Kao i svaki put kada se vratim sa nekog putovanja, prvo što spremam jeste jelo, ili poslastica, koja je na mene ostavila najveći utisak. Za ove teleće šnicle u saftu od belog vina mogu da kažem da smo ih najčešće jeli tokom boravka na Azorskim ostrvima, pogotovo muški deo moje porodice. Iskreno, podseća me na našu kuhinju, i ovde mogu da se nađu lepi komadi mlade teletine kao kod nas, za razliku od Amerike, gde se prodaje kao teletina nešto što je junetina, i nije uopšte jeftino. Sos od vina zaista daje jelu lepu aromu, a tu je i dosta belog luka kao i pečena paprika iz tegle; oni koriste posebnu vrstu paprike pimento, ali ona se ne razlikuje puno od one naše. Tradicionalno se ovo jelo služi uz pomfrit, i prženo jaje na oko, kojeg vole svugde da stave, to može i da se izbegne. Na slici možete da vidite kako obično služe to jelo.
Pošto se na Azorima gaji dosta krava, verovatno ih ima više nego ljudi, očekivali smo da probamo dobre stejkove, ali ovde se kao i kod nas krave gaje zbog mleka, a ne zbog mesa. Svejedno, lepo smo jeli, bilo je tu i riba, morskih plodova, pored junetine i prasetina. Da, na kraju se ispostavilo da i Azorani vole da jedu mlado praseće pečenje, baš kao i mi.
Probali smo i njihove sireve, koji su na ceni, meni je upalo u oko da imaju isti mladi beli kravlji sir baš kao i mi. Najbolji im je polutvrdi kravlji sir koji se zove – Queijo Sao Jorge. Kasnije ćete videti da se od sira prave i popularni čizkejk tartovi.
Reportaža o putovanju na Azore, kao i fotografije, će biti uskoro na blogu, ali pre toga da posvetimo pažnje azorskoj kuhinji koja ima puno uticaja sa kopna, Portugala, ali zbog svoje specifične geografije, zemljišta i klime ima jedinstvene karakteristike. Najpre, ovo je vrlo posebno mesto na planeti, teško ćete naći toliko kontrasta i neobične prirode. Arhipelag Azorskih ostrva se nalazi u sred Atlanskog okeana, bliže Evropi nego Americi. Ima vrlo specifičnu klimu, vrlo umerenu, temperaturne razlike su minimalne, i ima puno padavina. Kako su ovo vulkanska ostrva, zemlja je vrlo plodna – bogata je mineralima, i porozna je što omogućava da bolje zadržava vlagu. I zaista svašta nešto od kultura uspeva na ovakvom tlu. Pomenuću cveće i tropske bilje, koje ovde raste kao od šale. Kod kuće se toliko trudim oko nekog bilja, a ovde raste uz put, kao korov i ogromnih je dimenzija.
Iako je zemlja veoma plodna, postoji problem nedostataka visokih temperatura, 23-25 celzijusa je često najviša, nikada ne prelazi 30 stepeni, a znamo da povrće i voće voli toplo sunce. Meštani su ipak uspeli da reše problem tako što neke kulture uzgajaju u staklenicima. Recimo, ananas, to je ovde najpopularnije voće i čak ga izvoze. Svugde ga služe, a i uparuju ga sa kobasicama krvavicama, to je vrlo često predjelo u restoranima. Tu je i marakuja, od nje prave popularni sok. Imaju i krupniju vrstu koja nije tako ukusna kao ona uobičajna. Zatim gaje razne vrste dinja kao i banane.
Na Azorima ćete često naići na prodavce koji nude sveži sok od ananasa, služe ga u izdubljenom plodu i sa lepom dekoracijom.
Na ostrvu na kojem smo odseli, Sao Miguel, imaju i jedinu plantažu čaja u Evropi, i posetili smo je. Nije nešto posebno ukusan čaj, ali bilo je zanimljivo videti kako izgleda proces pravljenja čaja, a i videla sam kako izgleda biljka čaja, baš kao običan žbun. Na ostrvu Sao Jorge, koje ima najtopliju i najsuvlju klimu, gaji se i kafa, opet jedino mesto u Evropi.
Ima još jedan trik koji stanovnici ostrva Pico, koriste u uzgajanju vinove loze – oko čokota vinove loze grade zidiće od crnog vulkanskog kamena, koji privlači sunce i to proizvodi neophodnu toplotu. Ti vinogradi izgledaju fascinatno, i samo zbog njih sam rešila da posetim to ostrvo. Od tog grožđa se pravi popularno vino, probala sam ga, i nije loše.
Naravno da sam posetila lokalnu pijacu gde sam mogla sa vidim puno lokalnog voća, povrća, ribe i raznih proizvoda, i nakupovala sam marakuje, obožavam je, koja je kod nas izuzetno skupa. Na pijaci se prodaju i džemovi, likeri, kao i kolači.
Od povrća izgleda da dobro uspevaju razne vrste slatkog krompira i to često služe kao prilog, kao što možete da vidite na fotografijama.
Što se tiče restorana obilazili smo one tradicionalne. Nisu bili ništa posebno fensi, i kuhinja je jedostavna, onako narodska, ali smo baš lepo jeli. Inače, Portugalci mnogo vole da posećuju restorane i to sa brojnom familijom, to im je glavno mesto druženja.
Meni su se najviše dopali restorani u kojima služe švedski sto, pa sam tako imala prilike da probam razna njihova jela. Cene su vrlo prihvatljive, recimo pomenutno posluženje zajedno sa bezalkoholnim pićem i kafom košta 16-17 evra po osobi. Iskreno, tek sada vidim koliko ubijaju sa cenama u Americi, plus na ostrvima je uvek značajno skuplja hrana.
Na ovom tanjiru se nalaze kotleti bakalare i tune, praseće pečenje, prepelica, rižoto sa školjkama, salata i pomfrit.Ovo je popularan način služenja jela, u crepu.
Ima još jedna zanimljivost – pošto na ostrvu ima puno termalnih izvora, meštani kuvaju hranu u njima, i tako se dobija nešto slično kao jela pod sačem. I kad smo bili u Furnasu, banjskom mestu prepunog toplih izvora i gejzira, jeli smo čuveno jelo Cozido koje se tako priprema, a predstavlja kombinaciju raznog mesa i povrća.
Pošto voda okeana nije topla, bogata je raznim ribama i morskim plodovima. Najpopularniji je bakalar, a tu je i tuna, sabljarka, sardine, jegulje, oktopus, školjke, najpoznatije su limpets. Njih možete da vidite na slici, služe se u vrelom tiganju, tako da možete da čujete kako puter cvrči.
Kao i u samom Portugalu, i ovde su veoma popularna slatka peciva, posebno ona u kombinaciji sa poslastičarskim kremom. Ima puno lokalnih kolača i keksa, i ja sam par njih dovukla u Ameriku. Ovu su najpopularnija – na prvoj slici je čuveni portugalski kolač Pastéisdel Nata, zatim Queijadas da Vila Franca do Campo, obično se prave u vidu majušnih tartova i u njih se stavlja mleko, jaja i sir, pa pecivo sa puslica koricom, i pecivo sa kremom od badema. Popularni su i čokoladni mus, sutlijaš, flan karamel i torta od šargarepe.
Takođe, imaju odličan hleb. Pored veknica koje podsećaju na ćabatice, imaju slatki hleb, a i probala sam hlepčiće sa rogačom. Doručak smo imali u hotelu, pa sam i tu uspela da otkrijem razna lokalna peciva.
Dan pre odlaska bili smo na nekoj velikoj religioznoj svetkovini u Ponte Delgada pa smo naišli na ove hlebove, bilo je neko takmičenje u izboru nalepših hlebova. Na sledećem trgu bio je ogroman broj ljudi koji su za dugačkim stolovima jeli čorbu uz hleb koje su delili za taj događaj. Bilo je šareno, živo i lepo.
Ima tu još jela koja su mi se dopala, a to su: grilovane sardine (obožavama ih), oktopus sa salsom, riblja čorba i vrlo zanimljivi kroketi sa dimljenim kobasicama.
Teleće šnicle u saftu od belog vina
sastojci:
1 kg telećih kotleta (šta god vam je dostupno)
3/4 kašičice soli
1/4 kašičice mlevenog bibera
3 kašike maslinovog ulja
2 kašike putera
5 čena belog luka, iseckanog na listove
2 pečene paprike iz tegle, iseckane na trake (možete da koristite i sveže crvene paprike)
1 kašika senfa
200ml suvog belog vina
kao prilog: pomfrit ili domaći čips od krompira, prženo jaje na oko
priprema:
Najpre kuhinjskim čekićem istanjite teleće šnicle. Zatim ih natapkajte papirnatim ubrusom i u njih utrljajte so i biber.
U većem tučanom tiganju zagrejte ulje na umerenoj jakoj vatri, pa u tome pržite teleće šnicle sa obe strane, i iz više puta, dok se ne isprže, tada ih izvadite iz tiganja.
Smanjite temperaturu i počnite sa pripremom safta. U tiganj stavite puter, pa iseckani beli luk i papriku i pržite sve dok beli luk ne počne da braoni. Dodajte senf pa ga izmešajte i na kraju dodajte vino. Dodajte saftu ispržene šnicle, kao i tečnost koju su ispustile, dobro ih natopite i kuvajte još par minuta minuta. Pošto je jelo gotovo služite ga uz priloge.
Kad sam probala arepas prvi put u ovdašnjem venecuelanskom restoranu, momentalno sam se zaljubila u njih. Kukuruzne lepinjice su bile punjene raznim prilozima, moj omiljeni je bio cepkana svinjetina (recept možete da pronađete u mom Američkom kuvaru). Arepasi su bili tako divno servirani, na nekoj drvenoj ploči sa po kojim sosom i ukusnom turšijom. Verovatno je utisku doprinela i divna atmosfera restorana – moderan enterijer pun svetlosti i zelenila, sa elegantnim nameštajem, najlepši deo je bio zid na kome su bile okačene konzerve od paradajz pelata sa raznobrojnim biljkama. Pre par godina su se preselili u neki kraj koji nije blizu, ponekad svratim, i dalje lepo izgleda, ali ne tako kao ranije. Bračni par koji vodi restoran su Nemci koji su neko vreme života proveli u Venecueli. Možda nije slučajno da su dva najbolja restorana u Baltimoru iz Južne Amerike, o onom peruanskom sam već ranije pričala.
Kukuruzne lepinjice se vrlo jednostavno prave, kao što ćete videti, slično kao engleski mafini. Za njihovo pravljenje se koristi samo par sastojaka: kukuruzno brašno, so, voda i ulje.
Arepas su veoma popularni u severnom delu Južne Amerike: Venecueli, Kolumbiji, Boliviji i Panami.
Pošto imam puno latino radnji u komšiluku, u mogućnosti sam da nabavim razne proizvode od kukuruza, i moram da vam kažem da me neki od njih mnogo podsećaju na našu kuhinju. Recimo kad probam tamales, jelo sa belim kukuruznim brašnom kuvano u kukuruznoj šaši, odmah osetim ukus domaćeg kačamaka od belog brašna.
Poslednjih meseci sam bila baš inspirisana kukuruznim brašnom, tako da sa pravila svašta – seljački kukuruzni hleb kakav je pravila moja baba, kačamak od kukuruznog brašna (stajala pored šoreta mešajući ga skoro sat vremena), i ove kukuruzne lepinje od kojih se prave arepas sendviči. Jeste, pravljenje palente je mnogo brže i jednostavnije, i ja je vrlo često koristim kao prilog jelima, ali nije loše da se nešto novo proba. Da ne zaboravim da pomenem omiljene mi tortilje od kukuruznog brašna. I Amerikanci imaju nešto vrlo slično našem kačamaku a to je grits (ovo je čuveno jelo koje se sprema sa njim).
Ima jedan mali problem – za spremanje ovih kukuruznih lepinjica koristi se instant (pre-cooked) kukuruzno brašno, znači kao palenta jedino je bele boje i dosta finije samleveno. Moguće da može i od običnog kukuruznog brašna da se napravi, ali mora da se prethodno dobro skuva, što može da potraje. Takođe, videla sam da se prave i od žutog kukuruznog brašna.
Što se tiče punjenja lepinjica, tu možete da budete kreativni, i da stavite ono što imate, baš kao za takose. To mogu da budu razni sirevi, pržena jaja, avokado, razne salse i sosevi, i naravno meso – pored cepkane svinjetine, možete da brzo spremite cepkanu piletinu u sosu. Ispržite piletinu i onda je razvucite viljuškom, to može da bude i preostalo meso od pečenog pileta, pa pomešajte da sosom od paradajza i luka, baš kao kad pravite enčiladu.
za fil: piletina u paradajz sosu, sir, salsa od paprika i paradajza, avokado, paradajz, lišće korijandera, pasulj, pržena jaja
priprema:
Pomešajte so i kukuruzno brašno. U većem sudu rukom mesite testo postepeno dodavajući brašnu toplu vodu. Kad dobijete ujednačenu gustu smesu, pokrijte testo i sačekajte oko 5 minuta da se odmori.
Zatim pravite lopte od testa veličine jedne šake, i onda ih ispljeskajte rukama dok ne dobijete oblik kao na slikama. Gledajte da ivice lepinja bude glatke.
Zagrejte tučani tiganj na srednje jakoj vatri, dodajte 1 kašičicu ulja, i pecite lepinje sa obe strane dok ne porumene, to može da traje oko 6 i više minuta po strani.
Kad su lepinje ispečene ostavite ih da se malo ohlade. Pre služenja ih zasecite na pola i onda stavljajte razne priloge unutra.
Mnogo volim ove puterste i prhke kolačiće, pogotovo kada se kombinuju sa interesantnim sastojcima i začinima. Recimo ove kolačiće od limuna i maka, pa kolačiće sa limetom i bosiljkom, ili ove sa grejpfrutom, i sad su na red došli kolačići sa lavandom i limunom. Veoma se slično prave kao ovi sendvič keksi sa lavandom, ali ipak drugačije izgledaju. Nisam izdržala da im ne dodam belu čokoladu, i to obojenu u ljubičasto, da podsećaju na lavandu, ali vi to ne morate, i bez nje kolačići su neodoljivi.
Meni se veoma sviđa miris lavande, svugde je imam po kući, ali u kolačima morate da budete pažljivi sa njenom količinom, ako preterate, neće biti dobro. Dodala sam joj malo limunove korice, pa i vanilu, tako da kad zagrizete kolačiće, počnu da vam se smenjuju ukusi, i veoma prijaju jer ne zna se koji je lepši.
Imala sam skoro neko damsko okupljanje pa sam ih u tu svrhu pravila, i još svašta nešto:
Oduvek sam želela da budem član kluba knjige, još od kada sam čula da tako nešto postoji. Želja mi se ostvarila kada sam došla u Ameriku, jer je to ovde vrlo česta praksa. Član sam kluba knjige više od 13 godina. Prva polovina rada našeg kluba je lepo funkcionisala, i sad funkcioniše, ali izbor knjiga poslednjih godina je baš loš. Uopšte današnja popularna literatura je u dubokom kanalu, jedino mi nije jasno kako se i ukus članova kluba toliko promenio na gore. Istina, broj i članovi kluba su se manjali tokom godina, ali nas nekoliko su tu od samog početka.
Ja jesam generalno tolerantna osoba, ali loš ukus teško podnosim. Opet kad otkrijem nekog sjajnog autora, ili knjigu, mome oduševljenju nema kraja, ja jednostavno moram da to podelim sa drugima, i to se dešavalo na početku rada kluba. Da, razmišljala sam da odem iz kluba, i iskreno ne znam zašto to nisam učinila, možda zato što i dalje volim da budem član kluba knjige, što sam rob rutine, i što cenim privrženost klubu ostalih članova, većina ljudi vidi u tome obavezu i vrlo brzo odustane. Probala sam razne šeme da nekako popravim prosek kluba, učlanjivala ljude kojima sam jasno predočila da želim bolji izbor knjiga, ali bez rezultata.
Opet, čim vidim da je bezveze knjiga, koje skoro uvek nabavljam i slušam preko aplikacije Audible, ja otkažem knjigu pa ne moram da je plaćam, to mi je velika uteha. Ranije bih čitala knjigu do kraja, čisto da vidim do kakvog besmisla može da ode, ali sad više ne gubim vreme.
A i idemo svakog meseca u neki novi restoran, gde imamo sastanke kluba knjige, što može da bude prijatno iskustvo. I ostale članice kluba tolerišu moju bezrezervnu kritiku knjiga, možda zato što sam strankinja.
Ne mislim da svaka knjiga treba da ima umetnički kvalitet, može da bude i zabavna, ali moram da ima neki kvalitet. Današnja popularna literatura je toliko loša da za koju godinu se niko neće sećati tih knjiga, iako imaju neverovatne rejtinge i bezbroj prikaza na Amazonu i Goodreads. Literarne nagrade takođe više ništa ne znače. Čitam trenutno priče od Hemingveja, i ne mogu da se načudim da se ukus američke populacije toliko promenio. Danas njegove knjige niko ne bi objavio. I ranije su se pisale loše knjige, ali ne kao danas, ipak one kvalitetne su nadživele sve. Za vreme korone sam čitala hard core klasike, recimo Don Kihota, i potpuno sam bila zatečena kvalitetom pisanja, humorom, humanošću, relevantnošću, iako je taj roman star pola milenijuma.
Čini mi se da se knjige danas objavljuju isključivo za klubove knjiga – vrlo banalne i sentimentalne priče, vrlo predvidljive, sa nekim političkim temama koje su trenutno in. Tu su jednodimenzionalni karakteri koji izgledaju skoro kao karikature. Svi ti romani su toliko isti da imam osećaj da poslednjih šest godina čitam jednu te istu knjigu. I na kraju, iz nekog razloga često se romani pišu iz uglova različitih protagonista, ali daleko je to od romana Aleksandrijski kvartet Lorensa Darela. I da pisane su isključivo da se dopadnu ženama, jer su one najčešći konzumenti belestristike. Zato se većinom objavljuju ženski autori, jer oni kao najbolje razumeju žene, opet moji najomljeniji pisci su većinom muškarci, i uopšte ne znam zašto ima bilo kakve veze kakvog je pola autor. Ne, roman ne mora da ima baš ništa zajedničko sa mojim životnim iskustvom da bih uživala u njemu, što je u potpunosti suprotno današnjem doživljaju literature. U tome je čar umetnosti što može da nas izmesti, ne moramo stalno da budemo zaglavljeni u sopstvenim mislima i iskustvu, i što ume da nas iznenadi, jer proizvodi emocije koje nikad nismo iskusili, pošto smo se toliko uživeli u likove iz romana. Taj beg od sebe može da bude vrlo terapeutski, uzgred dobra literatura zaista pomaže da se razume ljudska priroda i da se predvidi ponašanje drugih.
Poslednja knjiga koju smo čitali u klubu knjige je – Tomorrow, Tomorrow, Tomorrow. Ta knjiga je trenutno hit, nisam stigla još ni do trećine knjige kad sam prestala da je čitam. Da je nisam slušala, i da sam imala fizičku knjigu u rukama, samo bih je zafrljačila. To je tipična današnja popularna luteratura. I ono što najviše uznemirava je to što ogroman broj ljudi voli takve knjige.
Ono što važi za hranu to važi i za književnost. Dobar ukus može da se razvije samo konzumacijom kvalitetne hrane tj. čitanjem klasika. Ako mene pitate, bolje ne čitati ništa, nego nekvalitetnu literaturu. Nećete sigurno od toga postati pametniji, i niti će vam to obogatiti život. Bolje da se umesto toga bavite nekim korisnim hobijem.
Ako vas do sada nisam obeshrabrila i želeli bi da budete član novog online kluba knjige, kojeg vodim sa Aleksandrom, zemljakinjom iz Vašingtona, onda mi se javite. U novom klubu knjige:
gledaćemo da odaberemo kvalitetne knjiga za čitanje, i trudićemo se da to budu puno knjiga domaćih autora, to je dobar način da se one popularišu. Vrlo je važno da knjiga može da se lako nabavi i da je prevedena na engleski.
sastanci kluba knjige će biti online što nam daje mogućnost da klub postane internacionalan, iako ćemo za sada da se fokusiramo na Severnu Ameriku
sastanak je jednom u dva meseca, to je sasvim dovoljno vremena da se knjiga pronađe i pročita.
svako ko se pojavi na tri sastanka postaje punopravan član kluba, što podrazumeva da učestvuje u izboru knjiga.
članovi kluba će moći da izglasaju sledeću knjigu za čitanje od više ponuđenih naslova.
sva komunikacija će se obavljati preko Facebook grupe kluba knjige.
online sastanak će ići preko Zoom-a ili FB messengera, najbolje vikendom.
sledeća knjiga za čitanje, za avgust mesec, je Baba Jaga je snijela jaje (Baba Yaga Laid an Egg) Dubravke Ugrešić.
ako ste zainteresovani, pošaljite mi poruku preko mog FB, IG ili u komentaru. Tu ćete dobiti i ostale detalje.
Aleksandra i ja smo već imale prvi sastanak kluba knjige, izabrana knjige je bila – Gvozdena zavesa (Iron Curtain) Vesne Goldsvorti. Meni se dopao roman, i preporučujem vam da ga pročitate.
Inače mnogo volim da pratim YouTube kanale vezane za knjige i pisce, u moru njih tek par zaista volim da poslušam, i tu često dobijem ideju šta da čitam. Ovi su mi omiljeni:
Better Than Food – baš gotivim ovog lika, odlično radi svoj posao, često mi da ideju šta da čitam od savremenih autora.
Fiction Beast – ovaj kanal je fokusiran na klasike, i nisu samo prikazi knjiga teme, već je mnogo kompleksniji. I produkcijski je odlično napravjen.
Art of Darkness – ovaj opskurni kanal se bavi životima pisaca, i uopšte umetnika. Posle slušanja ove epozode o Hemingveju, poželela sam da ponovo pročitam sve njegove knjiga, ali ovog puta na engleskom.
Kolačići sa lavandom i limunom
sastojci:
280g brašna
Prstohvat soli
170g šećera u prahu
istrugana korica jednog manjeg limuna
225g putera, na sobnoj temperaturi
1 žumance
1 kašičica vanilinog ekstrakta
1 kašičica sušenih lavandinih pupoljaka, istucanih u avanu
Za ganaš sa belom čokoladom:
1-2 kašika slatke pavlake
1/2 kašičice sušenih lavandinih pupoljaka
60g bele čokolade, izlomljene
ljubičasta boja za kolače
Kalup u obliku kruga ili cveta prečnika oko 5 cm
Veliki plitki pleh
Priprema:
Prosejte brašno i dodajte mu soli. U drugoj posudi mikserom mešajte šećer, izrendanu koricu limuna, lavandu i omekšao puter na srednjoj brzini. Posle par minuta mešanja, kada dobijete kremastu smesu, dodajte jedno žumance i vanilin ekstrakt. Nastavite sa mešanje a zatim postepeno dodavajte brašno dok ne dobijete gustu smesu. Na kraju umešajte samlevene lavandine pupoljke. Podelite testo na dva dela, oblikujte ih u diskove, pokrijte plastičnom folijom i stavite u frižider da odstoje 1 sat, da se stvrdnu.
Zagrejte rernu na 175C (350F).
Pospite radnu površinu sa malo brašna, izvadite jedan disk testa i razvucite ga oklagijom na debljinu od 3-4 mm, zatim kalupima izvlačite okrugle oblike i ređajte ih na pleh za kolače koji je pokriven papirom za pečenje. Stavite pleh sa testom u zamrzivač na 5 minuta (tako će kolačići da sačuvaju oblik), pa ga prebacite u rernu i pecite oko 10 minuta, pre nego što ivice na kolačićima ne počnu da dobijaju svetlo braon boju. Kad su kolačići gotovi ostavite ih par minuta u plehu a zatim ih prenesite na rešetku za hlađenje. To isto ponovite sa novom turom kolačića.
Napravite ganaš tako što ćete zagrejati do ključanja kašiku dve slatke pavlake i njoj dodati izmrvljenu belu čokoladu. Mešajte ganaš dok se čokolada ne istopi dodajući malo ljubičaste boje za hranu. Stavite ganaš u dresir kesicu i istiskujte ga na kolačiće. Kad se ganaš stvrdne služite kolačiće.
Napomena: Jačina arome lavandinih pupoljaka varira, odredite je prema intenzitetu mirisa. Nemojte da preterujete sa njenom količinom.
Ovo je bilo jedno od mojih omiljenih jela kad sam došla u Ameriku. Svideo mi se pad thai zbog interesantnih sastojka, hrskave teksture koja dolazi od klica pasulja i kikirikija, i prijatnog sosa i moje omiljene kombinacije soka limete i lišća od korijandera. Srećom moglo se veoma lako nabaviti jer su još u to vreme tajlandski restorani bili sveprisutni. U Americi pojedine nacije dominiraju u restoranskoj industriji, te je njihove nacionalne restorane vrlo lako naći. Naravno, i tu vladaju trendovi, pa je recimo tajlandska kuhinja bila vrlo popularna u prvoj deceniji 21. veka, sad je recimo vijetnamska kuhinja više u modi, kad govorimo o dalekoistočnoj hrani. I skoro sam saznala da to nije slučajno, jer je početkom ovog veka tajlandska vlada, u želji da proširi svoj kulturni uticaj u svetu, počela da pomaže otvaranje tajlandskih restorana izvan granica Tajlanda. Nekako je jelo Pad Thai osvojilo najviše simpatija internacionalne klijantele, i sad nosi titulu najpoznatijeg tajlandskog jela.
Iako zvuči neobično, ali ovo jelo nije tradicionalno tajlandsko jelo, nastalo je relativno skoro, oko polovine prošlog veka. Recept je manje-više isti, mada postoje varijacije, ako je veganska varijanta onda se koristi tofu, suprotno piletina je najčešći izbor pa i gambori.
Kao i svako dalekoistočno jelo traži određene soseve koje mi nismo navikli da koristimo i često ih nemamo pri sebi. Ipak, riblji sos nije teško nabaviti. Umesto tamarind paste, ja sam koristila običan kečap, jer sam čula da je to dobra zamena. Ni testeninu od pirinča nije teško pronaći, gledajte da to bude ona šira i tanja. Ja volim da kombinujem piletinu i gambore ali vi koristite ono što vam je dostupnije.
Kasnije sam otkrila i mnoga druga tajlandska jela, koja nisu ništa manje ukusna, a to su:
250g testenine od pirinča, tanja i šira je poželjnija
1 1/2 kašika ulja
300g piletine sa grudi, iseckane na manje kocke
200g gambora, opciono
2 jajeta, umućena
So i biber prema ukusu
za sos:
4 kašike vode
2 1/2 kašike ribljeg sosa
2-3 kašike smeđeg šećera
2 kašike tamarind paste ili kečapa
1 kašika putera od kikirikija, opciono
1 kašika sirćeta od pirinča, opciono
1 kašika ulja
1 manji luk ili još bolje 2 ljutike, iseckane
3 čena belog luka, sitno iseckana
2 šake klica pasulja
3 mlada luka, iseckajte ih na četvrtine uzdužno, pa na pola poprečno
2-3 kašike iseckanog pečenog kikirikija
Luta tucana paprika, prema ukusu
za služenje:
klice pasulja
iseckan pečeni kikiriki
lišće korijandera
limeta iseckana na kriške
priprema:
Najpre skuvajte rezanca od pirinča, prema upustvu sa pakovanja. Obično im se doda kipuća voda u kojoj odleže dok ne odmeknu. Posle se properu u hladnoj vodi.
Pomešajte sve sastojke za sos.
U voku, ili dubljem tiganju, zagrejte kašiku ulja na srednje jakoj vatri i najpre ispržite komade isečene piletine, koje ste prethodno natapkali papirnatim ubrusom, i posolili i pobiberili prema ukusu. Pržite ih dok se ne ispeku sa obe strane, 5-6 minuta. Onda ih izvadite iz tiganja, pa zagrejte 1/2 kašike ulja i stavite gambore koje ste takođe posolili i pobiberili prema ukusu. Oni će se još brže ispržiti, za 3-4 minuta.
Pošto ste izvadili meso, dodajte u tiganj još jednu kašiku ulja, i na jakoj vatri ispržite umućena jaja, pa ih izvadite iz tiganja.
Dodajte iseckani luk, propržite ga kratko, pa dodajte beli luk, i posle 20 sekundi dodajte pripremljeni sos, pa prethodno skuvanu testeninu od pirinča. Pošto je par puta promašate sa sosom, dodajte prženu piletinu i gambore, klice pasulja i mladi luk, ispržena jaja, iseckani kikiriki i sve dobro mešajte i kuvajte oko 1 1/2 minut. Dodajte soli i bibera ako je potrebno kao i ljutu tucanu papriku ako je volite.
Sklonite tiganj sa vatre i servirajte pad thai uz još klica od pasulja, iseckani kikiriki, listove korijandera i iseckane komade limete. Pre konzumacije iscedite sok od limete preko jela.
Vrlo interesantan kolač sa sastojcima koji se često ne koriste za pripremu poslastica. Počevši od jagoda – vrlo retko pečem kolače zajedno sa jagodama, osim kad spremam američku pitu, i to u kombinaciji sa rabarbarom. Uglavnom ih koristim sveže u kolačima, bilo da pravim tart sa jagodama, ili popularni trajfl. Jednostavno mnogo su ukusnije i lepše sveže. Ipak, kad se tanko iseku, pa se poređaju po kolaču, kao u ovom slučaju, izgledaju neodoljivo.
Tu je i džem od jagoda koji takođe utiče na lep ukus kolača. Zatim, brašno od kukuruza daje lepu teksturu, već sam ranije pravila kolač sa palentom pa znam da može da se koristi za slatke stvari. I na kraju, upotreba maslinovog ulja – svakako da možete da koristite obično ulje, ali maslinovo je zdravije i jedva da se oseća, uopšte ne kvari ukus, čak naprotiv.
Iz nekog razloga ovaj kolač je posebno ukusan kad je malo topao, tako da je poželjno da ga takvog služite.
Recept je preuzet i malo izmenjen iz nekog starog broja časopisa Bon Appetit (Strawberry Snacking Cake).
Kolač sa jagodama
sastojci:
150g svežih jagoda, iseckanih na tanke komade
180g pšeničnog brašna
60g kukuruznog brašna
1 1/2 kašičice praška za pecivo
1/2 kašičice sode bikarbone
1/4 kašičice soli
4 jaja, na sobnoj temperaturi
150-200g šećera
Izrendana kora 1 limuna
3 kašike limunovog soka
1 1/2 kašika ekstrakta vanile
4 pune kašike kisele pavlake
150ml blagog maslinovog ulja, ekstra devičanskog (ili običnog ulja)
4 pune kašike džema od jagoda, na sobnoj temperaturi
1 kašika šećera za posip
priprema:
Pripremite pravougaoni pleh dimenzija 32 x 23cm.
Obložite ga papirom za pečenje.
Iseckajte jagode na tanke komade, kao na gornjoj slici. Ako nisu dovoljno slatke pospite ih sa malo šećera.
Zagrejte rernu na 175C (350F).
U jednoj posudi pomešajte pšenično i kukuruzno brašno, prašak za pecivo, soda bikarbonu i so.
U drugo, većoj posudi, umutite jaja sa šećerom, zatim dodajte ekstrakt vanile, sok i izrendanu koricu limuna, kiselu pavlaku i maslinovo ulje.
Tome dodajte smesu sa brašnom i sve dobro pomešajte. Smesu stavite u pripremljeni pleh.
Preko smese rasporedite džem i onda čačkalicom napravite spirale po testu.
Na kraju rasporedite iseckane jagode po testu. Pospite sve sa malo šećera
Pecite kolač oko 45 minuta, dok se ivice ne zarumene.
Sližite kolač dok je još topao, takav je najukusniji.
Na intervjuu smo sin i ja sa direktorom škole, taj događaj će se pokazati kao jedan od razloga što smo se odlučili za upis u tu školu, iako nam nije bila prvi izbor. Intervjuu je prethodilo pisanje eseja, a i vešto sam iskoristila situaciju da nateram sina da pročita čestitu knjigu, odvukla ga na koncert Bahove muzike, i išli smo u pozorište za odrasle, ako ga kojim slučajem upitaju šta ga je inspirisalo u poslednje vreme. Rekla sam mu da se ne brine, već da bude opušten, oni hoće samo da vide da nije neki štreber, da ima razna interesovanja, da se nomalno ponaša i da bude prijatan u razgovoru. Treba da zvučiš kao “future leader”, počesmo da se kikoćemo, naučili smo koliko je ovde važno da barataš praznim frazama i da zvučiš pametno iako ništa pametno nemaš da kažeš.
Pre toga je sin imao intervju sa direktorom programa za koji je izabran, vrlo je selektivan, inače ne bi imali priliku da pričamo sa direktorom škole. Kasnije ga pitam o čemu ste pričali, kaže sastavljali su idealan tim srpske fudbalske reprezentacije.
Pokazalo se na kraju da su ljudi iz te škole vrlo razumni, nepretenciozni i prijatni. Dok smo mi odrasli, direktor i ja, pričali o lepim utiscima iz naših srednjih škola, kako su prijateljstva u njima vrlo posebna i kako smo i dalje u kontaktu sa našim prijateljima, moj sin je bivao sve nervozniji, i u jednom trenutku je počeo da me gazi ispod stola, da skratim priču, ipak je to intervju za njegov upis u školu, a ne moj. Mada, kad pomislim i ja bih volela da idem u jednu takvu školu. Koliko samo ima aktivnosti i klubova, recimo mogla bih da treniram tenis i plivanje, učestvujem u predstavama, i sviram neki instrument. Mada ni moja gimnazija nije bila loša, iako baš ništa od toga nije nudila.
Za par dana sin će završiti osnovnu školu u koju je išao čitavih 11 godina. Ne, nije ponavljao, već je u školu krenuo sa tri godine, u rano predškolsko. Čini mi se da sam ovih dana izrazito emotivna, sigurno mnogo više od mog sina, jer se završava jedno dugo i važno poglavlje njegovog života, on je zagledan u budućnost, jedva čeka da krene u srednju školu i stekne nova iskustva. Srećom, ćerci ostaju još dve godine da završi sa osnovnom školom.
Mi smo našeg sina upisali u srednju školu još u februaru, to je bio dug i komplikovan proces, sa kojim smo krenuli još prošlo leto. Htela sam da pišem o tom našeg iskustvu jer mi je neverovatno da se toliko razlikuje od onoga kako je to izgledalo u moje vreme u Srbiji. Ja sam upisivala postdiplomske studije u Americi, i to iz Srbije, što je bilo vrlo zahtevan projekat, i, verujte mi, ni upis u privatnu srednju školu nije bio ništa manje komplikovan posao, zapravo vrlo podseća na upis u koledž. Ono što je zapanjujuće je to da sam ja u svoje vreme sve obavila sama, izabrala srednju školu, podigla dokumenta, prijavila sebe u školu, sama se pripremala za prijemni, uradila ga i upisala se u željenu školu bez prevelikog stresa. Uopšte se ne sećam da su moji roditelji učestvovali u tom procesu. Doduše imala sam 15 godina, moj sin 13, ovde se ranije kreće u školu. Sada mi je nemoguće da zamislim da bi deca mogla da prođe kroz sve to sama, meni kao roditelju je trebalo vremena da provalim kako to sve funkcioniše, pogotovu što je bilo puno nepoznatih stvari. I da, u pitanju je privatna srednja škola. Upis u državne je mnogo lakši, čak i ne postoji prijemni ispit, ideš u onu najbližu tebi.
Naravno ovaj članak je i dobar način da se osvrnem na moje nekadašnje obrazovanje, koje je, uz sve svoje falinke, bilo sasvim odgovarajuće. Ko bi rekao da ću morati da upišem sina u elitnu privatnu školu da bi on imao klasično obrazovanje, predmete kao što su logika, latinski, filozofija, i sve ono što sam ja imala u zemlji koja se bukvalno raspadala, gde osnovne stvari nisu postojale.
Srednje škole u Americi
Pored državnih srednjih škola koje se upisuju prema prebivalištu, postoje i specijalizovane škole koju upisuju bolji đaci, koji žive u raličitim delovima grada. Za one baš najbolje škole postoji prijemni ispit, ovde ih zovu magnet schools. Obično se nalaze u većim gradovima.
Privatne škole se dele na sekularne i religiozne. Religiozne su najčešće katoličke jer oni ovde imaju dugu tradiciju obrazovanja, naročito su popularne u Merilendu, saveznoj državi u kojoj živim. Ova u koju će moj sin ići je osnovana sredinom 19. veka, tako da ima baš dugu tradiciju u edukaciji i vaspitavanju dece.
Za sve katoličke privatne srednje škole vam je neophodan prijemni ispit, kao i za sekularne, koji je nešto malo drugačiji. Škole često imaju ono preparatory u nazivu što znači da pripremaju decu za dalje školovanje, kao kod nas gimnazije. Dosta pažnje se posvećuje upisu fakulteta, što je takođe zahtevan i stresan proces.
Ove škole ne primaju samo bolje đake, kako sam ja u početku mislila, već razne. Dosta škola čak nude poseban program za decu sa raznim problemima pri učenju, ali to i više košta.
Neke škole pri srednjoj školi imaju i middle school, šesti, sedmi i osmi razred osnovne škole. Primetila sam da neki ljudi misle da ako dete upiše middle school u toj školi lakše će da uđe u srdenju školu.
Zašto privatna srednja škola
Ne, nije to nikakav hir ili snobovština, mi smo se odlučili da moj sin ide u privatnu katoličku srednju školu iz sledećih razloga:
Veoma loš kvalitet i nebezbednost državnih škola u našoj okolini.
Izuzetno smo zadovoljni kvalitetom osnovne škole u koju idu naša deca, a koja je takođe privatna i katolička, tako da očekujemo slično iskustvo. Mi nismo katolici, ali vrednosti koje se neguju u našoj školi su u skladu sa mojim vrednostima. Bila sam upočetku skeptična, jer nisam znala šta da očekujem, ali sada sam uverena da je ta škola imala vrlo pozitivan uticaj na moju decu, ona ih je vaspitala da budu bolji ljudi. Jedan mali primer – za vreme višenedeljnog uskršnjeg posta moj sin je odlučio da ne koristi društvene mreže, i u tome je zaista istrajao. Nemam protiv društvenih mreža ako se normalno koriste, što često nije slučaj, i verujem da je učenje samokontroli izuzetno važno za njihovo korišćenje, i uopšte to važi za sve. Ćerka je odlučila da za tu svrhu prestane da koristi jednu vrlo lošu naviku, i posle par dana mi je rekla da joj to više uopšte ne nedostaje. Možda to ljudima danas izgleda prevaziđeno, i meni je tako ranije delovalo, ali u današnjem haosu i nedostatku sistema vrednosti, mislim da ima smisla.
Finansijski nam se ne bi isplatilo da se sad selimo i kupujemo kuću u nekom kraju gde su dobre škole, jer su tu kuće veoma skupe. Pogotovo nam se ne isplati jer će naša deca otići na studije za 6 godina, i tada nećemo biti uslovljeni školom kad se budemo selili. Naravno mogli smo da se preselimo u neki dobar i skup kraj ranije, kad su naša deca krenula u osnovnu školu, ali naš izbor je bio da ostanemo da živimo u gradu, jer ne volimo život u predgrađu.
Verujem u prijemni ispit kao merilo znanja i sposobnosti za učenje. Pošto je danas velika inflacija ocena, i one često nisu odraz znanja, prijemni ispiti treba da postoje. Znam da danas postoji veliki otpor prema prijemnom ispitu, i da mnoge škole ga ukidaju, čak i za upis na fakuletet, ali za mene je to veliki “red flag“. Test koji je polagao moj sin je pokazao da postoji velika razlika u razultatima među decom koji imaju iste ocene.
Vrednosti – obrni-okreni to je najvažnije, od toga sve kreće. Ako postoji red, disciplina, visoki standardi i poštovanje autoriteta u školi, to je onda odličan ambijent za građenje karaktera ne samo sticanje znanja. Meni su obe stavke veoma važne i prepoznala sam ih u ovim školama.
Akademski izazov – danas je popularno snižavati kriterijume u školama, roditelji čak pozdravljaju ideju da se ukine domaći, stalno kukaju kako se previše traži od njihove dece, i slično. Ja zapravo želim da moja deca imaju izazove u školi, ne čuvam ih od obaveza, jer kako će drugačije naučiti gradivo. Istina, to stoji da nekoj deci učenje lako ide, drugoj teško pada, što je i očekivano jer nismo svi isti. To opet ne znači da neko kome škola dobro ide da je bolji čovek ili da će biti uspešniji kasnije u životu. Postoji dosta talenata koji nisu vezani za učenje u školi.
Moj sin je izrazio želju da nastavi obrazovanje u privatnoj srednjoj školi.
Ono što mi nije važno kod odabira škole je:
veličina odeljenja – uz dobre vrednosti nastavnici mogu da se izbore i sa velikim brojem đaka.
luksuzne učionice i ostale prostorije škole kao i razna pomagala za nastavu – to upšte nije presudno za dobre rezultate đaka. Kada se samo setim u kakvoj sam skromnoj školi bila, gde bi i krede zahvalilo, pa nije bilo razloga da se ne uči. Ljudima je često novac izgovor za sve.
sportski tereni i sportske aktivnosti – mi smo u početku zazirali od škole za koju smo se na kraju odlučili jer ima izuzetno jake sportske timove, pa smo se plašili da sin neće uspeti da uđe u prvi fudbalski tim koji inače trenira. Ne znamo šta će biti od toga, ali ako nije dovoljno dobar mora da se pomiri sa time i da upiše neki drugi sport. Na kraju škola služi za učenje, a ne treniranje sporta. Meni ta opterećenost sportom po školama nije jasna. Super je da se treniraju sportovi ali previše energije i novca se troši na sve to, kao da su profesionalni sportisti u pitanju. I nisam za sportske stipendije, bolje da postoje stipendije za sportske klubove. Kad smo bili u poseti jednoj školi, odveli su nas u neki hol, koji je imao velike prozore koji su gledali na obližnji teren za američki fudbal. Povremeno bi lopta lupila u te prozore, ali oni su napravljeni od neprobojnog stakla i nisu mogli da se razbiju. Ne mogu da vam opišem koliko je oduševljenja to izazvalo kod prisutnih roditelja i dece.
Ima par stvari koje mi nisu odgovarale:
Privatne škole su većinom ili muške ili ženske, retko su izmešane. Škola u koju će ići moj sin je all-boy school. Postoji mišljenje da mešane srednje škole nisu dobre po dečake jer prisustvo devojaka može da izazove nekontrolisano ponašanje. Za devojke to nema negativni efekat. Ne znam, možda danas kad su odnosi među polovima nikad gori, nije loše da svako ima svoj prostor, dok ne nauče kako da se ponašaju sa suprotnim polom, jer ipak nismo isti. Ipak, buduća škola ima sestrinske ženske škole u blizini, gde se mešaju momci sa devojkama, imaju razne zajedničke sportske aktivnosti, kao i predstave, orkestre, a tu su i zajedničke zabave koje se održavaju par puta godišnje. Ako ćemo iskreno i kod nas postoje srednje škole koje su većinski ženske ili muške.
Škola je pola sata vožnje kolima. Taj problem se rešava tako što se organizujete sa roditeljima koji blizu vas žive, ili to škola organizuje, pa vi određenim danima odvozite i dovozite decu koja žive blizu vas. Inače postoje i školski autobusi, ali ne svraćaju u naš kraj.
Privatne srednje škole su skupe, koštaju značajnije više od osnovnih privatnih škola. Ipak postoje stipendije i finansijska pomoć o čemu ću kasnije da pišem.
Odabir škole
Mi smo odabrali tri srednje škole, taj broj je limitiran, i ne bi imali ništa protiv da je upisao bilo koju od njih, sve tri su dosta dobre. Međutim, vrlo je važno kako ih rangirate u prijavi za polagaje testa. Od toga mnogo zavisi da li će vas primiti ili ponuditi stipendiju. Škole su vrlo osetljive na to rangiranje. Mi smo se na kraju se odlučili za školu koja nam je bila druga na listi.
Inače možete dosta toga da saznate o školi na specijalizovanim vebsajtovima gde možete da vidite svakojaku statistiku i da prema tome utvrdite da li je škola dobra ili ne.
Istina je, privatne škole jesu statusni simbol u Americi. I tu postoji rangiranje, pa nije svejedno u koju školu ide dete. Iskreno, mene to puno ne zanima, jer ne volim da dajem novac na statusne simbole.
Kad smo već kod toga treba pomenuti i legacy đake. To da li su vam očevi, dede i pradede išli u školu takođe može da pripomogne za upis u škole.
Privatne srednje škole su skupe (Stipendije i finansijska pomoć)
Srednje privatne škole su znatno skuplje od osnovih iz više razloga, jedan o njih je što imaju mnogo više resursa, nastavnika, kao i pratećeg osoblja koji su podrška studentima. Postoji to neko predubeđenje da u ovakve škole idu deca bogatih roditelja, ipak nije tako. Mnogo dece dobija stipendije, naravnio ako su bolji đaci, kao i finansijsku pomoć, ukoliko roditelji imaju niska primanja. To posebno važi za privatne katoličke škole. Tu su i sportske stipendije, doduše ne daju ih sve škole, kao i za posebne umetničke talente. Na kraju nekim ljudima je to prioritet, i oni će uz mnogo žrtvovanja da šalju decu u privatne škole, što nije problem kad imaš jedno dete, ali jeste ako imaš troje-četvoro.
Stipendije i finansijska pomoć se omogućavaju kroz donacije nekadašnjih učenika koje se prikupljaju svake godine.
Nisam na kraju najbolje ukapirala kako to funkcioniše sa određivanjem iznosa stipendije. Škole su vrlo tajnovite. Moja prijateljica, koja je išla u privatne škole, u njima predaje, i njen sin je prošle godine upisao istu školu u koju će moj sin ići, mi je rekla da je skoro nemoguće znati taj detalj unapred jer sve zavisi koliko je škola uspela da sakupi donacija. Čini mi se da ovu generaciju nije sakupila dovoljno, verovatno zbog krize, jer neki roditelji su razočarani iznosima. Takođe, na to utiče još mnogo stvari, da li kandidati imaju roditelje koji rade kao nastavnici u katoličkim školama, da li pripadaju katoličkoj crkvi, kakva primanja imaju, da li pripadaju manjima, itd.
Šta sve treba za prijavu
online prijava u školi, u kojoj vam traže dosta informacija o potencijalnom đaku, kao i obrazovanje i posao roditelja, potpuno nepotrebno, mada je to njima važno. Prijava se plaća oko 50 dolara.
pomenuti test koji se zove skraćeno HSPT i samo važi za privatne katoličke škole.
ocene iz sedmog i osmog razreda, kao i rezultati standardizovanih testova.
dva pisma preporuke nastavnika iz osnovne škole.
rezime studenta u kojem je veoma poželjno da pomene volonterski rad i razne vannastavne aktivnosti.
Posete srednjim školama
Ima više događaja na koje možete da se prijavite. Na njima ćete dobiti dosta informacija, jer ljudi koji to vode su izuzetno verzirani i odlično obavljaju svoji posao. Tu je i šetanja kampusom, kao i posete učionicama, kabinetima, itd. Često u tome učestvuju studeni iz škole, i za to biraju najreprezentativniju decu. Koliko sam videla najveće uzbuđenje je u kabinetu za robotiku, to je sad u modi.
Na tim posetama školama čovek može svašta da vidi: kampuse koji veoma podsećaju na koledže, skupe i nabudžene sportske terene za američki i naš fudbal, bejzbol, lakros, atletske staze, bazene, teretane, košarkaške hale, teniske terene, pa kafeteriju koja izgleda kao iz Hari Potera, ogromne pozorišne sale, kapele, radnje sa odećom sa školskim brendom, itd. Dok obilazim kabinete i učionice, koje izgledaju manje više uobičajno, viđam nastavnike i đake koji demonstriraju nešto od nastave u zavisnosti od predmeta. Ulazim u učionicu iz koje dopiru zvuci opere, i naravno da je prazna. Na video bimu ide opera, sedoh u klupu i pomislih u sebi, “gotovo je, kupili su me“. U kabinetu za fiziku, nastavnik žonglira na nekom eksperimentu. U umetničkom kabinetu primećujem vrlo interesantna goblen sa crno belim portretom koji podseća na grafiku, pogledam u nastavnicu i shvatam da je to ona. Dajem joj kompliment jer je to njen rad. Počinjemo vrlo prijatan razgovor, imamo slična interesovanja, saznajem da je i ona pravoslavne vere ali ide u američku pravoslavnu crkvu. Divimo se staroj grčkoj ikoni, koja ima tri slike u zavisnosti od ugla gledanja, uspela je da je nabavi u nekoj antikvarnici. Onda u kabinetu za istoriju pogled mi se zakucao na veliki poster sa važnim istorijskim događajima iz 90-ih, i negde u cenralnom delu stoji natpis – Kosovo. U teološkom kabinetu dočekuju me dva, rekla bih, sveštenika, koji se trude da opišu svoj predmet više kao filozofiju nego kao religiju, na šta im ja kažem, ali ja hoću da moje dete uči o religiji, iako niti pripadam katoličkoj crkvi niti idem u svoju, meni je važno da moja deca uče o hrišćanstvu jer je to veoma važan deo naše kulture i uopšte civilizacije.
Jednom sam poranila na neki jutarnji događaj, i dok sam čekala da počne krišom sam posmatrala đake koji su bili u nekom velikom zajedničkom predvorju, spremali su se za nastavu. Bila sam vrlo prijatno iznenađena njihovim ponašanjem, i to što su lepo izgledali je doprinelo utisku, osim naravno nesrećnih šiški koji sada svi tinedžeri “teraju”. Ne znam, možda zato što danas viđam toliko zapuštenog sveta sa groznim ukusom, kad vidim mladiće koji uredno izgledaju, u khaki pantalonama, košuljicama sa kravatama, i u bradaricama, sva se rastopim. Ne, ne nose đaci uniforme u školi, ali imaju striktan kod oblačenja.
Tu su i posebne posete potencijalnih đaka školama, gde oni ceo dan provedu sa nekim odabranim đakom te škole, idu na njihove časove i ostale aktivnosti. Pošto moj sin trenira fudbal onda su ga uparili sa dečacima koji učestvuju u školskom fudbalskom timu, ali to nisu bili baš najbolji đaci, pa je sin boravio na manje zahtevnim časovima, što ga je malo uplašilo.
