Kako sam otkrila chronometer, aplikaciju koja meri dnevni unos ne samo kalorija, već belančevina, vitamina, minerala, itd, ja sam počela drugačije da gleda na hranu. Do tada je bila uglavnom izvor užitka i estetskog zadovoljstva, ali sada je vidim i kao izvor zdravlja. Počela sam da na drugačiji način upoznajem namirnice, kroz njihovu hranljivost i lekovitost. Tako sam mogla da dobijem informaciju, bez ikakvih testova kod lekara, šta mi nedostaje u ishrani, i po pravilu to je bila folna kiselina (vitamin B9). Vremenom sam naučila koje su to namirnice koje su veoma bogate folnom kiselinom, i tako sam došla do sočiva. Ali to je samo jedan detalj, sočivo je vrlo bogato i belančevinama, vlaknima, gvožđem i kalijumom. Jedini problem sa pomenutom aplikacijiom je bio taj što sam počela da je doživljavam kao igricu – bila sam opsednuta time šta da jedem kako bih optimalno pokrila sve hranljive grupe. Upravo su ove salate kreirane tako da zadovolje potrebu za velikim brojem hranljivih sastojaka. Uz to su vrlo ukusne i jedostavno se spremaju.
Moram da priznam da mahunarke nisu nešto posebno zastupljene na blogu, osim leblebija, i da planiram da to promenim ubuduće. Sočivo nije naročito popularno u našoj kuhinji, iskreno ne znam šta je razlog tome. Moja mama ga recimo nije koristila, dok ja od njega često spremam čorbe, klasičnu sa kobasicom, i ovu indijsku. Sočivo dosta podsećao na pasulj, ali se ipak razlikuje. Sitnije je i mnogo se brže kuva. Pored čorbi, najbolji način da se koristi je da od njega spremite salate. Upravo ćete vidite kako da napravite dve sjajne salate koje možete da služite kao ceo obrok. Jedna je salata od sočiva sa patlidžanom, halumi sirom i narom, a druga je salata od sočiva sa lisnatim keljom, halumi sirom i piletinom.
Za spremanje ovih salata možete da koristite razno povrće (pečenu bundevu, slatki krompir, prokelj, brokoli, šargareptu, itd), kao i razne začine i začinsko bilje. Umesto halumi sira, kojeg inače obožavam zbog njegove teksture, možete da koristite mocarelu ili naš kravlji sir.
sastojici za salatni preliv:
80g maslinovog ulja
30g soka od limuna
1 veći čen belog luka, sitno iseckan
So i biber pream ukusu
priprema:
Stavite sve sastojke u teglicu. Pre korišćenja, dobro zatvorite teglicu i rukom je prodrmajte par puta da se sastojci dobro sjedine.
sastojci za pripremu sočiva:
300-400g sočiva, braon ili zelenog (ovaj poslednji je najboji izbor, jer drži dobro oblik tokom kuvanja)
1/2 crnog luka
2 lovorova lista
par grančica timijana
So i biber prema ukusu
priprema sočiva:
Najpre skuvajte sočivo. Prvu vodu, u kojej ste ga kuvali do ključanja, procedite. Dodajte novu, koja treba da bude par prstiju iznad sočiva. Tome dodajte lovorov list i začinsko bilje, so i biber prema ukusu. Kad voda počne da ključa, smanjite vatru, i kuvajte sočivo dok ne odmekne, ali gledajte da se ne rastvori. Čim je dovoljno kuvano, ocedite ga od vode, i uklonite luk i začinsko bilje.
Salata od sočiva sa patlidžanom, halumi sirom i narom
sastojci:
1 krupniji, ili 2 manja plava patlidžana, iseckana na manje komade
So i biber prema ukusu
1 kašičica sumaka, opciono
2 kašike maslinovog ulja
1 pakovanje halumi sira, natapkanog salvetom i iseckanog na kriške
Dok se sočivo kuva u rerni pecite isečen plavi patlidžan i halumi na 200C (400F) 25-30 minuta. Pre pečenja plavi patlidžan posolite i pobiberite, dodajte mu sumak i pospite maslinovim uljem. Pospite ulje i po siru.
U činiji za služenje pomešajte skuvano sočivo, ispečen plavi patlidžan, halumi, crveni luk, peršun, nanu, redukciju nara i salatni preliv, koji ste promućkali. Dodaje soli i bibera ako je potrebno. Na kraju, stavite tostirane pinjole i zrna nara. Služite salatu dok je još topla.
Salata od sočiva sa lisnatim keljom, halumi sirom i piletinom
sastojci za drugu salatu:
Ispržena ili grilovana piletina, grudi ili karabataci
1 pakovanje halumi sira, natapkanog salvetom i iseckanog na kriške
1 veza lisnatog kelja (raštana ili blitve), uklonite središnji deo lista i operite povrće
Crveni luk, iseckan na rebra (luk takođe možete da izdinstate zajedno sa lisnatim keljom)
So i biber prema ukusu
priprema:
U tiganju na maslinovom ulju ispržite piletinu, uklonite meso, dodajte još maslinovog ulja pa u njemu propržite sa obe strane kriške halumi sira. Uklonite ga iz tiganja pa u njemu izdinstajte lisnati kelj kome ćete dodati so i biber.
U činiji za služenje pomešajte skuvano sočivo, dinstani lisnati kelj, isprženi halumi sir, iseckani luk i salatni preliv. Dodajte so i biber ako je potrebno. Dodajte piletinu i služite salatu dok je još topla.
Već neko vreme kupujem slane krekere od semenki (Top Seedz), i baš su skupi, jedna kutija je oko 9 dolara, ali ne mogu da im odolim. Čak se nisu ni potrudili da ih lepo iseku, nego su onako neuredno izlomljeni. Posle nekog vremena sam rešila da ih sama spremim (neće oni da zarađuju na meni), i otada je to postalo rutina. Vrlo su sličnog ukusa, a da ne pominjem koliko su jeftiniji. Osim toga možete da se igrate sa sastojcima, i da isprobavate razne kombinacije. Recimo, možete da im dodate mak, crni susam, kinou, konopljine semenke (hemp), parmezan, orašaste plodove, razne začine i začinsko bilje (kim i zrna komorača, aleva paprika, beli luk), mogućnosti su bezbrojne.
Ovi krekeri imaju čak 5 vrsta semenki i jednu žitaricu:
od bundeve (daju hrskavost)
suncokreta (takođe)
čia semenke (u vodi nabubre pa služe kao vezivni sastojak)
susam (daju fini orašasti ukus)
i lana (ja sam koristila samlevene semenke lana, jer služe kao vezivni sastojak)
ovsene pahuljice (može i bez njih, ali daju masu).
Jednostavno se spremaju, ali morate da obratite pažnju – krekeri moraju da budu hrskavi! Zato morate da smesu stavite na pleh u vrlo tankom sloju, i da dugo pečete krekere na manjoj temeraturi dok se dobro ne isuše. Pošto se ispeku, čim se ohlade, stavite ih u tegle ili posude koje se hermetički zatvaraju. Ako ih ostavite na vazduhu, mogu brzo da se opuste, a onda to nije to. Ako i posle pečenja ne budu dovoljno hrskavi, naročito u središnjem delu pleha, vratite ih u isključenu rernu i pecite dok se dovoljno ne isuše.
Ove krekere možete da jedete same, kao snek, ili da ih služite uz razni mezetluk. Dobra su alternativa hlebu, jer su bez glutena. Takođe su odlični kad se jedu uz čorbe i salate. Ja posebno volim da ih jedem uz krem sir i humus.
Kao što pretpostavljate ovi krekeri su super hranljivi i zdravi. Recimo, samo 40g krekera vam pokriva četvrtinu dnevnog unosa vlakana i još više gvožđa.
Ako volite slične grickalice, probajte i ove recepte:
Konačno sam dočekala da mi oba deteta idu u srednju školu; sin (16 godina) kreće u treći, a ćerka (14 godina) prvi razred. Sa njima kao da sam i ja ponovo krenula u srednju školu, pokušavam da se setim kako je to bilo u moje vreme, i dalje ne prestajem da se čudim koliko je sve to drugačije nego u Srbiji, ili je bar tako nekada bilo. Pošto već imam serijal o odrastanju i obrazovanju u Americi (Rano obrazovanje u Americi, Osnovna škola u Americi), vreme je da ga nastavim sa opisom američkih srednjih škola. Dotakla sam dosta tema u prethodnom članku, Kako upisati privatnu srednju školu, pa možete i tu dosta toga da saznate.
Specifičnost američkih srednjih škola
Razlika američkih školi u odnosu na evropske je očekivana zbog geografskih i kulturoloških razlika. Jedna od najvažnijih faktora koji su oblikovali srednjoškolsko obrazovanje jeste odvašnji tip naselja koji je dosta raštrkan (obično su pregrađa u pitanju), i loš javni prevoz tj. njegov nedostatak. Ovde ne možete da funkcionišete bez automobila, eventualno u nekom većem gradu. Zbog toga se sav život tinejdžera okreće oko škole, i obrazovni i društveni život. To je i razlog zašto je status u školi veoma važan, o čemu ću kasnije da pišem. Takođe, ovde deca ne izlaze uveče, jer im je pristup klubovima i barovima zabranjen sve do 21. godine života (zbog zabrane prodaja alkohola).
U srednju školu se kreće sa 14 godina, ranije nego kod nas, jer se ovde i ranije kreće u osnovnu školu. Deca ne mogi da idu u bilo koju školu, već u onu kojoj geografski pripadaju, zato je vrlo važno gde živite. Doduše, postoje magnet škole, najčešće u gradovima, koja primaju raznu decu, ali to su izuzeci, kao i privatne škole. Ovde nema stručnih škola kao kod nas, nego svi idu u opštu srednju školu, i po mom mišljenju to je jedna od najvećih mana ovog sistema. U nekim školama postoje profilisani razredi, nekad i dualno obrazovanje u saradnji sa lokalnim koledžom, ali to je takođe retkost. Ako hoćete da odete na neki zanat to možete tek pošto završite srednju školu i posle uzmete časove u višoj školi (community college).
Đaci koji idu u prvu godinu se zovu freshmen, u drugu – sophomores, treću – juniors, a u četvrtu – seniors. Ti nazivi se koriste i za studente na fakultetu.
Za razliku od naših škola gde je sve uniformisano i centralizovano, u Americi postoje veoma različite škole po programu i organizaciji. To zavisi od lokalne vlasti, savezne države, i od toga da li su škole privatne, religizne, itd. Kvalitet takođe može veoma da varira. Postoje državne škole u skupim krajevima (cenu nekretnina određuje kvalitet škole) koje nisu ništa lošije od odličnih privatnih škola. Iako je to danas nepopularno mišljenje, škola zavisi od toga kakvi su đaci i porodice iz kojih dolaze. Neko opšte verovanje je da se u skupim krajevima izdvaja više novca za škole pa su zato kvalitetnije, što nije istina, jer u gradu u kome živim se godišnje izdvaja po đaku neverovatnih $22 500, pa opet državne škole imaju katastrofalno loše rezultate.
Više o odabiru škola i zoniranju u Americi pogledajte ovde.
Ovde srednje škole mogu da budu ogromne, neke imaju po par hiljada đaka. Sredstva i uslovi su neopisivo bolji u poređenju sa našim školama, ali ja mislim da to nije presudno. Pored raznih kabineta, labaratorija, biblioteka, tu su ogromne pozorišne sale, teretane, sportski tereni za brojne sportove, pa i bazeni.
Svaka škola je okružena ogromnim parkingom, što za ljude koji rade u njoj, što za đake koji dolaze u školu kolima. Ovde sa 16 i po godina deca mogu da dobiju vozačku dozvolu. Mi smo trenutno sa sinom u procesu dobijanja iste, i ne možemo da dočekamo decembar, kada bi trebalo da je dobije. Sve državne škola nude deci besplatan prevoz školskim autobusima. Ovde su tinejdžeri dosta ograničeni što se tiče kretanja, i manje nezavisni, za razliku od njihovih vršnjaka u Srbiji, što puno znači ne samo deci već i roditeljima. Tako da mislim da je biti tinejdžer bolje u Srbiji nego u Americi.
Svaka škola nudi ormariće za svoje đake.
Oda srpskim gimnazijama iz 90ih
Ne mogu da odolim a da ne kažem kako su naše gimnazije 90ih, iako u nikakvim uslovima rada, da ne pominjem ratove i hiperinflaciju, bile odlične škole. Nudile su široko klasično obrazovanje, bili su visoli standardi i morao si dobro da zagreješ stolicu za peticu, i profesori su bili sasvim korektni, čak i legendarni, a i đaci su imali poštovanja prema njima. Sećam se da sam imala 14 predmeta u prvoj godini. Predmeti kao što su latinski jezik, dva strana jezika, logika, filozofija, psihologija, itd, su misaona imenica za većinu ovdašnjih škola. Da, neke i nude pomenute predmete, ali kao izborne, tako da ogromna većina đaka nikada ne uči te predemete. Šta da vam kažem kada predmet svetska istorija, i to najnapredniji nivo, pokriva istoriju od 13. veka, kao da ništa bitno pre toga se nije dogodilo. Tako da otuda slabo poznavanje istorije i geografije kod američkog stanovništva.
Različiti nivoi predmeta
To je jedna od najvećih razlika u odnosu na naše škole, ali kad malo bolje razmislim to postoji i kod nas, samo na drugačiji način. Kod nas prijemni ispit za upis u srednju školu vrši selekciju, pa na osnovu toga đaci završe u boljim ili lošijim školama.
Dakle postoje različiti nivoi jednog te istog predmeta u zavisnosti koliko je đak sposoban da ga savlada. To se utvrđuje na osnovu prethodnih ocena i rezultata na standardizovanom testu, u slučaju moje dece veoma je važan rezultat prijemnog ispita. Uopšteno postoji osnovni nivo, napredni (honors) i super napredni (advanced placement, AP). Kod moje ćerke se to naziva phasing, i ima čak 5 nivoa! Đaci mogu da napreduju ili nazaduju po nivoima.
AP nivo je posebno interesantan jer ako ga položite na kraju školske godine, ne morate taj predmet da imate na fakultetu (ovde se iz nekog razloga uče osnovni predmeti i na fakultetu). U prvim godina može da se uzme 1-2 AP časa, kasnije znatno više. Moj sin ima 5 AP časova ove godine i videćemo kako će se izboriti sa tim. Ti napredniji časovi su teži, više se gradiva prelazi. Ali, iako recimo imate četvorku iz tog predmeta, to će se računati kao da ste dobili peticu. Iskreno, nisam više sigurna da su toliko važni osim što doprinose visokom proseku. I tu su počeli da slabe standarde, jer su skoro rekalibrirali testove da bi ih neprivilegovana deca lakše polagala. Prolaznost zavisi od predmeta, i ocena 3, 4 i 5 su prolazne. Znam da u nekim saveznim državama profesori dobijaju finansijsku nagradu ako im đaci prođu test.
U državni školama ne postoji ponavljanje, dok u privatnoj postoji. I ne samo to, lako mogu da te izbace iz škole, ako se ne pridržavaš pravila škole. To su dve najveće slabosti državnih škola, zajedno sa inflacijom ocena. Time se veoma narušava vrednost srednjoškolskih diploma.
Razredi
U školama ne postoje klasična odeljenja, đaci sa kojima imate skoro sve časove zajedno od početka pa do kraja škole. Ovde postoji nešto što se zove homeroom – na početku dana se u jednoj učionici ista grupa đaka i tu budu oko pola sata da se zabeleže odsutni i podele važne informacije. Te grupe đaka se menjaju svake godine. Za svaki čas đaci idu u učionicu dodeljenu određenom predmetu. Dakle, učenici se šetaju od učionice do učionice, za razliku od profesora. Tako da će se retko naći na času deca različitog nivoa znanja, u slučaju moje dece to se dešava kada imaju časove veronauke i fizičkog.
Raspored časova
Škole obično počinju oko 8, a završavaju se u 14-15 časova. Časovi traju 40 minuta, a nekad đaci imaju i dvočas. Postoji pauza za ručak od oko 30-45 minuta, koju đaci mogu da provedu u kafeteriji ili u drvorištu. Đaci mogu da donesu svoj ručak, ili da kupe u kafeteriji, ne izlaze izvan kampusa. Imaju još jednu pauzu od oko 20 minuta. Ne znam kako je u drugim školama, ali moja deca imaju čudne blokove od 6 ili 10 dana, tako da nemaju isti raspored časova istim danima.
Predmeti
Nećete verovati ali ovde đaci u srednjoj školi imaju 5-7 predmeta po godini. Obavezni predmeti su jezik i književnost, strani jezik, jedan predmet iz prirodnih i jedan iz društvenih nauka, ostali su izborni, kao što su anatomija, statistika, ekonomija, dizajn, inženjerstvo, programiranje, slikanje, sviranje instrumenta, hor, itd. Predmeta, kao i različitih nivoa, ima dosta, nekada je teško snaći se u svemu tome. Svaki predmet vredi ceo ili pola kredita, i zna se tačno koliko kredita mora da se ima po godini.
Predmeti se pohađaju godinu dana, đaci ih imaju skoro svakodnevno, i dosta pređu tokom godine. Baš kao na fakultetu sa ispitima. Čak imaju određenim danima predavanja u auditorijumu. Što se tiče prirodnih nauka u prvoj godini obično imaju biologiju, sledeće godine hemiju, u trećoj godini fiziku. U četvrtoj godini mogu da imaju najviše izbornih predmeta.
Matematika
Interesantno je to što je ovde matematika podeljena prema oblastima, kao i prema težini, što me posebno zbunjuje. Dešava se da isti kurs matematike pohađaju đaci različitih godina. Sećam se da je moj sin u prvoj godini imao predmet algebru 2 u grupi sa đacima druge i treće godine. Uobičajan redosled je da se u prvoj godini ima geometrija, u drugoj algebra 2, u trećoj pre-calculus, itd. Sve je to vrlo individualno, jer zavisi od interesovanja i talenta đaka. Matematika se obično ima 3 godine, ali je poželjno da je đaci imaju 4 godine, pogotovo za neke fakultete. U sinovljevoj školi nude vrlo napredne časove matematike, koji se inače predaju na fakultetima, pa makar ih polagala samo dva đaka. Moj sin trenutno pohađa AP calculus, i opet nije u najnaprednijoj grupi.
Književnost i jezik
U zavisnosti od nivoa predmeta se čita sasvim različita literatura. Najnapredniji nivo čita najzahtevniju literaturu kao što je Homerova Odiseja, Kralj Edip, Šekspirova dela, Ep o Gilgamešu, Dantovog Fausta, itd. Ako zapadnete u manje napredne časove, dobićete za čitanje savremene popularne knjige vrlo diskutabilnog kvaliteta. Veoma sam zahvalna što moja deca čitaju klasičnu literaturu iako to njima ne pada baš lako. Ono što mi je najzagonetnije je što knjige obrađuju poglavlje po poglavlje. Đaci moraju da podvlače knjige i pišu beleške (anotacija). Takođe, moraju da pišu dosta eseja vezenih za pročitanu literaturu. Čini mi se da se u Americi mnogo više pažnje posvećuje jeziku nego u Srbiji.
Ocenjivanje
Kao što sam pisala već ranije, ovde se koriste procenti za ocenjivanje. Ali, ocene na različitim nivoima predmeta imaju različitu težinu. Čak i skale ocenjivanja mogu da variraju od škole do škole. Na početku svake godine dobijete od nastavnika program predmeta i kako se formira ocena tj. koji procenat ide na testove, projekte, učestvovanje na času, domaći, i završne ispite koji se daju na kraju svakog semestra.
Udžbenici
Oni su vrlo ambiciozno napisani i ogromni su. U školama se često koriste besplatni, ali neki moraju da se kupe. I preskupi su. Recimo knjiga za predmet američki ustav, koji ćerka ima ove godine, košta $140!
Nastavnici
Nastavnike možete da upoznate na početku školske godine, na događaju koji se zove back to school night. Na kratko će vam u svojoj učionici opisati program i očekivanja od učenika. Takođe možete da sa njima pričate o svojoj deci na online roditeljskom sastanku koji traje 15 minuta. I naravno, možete da ih kontaktirate emailom.
Nastavnici mi deluju koretno. Ako đak ima neki problem u nastavi može da ode u nastavnikov kabinet i on će mu rado pomoći. Često su nastavnici uključeni u vannastavne aktivnosti. Recimo, nastavnici mogu da budu i sportski treneri. Za jače sportove se angažuju profesionalni treneri.
U školama često postoje razni savetnici, kako za mentalno zdravlje (psiholog), tako za pomoć u nastavi, kao i za pripremu za fakultet. Nisam imala komunikaciju ni sa jednim, tako da ne mogu da vam dam više informacija o njima.
Vannastavne aktivnosti, spotovi i klubovi
Ako u nečemu američke škole imaju prednost u odnosu na evropske škole onda su to razne vannastavne aktivnosti. Kroz njih se gaji duh škole i to je odlična prilika da se deca druže i rade na raznim projektima koja nemaju veze sa nastavom. A mogućnosti su ogromne, i tu je prilika da zablistate, bilo u školskoj predstavi, sportu, klubovima, školskom časopisu, itd. Pored toga, učestvovanje u njima može da prevagne da vas prime na željeni fakultet.
Recimo školske predstave, obično mjuzikli, su vrlo impresivni projekti, u rangu brodvejske produkcije, i zato su vrlo posećeni. Tu bude ogroman ansambl talentovane dece, i osim glumaca, plesača, dekoratera, scenografa, kostimografa, koreografa, režisera, učestvuje i ceo školski orkestar. Pozorišnim salama i pratećoj opremi bi pozavideli mnoga beogradska pozorišta.
Ipak, sport je ovde najpopularnija aktivnost, ali i tu postoji hijerarhija – timski sportovi kao što su naš i američki fudbal, košarka, bejzbol i lakros su najpraćeniji. Tu su i tenis, odbojka, plivanje, atletski sportovi, a u školi mog sina deca učestvuju i u vaterpolu, hokeju i jedriličarstvu. Tokom zime zainteresovani mogu da odu na skijanje, svakog drugog petka posle škole. Dosta sam o tome pisala u ovom članku. Mislim, sve je to lepo, ali se neki sportovi preozbiljno shvataju, a i osim toga škole su pre svega za učenje. Razlog tolikog interesovanja za sportove i dece i roditelja je mogućnost dobijanja sportske stipendije za fakultete, što može da uštedi dosta para (ovde su fakulteti preskupi i studente lako bacaju u dužničko ropstvo). Ipak, toliko investiranje u sport, i ogromno potrošeno vreme i novac od strane roditelja, ne verujem da su vredni toga. Mada i tu postoji fora da dete mora da ima već dogogodišnji trening pre upisa u srednju školu, jer u neke timove je vrlo teško ući. Isto važi za ples, pozorište, sviranje instrumenta, itd. Dok u osnovnoj školi to nije previše naglašeno, u srednjoj je konkurencija vrlo prisutna i takmičarski duh dominira. Iako se i tu kriju ocene, lako se zna ko je kakav učenik. U školi mog sina čak nose posebne jakne kao nagrade za sportski (žuta) i akademski uspeh (crvena).
Klubova ima raznih, od robotike, debatnog kluba, književnog, botaničkog, do kluba za kuvanje, štrikanje, pa čak i etnički klubovi su česti.
Đačka hijerarhija
Sigurno imate ideju kako to izgleda u američkim školama, sve je to opisano u brojnim tinejdžerske filmovima i serijama. Kada je američko društvo u pitanju teško je reći da li filmovi oslikavaju realno stanje, ili ljudi oponašaju ono što su videli u istim. Da, veoma je važno kojoj grupi deca pripadaju u školi, da li su popularna ili ne, što može da bude opasan izvor frustracija i nezadovoljstva. Pošto vozim i vraćam iz škole nekoliko dečaka svašta sam saznala i uspela sam da dobijem ideju o toj školskoj dinamici. Dugo sam mislila kako toga nije bilo u moje vreme, ali ipak nisam u pravu, samo je bilo mnogo manje izraženo. Na kraju, mi smo se družili i sa drugom decom, i pohađali smo aktivnosti van škole. Ne bih ovo ni pominjala, da nisam ukapirala da je taj aspekt škole toliko važan da mnogi odrasli ljudi nikada ne uspeju da izađu iz tih okvira, i dalje ih proganja njihov status iz srednje škole.
Najpopularnija deca su često vrlo uspešni sportisti u školskim timovima (jocks), ali i vesela i druželjubiva deca bez nekih posebnih uspeha. Štreberi (nerds) nemaju sjajnu reputaciju, ali tu nije problem što su dobri đaci, već odsustvo drugih veština. Zatim tu su theater kids kod kojih nikada ne manjka drame, pa umetničke duše, emo, i razni alternativni pojedinci. Da ne zaboravim čirlidersice, decu u limenom bendu, studentskom savetu, mean girls, itd.
Školske tradicije
One su takođe deo školskog duha. Svaka škola ima neko timsko ime, kao neki brend. Kardinali i blejzeri su nazivi škola moje dece. Naravno, brend postoji da bi se prodavala razna brendirana oprema, od kravate do duksa. Postoje posebne školske prodavnice u kojima se to prodaje.
Škole slave bitne događaje vezane za sport, verske praznike, maturu, itd. U privatnim školama je to dovedeno do posebnog nivoa, teško mi je da to ispratim, i za razliku od drugih roditelja ja sam prema tome skroz ravnodušna. I roditelji često budu uključeni u te događaje pa se tu kao malo promuvam.
