Paris-Brest će vas sa prvim zalogajem podsetiti na princes krofne, kako i ne bi kad se sastoji od istih sastojaka, od kore poznate kao pâte à choux i poslastičarskog krema. Međutim, ovo je još ukusnija varijanta jer se u kremu nalazi grilijaš, to je bilo zaista prijatno otkrovenje za mene. I gosti su se složili da je grilijaš krem bio hit na gozbi na kojoj smo služili Paris-Brest. Pravila sam ja grilijaš i ranije, ali ovaj sa tostiranim bademima i lešnicima je bio savršen.

Inače Paris-Brest, kolač kojeg sa ustručavanjem naručuju u Americi, pogađajte zašto, je nastao pre više od sto godina, ideja za njegovu kreaciju je bila da promoviše čuvenu biciklističku trku Paris-Brest-Paris. Zato i liči na biciklistički točak. Pored toga što je izuzetno ukusan, ovaj kolač je zgodan jer mogu da mu se dodaju razni sastojci, za početak krenite od ovog recepta. Mogu čak da se naprave mini komadi, možete da ih vidite ovde.

Meni je ovaj kolač stvoren za ovu sezonu, zato sam ga i izabrala za uskršnju gozbu. Obavezno probajte da ga napravite ovog proleća.

Malo sam istraživala o grilijašu i saznala sam da je nastao u Francuskoj gde ga zovu praline. U pitanju je smesa koja se dobija od samlevenih orašastih plodova koji su pokriveni karamelom, nešto kao orasnica. U Francuskoj se obično koristi badem, a nešto ređe lešnik, kod nas su orasi popularni, u Americi pekani, a koristi se još i pistaći. Ta smesa se kasnije umeša u krem, obično poslastičarski, i to je onda prava divota. Toliko mi se svideo grilijaš da planiram da uskoro pravim grilijaš tortu, ali ovog puta sa bademima i lešnicima umesto oraha, i ko zna šta još.

Kao što možete da primetite slike u članku su totalno u radnom fazonu, nije bilo ni mesta a ni vremena da se kolač posebno slika, on je na brzinu bio sklopljen malo pre nego što su gosti stigli. Doduše većinu sastojaka sam napravila dan pre, što i vama preporučujem. Verovatno će uskoro dobiti nove fotografije, jer baš sam se primila na ovaj kolač.

Moja školska drugarica iz gimnazije me je nedavno posetila, oko našeg Uskrsa, što je za mene bio poseban događaj, moram da priznam da prijatelji iz rane mladosti imaju posebno mesto u mom srcu,  i mi smo dane provele u prisećanju na doživljaje iz škole. Ono što sam primetile još letos, kada mi je bila prvi put u poseti, da nam je sećanje “zaribalo”, nekih događaja smo mogle da se setimo obe, ali neke sam samo ja pamtila, druge ona, i neretko smo imale potpuno drugačiji doživljaj ljudi i događaja.

Moja prijateljica i ja smo inače stalno u kontaktu, sa još dvoje prijatelja iz gimnazije, trenutno nas troje živimo u Americi, dok jedna prijateljica živi u Francuskoj. Mi se često grupno dopisujemo, i to traje više od deset godina, taman koliko ima kako ih nisam videla, osim pomenute prijateljice koju sam gotovo slučajno srela na Arubi pre dve godine, i sada živi u Americi.  Međutim, mi ne pričamo toliko o nekadašnjim danima više se bavimo sadašnjicom. Ali, kad smo bile u fizičkom kontaktu, gimnazijski dani su bili naša glavna tema. Pošto nismo mogle da se dogovorimo oko nekih činjenica, pomislila sam da mora da postoji relevantan izvor sa kojim možemo da utvrdimo šta se stvarno dogodilo, i onda sam se setila mog dnevnika. Ja sam inače dugo pasionirano vodila dnevnike, od šestog razreda pa sve do udaje. Neko bi primetio da je ovaj moj blog nastavak mojih dnevnika. Međutim, problem je taj što su i dnevnici vrlo subjektivni i selektivni izvori, uopšte nisu pouzdani. Setila sam se knjige koju obavezno morate da pročitate u nekom dobu svog života, “Aleksandrijski kvartet”, britanskog autora Lorensa Darela, koji je jedan deo svog života proveo u Beogradu radeći za Britanski savet. To je roman sastavljen od priča četiri prijatelja koji potpuno različito tumače i opisuju period njihovog boravka i druženja u Aleksandriji. Veoma duga, ali neobično interesantna knjiga.