Priprema za prijemni ispit
Odmah sam shvatila da je test najvažniji deo pri upisu, pa sam se najviše fokusirala na to da ga moj sin dobro uradi. On je inače potpuno nezavisan kada je škola u pitanju, ali nisam htela da to prepustim slučaju, a ni u školi nisu nešto posebno radili na pripremama. Na kraju veličina stipendije dosta zavisi od toga.
Dakle, ja sam bila tutor mom sinu, i to sa misijom. Nekako u to vreme je sin polomio ruku, srećom desnu, levoruk je, jer ne znam kako bi polagao ispit, uz to nije išao na treninge pa je imao više vremena za pripremu. Matematiku nismo nešto radili, jer je u tome dosta dobar, jedino sam mu merila vreme. Ali zato je fokus bio na vocabulary, značenju reči, inače to je najlakši deo testa, koji je on i najlošije uradio. Tu je bio svakodnevni dril, pošto gospodin ne voli da čita knjige, na naše veliko razočarenje, a i očigledno nema talenta za to.
Onaj prijemni koji sam ja polagala u svoje vreme i ovaj koji je polagao moj sin su “nebo i zemlja”. Naš je bio vrlo jednostavan, ne lak, ovaj je pak dosta kompleksniji, ima 300 pitanja i mora da se uradi za 2 sata i 20 minuta. Test je podeljen na pet delova: značenje reči, razumevanje teksta, gramatika i spelovanje, logička i klasična matematika. (ovde možete da vidite kako on izgleda, kliknite na opciju HSPT )
Rezultat se ne dobija prema broju tačnih odgovora već koliko je učenik bolje uradio test od ostalih đaka, i izražava se u procentima. Amerikanci su inače opterećeni raznim statistikama, doduše mogu sebi da priušte prikupljanje i analizu raznih podataka. Ima još jedna stvar koja ih fascinira a to je merenje inteligencije, ovaj test to takođe obavlja. Postoji dosta interesantnih logičkih zadataka koje morate brzo da rešavate. Ruku na srce to jeste dobar način da se pronađe talentovano dete koje možda nije tako dobar đak u školi, iz raznih razloga.
Sećam se da je nekada u Srbiji odnos poena za upis u srednju školu bio ocene/prijemni – 60:40%, a za fakultete – 40:60% i ja mislim da je to odlična formula. Ne bi trebalo ništa drugo da bude važno za upis u škole, ali nažalost danas postoji još dosta sporednih stvari koje odlučuju o upisu.
Moj sin je inače već radio ovaj test kao probni u ovo vreme prošle godine, bez pripreme, i dobio je dosta dobar rezultat na moje veliko iznenađenje. Ja sam pripomogla da se rezultat popravi za par procenta, ali i da mu je ostao isti ništa to ne bi bitno promenilo. Iskreno, ne znam da li priprema može da napravi veliku razliku. Ipak, to je cementiralo moj neprikosnoveni autoritet kod moje dece kada je u pitanju podučavanje. Ćerka me je zamolila da već ovog leta počnemo sa pripremama za njen prijemni, i u njemo slučaju će fokus biti na matematici.
Priprema za intervju i pisanje eseja
Rezultat testa smo čekali čitavih mesec dana. Negde oko Nove godine smo ga dobili. Već sutradan nam je stiglo pismo od sve tri škole da nam kažu da se sin kandidovao za honors program, program za bolje đake, na osnovu rezultata testa. U većini ovih škola kandidati su bili svi oni koji su imali 85% i preko rezultat na testu. Program na koji će ići moj sin bio još selektivniji.
Ali poziv je podrazumevao i pisanje eseja, oni su dali temu, i intervju. A taman smo mislili da smo završili posao. Jeden esej za školu je sin pisao o Nikoli Tesli, i baš je lepo ispao.
Obaveštenje o prijemu u školi
Kako u Americi ništa ne može da prođe bez neke posebne ceremonije, da ne koristim drugu reč, tako nas je i dočekalo obaveštenje o prijemu u škole. Istog dana, posle 16 časova, ljudi iz škola su dolazili na naš kućni prag, verovali ili ne, da nam uruče pismo. Mi smo znali da će on da bude primljen u sve tri škole, tako da nije bilo nekog posebnog uzbuđenja, nas je zapravo interesovalo kolike će stipendije da mu ponude.
U toj budućoj školi je procenat primljene dece nešto oko 35% i iskreno ne znam da li je to mali ili veliki procenat.
Placement test
Ali, ni tu se nije završilo sve. Krajem aprila je sin pozvan da uradi testove iz matematike i stranih jezika da utvrde na koji će kurs da ide. Naime, u školi postoji nekoliko kurseva po predmetu, u zavisnosti od nivoa znanja. Sin je uspeo da prođe testove za algebru I i geometriju, ali pošto se sam spremao, učio je više od onoga što su u školi radili. Da, ne postoji ujednačeno gradivo koje se predaje u školama. Što se tiče latinskog jezika, tu sam doživela veliki šok, jer ne postoji početni kurs već samo napredni, neka deca su već došla sa znanjem latinskog jezika iz svojih osnovih školi. Na kraju, reziginrana, rekla sam sinu da ću ja da mu predajem uvod u latinski:)
Pre neki dan morala sam pažljivo da studiram koje sve predmete i kurseve imaju, koliko kredita svaki nosi, i pravila strategiju. Ipak, mislim da se tu negde završava moje učešće, sin je dovoljno veliki, može sada on to sve sam.
Pogledajte i ostale članke vezane za američko obrazovanje:
Ako volite zapečene palačinke punjene kačkavaljem i šunkom, sigurno će vam se ovo jelo svideti, pogotovo što se mnogo brže i lakše sprema. Podazumeva se da imate tortilje u frižideru, i to kukuruzne po mogućstvu. Kao što važi za takose, koji se takođe spremaju sa tortiljama, kombinacija sastojaka je neograničena, ipak ovde je najvažniji sastojak sir koji se tokom pečenja topi, i tako vezuje preklopljenu tortilju. Kesadilja je tako i dobila ime, po siru, koji se na španskom jeziku zove queso. Inače, tokom pečenja tortilja postane fino hrskava i to vrlo doprinosi celokupnom užitku.
Kesadilju je poželjno služiti uz neku svežu salsu, kao i razno iseckano sveže povrće, mladi luk, rotkvice i lišće korijandera. Takođe, možete da je služite uz čorbu, pada mi na pamet jednostavna paradajz čorba čiji recept možete da nađete u mom Američkom kuvaru, str. 74.
kesadilja se obično sprema od velike tortilje, pa kad se preklopi seče se na tri dela i tako se dobijaju trouglasti parčići. Pošto ja isključivo kupujem male tortilje, onda volim samo da ih presavijem na pola.
izbor sastojaka za kesadilju može da bude vrlo raznolik, čak možete da stavite i nešto što vam je preostalo od ručka od prethodnog dana, recimo preostalo meso od pečenog pileta.
nemojte da preterujete sa filom, jer tokom presavijanja tortilje ume lako da izađe. Možda nije loše ideja da pored sira preostali fil stavite na jednu polovinu tortilje.
izbor sira može da varira, zavisi šta možete da nabavite, važno je da se topi (čedar, grijer, mocarela, ementaler)
Meksička kesadilja
sastojci:
10 manjih kukuruznih tortilja
1-2 kašike maslinovog ulja
200g izrendanog sira ili tanko isečenog (domaći kačkavalj ili bilo koji sir koji se topi)
80g suhomesnatog mesa (ispržena slanina, suvo meso, šunka) ili ostaci prženog mesa (iseckana piletina, krmenadle, stejk)
30g mladog spanaća
4 kašike iseckanog mladog luka
1 kašika putera
kao prilog:
salsa od iseckanog paradajza
mladi luk iseckan
rotkvice
lišće korijandera
priprema:
Pre spremanje kesadilja napravite salsu od iseckanog paradajza, luka, kumina i soli i bibera. Ovde možete da vidite kako da spremite salse. Iseckajte i pripremite ostale sastojke.
Zagrejte veći tiganj na srednje jakoj vatri. Uzmite 2 tortilje ili koliko može da stane u tiganj, i premažite je maslinovim uljem sa obe strane, neka to bude minimalna količina i u tu svrhu koristite kuhinjsku četkicu. Pecite jednu stranu par minuta dok se ne zarumeni, pa je okrenite. Počnite da ređate sastojke po tortilji, sir, meso, spanać, luk, malo isecknog putera, a zatim pokopite tiganj. Pecite dok sir ne počne da se topi i spanać omekša. Zatim spatulom presavijte tortilju i nežno je pritisnite da bi je zalepili. Zatim izvadite kesadilje iz tiganja i sve ponovite sa preostalim sastojcima.
