Ako se pitate odakle je ovo jelo sa egzotičnom kombinacijom sastojaka, odmah možete da pretpostavite da je sa Havaja, zbog ananasa. Tamo se dosta koristi ovo voće u pripremi slanih jela. I mogu vam reći da ananas veoma prija u ovom jelu, kao i na pici, i u salsama. Znam, ima ljudi koji baš ne tolerišu sladak ukus u slanim jelima, ali meni se to dopada.
Slatkast ukus crvenih paprika i ananasa se lepo slaže sa kiselo-slanim ukusom soja sosa. Kao što ćete videti veoma se lako sprema, i dobra je ideja, pogotovo ako želite da osvežite svoj uobičajni repertoar jela. Koristite slobodno ananas iz konzerve. I gledajte da služite jelo uz pirinač spremljen na ovaj način, koristite jasmin ili basmati, videćete kako je savršen.
Piletina sa ananasom i paprikama u soja sosu
sastojci:
1/2 kg piletine, belo meso
1/2 kašičice soli
2 kašike gustina
1 1/2 kašike ulja
1 velika crvena babura, isečen na krupnije komade
1 veći luk, isečen na krupnije komade
1 konzerva ananasa, odvojte ananas od soka i isecite ga na manje komade
za sos:
240 ml soka od ananasa
3 kašike soja sosa
2 kašike smeđeg šećera
2 čena beog luka, sitno iseckana
đumbir dužine 2 cm, oljušten i izrendan
za služenje: skuvan pirinač (ovde pogledajte kako da ga spremite)
iseckano lišće korijadera ili mladi luk
priprema:
Skuvajte najpre pirinač.
Zatim napravite sos tako što ćete pomešati sok od ananasa, soja sos, smeđ šećer, đumbir i beli luk.
Natapkajte dobro piletinu papirnim ubrusom, i isecite je na manje komade. Posolite je. Uvaljajte je u gustin dok grejete ulje u dubljem tiganju na jakoj vatri. Pržite piletinu iz dve ture dok ne pobraoni sa obe strane. Izvadite je iz tiganja i u njemu propržite iseckanu papriku i luk. Posle 3 minuta prženja dodajte iseckan ananas i kuvajte sve uz mešanje dodatnih 3 minuta. Na kraju dodajte isprženo meso, umešajte sos i kuvajte tako još 5-7 minuta dok se sos ne zgusne. Ako je sos redak dodajte 1 kašiku gustina umućenu sa 2 kašike vode.
Služite jelo odmah uz iseckano lišće korijandera, ili mladi luk, i uz skuvan pirinač
Otkako sam prvi put ugledala u prodavnici teglicu sa zelenim ajvarom, radoznalost mi nije dala mira. Istraživajući tako internetom, saznala sam da postoji makedonski namaz, u koji idu pečene zelene paprike kao i plavi patldžan, i on zaista podseća na zeleni ajvar. Taj namaz se zove malidžano. Pravila sam ga nedavno, i to od mojih zelenih paprika iz bašte, ali malu količinu. Inače se sprema u velikim količinama, kao uostalom i ajvar, i čuva kao zimnica.
Naravno da nije ispalo puno, ova količina u činijici je od 1 1/2 kg povrća, ali vredelo je. Ja obožavam ovakve namaze, pogotovo u ovo doba godine, tako mi uopšte ne pada teško da ih spremam. Ne znam kako bih najbolje opisala ovaj namaz, nešto između klasičnog ajvara i baba ganuša. Doduše, ima poseban ukus, to je zbog upotrebe senfa i sirćeta. Lepo je išao uz falafel i pita čips.
Mene sve te stvari sa plavim patlidžanom veoma podsećaju na orijentalnu kuhinju, tačnije tursku. Čini mi se da u njoj upotreba patlidžana dovedena na jedan poseban nivo. Zanimljivo je da se kod nas patlidžan ne sprema često, recimo moja mama ga je koristila samo za ajvar, ali sam sigurna se da na jugu Srbije kao i u Makedoniji mnogo češće sprema. Što i ne čudi, jer su tamo Turci najduže ostali.