Sećam kako smo jednom jurili da kupimo neki cvet što se stavlja oko ruke za neki školski bal (korsaž), to sam samo videla u američkim tinejdž filmovima, i na kraju ga je sin zaboravio u kolima, iako je trebalo da ga da devojci sa kojom je bio u paru.
Privatne srednje škole
Moja oba deteta idu u privatne katoličke škole i to je tek posebno iskustvo. Školski duh i tradicija su itekako važni, i aktuelni i nekadašnji đaci su izuzetno vezani za školu. Postoji školaski magazin gde alumni objavljuju svoja venčanja, rađanje dece, poslovne uspehe, čitulje, itd. Jedan od razloga tome je što tako škole dobijaju donacije od starih đaka, i ima ih vrlo velikodušnih, pa na osnovu toga daju novim đacima stipendije, unapređuju školu, itd. Ponosni roditelji po pravilu stavljaju nalepnice sa imenima škola svoje dece, ali ja to apsolutno odbijam.
U ovim školama veronauka kao predmet se prilično ozbiljno proučava. Uz to su đaci u obavezi da imaju određeni broj volonterskih sati. Moj sin odlazi na neku farmu gde sade luk, beru bundeve, ili ovde u kraju učestvuje u čišćenju, farbanju, itd. Taj volonterski rad je veoma važan, i đaci su uključeni u razne poslove oko škole.
Generalno priprema za koledž je u privatnim školama mnogo ozbiljnije shvaćena, i oni se često hvale i naglašavaju na kojim sve jakim fakultetima su njihovi đaci primljeni. To je sledeći veliki projekat koji me čeka.
Moja deca idu u različite škole, sin ide u školu samo za dečake, ćerka u školu za devojčice. Iako obe škole pripadaju istoj upravi, razlikuju se. Tačno se tu vidi razlika između polova. Iako se devojke stalno ohrabruju da se bave naukom, čak su im napravili majstorsku radionicu u školi, njih najviše zanimaju tipično ženske stvari.
Što se tiče uniformi, kod mog sina u školi postoji dres kod – đaci nose košulje, kaki pantalone, kravatu, i sako. Kod ćerke se nosi uniforma. U pitanju je teget haljina sa belom kragnom, koja malo podseća na naše nekadašnje kecelje. Tu je i blejzer i posebna oprema za fizičko. U ženskoj školi su vrlo strogi što se tiče izgleda – kosa može da se farba samo u prirodnim bojama, dozvoljen je nakit i diskretna šminka. Ja sam veliki pobornik nošenja uniformi u školi jer zaista deca izgledaju lepše u njima. Drugo, nema nošenja brendirane garderobe i time se umanjuje razlika među decom.
Privatne škole zavise od školarina pa se veoma trude da izađu u susret đacima i roditeljima, vode računa o svojoj reputaciji, selektivni su u odabiru đaka, često nude bolje uslove, i pored obrazovanja nude holistički pristup, iliti bave se vaspitavanjem dece. Privatne škole u Americi imaju drugačiju reputaciju nego u Srbiji.
Takođe, privatne škole imaju posebne programe za najbolje đake što im omogućava da imaju važnu podršku, idu u posetu popularnim univerzitetima, u pozorište, muzeje, itd. Oni su jedini koji na kraju škole rade maturski rad, često su prezentacije istih otvorene za publiku.
U školama je blokirano korišćenje mobilnih telefona, i kopiranje sadržaja sa interneta je zabranjeno, koriste program za detektovanje istog.
Srednja škola kao priprema za fakultet
Ovo je vrlo važna faza obrazovanja američke dece ako žele da idu na fakultet, jer čini mi se da najviše rada i truda se tada ulaže, nebili to omogućilo upis na dobar fakultet. Za razliku od Srbije, jak prosek ocena iz srednje škole kao i sjajan rezultat na prijemnom ispitu nisu dovoljni. Ovde postoji holistički pristup za prijem na jake fakultete – tu se gleda da li đaci imaju interesantnu životnu priču, liderske sposobnosti, da li učestvuju u klubovima i vannastavnim aktivnostima, da li imaju jake sportske rezultate, da li su stažirali na raznim poslovima, nekad i poslovne ideje, naročito je moderno da budu aktivisti, itd. Ima smisla donekle, ali traži previše angažovanja, posebno od strane roditelja. Puno toga je samo forma bez sadržaja.
Ako se upiše dobar fakultet, onda je sve lakše, onda ste “na konju”, nema više toliko posla, a ti fakulteti obično garantuju zaposlenje u najjačim kompanijama, dobru platu, i dobre veze, pa otuda toliko truda oko upisa na te fakultete. Plus, američki srednjoškolci se ne takmiče samo međusobno za upis na takve fakultete, već sa decom elite iz raznih delova sveta. To je goruća tema ovih dana, pogotovo što se masa tih fakulteta delimično finansira od strane američkih građana kroz poreze, a ti fakulteti primaju veliki procenat stranih studenata. Generalno, i niže i visoko obrazovanje u Americi prolazi kroz veliku krizu, što zbog političkih, ideoloških, birokratskih razloga i novih tehnologija, pa i zbog toga što je sve manje dece.
Ako ste u potrazi za jednostavnom kramastom poslasticom, jer ste još od detinjstva razvili posebnu ljubav prema pudingu, sutlijašu i grizu, i želite nešto što je zdravo, ukusno i zasitno, onda je puding od čia semenki savršen izbor za vas. Istina je da su čia semenke dobile podrugljivo značenje, jer pored “normalne” hrane ljudi se lože na nešto fensi i egzotično, ali i ja, koja ne volim popularne trendove, moram da priznam da je to vrlo zdrava i zanimljiva namirnica. Osim toga celo leto koristim ovaj puding kao dezert, pa skoro svakodnevno, i zato ima smisla da se nađe na ovom blogu. To je zato što sam ukapirala kako da ga brzo spremim, nema višečasovnog čekanja da nabubri u mleku, i čestog mešanja. Uskoro ćete saznati kako.
Upotreba čia semenki
Pored ovog pudinga, čia semenke možete da dodate ovsenoj kaši, ili da je koristite kao sastojak za zdrave krekere od semenki. Ja ih ponekad dodam vodi u koju sam dodala zamrznute maline i nanu, i koju tako pijuckam po ceo dan.
Tekstura čia semenki
Glavno svojstvo čia semenki, koje ih čini tako interesantnim, je to što čia semenke nabubre dok borave u tečnosti. Tokom procesa bubrenja oko njih se stvori želatinasti sloj, i zato imate osećaj kao da jedete puding.
Moć čia semenki
Čia semenke su izuzetno bogate vlaknima, koje se rastvaraju u vodi, i zato su odlične za probavu. Recimo 2 kašike čia semenki pokrivaju četvrtinu dnevnog unosa vlakana. Bogati su izvor omega 3 masne kiseline, proteina i sadrže poveću količinu minerala kao što su gvožđe, magnezijum, magnan, fosfor, cink, itd.
Dakle, čia semenke doprinose dobrom radu creva, zdravim kostima, snižavaju šećer i regulišu visok krvni pritisak, smanjuju upale, odlične su za dijetu jer izazivaju osećaj sitosti, i daju snagu i energiju. Zaista moćna namirnica!
Vrsta mleka
Probala sam razne opcije za pravljenje čia pudinga, od kravljeg do biljnog mleka (kokosovo, bademovo, ovseno), i nema neke prevelike razlike. Ako volite kremastiji puding, onda koristite kravlje mleko.
Razmera
Neka opšte prihvaćena mera je 2 kašike čia semenki (20 grama) na 125 ml mleka. Vi vidite da li vam se više dopada ređi ili gušći puding, pa prema tome odredite razmeru.
Priprema čia pudinga
Za razliku od popularnog metoda, da ostavite čia semenke da u mleku nabubre boravkom u frižideru na nekoliko sati, ja koristim mnogo brži metod. Pomešam čia semenke sa mlekom i onda ih zagrejem u mikrotalasnoj na 2 1/2 minuta. Pošto iz izvadim iz mikrotalasne, promešam puding, ostavim ga oko 5 minuta da se sve lepo stegne i onda ga služim. Uz to više volim topao čia puding. Umešam u puding javorov sirup, dodam voće, ili džem, koštunjave plodove, i onda ga jedem.
Kako da služite puding od čia semenki
Možete da čia pudingu dodajete razne sastojke jer čia semenke imaju neutralan ukus. Kod njih je najzanimljivija tekstura. Što se tiče zaslađivanja ja volim da koristim javorov sirup, ali vi koristite ono šta vama odgovara. Nisam to slikala ali odličan način da spremite čia puding je da mu dodate samleveni lan. Tačno se dobije nešto što podseća na čokolino, po gustini i izgledu.
