme živela. Ok, onda pica predstavlja Petriots. Sa Amerikancima uvek neke teme.
Iskreno, finale me ne zanima preterano pošto u njemu ne učestvuju Rejvensi iz Baltimora. Mada volim američki fudbal, uopšte nije loš kad se ukapiraju pravila igre, zanimljiviji mi je od našeg fudbala, o bejzbolu da ne govorim. Zapanjena sam činjenicom da Tom Brejdi ima 37 godina, kvoterbek Petriotsa, zaista super izgleda.
Gledamo muzičku pauzu tokom poluvremena i moram da priznam da je šou očajan, visoke tonove Kejti Peri slabo tolerišem, a tek minorni nastup Lenia Kravica, koji čak nije pevao svoje pesme. Kažu da sada dizajnira tapete u Francuskoj.
Fajront je bio i pre kraja utakmice, svi smo bili jako umorni. Kijamet je počeo, već se formirao mali sloj snega. Otvaram kompjuter prvi put tokom celog dana, odgovaram na čestitke. U krevetu pokušavam da čitam knjigu dok ne padnem u san, i nerviram se zato zašto mi treba toliko vremena da je završim, a moj muž ju je tako brzo pročitao, to se nikada ne dešava. Prođe još jedan rođendan. Sad sam u fazonu da sam srećna što dadajem godine, još uvek sam u dobroj životnoj formi, to mi je važno, i zbog porodice a i zbog sebe, to je valjda neki uspeh. Da, i dalje uživam u hrani i mogu sve da jedem. Life is good.
Torta Čokoladna smrt
(Death by Chocolate Cake)
Recept je preuzet iz jednog američkog kuvara, uglavnom sam ga detaljno sledila. To je jedna solidna čokoladna torta, ipak sledeći put bih gledala da kore budu sočnije, stavila bih više sirupa i džema od malina, samo joj to fali da bi bilo Wow! efekta.
Inače kora su onako tipično američke, dosta se mrve, i teške su za sečenje, možete bez problema da koristite one đenovske, evropske i finije. I da, ja sam koristila gorku čokoladu, sa 60% kakaa, a u receptu se pominje poluslatka. Torta uopšte nije bila previše slatka, ukus čokolade je dominirao, a to mi je i bio cilj.
Inače, dosta podseća na ovu čokoladnu tortu sa mog bloga.
Sastojci za koru:
200g čokolade (gorke ili poluslatke)
115g putera
160ml vode
200g šećera
2 kašičice ekstrakta vanile
2 jajeta, na sobnoj temperaturi, belanca i žumanca odvojena
4 kašike kisele pavlake
390g brašna
2 kašičice praška za pecivo
1 kašičica sode bikarbone
Sastojci za sirup (ovaj deo ne postoji u receptu, ali ja mislim da mora da ga bude):
1/3 šolje vode
1/3 šolje šećera
1/3 šolje svetlog ruma
1/3 šolje šećera
1/3 šolje svetlog ruma
Sastojci za prvi fil:
300g džema od malina
3 kašike svetlog ruma ili sličnog alkohola
Sastojci za drugi fil:
400g čokolade (gorke ili poluslatke)
4 kašike svetlog ruma
230g putera
Sastojci za čokolodanu glazuru:
200g čokolade (gorke ili poluslatke)
240ml slatke pavlake
1/4 kašičice soli
3 kašike šećera
Sastojci za dekoraciju:
150g strugane čokolade sa pilerom (gorke ili poluslatke)
Sveže maline
Šećer u prahu
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite okrugao pleh prečnika 23cm. Obložite ga iznutra hartijom za pečenje.
Otopite čokoladu na pari i dodajte joj puter i vodu. Kuvajte sve uz mešanje dok ne dobijete glatku ujednačenu smesu. Sklonite je sa vatre i u nju dodajte šećer i vanilu i ostavite da se ohladi. Kasnije joj dodajte umućena žumanca i pavlaku.
U drugoj posudi pomešajte brašno, koje ste prosejali, prašak za pecivo, sodu bikarbonu. To dodajte smesi sa čokoladom i dobro promešajte.
U posebnoj posudi umutite belanca u čvrst sneg i onda ih dodajte u predhodno umućenu smesu, ali koristite spatulu ili varjaču. Smesu sipajte u pleh za pečenje i pecite u zagrejanoj rerni.
Ovakve vrste kora obično se raspuknu na površini ali nemojte da se uznemiravate zbog toga. Oko 60 minuta pecite koru, proverite čačkalicom da li je dobro pečena. Kad je gotova izvadite je iz kalupa i ostavite da se skroz ohladi.
U međuvremenu napravite čokoladni fil tako što ćete otopiti na pari čokoladu i puter i tome dodati svetli rum. Fil ćete najbrže i najbolje ohladiti tako što ćete ga staviti u posudu napunjenu ledom.
Isecite koru na tri dela. Svaku natopite sirupom, zatim stavite džem od malina koji ste zagrejali sa svetlim rumom, i na kraju čokoladni fil. Ovo je jako važno – da vam bude lep i pravilan oblike torte uvek je slažite u okruglom kalupu kome ste uklonili dno. Tortu zajedno sa kalupom pokrijte folijom i ostavite u frižideru da prenoći.
Sutradan napravite ganaš sa čokoladom i slatkom pavlakom. Kad se ganaš malo zgusne napravite glazuru na torti. Vratite tortu u frižider.
Kada se glazura stegne rasporedite komade strugane čokolade i svežih malina. Pospite tortu šećerom u prahu.
Tortu služite tako što ćete je držati van frižidera bar 30 minuta. Čokolada mora malo da omekša.
Uživajte!