Skoro sam pričala sa jednim Amerikancem o tome, kad mi je pomunuo da je jednom prilikom posetio Makedoniju sa prijeteljem, koji je poreklom odatle. Onda sam mu rekla kako su ti krajevi južne Srbije i Makedonije oslobođeni od Otomanske imperije pre malo više od sto godina. To zaista nije bilo tako davno. Recimo, kada sam bila dete sigurno je bilo živih svedoka turske vladavine na pomenutim teritorijama. Neverovatno! Na pitanje Amerikanaca da li postoji netrpeljivost Srba prema Turcima kao u slučaju Grka, odgovorila sam da ne verujem, ipak smo uspeli da oslobodimo našu teritoriju, Grci pak ne mogu da prežale Carigrad.
Uvek sam mislila kako je super što se naša kuhinja sastoji od neobičnog miksa kuhinja Centralne i Istočne Evrope i orijentalne. Zanimljivo je kako se kod nas primila orijentalna kuhinja iako je naša klima drugačija. Verovatno se uticaj turske kuhinje smanjio vremenom, kao i upotreba turskih reči, ali i dalje je prisutan. Na kraju ostala je turska reč – patlidžan.
Dobila sam novu komšinicu, i začudo vrlo je dobro obrazovana i informisana. Zove se Sofia i mlađa je od mene čitavu deceniju. Mi često vodimo ozbiljne razgovore “preko plota”, koji uvek započnu o biljkama, ili hrani, a završe se pričama o istoriji. Dotakli smo se tako jednom teme o Otomanskoj Imperije na Balkanu, i rekla sam joj da ništa vredno pažnje nije ostalo posle viševekovne vladavine Turaka. Ni arhitekture, ni ekonomskog a ni kulturnog razvoja, ni tehnoloških inovacija, uz to smo bili teška provincija za tadašnje otomanskog carstvo. Ali ni samoj imperiji nije dugo “cvetalo cveće”, zvali su je “bolesnik sa Bosfora”, sve do dana dok je Kemal Ataturk nije transformisao u Tursku državu. Bio je izuzetan lider. Ima jedna super knjiga “Ptice bez krila” (Luj de Bernijer), koja opisuje taj burni period tokom prve dve decenije prošlog veka, kao i Ataturkov dolazak na vlast.
Prošlo je par dana, i Sofija mi vraća moj tanjir, dala sam joj da proba domaće ćevape sa ajvarom u lepinji. I kaže ona meni, nije istina da vam Turci baš ništa nisu ostavili. Eto, recimo, da nije bilo Turaka vi ne biste imali u svojoj kuhinji predivne ćevape i ajvar!
Malidžano
sastojci:
1 veliki plavi patlidžan
3 zelene mesnate paprike
120 ml maslinovog ili običnog ulja
so, prema ukusu
1 1/2 kašičica senfa
sirće prema ukusu
* ukoliko pravite veću količinu koristite odnos 5:4, patlidžan – paprike. Ako imate 10 kg povrća, količina ulja u tom slučaju bi bila oko 1 litar i sirćeta 150 ml. Ostale začine dodavajte prema svom ukusu.
** u ovaj namaz se često stavlja i šećer, ali meni nije odgovarao.
priprema:
Pecite paprike i patlidžan na roštilju, ili, zagrejte rernu na 200 C (400 F). Kad se rerna zagreje stavite patliždan i paprike na pleh, koji ste pokrili papirom za pečenje, i pecite sve 1 sat. Stavite ispečeno povrće u lonac, poklopite ga i sačekajte sat-dva da omekša.
Oljuštite povrće, uklonite peteljke i semenke i ocedite. Možete da izblendate blenderom povrće ili da ga sitno iseckate nožem. Ili, koristite mašinu za mleveno meso.
Stavite povrće u šerpu, umešajte ulje i kuvajte sve na umerenoj vatri uz stalno mešanje. Malidžano je skuvan kad povučete varjačom preko dna šerpe i ostane jasan trag. Meni je trebalo pola sata da se namaz skuva. Skinite namaz sa vatre i dodajte so, senf i sirće prema ukusu.
Kad hoću da počastim sebe i svoju porodicu nečim vrlo posebnim, onda pravim ovo jelo. Teško je opisati tu eksploziju ukusa kada probate plavi patlidžan zapečen u paradajz sosu sa mocarelom i parmezanom, i po kojim umetnutim listom bosiljka.
Ovo jelo je uvek na meniju italijanskih restorana u Americi, i tamo ga najčešće naručujem. Ipak, kod kuće spremljen je mnogo ukusniji. Traži vreme za pripremu, ali videćete da se isplati.
