Crvene ribizle izgledaju veoma lepo, ali kad se probaju sveže, to nije ukus koji može da vas preterano fascinira, međutim kad se stave u kolač, one dožive neverovatnu transformaciju. Iako su sitne, njihov ukus postaje tako moćan, kiseo i aromatičan, da vam je dovoljna manja količina ovog voća.

Pored toga ovaj kolač sa ribizlama veoma lepo miriše, posebno dok se peče u rerni. Zbog njega će ukućani kao hipnotisani da se upute ka kuhinji, a kolač će nestati i pre nego što se pošteno ohladi. Toliko je lep.

Moja borba – Karl Uve Knausgor

Sinoć sa završila poslednju knjigu romana Moja borba i bila sam baš uzbuđena i pod utiskom. Ima skoro tačno godinu dana kako čitam ovo delo, tako da kad god se setim korone, setiću se i Karl Ovea. U pitanju je autobiografija ovog norveškog pisca ispričana u šest knjiga, ima oko 3600 strana, bar tako kažu, ja sam zapravo sve knjige odslušala. Obožavam glas Edoarda Ballerinia, glumca koji je čitao verziju koju sam odslušala, on mi je dodatno ulepšao ovo veličanstveno štivo.

Da, razvila sam izvesnu zavisnot prema njegovom pisanju, ništa me nije zamaralo i ništa nije bilo suvišno u ovom pozamašnom delu, svi ti banalni detalji iz svakodnevnog života, piščeva razmišljanja o raznim temama, razgovori sa prijateljima, posebno sa Gajerom, eseji o drugim delima, pa i onaj o Hitlerovoj knjizi koja nosi isti naslov, sve je nekako lepo povezano i potpuno ima smisla. Karl Ove ima neverovatan dar za pripovedanje, uz to i fantastičnu memoriju. Naravno pitanje je koliko su svi detalji iz njegovog života istiniti, koliko uopšte ljudi mogu biti objektivni prema svojoj prošlosti, ali ja sam odlučila da mu verujem.

Ova knjiga je sve suprotno od onoga što prezirem u današnjoj popularnoj literaturi, sirova je i istinita, nema nikakvog moralisanja, pretencioznosti, patetike, ulepšavanja, kalkulisanja, potrebe da se dopadne. Karl Ove kad piše o svom životu opisuje puno detalja o kojima se inače ne govori, zato što su to neprijatne stvari, ali to čini priču stvarnom i privlačnom, u mnogim stvarima sam se i sama pronašla.

Karl Ove nije imao lak život, što zbog svoje samodestruktivne priorode, što zbog svoje čudne porodice, sadističkog oca i odsutne majke. Pun je kompleksa, narcisoidan, preosetljiv i komplikovan. Urođena nesigurnost mu nikada ne dozvoljava da se opusti, stalno je pod stresom, previše razmišlja i brine, uvek mu se javlja osećaj krivice, ali eto izgleda da nije bilo tolike patnje, ne bi bilo ni ovog dela. Međutim, i pored svih neprijatnosti i neugodnosti koje su mu se događale, posle velike borbe, nekako je uspeo da izađe kao pobednik, ne zbog slave i priznanja koju je vremenom stekao pišući ovo delo, već je uspeo da ostane autentičan i veran samom sebi.

Iako je glavna tema smrt njegovog oca i komplikovan odnos koji je imao sa njim, čime se bavi u prvoj knjizi, dosta piše o svom drugom braku i deci, posebno u drugoj i šestoj knjizi, meni su to bile najinteresantnije knjige. U poslednjoj knjizi piše i o svojoj novonastaloj slavi, o problemima koje je imao sa familijom posle objavljivanja knjige, naime njegov stric ga je tužio zbog širenja neistine o svojoj porodici. Inače šesta, poslednja knjiga, je i najobimnija, zapanjila sam se kad sam videla da je duža od romana Don Kihot, kojeg sam prethodno pročitala, a to nije mala knjiga.

U trećoj knjizi opisuje svoje detinjstvo i tinejdžersko doba, i to je možda najmanje interesantna knjiga od svih. U četvrtoj knjizi piše o svom jednogodišnjem boravku u jednom malom mestu na severu Norveške, gde je radio kao nastavnik. Peta knjiga se bavi njegovim nauspešnim počecima u pisanju dok je živeo u Bergenu. Kasnije se seli u Švedsku, gde ostaje da živi sa porodicom. Moram da priznam da mi je bilo vrlo interesantno to njegovo poređenje norveške i švedske kulture, za nas je to sve isto – Skandinavija.

Obećala sam sebi da neću ništa više o piscu da istražujem, jer već čitam njegovu autobiografiju, osim da vidim kako izgleda, kao i njegove žene, ali jedno veče nisam uspela da se kontrolišem pa sam otišla na Google map da vidim kako izgleda mesto u kojem je odrastao, negde na jugu Norveške, mnogo su mi se svideli njegovi opisi prirode, i taman sam virtuelno ušla u taj gradić, kad ono uz obalu mora, pored nekog Doma kulture, stoji veliki bilbord i na njemu Karl Ove, i tačno gleda u mene:)

Kolač sa crvenim ribizlama

Sastojci:

250g brašna

2 kašičice praška za pecivo

1/4 kašičice soli

115g putera, na sobnoj temperaturi

175g šećera

2 jajeta, na sobnoj temperaturi

1 kašičica ekstrakta vanile

200ml jogurta

Za posip:

40g brašna

3 kašike šećera

1/2 kašičice cimeta u prahu

40g putera, na sobnoj temperaturi

180-200g svežih ribizli

Priprema:

Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite kružni pleh, prečnika oko 20cm, tako što ćete ga dobro namazati puterom, ili obložiti papirom za pečenje.

Najpre pripremite posip tako što ćete rukama pomešati brašno, šećer, cimet i puter.

U jednoj posudi pomešajte prosejano brašno, so i prašak za pecivo.

U većoj posudi mikserom ulupajte šećer i omekšao puter dok ne dobijete ujednačenu kremastu smesu. U to umešajte jaja, komad po komad, ekstrat od vanile i jugurt. I na kraju dodajte brašno. I zatim pažljivo umešajte ribizle, sačuvajte par da ih stavite na površinu kolača.

Smesu stavite u pripremljeni pleh, i na kraju ravnomerno rasporedite posip, i preko toga stavite par ribizli.

Pecite kolač na srednjoj rešetki 50-55 minuta, dok čačkalica ne izađe čista kad se zabode u testo.

Kad je kolač gotov ostavite ga par minuta u plehu, a zatim izvadite i stavite na tanjir za služenje. Služite kolač još dok je malko topao ili skroz ohlađen.