Moj skorašnji put u Italiju je samo potvrdio moju ambivaletnost prema globalizmu. Sa jedne strane srećna sam što mi je sve dostupno, počevši od namernica pa sve do recepata, u mojoj kući italijanska hrana je vrlo često na trpezi, a sa druge strane imam osećaj da nisam ni morala da izlazim iz Baltimora da bi uživala u dobroj italijanskoj hrani. Ima ovde dosta italijanskih restorana sa mediokritetskom hranom, a opet ima i neki biser kao što je radnja DiPasquale’s, stara 100 godina, koja izgleda veoma autentično, i u kojoj se pravi odlična pica i hleb, panini, punjene artičoke, i svašta još. Hoću da kažem, danas nema puno novih stvari koje čekaju da budu otkrivene.

Otišla sam na put potpuno nepripremljena, sve sam prepustila mužu, koji se i ovoga puta pokazao kao organizacijski čarobnjak, želela sam da doživim poneko iznenađenje, a i iskreno, do poslednjeg dana nisam bila sigurna da li ćemo putovanje otkazati, sama pomosao na putovanje bez dece mi je bila neverovatno stresna. Btw, deca su preživela.

Posle, kada sam se vratila sa putovanja, bacila sam se na proučavanje regionalnih kuhinja Italije, utvrđivala sam gradivo, ali sam otkrivala i neke nove detalje. I u kuhinji je započela moja ponovna romansa sa italijanskom hranom, čorba sa prve slike je rezultat te moje nove strasti. Ustvari, kad bolje razmislim, kad sam bila u Italija ta čorba mi se sve vreme jela, ali nigde je nisam našla, samo neke veoma guste su služili na moje veliko razočarenje.

U Firenci smo najduže boravili na dosta kratkom putovanju. Odlazili smo u razne kafee i restorane, više su to bila usputna mesta dok smo obilazili brojne znamenitosti, ali odlazak u zatvorenu pijacu, Mercato Centrale, je bio potpuno planski, i posetili smo je dva puta, veoma nam se dopala.

Na donjem nivou zgrade se nalaze štandovi sa hranom, gore su restorani sa raznovrsnom ponudom. Na gornjem nivou zdanje izgleda veoma impresivno što možete da vidite na slikama. Pokušaću da vam približim firentisku kuhinju kroz šetnju kroz ovo čarobno mesto.

Vino i maslinovo ulje, to su i dalje najprepoznatljivije stvari u ovdašnjoj kuhinji. Smatra se da je maslinovo ulje iz Toskane najkvalitetnije, o vinu Kjanti i dezertima će biti više reči u novom postu.

Znala sam da se u Toskani jede neslan hleb, ali nisam znala kako je čudan ukus takvog hleba. Kažu da on duže traje, ali džabe, teško se navići na takav hleb, da vidite moju radost kad sam u Rimu konačno probala normalan hleb.

Pekorino, tvrdi sir od ovčijeg mleka, sličan parmezanu, se upravo ovde pravi.

Ima divne paste da se kupi, raznih boja i oblika, kao i sušenih pečuraka, vrganja, veoma popularnih u ovom delu Italije.

Mašina koja pravi raviole, ne znam šta se radi sa preostalim testom.

Ne možete da zamislite moju radost među salamama i pršutama, u Americi ta hrana je uništena raznim regulativama. Uživala sam jedući ih u sendvičima i antipasto mezetlucima. Posebno sam bila oduševljena braseolom, to je ono što mi zovemo suvo meso, od govedine.

Zečetina je veoma popularna u toskanskoj kuhinji. Imala sam ideju da je pravim, proučavala sam razne recepte, a onda sam ukapirala da ne mogu da imam u rukama odranog zeca, ma koliko pokušavala da budem fearless u kuhinji.

Na slici možete da vidite najčuvenije meso iz Firence, firentinski stejk, Bistecca alla Fiorentina, skroz desno. Dobija se od krupnog govečeta Chianina, obično je prevelik za jednu osobu, pa se deli.

Najbizarnije jelo koje smo jeli bilo je škembe, goveđi želudac, u paradajz sosu. Probali smo komad, i momentalno odustali od ovog jela.

Možda najbolje jelo u Firenci, kaneloni punjeni rikotom i spanaćem. Spanać je još jedna tipična namernica u firentiskoj kuhinji. Sličnu kombinaciju rikote i spanaća možete da nađete i ovom receptu na mom blogu, ali u pitanju su njoki.

Pappa al pomodoro, imam ovu čorbu čak u dve verzije na blogu,  i moram da kažem da se obe bolje od one što sam jela u Firenci. Toliko ima hleba i tako je gusta da smo uz nju dobili viljuške umesto kašika. Postoji još jedna popularna gusta čorba sa hlebom, Ribollita, nju sam jela u Sijeni, i upravo se spremam da je napravim.

Još par fotografija izvan pijace.

Ovako izgleda doručak. Pecivo koje podseća na kroasan, zovu ga Cornetto i kafa, espreso ili kapućino. Moram da kažem da je kafa u Italija izuzetna, gde god da smo je pili bila je vrhunska.

Pored kafe, sladoled je takođe izuzetan. Ovde se prodaje đelato, Gelato, sladoled sa manje mlečne masti i gušći od običnog. Ovaj na slici je pojedan uz zalazak sunca na reci Arno.

Kao što sam već pomenula ovdašnje stanovništvo voli iznutrice, tako je i pašteta jedno od čestih antipasto jela.

Ovu picu smo naručili u nekom popularnom mestu, odneli smo je na trg i tamo jeli. I bilo nam baš lepo kao i golubovima oko nas. Neskromno moram da kažem da moja pica uopšte ne zaostaje za italijanskim.

Popularna pasta u Firenci, Pici. Podseća dosta na špagete samo što je deblja, bukvalno se rukama oblikuje.

Predjelo sa plavim patlidžanom, mocarelom, paradajzom i bosiljkom. Već sam ga ranije pravila, recept možete da pronađete ovde.

Ovo je bio samo deo gastronomskog putopisa iz Toskane, nastavak sledi…

Ako postoji idealno jelo za ovo doba godine onda je to ova čorba. Ranije smo je kupovali spremljenu, a onda sam jednog dana rešila da je sama napravim. Ima raznih recepata za ovu čorbu, neko koristi sok od paradajza, neko celi oguljeni paradajz, verovatno može i onaj domaći sok, ali meni je najlakše da koristim onaj celi, u soku, iz konzerve. Kožica na paradajzu nije ok, semenke su prihvatljive. Umesto slatke pavlake možete da koristite mešavinu sa mlekom. U onu kupovnu čorbu stvaljali su i brašno da bude gušća, ali za tim stvarno nema potrebe.

Priprema: