Nije da nije sve bilo savršeno na mom nedavnom putu u Dominikansku Republiku; put je super prošao, plaža je bila idealna, toplota mora baš kako treba, nije bilo previše vruće zbog blagog vetrića koji je sve vreme pirkao i osvežavao, raskošna tropska vegetacija je ostavljala bez daha, hotelske sobe su bile udobne i lepe, hrana je bilo u izobilju … ali, posle nedelju dana, ja sam bila spremna da što pre odem kući, da pobegnem od ovog simuliranog raja.
Ne bih mogla ni na šta da se posebno požalim, to je neki luksuz koji puno ljudi priželjkuje, ali za mene to ne predstavlja razlog da se putuje. Taj rizort je mogao da bude u bilo kojoj tropskoj zemlji, igrom slučaja napravljen je u Dominikanskoj Republici, i sve bi i dalje bilo isto, jer je to veštački stvoren raj za ljude iz severnih krajeva željnih sunca i luksuza. A na prvo oko izgleda kao da je sve to sama prioroda napravila, samo što iza svakog grma su radnici koji održavaju tu “prirodnu” prirodu.
Kada sam došla kući, nisam imala uopšte osećaj kao da sam bila u nekoj drugoj zemlji, jedva da sam šta videla od Dominikanske Republike. To je prokletsvo boravka u rizortu. Iako smo pre dolaska imali ideju da iznajmimo kola i da obiđemo ostrvo, odustali smo od toga. I dobro je što smo to uradili, jer kada smo sleteli u Punta Kanu, i pošto smo se vozili oko 45 minuta do rizorta šatlom, ono što smo videli usput nije odavalo utisak sigurne zemlje. Dominikanska Republika je dosta siromašnija zemlja od onoga kako sam je ja zamišljala. Velika je šteta što nismo mogli da doživimo tu zemlju, osim što smo na putu videli nepregledan polja trske, u pozadini planine, po koje neobično goveče, i dosta udžerica jarkih boja. Na ulazu u rizort su bile čak dve kapije, i to sa nauružanim čuvarima.
Rizort nije mali, ali izaziva osećaj skučenosti. Pola plaže pripada odmaralištu, pola je gradska plaža na koju dolaze lokalci. Naravno da sam imala potrebu da pređem tu granicu, i da vidim šta se tamo događa. Kad sam prešla granicu, morala sam da dajem svoje podatke čuvaru koji je tu stražario. Nije bilo puno toga da se vidi – red tezgi sa džidža-bidžama i red restorana. Posle smo se vozili kajakom, i išli još dalje, ali nismo videli ništa posebno zanimljivo. Mogli smo da odemo do glavnog grada, Santo Dominga, ali bio je udaljen dva i po sati vožnje, i nije nam se učinio posebno zanimljivim, pa smo odustali. Već smo ranije boravili u San Huanu, glavnom gradu Portorika, i tu videli dosta kolonijalne arhitekture. Kad bolje razmislim, očekivala sam da Dominikanska Republika bude slična Portoriku, ali doživela sam sasvim drugačije iskustvo. Kad sam boravila u Portoriku, iako smo drugi put boravila isto u rizortu, non-stop smo posećivali razna mesta po ostrvu, i nisam se osećala nebezbedno.
Kad smo došli u odmaralište, dočekalo nas je ljubazno osoblje, uglavnom lokalci. Saznavši da smo Srbi jedan dečko je počeo da govori na srpskom, kako si, dobro sam, nisam dobro. Bili smo zatečeni. Objasnio je da ga je to nauči neki Srbin koji živi ovde. Inače, ovde postoji zajednica Srba kojima je ova zemlja dom, čak su ovde sazidali i srpsku crkvu. Mislim da su došli 90-ih, kada je ovo bila jedna od retkih zemalja koja nam nije tražila vize. Međutim, osoblje je uskoro počelo previše da nas opseda pitanjima da li je sve ok, da li nam treba nešto i slično, tako da smo bukvalno bežali od njih, i nismo se javljali na njihove pozive. Znam da im je to posao, da opslužuju goste, ali ja tako ne zamišljam svoj odmor. Plus, jedva smo razumeli njihov engleski jezik.