Evo još ideja kako da služite čia puding:
Čia puding sa kokosom i voćem
Ako volite ukus kokosa, spremite čia puding sa kokosovim mlekom, pa onda dodajte iseckano meso od kokosa zajedno sa raznim voćem.
Čokoladni čia puding sa lešnicima
Postoje dva načina kako da napravite čokoladni čia puding. Prvi način je da u mleko umešate kakao prah. Drugi je da napravite čia puding, pa da u njega, dok je još topao, umešate kockice čokolade. Ovako pripremljen puding služite uz tostirane lešnike.
Čokoladni čia puding sa džemom od rabarbare i jagoda
Možete da služite čia puding sa bilo kojim brzim džemom, ipak džem od rabarbare i jagoda je moj omiljen.
Čia puding sa granolom
Pošto puding ima kremastu teksturu, nije loše da ga služite uz nešto što ima hrskavu teksturu, kao recimo granolu.
Ovog leta sam se zabavljala praveći mus torte. Razne ideje su mi padale na pamet, i imala sam uspešne realizacije istih, ali na kraju izabrala sam ovu tortu da se nađe na blogu, jer mi se najviše dopala. Nazvala sam je Letnji dan torta, jer je lagana, vazdušasta, osvežavajuća, romantična i topi se u ustima. Koristila sam đenovski patišpanj koji je izdašniji i sočniji od klasičnog. Plus sam mu dodala koricu limuna, pa je dobio finu aromu. Za fil sam koristila mus, i to od malina sa belom čokoladom. Inače, ako volite kombinaciju limuna i malina, kao ja, probajte i Mus tortu sa limunom i malinama i nešto drugačiju Tortu sa limunom i malinama.
Moj prvi pokušaj je bio ova torta sa čokoladnim đenovskim korama i musom od čokolade, malina i vanile. Fino je ispala, i ima lep presek, ali je prilično jaka i traži dosta posla.
Posle sam došla na ideju da napravim jednostavniju i laganiju tortu, sa običnim korama, od vanile. Đenovski patišpanj sam pravila i ranije, po receptu Džulije Čajld, ali ovog puta nikada mi nije bolje ispao. Sprema se tako što se jaja i šećer mute na pari, jer na toploti sneg ume baš da nabuja. I dodaje mu se malo otopljenog putera koji daje korama sočnost.
Uvek padam u iskušenje da kupim ovu specijalnu foliju za mus torte, zahvaljujući kojima se dobija lepa ivica. Umesto toga možete da koristite papir za pečenje, ili obruč od pleha u kome se pekla kora, koji je nažalost uvek malo širi od kora, pa ivica nikada ne ispadne kako treba.
Možete tortu da dekorišete šlagom, ali i ne morate. Ovu na gornjoj slici je dekorisala moja ćerka, to je bila rođendanska torta za njenu drugaricu, vi izaberite dekorciju prema vašoj volji.
Letnji dan torta (Mus torta sa limunom i malinama)
sastojci
za koru (đenovski patišpanj):
6 krupnih jaja
170g šećera
Izrendana kora od 1 organskog limuna
180g brašna, prosejanog
60g putera, otopljenog
3 kašike mlakog mleka
2 kašičice ekstrakta vanile
za mus od malina:
140g malina
10g (2 1/2 kašičice) želatina u prahu
230g bele čokolade za kuvanje, izlomljene na male komade
400ml slatke pavlake
4 kašike šećera u prahu
2 kašičice ekstrakta vanile
Za dekoraciju:
200g slatke pavlake
4 kašike šećera u prahu
Šaka malina
Priprema kore:
Zagrejte rernu na 175 C (350 F). Pripremite okrugao pleh, prečnika 20 cm, i obložite ga papirom za pečenje.
Pripremite duboku staklenu činiju i šerpu na kojoj će ona da stoji dok u njoj kuvate jaja, kao kad kuvate fil za reform tortu. Ispunite šerpu vodom ali da ona ne dodiruje činiju i zagrejte je na srednje jakoj vatri. Najpre u činiji mikserom umutite jaja dodajući im šećer dok ne dobijete ujednačenu smesu. Činiju stavite na šerpu i mikserom mešajte jaja dok se ona zagrevaju na pari. Smesa će početi da raste veoma brzo. Mešajte je sve dok ne postane vruća, proverite prstom.
Sklonite smesu sa vatre i postepeno joj dodavajte brašno mešajući sve spatulom. Dodajte zatim koricu od limuna, i puter, ali u tankom mlazu dok sve mešate. Na kraju umešajte mleko i vanilin ekstrakt. Sipajte smesu u kalup i pecite oko 35 minuta, dok čačkalica ne izađe čista kada se ubode u koru.
Kada je kora gotova, ohladite je dobro, a zatim isecite na tri jednaka dela.
Mus od malina
U šerpici kuvajte kuvajte maline sve dok ne omekšaju. Koristeći veću cediljku odstranite semeke. Pritiskajte maline donjim delom kašike da se sve dobro procedi. Dobićete pire od malina – coulis. U maloj posudi stavite 2 1/2 kašike vode i u tome potopite želatin u prahu.
Pola slatke pavlake dobro zagrejte, sklonite je sa vatre i u nju stavite izlomljenu belu čokoladu. Poklopite sud i sačekajte da se čokolada otopi. Spatulom dobro promešajte čokoladu sa slatkom pavalakom, pa tome dodajte želatin, i pire od malina, i sve dobro promešajte. Želatin bi trebao da se sav otopi.
U drugoj većoj posudi napravite šlag od druge polovine slatke pavlake i šećera u prahu, i tome postepeno dodavajte smesu sa belom čokoladom mešajući sve spatulom, a ne mikserom.
Slaganje torte
Prvu koru položite na stalak za tortu. Tu koru obložite obručom od pleha u kome ste pekli koru, on će služiti kao kalup za gornje slojeve torte. Preko prve kore stavite trećinu fila, pa preko toga stavite drugu koru, pa fil, treću koru i na kraju stavite fil. Poravnajte ga, pokrijte tortu i stavite je u frižider da prenoći.
Sutradan pre služenja skinite kalup. Dekorišite tortu umućenim šlagom, ali i ne morate, i dodajte maline.
Nica je jedno gospodsko mesto. Dovoljno je da vidite taj grad iz daleka kako ponosno stoji na obali, uokviren morem i Alpima. Kad uđete u Nicu, tek tada ćete biti očarani arhitekturom, šetalištem, trgovima, restoranima, uskim ulicama, i veličanstvenim pogledom sa brda Colline du Château.
Otuda ne čudi što ovaj grad bio omiljena turistička destinacija, još od 19. veka. Ali u početku njega su posećivali samo zimi, ne leti kao danas, i to iskuljučivo bogata klijantela iz severnijih krajeva Evrope, posebno Englezi i Rusi.
Gledala sam jednom neki dokumentarni film o kojem je jedna vlasnica poznatog hotela iz Nice pričala kako se jedna vrlo bogata plemkinja iz Rusije, koja je bila stalni gost, posle oktobarske revolucije nikada nije pojavila, a ostavila je hotelu na čuvanje dragocen nameštaj i nakit. Ne sećam se tačno šta se desilo na kraju, kome je to pripalo, ali ko zna koliko je bilo takvih priča. I danas se oseća prisustvo Rusa, postoji ruska crkva a i ruski turisti i dalje vole da posećuju ovo mesto.
Posle boravka na Antibima, mi smo u Nici odseli u hotelu koji se nalazi odmah uz aerodrom, tako smo sutradan peške došli do njega, što nam je puno značilo. Tu prolazi voz koji ide kroz grad i odlično je sredstvo za prevoz. Šetali smo se od istoka ka zapadu, i sada ćete videti šta smo sve lepo videli u Nici. Plus, na kraju putopisa vas čeka recept za čuvenu salatu iz Nice.
Najpre smo izašli na čuveno šetalište Promenade des Anglais, koje je dugo oko 7 kilometara. Ono se pruža uz dugačku plažu koja je pokrivena ne tako udobnim oblucima. Ionako je šteta ovde boraviti na plaži pored takvog grada.
Sa druge strane šetališta se nalazi drvored palmi, a iza njih se nalaze grandiozne zgrade u kojima su često smešteni hoteli. Fasade zgrada su najčešće žute, oker, narandžaste i crvene boje. Nica je i dalje zadržala duh Belle epoque, perioda koji je trajao od 1871. pa do Prvog svetskog rata, i koga odlikuje eklektična arhitektura inspirisana Art deco stilom.