U mom receptu patlidžan se ne pohuje brašnom, a ni prezlama, ja ga samo propržim u maslinovom ulju. Takođe, može i da se griluje.
Slično jelo možete da pravite i od pilećih ili telećih šnicli, najpre pohovanih pa zapečenih.
Zapečeni plavi patlidžan u paradajz sosu sa mocarelom i parmezanom
sastojci:
2 velika plava patlidžana
1 kaščica soli
4-5 kašika maslinovog ulja
za paradajz sos:
1 kašika maslinovog ulja
1 manji luk, iseckan
700 ml paradajz pirea
1/2 kašičice soli
1/4 kašičice bibera
300 g mocarele, iseckane na kocke
70 g izrendanog parmezana
10 listova bosiljka
Služite jelo uz skuvane makarone
priprema:
Isecite patlidžan na tanke kriške, poprečno ili uzdužno, 5-7 cm debljine. Poređajte ih po papirnatom ubrusu, posolite sa obe strane, pokrijte ubrusom, stavite dasku sa secakanje preko, a preko toga tegle ili nešto slično teško. Posle 30 minuta, isperite kriške patlidžana vodom i natapkajte papirnatim ubrusom.
U međuvremenu napavite paradajz sos. U šerpi zagrejte maslinovo ulje, pa u njemu prodinstajte iseckani luk par minuta. Na kraju dodajte paradajz pirea, smanjite temperaturu i kuvajte oko 25 minuta, dok sos ne postane gust. Dodajte soli i bibera.
Pržite kriške patlidžana u maslinovom ulju, koje ćete postepeno dodavati, jer će ga patlidžan brzo upiti. Malo ih posolite tokom prženja.
Zagrejte rernu na 175C (350F).
Uzmite sud u kome ćete peći jelo, i dno mu namažite sa malo paradajz sosa. Zatim napravite sloj patližana, pa sloj paradajz sosa, stavite preko toga iseckanu moracarelu i izrendani parmezan, opet novi sloj patlidžana, pa paradajz sosa, sira, sloj patlidžana, paradajz sosa i sira. Baš kao kad pravite musaku. Za svaki sloj koristite trećinu sastojaka. Tokom ređanja slojeva, umetnite listove bosiljka. Ako su vam kriške patlidžana deblje, onda ređajte po dva sloja od svakog sastojka.
Pecite jelo 30 minuta u rerni.
Kad je jelo gotovo služite ga dok je još vruće, najbolje uz skuvane makarone ili prepečni hleb.
Kod mene često ima viška piletine, bilo da su to komadi koji se kuvaju u supi, ili ostaci od pečenog pileta. Svašta pravim od njih, jer ne volim da bacam hranu. Rado spremam takose sa piletinom, pileću salatu, enčiladu, arepas sendviče, kao i ovaj čili. Iako je “reciklirana hrana”, ništa joj ne manjka kada je ukus u pitanju. Bićete impresionirani!
Ovaj čili se prilično razlikuje od onog sa junećim mesom (recept je u mom Američkom kuvaru str. 70 ), ali veoma prija, začini su slični, i što je najvažnije, mnogo se brže sprema. Naravno, možete uvek da ispržite piletinu, ako nemate ostatke od prethodnog jela.
Ako želite da vam čorba bude gušća slobodno polovinu pasulja ispasirajte pa je stavite u čorbu.
Brza čili čorba sa piletinom
sastojci:
1/2 kg piletine, skuvane, ispečene ili ispržene, iscepkane na froncle
1 1/2 kašika maslinovog ulja
1 srednji luk, iseckan
1 crvena babura paprika, iseckana
1 kašičica origana, sitnog iseckanog, ili osušenog
1/2 kašičice korijandera u prahu
1 kašičica kumina u prahu
1 1/2 kašičice slatke mlevene paprike
1/4 kašičice ljute mlevene paprike
3 čena belog luka, sitno iseckana
1/2 l vode ili pileće supe
250 ml samlevenog paradajza
1 (430g ) konzerva pasulja, crnog ili crvenog
So i biber prema ukusu
za služenje:
izrendani sir, meksička mešavina
lišće korijandera
sok od limete
iseckani mladi luk
avokado
kisela pavlaka
kukuruzne tortilje ili tortilja čips
priprema:
Najpre iscepkajte piletinu, bilo da su u pitanju komadi iz supe ili ostaci od pečenog pileta. Možete da i ispržite meso, i da ga malo dinstante u supi dok ne omekaša.
U šerpi zagrejte maslinovo ulje na srednje jakoj vatri. U njemu dinstajte iseckan luk oko 3 minuta pa mu dodajte iseckanu papriku. Posle 4 minuta dinstanja dodajte origano, korijander i kumin u prahu, mlevenu slatku i ljutu papriku, i iseckani belik luk. Kuvajte sve uz mešanje oko pola minuta pa dodajte vodu ili supu i samleven paradajz. U to stavite i piletinu, kao i pasulj iz konzerve kojeg ste proprali. Možete pola da ispasirate pa da ga stavite u čorbu da vam bude gušća. Kad počne čorba da ključa, smanjite vatru. Dodajte soli i bibera prema ukusu. Kuvajte sve, uz povremeno mešanje, 25 -30 minuta.
Služite jelo odmah, najbolje uz rendani sir, lišće korijandera, sok od limete, avokado i pavlaku. Ako imate, dodajte i isckane halapinjo papričice. Čorbu možete da jedete uz zagrejane tortilje ili tortilja čips.
Puno ljudi me je zamolilo za recept za ove lepinje, koje su nedavno mogli da vide na mojoj FB stranici, vrlo su ih impresionirale, pa sam odlučila da im izađem u susret. Pravila sam ih zbog materijala koji pripremam za moj sledeći kuvar. Da, u pitanju je domaća kuhinja, i malo da vam otkrijem kako će to da izgleda. Ove lepinje su išle u paru sa pljeskavicama i ćevapima, na kojima je bio glavni akcenat, ali, mora se priznati, bez dobrih lepinja nekako ni roštiljsko meso ne može da zablista. Zato dobar recept za lepinje znači puno.
Samo da znate, pravljenje domaćeg roštilja uopšte nije teško. Na internetu ćete naći previše filozofiranja i komplikovanja, ali nemojte da vas to obeshrabri. Satisfakcija je velika kada shvatite da možete da spremite ćevape i pljeskavice baš kao kupovne, ako ne i bolje. To je zato što vi birate sastojke, a njihov kvalitet itekako utiče na krajnji rezultat.
Inače, lepinje su ispale baš kako treba da budu, mekane, dovoljno rastresite, sa finom koricom, i lepim ukusom. Ako ih pravite po toplijem vremenu ceo proces može da traje kraće, jer će testo brže da narasta.
Domaće lepinje
Sastojci za 10 lepinja:
1 kg brašna za hleb (sa puno glutena) + za rad sa testom
2 kašičice soli
700 ml tople vode
4 1/2 kašičice suvog kvasca
1 kašičica šećera
120 ml maslinovog ulja
Priprema:
Brašno stavite u veću vanglu, dodajte soli i zatim sve promešajte.
Kvasac stavite u toplu vodu, tome dodajte kašičicu šećera, sve promešajte i sačekajte da kvasac počne da “radi”.
Dodajte tečnost sa kvascem brašnu dok mešate testo metalnom kašikom. Zatim dodajte maslinovo ulje. Mesite testo nekih 15 minuta. Najbolje je da to učinite sa mikserom za testo, jer je ono prilično vlažno. Zatim prebacite testo na radnu površinu koju ste posuli brašnom, i rukama ga oblikujte u loptu. Testo potom prebacite u nauljenu posudu, pokrijte je plastičnom folijom, i sačekajte oko 1 do 1 1/2 sat dok se testo ne udvostruči.
Nadošlo testo izvadite iz posude i na radnoj površini, koju ste posuli brašnom, podelite ga na 10 jednakih delova, trebalo bi da teže oko 180 g, i od svakog dela napravite loptastu jufkicu tako što ćete povlačiti testo od gore na dole. Jufkice pospite sa malo brašna, gore i dole i poređajte ih po plehu, trebaće vam dva, koje ste obložili papirom za pečenje.
Za to vreme zagrejte rernu na 260C (500F).
Napravite dosta prostora između loptica jer ćete ih rukama razvlačiti u disk prečnika oko 15 cm. Plus će testo narastati tokom pečenja.
Neka tako razvučeno testo odmara oko 15-20 minuta pre ulaska u rernu i to na šporetu. Potom razvlačite testo u sledećoj turi, i dok se prva tura peče, druga tura će da narasta.