Prvog dana smo ušli u ritam iz koga nismo izlazili, jedan dan smo bili na ležaljkama na plaži, sledeći na bazenu. Brzo sam se toga zasitila, pa sam iz dosade išla na sve moguće aktivnosti. Mada mi je i dalje čudan taj koncept, da ti neko osmišljava zabavu, ali šta drugo da da s eradi u ovom odmaralištu. Ujutru sam išla na jogu u zen parku, a zatim u podne na zumbu na plaži. Skakala sam u vodi sa brojnim uzbuđenim ženama dok sam pažljivo pratila instrukcije Stivena iz Bostona. Osim toga išli smo u akva park, igrali piklbol, i vozili kajak. Ovde su inače dani kratki, već u šest uveče izbacuju ljude iz vode, jer pada mrak.
Ovo je prvi put da smo bili u all-inclusive hotelu. Ubrzo smo shvatili da to nije bila najbolja ideja. Prošli put nam se izjalovio, pa smo hteli neki manje ambiciozni odmor. Umalo da i ovo putovanje propustimo jer je sinu napukao ručni zglob dan pre puta. Od sada vraćam staro pravilo – na dan pre puta se ne izlazi iz kuće. Deca su se radovala mirnom odmoru, jer uvek kukaju kako ih stalno negde vucaramo.
Na prvi pogled sav taj luksuz izgleda primamljivo, ali ostavlja čudan osećaj. Sve vreme si pod pritiskom da se kontrolišeš, ali šta drugo da radiš kada je obilje hrane svuda oko tebe. Pored bifea u kome je bilo ogromnog izbora hrane, bili su tu razni restorani, peruanski, pa francuski, italijanski, karipski, dalekoistočni, i tim redom. Zatim kafei, barovi, čak je na plaži osoblje prinosilo hladnu vodu.
Možda ovaj koncept nije loš za porodice sa malom decom, i za porodične grupe koje uključuju više generacija, to smo često viđali. Naša deca su sad velika, pa im ne treba posebna pažnja. Rizort je odvojen na deo za goste sa decom, i onaj bez dece. Moram da priznam da meni deca uopšte ne smetaju, zapravo gde god da su uvek unose živost i radost, i volim da ih posmatram, tako da ne razumem ljude koji vole da se izoluju od njih. Imali smo problem zbog toga jer nismo mogli sa našom decom, koji su tinejdžeri, da uđemo u pojedine restorane, recimo u onaj koji je služio lokalnu kuhinju. Na kraju smo tamo otišli muž i ja bez dece, i to je verovatno bila najbolja večera koju smo tamo imali. Ali to je bio miks raznih latino i južnoameričkih kuhinja, nije baš bila njihova domaća kuhinja. Kao što možete da vidite na slici to su razna jela čije recepte možete da nađete na mom blogu: arepas, pire od pasulja, gvakamole, i razno mesište.
Kao i svaki današnji korporativni biznis, i ovo odmarlište je nudilo puno upselling usluga. Ako doplatiš imaćeš poseban baldahin na plaži, ili poseban sto za večeru blizu obale, masažu na plaži, itd. Inače, ovi rizorti su i popularna mesta za venčanje, videli smo jedno. Bilo je više cveća i razne dekoracije nego gostiju. Razmišljala sam kako bi toliko radije otišla na nekadašnje seosko venčanje nego na ovu “instagram” svadbu.
Zbog geografije destinacije izabrala da čitam Borhesove priče, ali to nije bila literatura za ovakav odmor. Plus, bila sam okružena raznoraznim ljudima koji su mi oduzimali koncentraciju. Na kraju, ja obožavam da posmatram i analiziram ljude kad god negde putujem. Ono što me je iznenadilo je to što su odmaralištem dominirali Evropljani: Nemci, Rusi, Francuzi, Italijani, Španci, Česi, itd. Puno je bilo gostiju iz Južne Amerike, svi pričaju španski pa je bilo teško utvrditi iz koje zemlje dolaze. Definitivni su izgledali najelegantnije. Amerikanaca je bilo iznenađujuće malo. Moram da priznam da sam pomalo ponosna na sebe sa kakvom lakoćom mogu da po fizionomiji i ponašanju ljudi utvrdim odakle su.