Popularno mesto za obilazak je Place Massena, ogroman trg uokviren crvenim zgradama u čijem se centru nalazi fontana.
Kad se uvučete u središte grada, ulice postaju uže, ali tu su mali trgovi koji su često načičkani restoranima i pijacama. Najlepši je stari istorijski deo, tu je najživlje. Ako malo zađete severno, možete da vidite uske ulice koje izgledaju kao od pre sto godina, sa fasadama živopisnih boja, zelenim žaluzinama i sa raširenim vešom koji se suši.
Ipak, moja prva asocijacija na Nicu su slike Anrija Matisa na kojima je prestavljao dame uhvaćene u nekom intimnom trenutku. Međutim ono najfascinatnije na tim slikama je prikaz balkona ili prozora sa pogledom na more. Žaluzine, zavese, balustrade, palme na promenadi i plavo more prosto vas mame da budete deo te scene. Ako je neko mogao bolje da opiše atmosferu leta na Mediteranu, onda je to Matis. Slučajno smo naišli na tablu okačenu na zgradi u kojoj je on nekad živeo i stvarao. U gradu se nalazi i njegov muzej, ali ga nismo posetili, jer kad putujete sa decom mora da se pravi puno kompromisa. U nekom trenutku se iscrpe sva sredstva pomićivanja i ucenjivanja da bi se videlo što više stvari.
Ipak, najimpresivnije je brdo Colline du Château, sa koga puca neverovatan pogled na grad. Kako krenete da se penjete na to brdo, gde god vam padne pogled, sve izgleda impresivno. Tu je i vila u kojoj je snimnjen film Tender Is The Night, rađen po istoimenom romanu Skota Ficdžeralda, koju trenutno čitam. Negde na vrhu brda se nalazi vodopad, veštački stvoren, taman da se malo osvežite posle ne baš tako prijatnog pentranja.
Vila iz filma Tender Is The Night
Zanimljivo je da je ovaj grad osnovan 350. godine pre nove ere od strana Starih Grka. Tada je dobio ime Nikai.
Nica je grad u kome se prepliću francuski i italijanski uticaji. Nekada je ovaj grad pripadao italijanskog kneževini Savoj pa je 1860. postao deo Francuske. Tada se puno Italijana odselilo iz ovog grada. Ipak njihov uticaj se i dalje oseća, posebno kada je hrana u pitanju.
Nisoaz salata (Salata iz Nice)
Ova salata je jedna od onih koja se priprema od raznih ostataka prethodnih jela. Ne morate nužno da se držite svih sastojaka koje sam stavila u receptu, koristite šta god vam je pri ruci. Možete salatu da služite gostima kao predjelo, ali je odlična i kao letnji ručak preko radne nedelje.
sastojci za 2-3 osobe:
300g mladog krompira, ispečen
150g boranije
2 jaja
1 konzerva tune
3-4 inćuna
100g zelene salate, oprane i iseckane
2 šake paradajza, čeri ili običan, iseckan
1 manji krastavac
1 šaka maslina
1 kašika kapra
za preliv:
80ml maslinovog ulja
2 kašike sirćeta od belog vina ili limunovog soka
1 kašičica dižonskog senfa
1 mali čen belog luka, sitno iseckan
So i biber prema ukusu
priprema:
Ispecite mlade krompiriće u rerni. Obarite boraniju ali da bude hrskava. Skuvajte jaja, oljuštite ih i isecite na četvrtine. Isecite krastavac i paradajz. U maloj teglici pomešajte sve sastojke za salatni preliv.
Na velikom tanjiru za služenje najpre stavite iseckanu salatu, pa preko nje ređajte preostale sastojke: krompir, boraniju, krastavce, paradajz, masline i skuvana jaja. U sredini stavite oceđenu tunu iz konzerve, pa preko nje inćune i kapar. Sve to prelijte salatnim prelivom kojeg ste dobro pomešali. Služite salatu odmah.
Azurana obala, iliti Francuska rivijera, je oduvek bila sinonim za luksuz, rafiniranost, i poseban mediteranski vajb pomešan sa mirisom mora, lavande i četinara. Pre dolaska moje reference za Azurnu obalu su bili čuveni serijal Žandarmi iz San Tropea, mlada i fatalna Brižit Bardo u nekom od starih francuskih filmova, Hemingvejev roman Rajski vrt, Dobar dan, tugo Fransoa Sagan i Oštrica brijača Somereset Moma. Prošlog leta sam boravila tamo, i uverila sa da nema preterivanja, to jeste mesto vredno posete, pa bih volela da to ostane negde zapisano. A i sigurna sam da ćete voleti da saznate o prefinjenom ukusu lokalnog stanovništva, letovalištu gde je nekada obitavala stara a sada nova aristokratija, o šarmantnom gradu Antib, gde je završila crnogorska kraljevska dinastija, o Pikasovom muzeju, itd.
O prefinjenom ukusu
Moj boravak na Cote d’Azure je započeo pre nego što smo uopšte stigli na obalu, u gradu Aix-en-Provence. Pre toga smo boravili u Parizu, pa u Provansi, da bi se posle spustili još južnije, i tu na putu do Azurne obale svratili smo u pomenuti grad. Iako nije grad na moru, tu se već oseća drugačija atmosfere nego u ostatku Provanse. Nema u njemu neke posebne arhitekture, i u samom centru je tržni centar, ni manje ni više, ali na glavnoj “džadi”, uskoj ulici načičkanoj restoranima i radnjama, ja sam doživela neku vrstu katarze. Svratili smo na ručak, baš kod neke česme. Bila je velika gužva, kako i ne bi, bilo je vreme pauze, a izgleda da u Francuskoj one dugo traju. Naručila sam čuvenu nisoaz salatu, iliti salatu iz Nice (očekujte recept za nju u sledećem postu o Azurnoj obali), i prepustila sam se uživanju posmatrajući prolaznike koji su tako lepo i elegantno izgledali.
Možda je među njima bilo i turista, ali ja bih rekla da je to bilo lokalno stanovništvo. Sa jedne strane je to iskustvo bilo veoma prijatno, ali u isto vreme sam se osećala uznemireno, jer sam shvatila koliko sam željna lepote i dobrog ukusa. Uopšte to je bio moj najveći utisak boravka u Francuskoj. Toliko dobrog, kultivisanog i nenametljivog ukusa nisam odavno videla, i uz to Francuzi su prilično fit nacija. Pravo da vam kažem ja sam ne naki način traumatizovana onime što svakodnevo viđam u gradu u kome živim. Sigurno vam nije promaklo da se danas u Americi slavi ružnoća, standardi lepote su se okrenuli naopačke, i ne samo to, stalno te ubeđuje da je nešto ružno zapravo lepo. Jer ljudi se tako lako uvrede ovih dana. Ja zaista mislim da svako može lepo da izgleda ako uloži izvestan trud.
Dalje na putu smo ugledali Sezanovu veliku inspiraciju, planinu Sent Viktoar. Njegova kuća nije bila otvorena za obilazak, renovirala se, tako da smo to propustili. Ulazak na Azurnu obalu je bio baš kao što sam zamišljala – na auto-putu su nas dočekali olenadri sa belim i ružičastim cvetovima, a na ulasku u grad Antib uz put je bio drvored visokih palmi. Atmosfera je bila kao iz nekih starih filmova, recimo Uhvati lopova Alfreda Hičkoka, sa Grejs Keli i Keri Grantom.
Onda smo se uputili ka Cap d’Antibes, iliti rtu Antib, duboko u poluostrvu nas je čekala kuća koju smo iznajmili na par dana.
Bogataško letovalište
Celo polustrvo je pokriveno naročito lepim četinarima. Jedna vrsta se posebno izdvaja – bor “kišobran” (Stone pine). Ovde nema kuća, sve su same luksuzne vile, i po koji mali hotel. Sve je dosta mirno, pa i more.
U kući nas je dočekala vlasnica, simpatična žena u rokerici. Dala mi je neku poveću knjigu u kojoj su opisane najvažnije vile koje se nalaze na polustrvu. Nisam je odmah prelistela, već kasnije. Mene te bogataške stvari nešto ne impresioniraju. Njena kuća bila vrlo lepo uređena. Posle onog prelepog stana u samostanu u kom smo boravili u Avinjonu, ovaj smeštaj je uspeo da nas podjedanko oduševi. U kuhinji je bio instaliran neki plovni objekat, daska za surfanje ili čamac za kajak, ne mogu više da se setim. Stan je imao i lepu galeriju, a iz naše spavaće sobe pucao je divan pogled na komšijski bazen i u pozadini plažu. Nisam napravila fotografije, ali imam ovaj video.