Već sam videla nas za par godina, najverovatnije u Srbiji, kako zajedno prelistavamo naše dnevnike, upoređujemo događeje, prisećamo se zaboravljenih stvari, i smejemo se do suza. Naša gimnazija je bila mala, dosta smo se družili sa učenicima iz drugih odeljenja pa i i razreda, u školi i izvan nje.

Poslednjih dana puno razmišljam o tom periodu moga života, bilo je to baš teško vreme, sve se raspadalo oko nas. Nekako smo uspeli da nađemo smisao u svom tom rasulu, i da prođemo koliko-toliko neoštećeni. Moja prijateljica i ja najviše smo pričali o nastavnicima koji su bili drugačiji, recimo o našem profesoru latinskog jezika, mislim da je svako imao manje-više ekscentričnog nastavnika iz tog predmeta, kod koga su 3-4 đaka imali prelazne ocene, ostali jedinice, kasnije popravljane na nastavničkom veću. Pošto je  predmet mog trenutnog interesovanja istorija Rimskog carstva, svaki put kad pročitam Cezar, setim se svog nastavnika latinskog jezika na prvom času, kada paradno ulazi u učionicu i širi kartu Rimskog carstva na tabli, meni je u tom trenutku izgledao baš kao Cezar, čak je i frizuru terao kao on. Posle par godina sam ga srela u Atini, radio je kao turistički vodič, dok se nije ponovo vratio u školu, nisu mogli tek tako da ga se reše. Znam da je bila i neka afera pošto smo kod njega na času čitali starogrčke drame, “Žene u narodnoj skupštini” i “Žabe”, koje su bile pune lascivnih detalja.

Jedan od mojih omiljenih je bio profesor geografije, veliki gospodin ali i veliki strah i trepet za učenike, samo zato što je tražio da malo kritički razmišljaju a ne samo da bubaju. Terao nas je da analiziramo novinske članke iz ekonomije, što je bio neviđeni izazov za učenike, zbog toga se bežalo sa časova. Međutim ono što mi je ostalo u pameti je to da nam je redovno čitao članak “O poluintelektualcu”, Slobodana Jovanovića, i da je to na mene ostavilo veliki utisak. Mislim da u svakom odeljenju gimnazije treba da stoji taj tekst uramljen. Kasnije smo ga muž, tada dečko, i ja redovno viđali u “Srpskoj reči”, svaki put kada bi se završile demonstracije (1996/97).

Onda profesor fizike, kod njega smo svašta radili na časovima, više smo proveli vremena učeći o francuskoj književnosti ili džezu nego o fizici. Nekako u to vreme je bio veoma popularan Žak Prever, i sećam se da nam je pesma “Barbara” bila omiljena.

Profesorka muzičkog nam je davala petice za odlazak na bilo koji koncert klasične muzike, što je baš bilo lepo. Čak nam je davala njenu Jugokoncert propusnicu za veće koncerte, sećam se da sam tako jednom priliko otišla na koncert Stefana Milenkovića.

Iako smo bili žensko odeljenje, bilo smo vrlo problematični, i širili smo loš uticaj i na druga odeljenja. Jednom tako kad je preminuo Kurt Kobejn, posvetili smo mu vrata od učionice tako što smo ih ižvrljali raznoraznim porukama, i nije mi jasno kako je to prošlo bez ikakvog ukora ili opomene. U vreme najvećeg haosa, kada je bila hiperinflacija, sećam se da tada nije bilo belih kreda, već su se koristile preostale zalihe kreda u boji, tako da nam je tabla bila uvek šarena. Naravno da je jezičkom odeljenju matematika bila najveći bauk, tako smo ja i moja prijateljica dosta učenika iz odeljenja pripremali za pismene zadatake. I dalje mi izgleda komično kad se setim kako nemali broj mojih prijatelja iz odeljenja poređanih po podu moje sobe vežbaju matematiku tako što prolazimo kroz razne zadatke, a ja glumim nastavnicu.

Ne znam kako vama, ali meni je veoma važno da sačuvam sećanje na taj period, da to prenesem svojoj deci, zbog mnogobrojnih razloga.