Služite kesadilje uz pripremljenu salsu i iseckani mladi luk, rotkvice i lišće korijandera.
Ne znam kako vi, ali ja nisam neki ljubitelj naručivanja kineske hrane. Razlog tome je što većina ovdašnjih kineskih restorana funkcioniše tako što prave jeftinu i ne tako kvalitetnu hranu, uglavnom za carry-out. Međutim kada se ta hrana pravi kod kuće uopšte loše ne ispadne. I nije mi važno da bude što autentičnija, ja to volim da pravim prema svom ukusu. Takvo je ovo jelo, koje se veoma lako sprema, i pri tome možete da mu dodajte razne sastoje, šta imate tog trenutka u frižideru ili špajzu. Zato je prženi pirinač sa razlogom omiljeno jelo na Dalekom istoku.
Pored toga što ga prave sa ostacima prethodno skuvanog pirinča, umesto sa piletinom možete da ga spremate sa junetinom, račićima, šta god vam je pri ruci. Pored proteina tu je i razno povrće, to može da bude luk, šargarepa, grašak, brokoli, stabljike celera, paprike, špargle, spanać, a ja sam videla da stavljaju i ananas. Možete da jelu dodate i ljutu papričicu, ako volite ljuto.
Ako volite kinesku kuhinju pogledajte recepte i za ova jela:
sastojci za skuvani pirinač(ovde pogledajte kako da ga skuvate)
300g jasmin ili basmati pirinča
1 1/2 kašika ulja
1 1/2 kašičice soli
600ml vode
ostali sastojci:
1+1+1 kašike ulja (može i puter)
1/2 kg pileća prsa ili drugi delovi piletine bez koske, natapkajte ih papirnatim ubrusom, i isecite ih na manje komade i malo posolite
1-2 jajeta, umućena
4 mlada luka, iseckana (ostavite malo za služenje)
2 čena belog luka, sitno iseckanog
2 šargarepe, oljuštene i isečene na tanke prutiće, ili kockice
1 šaka svežeg ili graška iz konzerve, opciono
1 stabljika celera, iseckana
1/2 kašičice ulja od susama
3-4 kašike sojinog sosa
So i biber prema ukusu
priprema:
Najpre skuvajte pirinač, prema ovim upustvima. Pošto je pirinač skuvan, ostavite ga u poklopljenoj u šerpi oko 5 minuta, a zatim varjačom nežno promešajte i sačekajte da se malo ohladi.
Za to vreme u voku, ili u dubljem tiganju, zagrejte 1/2 kašike susamovog ulja i 1 kašiku ulja na jačoj vatri (6/10). U tome propržite iseckanu piletinu sa obe strane, iz dva puta. Izvadite piletinu, i dodajte voku 1 kašiku ulja i u tome propržite iseckan luk, mladi i beli, šargarepu, celerove stabljike i grašak, oko 5 minuta. Dodajte malo soli, imajte na umu da ćete kasnije dodati slani soja sos. Napravite prazan prostor u voku i u tome brzo propržite umućena jaja. Na kraju dodajte skuvani pirinač, 3-4 kašike soja sosa, ulje od susama, 1 kašiku ulja, isprženu piletinu, i sve pržite na jakoj vatri uz mešanje, 3-4 minuta. Dodajte još soli ako je potrebno i mlevenog bibera.
Volim kiševe, posebno kiš Loren, ali često nemam dovoljno strpljenja da napravim koru, iako je to vrlo važan deo. Treba to umesiti, pa još peći, i tako se oduži ceo proces. E, kad hoću nešto jednostavno i brzo, a što veoma podseća na klasičan kiš, onda pravim ovaj kiš bez kore. Veoma podseća na fritatu, još jedno omiljeno mi jelo, ali kiš sadrži slatku pavlaku/mleko i sve vreme se peče u rerni.
Možete slobodno da ga služite kao glavno jelo uz salatu i neku čorbicu, ja sam ovaj na slici služila uz kremastu čorbu od leblebija, ili kao predjelo, ili čak za doručak i užinu.
Možete ovakvom kišu dodavati razne sastojke, ali ja se ipak držim tradicionalnih – slaninica, grijer sir i spanać. Grijer je meni savršen sir za ovo jelo, ali postoje i ok zemene kao što su ementaler, gauda ili jarlsberg.
Ako poželite da ovom kišu napravite koru, onda recept za nju pogledajte ovde.
Tačno može da se vidi na slikama da su žumanca jaja koje sam koristila bila izrazito narandžasta, na moje veliko iznenađenje, baš onakva kakva sam koristila u Srbiji. Setila sam se pijace koju sam nedavno posetila u Srbiji, i jaja, raznog zeleniša i povrća, i tog neverovatnog zadovoljstva koje čovek ima kad poseti naše pijace. Volim ja i američke pijace, već sam o njima pisala, ali one su drugačije, pomalo pretenciozne, naše su više narodske, tu možete da sretnete vrlo različit svet. Srpske pijace su jedinstvene ne samo zbog obilja sveže hrane, već su pune zanimljivih i živopisnih likova koji na njima rade. Nadam se da sam deo te atmosfera uspela da uhvatim na mojim fotografijama koje možete da vidite ispod recepta.
Jednostavni kiš bez kore sa sirom, slaninom i spanaćem
sastojci:
8 krupnih jaja
250ml slatke pavlake (bez šećera)
3/4 kašičice soli
1/2 kašičice bibera
80g grijer sira (ementaler ili gauda kao zamena), izrendanog
60g slanine
1 kašika maslinovog ulja
200g spanaća
1 kašičica dižonskog senfa
1 kašika majčine dušice, iseckane
3 kašike vlašca, iseckanog
za služenje: zelena salata ili rukola
posuda za pečenje tarta ili pita, prečnika oko 28cm.
puter za premaz
priprema:
Najpre ispecite ili ispržite slaninu dok ne postane hrskava. Ocedite je od masti tako što ćete je položiti na papirnati ubrus, pa kad se ohladi iseckajte je na sitne komade.
Spanać takođe propržite u maslinovom ulju dok ne omekaša.
Zagrejte rernu na 175C (350F).
Sud u kojem će se peći dobro namažite puterom.
U većem sudu umutite jaja, pa im dodajte slatku pavlaku, so, biber, senf, majčinu dušicu, izrendani sir i na kraju iseckanu proprženu slaninu i spanać. Smesu promešajte i ravnomerno sipajte u sud. Preko stavite iseckani vlašac.
Pecite kiš oko 40 minuta, dok centar ne postane čvrst i gornja korica blago zarumeni.
Služite kiš kad se malo prohladi, najbolje uz salatu.
Zeleno, volim te zeleno! Kako odoleti aprilskom proleću kad je sve oko mene u najlepšim nijansama zelene boje. I, ima li bolji recept za ovaj period godine kao što je salatni preliv koji se zove ni manje ni više nego – zelena boginja (Green Goddess). Ja ga zapravo koristim kao dip, umačem u njega razno sirovo povrće, kao što su krastavci, šargarepe, celerove stabljike, čeri paradajz, paprike i ostalo. Za mene je to idealno predjelo koje volim da iznesem gostima.
“Zelena boginja” preliv je nastao dvadesetih godina prošlog veka u San Francisku. Dosta je popularan u Americi. Često ga pravim, i da budem iskrena nemam neki precizan recept, uglavnom stavljam sastojke po osećaju. Gledajte da stavite inćune u preliv, ma kako vam to zvučalo neobično, njih svakako treba uvek da imate kod kuće, jer oni uvek daju zanimljiv ukus. Od zeleniša se po pravilu stavlja peršun, ali možete da stavite i spanać ili lišće korijandera.
Preliv je inače vrlo osvežavajuć pored toga što je ukusan.
Ispod možete da vidite kako izgleda kada ovaj sos služim gostima. Dobila sam ovu vrlo korisnu posudu koja je stvorena za služenje Crudités.
Ukoliko ste ljubitelj salatnih preliva, i to domaćih, pogledajte recepte za pet popularnih preliva za salate na mom blogu. A ako bi voleli da nešto više saznate o začinskom bilju pogledajte ovaj post.
Salatni preliv “Zelena boginja”
sastojci:
3 šake raznog zeleniša koji vam je dostupan (spanać, potočarka, rukola, peršun, lišće korijandera)