Moj muž je izabrao ovo mesto zbog blizine plaže, ali bi sledeći put gledali da odsednemo u gradu Antib. Nema ovde previše živosti, tek tri restorana uz samu plažu. Nema ni puno ljudi na plaži. Sezona kao da je tek počela, iako je bio kraj juna. Radnici su tek pripremali bazene i vile za dolazak njihovih domaćina.
Probali smo da se prošetamo uz sam rog poluostrva koji deluje divlje, ima oštrih stena i raznog mediteranskog šiblja. Nismo se šetali da vidimo vile, jer sve i da smo hteli ne bi ni mogli, jer su sve ograđene nekim drvećem i ogradom. Plaža na kojoj smo boravili se zove Garup (Garoup). Otvorena je za sve, nije privatna, i ima pogled na grad Nicu.
Da se vratim na onu knjigu o vilama… prelistavajući je da utvrdim svoje poznavanje francuskog, naišla sam na ovu stranicu (prva slika ispod). Nikada se nisam pitala šta se desilo sa crnogorskom kraljevskom dinastijom Petrović kada je nastala Jugoslavija, i tada sam saznala da su završili u egzilu upravo ovde. Bilo je tu i drugih kraljevskih prodica, raznih aristokrata, a danas tu svoje vile imaju sve više bogataša sa drugih kontinenanta.
Šarmanti i živopisni grad Antib
Za Antib sam prvi put čula videvši u Jansonovoj Istoriji umetnosi Pikasovu sliku – Noćni ribolov na Antibima. Posle mnogo godina, posetivši ovaj grad, smešten između Kana i Nice, bila sam puna utisaka. Izgleda kao zaustavljen u vremenu. Sve u njemu je ljupko i otmeno: uske ulice, primorska arhitektura, raznobojne žaluzine, radnje i galerije, restorani, kafei, parkovi, trgovi i plaže. I stari i novi grad. Na gornjoj slici se vidi tvrđava Kare, a i tu je marina u kojoj su parkirane bogataške jahte, ali to je najmanje interesantan deo ovog grada.
Ovde su i ljudi vrlo opušteni, i lokalci i turisti. Videla sam neke starije parove kako plešu uz muziku u obližnjem restoranu. Deca se igraju na trgu. Sa terasa vise peškiri doneti sa plaže. Vegetacija je tako raskošna, na svakom koraku je cveće. Vazduh je sladak i pirka vetrić.
Hrana u restoranima je takođe odlična. Tu se mešaju uticaji provansalske i italijanske kuhinje. Pasta sa školjkama i ratatuj pomešan sa pirinčem i pržene sardele prosto mame sa fotografija.
Ako ste znatiželjni da spremite i probate ovdašnju hranu, možete recepte da pronađete na mom blogu:
Pogledajte samo ovaj divni detalj sa ulica Antiba – fasada pekare.
Pikasov muzej
Pikasao je boravio u vili porodice Grimaldi 1946. oko pola godine, i posle su mu tu napravili muzej koji privlači veliki broj turista. Odmah da kažem da nisam ljubitelj ove pozne Pikasove faze. Poigravanje sa dečijim slikarstvom, koje je kao najautentičniji oblik stvaralaštva, nikad nije bila moja stvar. Ali tada je to bilo u modi.
A ni deci se nije dopao taj dečiji manir. Moja ćerka je bila zapanjena nekim eksponatima. Šta je ovo? To su bile neke uramljene škrabotine, ali od Pikasa. Objasnila sam joj da on jeste odličan slikar, ali ova njegova faza jeste razočaravajuća. Kad dođe kući pokazaću joj njegovu monografiju.
Iskreno, kao neko ko voli da sakuplja zanimljive tanjire, ne znam da li bi me ovi Pikasovi tanjiri posebno zainteresovali da ih kupim, recimo u nekoj običnoj galeriji. Doduše, lepo su prezentovani.
Pikaso je dugo bio na mojoj top 5 listi omiljenih slikara, pored Manea, Velaskeza, Goje i Matisa, i onda je ispao. A i njegova reputacija poslednjih godina nije više tako sjajna, uglavnom zbog njegovog ljubavnog života, što uopšte nije relavantno. U ono vreme bio je izuzetno popularan influenser, pored toga što je bio poznati umetnik, žene nisu nimalo bile ravnodušne prema njemu.
U dvorištu muzeja ima jedna mnogo interesantna skulptura, referenca na njegova kubistička dela inspirisana violončelom. Iz tog zadnjeg dvorište, koji se nalazi na bedemu, videćete mnogo lep pogled na grad a i na kraj u kome smo boravili, prekriven borovima.
Snežni vrhovi Alpa
Poslednji dan boravka sam ustala rano i otišla na plažu. Nikoga nije bilo na plaži, jutro je bilo prohladno, ali vidljivost je bila odlična. Učinilo mi se da u daljini vidim sneg na vrhovima Alpi; oni su štrčali iza panorame Nice. Uzeh telefon da napravim zumiranu sliku, i zaista je to bio sneg. Moje oduševljenje je bilo veliko. Bila sam i izbuđena što ću konačno tog dana da posetim Nicu, i osećala sam da ću tamo imati sjajan boravak. Pogledjate ovde nastavak.
Ove sezone, bez ikakve sumnje, rabarbara mi je najomiljenija namirnica; nema odlaska u prodavnicu bez njene kupovine. Uvek se na kasni zbune, jer ne znaju njeno ime, pa moram da ga spelujem. Sigurna sam da neko nije nikada probao rabarabru, ne može da poveže ovu biljku, koja je inače povrće i podseća na neku ogromnu blitvu, sa nečim što može da proizvede tako divan i neponovljiv ukus u poslasticama. Meni je njen kiselkasti ukus, pa i boja, nešto neverovatno lepo.
Iako se bližimo kraju sezone rabarbare, verujem da će ovaj post da ohrabri mnoge da je prvi put u životu probaju. Možda će čak neke inspirisati da je posade u bašti. To je višegodišnja biljka (može da traje desetak godina) i sigurna sam da uspeva i kod nas. Zapravo znam sigurno da je gaje i koristi u Vojvodini. Inače je dosta prisutna u kuhinjama Srednje i Severne Evrope, kao i u severnim krajevima Amerike.
Od rabarbare se koriste samo stabla, nikako listovi, i njihova boja može da varira od zelene do jarko crvene. Tokom pečenja i kuvanja ta stabla se brzo razlože. Veoma često se kombinuje sa jagodama, i ta kiselo-slatka kombinacija je neprevaziđena. Neki kombinuju rabarbaru sa breskvama, malinama i borovnicama. Divno se slaže sa izrendanom koricom pomorandže i limuna, kao i sa cimetom i anisom. Nikada je nisam koristila u slanim jelima, mada znam da može.
Obično od rabarbare pravim brzi džem, ali volim da sa njom spremam kolače, skonse i razne pite. Pokušala sam da na ovom postu prikupim razne stvari koje sam pravila, ali fali mi jedan tart i prevrnuti kolač sa rabarbarom. Ipak, verujem je da je ovo dovoljno za početak.
Inače, rabarbara je veoma zdrava i niskokalorična namirnica. U prošlosti se više koristila kao lek nego kao hrana. Bogata je vlaknima, ima dosta kalcijuma, kalijuma, vitamina C i K, i polifenola (antioksidant). Odlična je za digestivan trakt, zdrave kosti, rad mozga, snižava holesterol i krvni pritisak, itd.
Džem od rabarbare
Ovo je najčešći način na koji spremam rabarbaru. Kuvam iseckanu rabarbaru sa šećerom, ili javorovim sirupom, sa dodavanjem manje količine vode, sve dok se ne raspadne i postane kao smesa na fotografiji.To obično traje oko pola sata. Nekada je kombinujem sa jagodama. Taj brzi džem služim kao i svaki drugi džem, uz kroasane, ili vafle, mažem ga na hleb, služim ga sa pudingom od čie (na slici iznad), jogurtom, itd. Takođe, volim da ga jedem uz skonse i američke pogačice.
Kolač od rabarbare
Ovo je moj omiljeni recept za voćni kolač, ne postoji sočniji i rastresitiji kolač od ovoga, i možete da u njega ubacujete bilo koje voće, kao i rabarbaru. Rasporedite po testu oko 250g iseckane rabarbare koju ste prethodno pomešali sa malo šećera.
Krambl od rabarbare i jagoda
Fantastičan krambl zbog kojeg ćete se oblizivati od užitka. Stavite u sud za pečenje 350g iseckanih jagoda i 350g iseckane rabarbare i to pomešajte sa 60-80g šećera i 2 kašike gustina. Za posip koristite 90g brašna, 40g šećera, 115g putera i malo soli i cimeta; prstima izmešajte sastojke. Pospite sve bademima i pecite u rerni na 190C (375F) oko 45 minuta. Služite još uvek topao krambl sa sladoledom od vanile. Više o kramblu saznajte ovde.