Razmišljala sam o tome kako današnje obilje nije baš pozitivno delovalo na ljudsku vrstu. Izgleda da ljudima fali dosta samokontrole, i ne trude se previše da lepo izgledaju. Zbog tog saznanja sam se sve vreme stoički trudila da se kontrolišem oko unosa hrane, ali avaj, vratila sam se kući sa viškom kilograma, što mi se nikada nije desilo, čak ni kad boravim u Srbiji. Od koktela sam popila samo jedan i po aperol spritz, a inače ga obožavam. Zato kada sam došla kući, to sam prvo spremila (dole je recept).
Najlepši momenti u rezortu su bili neplanirani, i u zabranjem delu za goste. Jednom sam tako plivala u moru kad je naprasno počela da pada kiša, i to baš jaka. Iako su me snažne kapljice udarale po licu, meni je bilo zabavno, i nije mi se izlazilo iz tople vode. I onda se desilo još jedno iznenađenje – pojavila se ogromna veličanstvena duga u punom polukrugu. Takođe, volela sam da boravim na pomalo divljoj obali, gde je gostima bio zabranjen pristup. Sedeći na odvaljenom stablu posmatrala sam krabe i čaplje, tražila školjke, a tu sam imala i najlepši pogled na zalazak sunca.
Zatim bi mi se misli prebacile na neka moja ranija putovanja, upoređivala sam ih i rangirala. Ovaj boravak me je dosta podsetio na Maldive, ali tamo smo imali dva ostrvceta da istražujemo, čak smo i biciklima mogli da se vozimo okolo. Bilo je i više plaža. Definitivno je bilo luksuznije odmaralište. Tu je i boravak na Arubi, koji takođe podseća, ali tamo sam mogla da se šetam izvan granica odmarališta, i da posećujem lokalne restorane i da uživam u zanimljivoj arhitekturi. Kao što sam pomenula, Portoriko je bio sasvim druga priča. Onda sam se setila mog omiljenog putovanja na Azorska ostrva, od pre dve godine, i kako mi je tamo bilo baš sve lepo i zanimljivo. Uveče nisam mogla da spavama od toliko različitih utisaka kojima sam bila preplavljena. Tamo sam čak mogla da odem na gradsku plažu velikog grada i da budem okružena prijatnim i normalnim ljudima, kao neko putovanje natrag u dvadeseti vek.
Da ne pominjem brojna putovanja u Grčku, moju omiljenu letnju destinaciju. Pomislih, šta ovi ljudi iz Evrope rade ovde kad žive tako blizu Grčke? Šta ih motiviše da pređu ceo okean da bi došli ovde? Možda zato što im Karibi zvuče tako primamljivo i egzotično. A možda im samo fali leto u aprilu.
Aperol spritz koktel
Ovaj fantastični koktel, penušav, osvežavajuć, pomalo gorak i ne previše sladak, je sa razlogom jedan od popularnijih koktela poslednjih decenija. Glavni sastojak je aperol, gorki aperitiv, koje ima naradžastu boju i napravljen je od raznih travki, među kojima je i omiljena mi rabarbara. Ovaj koktel je originalna nastao na severu Italiji, odakle se njegova popularnost proširila širom sveta. Aperol nije previše gorak kao Campari, a i ima malu količinu alkohola, 11%. Veoma je često piće na raznim letnjim okupljanjima.
sastojci za jednu čašu:
60 ml Aperol
90 ml Prosecco (penušavo vino)
30 ml kisele vode
za služenej: 2 tanke kriške pomorandže
Priprema:
U čašu najpre stavite led, pa sipajte aperol, penušavo vino i kiselu vodu. Sve promešajte i stavite u čašu 2 tanke kriške pomorandže. Služite koktel.