Nešto razmišljam, da smo u tim gimnazijalskim danima imali kuglu u kojoj smo mogli da vidimo svoju budućnost, sigurno bi moja drugarica i ja videli sledeću scenu – provodimo veče u mojoj kuhinji, u dalekom Baltimoru, dok ja pravim koru za Paris-Brest, ona liže žicu za mućenje sa kojom je mešan krem od grilijaša:)

Paris – Brest

Sastojci za grilijaš:

50g tostiranih badema

50g tostiranih lešnika

100g šećera

Sastojci za testo (pâte à choux):

125ml vode

125ml mleka

2 kašike šećera

Prstohvat soli

115g putera

130g brašna

4 jaja

Sastojci za poslastičarski krem (crème pâtissière):

100g šećera

30g gustina

Prstohvat soli

4 žumanca

475ml mleka

35g putera

1 kašika ekstrakta vanile

Sastojci za šlag:

300ml slatke pavlake

4-5 kašika šećera u prahu

1 kašičica ekstrakta od vanile

Sastojci za dekoraciju: Jagode i šećer u prahu.

Priprema grilijaša:

Tostirajte sirove lešnike i bademe u rerni 10 minuta na temperaturi od 175C (350F). Onda lešnike protrljajte krpom da bi im uklonili ljusku. Rasporedite ih na papir za pečenje.

Zagrejte šećer u manjoj šerpici na srednje jakoj temperaturi. Kad se šećer pretvori u karamel pokrijte njime lešnike i badema na papiru. Kad se sve ohladi stavite u multipraktik i meljite dok ne dobijete pa skoro pastu.

Priprema krema:

Pripremite poslastičarski krem najbolje dan unapred. U šerpi srednje veličine pomešajte šećer i gustin. Dodajte prstohvat soli.

U drugoj posudi dobro pomešajte mleko i žumanca. Tu smesu sipajte u šerpu gde ste već stavili šećer i gustin. Uključite ringlu na srednju jačinu i kuvajte krem uz stalno mešanje, najbolje žicom za mućenje. Kad krem počne da vri, ostavite ga na vatri tačno 1 minut, uz mešanje. Do tada bi trebalo da se lepo zgusne. Skinite krem sa vatre i u njega umešajte puter, i na kraju dodajte kašiku ekstrakta vanile. Pošto se krem malo ohladio, pokrijte ga plastičnom folijom i ostavite u frižideru da prenoći.

Na kraju u hladni krem umešajte grilijaš.

Priprema testa:

Zagrejte rernu na 200C (400F). Pripremite jedan plitki kružni pleh. Stavite na njega papir za pečenje, ispod možete da iscrtate krug prečnika oko 23 cm, tako će vam biti lakše da istiskujete testo. Pripremite dresir kesu sa kružnim ili zvezdastim pipkom, prečnika oko 1 cm.

U šerpi srednje veličine zagrejte vodu i mleko. Dodajte šećer, so i puter. Kada tečnost počne da vri u to dodajte brašno, i mešajte sve varjačom dok se kuva na srednje jakoj vatri, oko 1 minut. Sklonite smesu sa vatre i ostavite je 5 minuta da se prohladi.

Za to vreme razbijte sva jaja i stavite ih u jednu posudu. Postepeno ih dodavajte smesi sa brašnom energično mešajući sve varjačom. Malo će da potraje dok ne dobijete dobro umućenu smesu. Smesa traba da bude ujednačena, elastična i glatka.

Testo stavite u dresir kesu i istiskujte ga na pleh, najpre napravite jedan krug, pa do njega, spolja, sledeći, pa unutra treći, preko četvrti, i tim redom dok ne potrošite svo testo (pogledajte gornju sliku).

Pecite testo na srednjoj rešetki 15 minuta na 200C (400F), zatim smanjite temperaturu na 175C (350F) i pecite još oko 25 minuta dok kora lepo ne porumeni. Nemojte da otvarate rernu u prvih 15 minuta pečenja, kad testo narasta. Važno je da se testo dobro ispeče, jer suprotno neće biti dovoljno hrskavo, samo će da splasne.

Kad se testo ispeklo, odmah ga izbušite na više mesta, da para iznutra može da izađe. Prebacite pecivo na rešetku za hlađenje. Kad se kora ohladila reckavim nožem je isecite celu na pola.

Slaganje kolača:

Na donju koru najpre stavite grilijaš krem koristeći dresir vrećicu, pa zatim stavite umućeni šlag i na kraju preko šlaga rasporedite jagode iseckane na polovine, pokrijte sve gornjom korom i pospite je šećerom u prahu.

Kolač secite reckavim nožem, nije uopšte komplikovano kako izgleda.