Još jedan zanimljiv kulinarski projekat, koji ne traži puno posla, i uz to će te dobiti humus mnogo ukusniji od onog kupovnog. Kao i u prethodnom receptu za falafel, glavni sastojak su leblebije. Pošto omekšaju, doda im se tahini (pasta od susama), sok od limuna, beli luk, i sve se to samelje i dobije se humus. Postoji par detalja na koje morate da obratite pažnju, više na to nego na mere, koje mogu da variraju u zavisnosti od ukusa.
Možete da uživate u humusa na više načina; ja sam ovaj na slikama pravila kao predjelo za goste, uz domaći hleb. Mnogo češće se u njega umače pita hleb, ili čips, razno sveže povrće, a i može da se maže na sendviče.
Humus je poreklom sa Bliskog Istoka, i tamo se sprema već vekovima. Zanimljivo je da se u prvoj deceniji ovog veka fantastično primio u Americi, tako da jedno vreme nisi mogao da odeš na neki parti a da ne probaš humus. U rafovima prodavnica i dalje postoji ogroman broj različitih brenodava humusa, sa raznim dodacima. Kažu da danas četvrtina američkih domaćinstava koristi humus.
Par saveta za spremanje humusa:
Leblebije iz konzerve ili suve – iskusni ljudi kažu da su bolje suve leblebije, koje se potope u vodu preko noći, jer se tako dobije kremastiji humus. Ipak, ako vam je jednostavnije koristite one iz konzerve. U tom slučaju leblebije (2 konzerve) morate da kuvate u vodi 15-20 minuta, pošto ste sa njih odstranili opnu.
Uklanjanje opne sa leblebija – to je bitan detalj, i u receptu ćete videti kako to da to izvedete.
Dodavanje leda – tokom mlevenja leblebija dodavajte povremeno led, to će dati humusu vazdušastu teksturu.
Serviranje humusa – humus se obično servira u tanjiru tako što se napravi udubljenje koje se ispuni maslinovim uljem. Može da se pospe začinima (sumak, slatka paprika), prepečenim pinjolima, iseckanim peršunom ili nanom.
Služenje humusa – obično se služi uz pita hleb ili pita čips, razne krekere, grisine, razno sveže povrće, kao što su šargarepe, stabla celera, čeri paradajz, itd. Takođe, humus možete služiti i kao deo mezetluka uz falafel, kibeh, baba ganuš, muhamaru, tabuli salatu, itd.
Domaći humus od leblebija
Recept je preuzet od izraelskog autora Yotoma Ottolenghia.
sastojci:
200g suvih leblebija
1 kašičica sode bikarbone
2 kašičice soli
1/2 kašičice kumina
1 čen belog luka, iseckanog
8 kašika tahinija (paste od susama)
2-3 kašike soka od limuna
Prstohvat soli
Par kockice leda
za služenje: maslinovo ulje, sumak (ili slatka mlevena paprika)
priprema:
Dan pre potopite suve leblebije u vodu kojoj ste dodali sodu bikarbonu. Neka tako prenoće. Sutradan uklonite vodu, stavite leblebije u novu vodu, pa ih kuvajte. Kad voda počne da ključa, smanjite vatru i kuvajte leblebije na tihoj vatri 30-50 minuta. 15 minuta pre kraja kuvanja dodajte 2 kašičice soli i 1/2 kašičice kumina.
Kad su leblebije dobro omekšale ocedite vodu, ali zadržite pola šolje, nju ćete kasnije dodati humus. Leblebije rasporedite po papirnatom ubrusu ili čistoj krpi. Kad su se malo prohladile, stavite preko njih novi list papirnatog ubrusa i rukama valjajte leblebije kako bi uklonili opnu sa njih. Nemojte da pritiskate previše da ih ne bi zgnječili. Uklonite opne.
Stavite očišćene i još uvek tople leblebije u multipraktik, i dodajte im tahini, sok od limuna, beli luk, prstohvat soli i 2 kašike tečnosti u kojima su se leblebije kuvale. Meljite ih dok povremeno dodavate komadiće leda, to će doprineti da humus bude vazdušast. Promešate sadržaj par puta spatulom da bi se sve dobro samlelo i da bi dobili glatak humus. Ako je humus gust dodajte vode u kome su se leblebije kuvale. Imajte na umu da će humus da se stvrdne kada se potpuno ohladi. Proverite ukus i dodajte humusu još soli, limunovog soka ili tahini pastu.
Sipajte humus u dubok tanjir, i donjim delom kašike napravite udubljenje. Ispunite ga maslinovim uljem i pospite začinima. I služite ga.
Nedavno sam u dva različita restorana jela grilovane krakove hobotnice sa pireom od boba, i toliko mi se to jelo svidelo da sam morala da ga napravim čim pre. Ne znam kako je došlo do ove kombinacije, mislim da je u pitanju grčko jelo. Verujte mi, pravo je savršenstvo. Ništa me nije mrzelo, ni da skidam opnu sa boba (može da se kupi i suvi bez opne), jedva sam čekala da ponovo osetim taj ukus.
Bob je jedna od mojih omiljenih mahuranki, na blogu imam već dva slična jela sa bobom – bessara marokanski dip, i bobove pihtije, staro jelo domaće kuhinje. Inače, bob je jedna od najstarijih kultura, i to je pasulj koji nije došao iz Amerike. Dosta se koristi u Evropi (naročito južnoj), Severnoj Africi, Bliskom Istoku, i u mnogim drugim delovima sveta. Ne znam zašto kod nas nije popularan. Najčešće se prodaje suv, mada se i svež upotrebljava. Ima ovde da se kupi i tostiran, i jede se kao grickalica.
Što se tiče hobotnice, nikada je nisam spremala celu, osim onih malih, jer to ovde ne mogu da nađem. Doduše, jednom sam bila na večeri kod prijatelja, Italijana, i oni su grilovali celu hobotnicu, ali više se ne sećam detalja. Ja sam za ovo jelo koristila zamrznute krakove hobotnice, koji mogu lako da se nađu. Oni su već skuvani, pa se samo proprže ili griluju. Inače priprema hobotnice nije tako jednostavna, jer meso mora da se omekša. To se postiže udaranjem mesa, zamrzavanjem, ili kuvanjem tj. dinstanjem. Inače, baš volim meso hobotnice, uz to je veoma zdravo jer je veoma bogato gvožđem.
Ima još jedno lepo grčko jelo koje mnogo volim i kupujem ga u lokalnom grčkom restoranu – grilovani kraci hobotnice sa salsom od sitno iseckanog paradajza, krastavca, luka i kapra. Da, kapar obavezno služite uz hobotnicu!
Grilovani krakovi hobotnice sa pireom od boba
sastojci:
Zamrznuti krakovi oktopusa, odmrznuti (2 komada po osobi)
So i biber prema ukusu
Maslinovo ulje
za pire od boba:
300g suvog zrna boba bez opne (ako su sa opnom pogledajte ispod kako da je uklonite)
Ako ste nabavili bob sa opnom, stavite ga najpre u kipuću vodu i tu neka odstoji par minuta. Zatim ga ocedite, i prebacite u ledeno hladnu vodu. Opna će tako da omekša i onda je samo rukama otvarajte i vadite zrna.
Stavite očišćen bob u šerpu koju ste ispunili vodom. Kuvajte bob sve dok voda ne provri, pa uklonite prvu vodu i sipajte novu; neka potopi bob 3-4 prsta. Dodajte vodi luk, lovorov list i timijan. Kuvajte bob na tihoj vatri dok ne omekša, obratite pažnju da vode uvek ima dovoljno, da prekrije bob. Tokom kuvanja bob će početi da se raspada. Na kraju dodajte soli i bibera prema ukusu i uklonite lovorov list.
Kad je bob omekšao štapnim mikserom napravite pire od njega. Rasporedite pire u tanjirima u kojima ćete služiti jelo. Kad se pire ohladi, on će se još više zgusnuti. Ovako pripremljen pire od boba možete da koristite i kao humus.
Odmrznute krakove hobotnice posolite i pobiberite, i namažite maslinovim uljem. Meso možete da grilujete ili da propržite u tučanom tiganju. Pržite meso minut dva po strani.
U svaki tanjir stavite krakove hobotnice preko pirea od boba. Tome dodajte kapar, iseckan luk, limun i mikro bilje (ili klice). Sve poprskajte maslinovim uljem, i limunom. Bilo bi lepo da jelo služite uz pita hleb.