Pecite lepinje 10 minuta dok korica ne počne da dobija zlatnu boju. Kad su lepinje ispečene stavite u rernu sledeću turu. Ohladite malo lepinje i onda ih uvijte u krpu.
Služite ih dok su još tople, najbolje uz ćevape i pljeskavice.
Kako sam se obradova pre neki kada sam u prodavnici ugledala našu boraniju, mesnatu i svetlu sa ljubičastim šarama. Po prvi put, od kako živim u Americi, imala sam mogućnost da je kupim, i za tu nesvakidašnju priliku htela sam da pripremim neko posebno jelo. Istraživala sam malo po internetu i naišla na interesantno grčko jelo – fasolakia. Sprema se tako što se boranija dinsta u puno maslinovog ulja sa krompirom i paradajzom, i služi se uz Feta sir.
Inače ova mesnata boranija je idealna za dinstanje. Prepolovila sam je uzdužno, baš kako je moja baba radila, da bi se boranija brže skuvala. Jelo je ispalo fantastično. Više je kao glavno jelo, nego prilog, i odličan je izbor ako se poželite jela bez mesa.
Ovde možete da pronađete ideje za obarenu boraniju.
Boranija sa paradajzom i krompirom na grčki način
sastojci:
500 -700g mesnate šarene boranije, peteljke uklonjene i isečene na pola uzdužno
5 kašika maslinovog ulja
1 luk, iseckan
4 čena belog luka, iseckanog
300g krompira, može i veliki krompir iseckan na veće kocke
3 paradajza, iseckana
So i biber prema ukusu
50g Feta sira, izmrvljenog
2 kašike iseckanog peršuna
priprema:
Najpre zagrejte maslinovo ulje u većem dubljem tiganju na srednje jakoj vatri. U njemu kratko dinstajte luk, dodajte beli luk, i odmah potom boraniju. Dodajte i krompir i pržite 5 minuta uz mešanje. Dodajte pola šolje vode i iseckan paradajz, smanjite vatru, poklopute tiganj i kuvajte sve 30 minuta uz povremeno mešanje.
Negde na pola puta dodajte so i biber prema ukusu, i odškrinite vrlomalo poklopac. Jelo je gotovo kada su i krompir i boranija dovoljno odemkli.
Služite jelo odmah uz izmrvljen Feta sir i iseckan peršun. I bilo bi sjajno ako imate pita hleb da ga umačete.
Doba je godine kada imamo obilje najukusnijeg paradajza i paprike, pa zašto to ne iskoristiti za pravljenje jedne ovakve čorbe u koju ide pomenuto povrće. Na poseban ukus čorbe utiče i to što se sastojci najpre peku u rerni, time se dobija još intezivniji ukus povrća. Tu je i mirisno začinsko bilje, kao i maslinovo ulje, da poboljša aromu. Na kraju, u tanjiru imate objedinjene najlepše ukuse leta.
Ako pak preferirate klasičnu krem paradajz čorbu i za nju imam recept. Služite uz ovu čorbu grilovani sendvič sa sirom (recept je u Američkom kuvaru), i to vam je dovoljno za ceo ručak.
Krem čorba od pečenih paprika i paradajza
sastojci:
4-5 mesnatih paprika, očišćenih i isečenih na veće komade
4-5 krupnijeg paradajza, isečenog na kriške
3 kašike maslinovog ulja
1 1/2 kašičice soli
1/2 kašičica bibera
1 kašika maslinovog ulja
1 srednji luk, isečen
1 čen belog luka, sitno iseckan
1 1/2 l vode
4 lista žalfije
5 grančica timijana (majčine dušice)
5-6 listova bosiljka
2 kašike limunovog soka
150 ml pavlake za kuvanje, opciono
za služenje: prepečen hleb
priprema:
Zagrejte rernu na 200 C (400 F). Obložite veliki plitki pleh papirom za pečenje ili aluminijumskom folijom. Poređajte po njemu isečeno povrće, posolite ga i pobiberite i prelijte maslinovim uljem. Pecite povrće u zagrejanoj rerni oko 40 minuta.
Kad je ispečeno malo ga prohladite, i možete da skinete kožicu sa paprika, ali i ne morate.
U šerpi zagrejte 1 kašiku maslinovog ulja, pa u njemu dinstatjte iseckan luk, oko 5 minuta. Dodajte iseckani beli luk, žalfiju i timijan i posle pola minuta dodajte ispečene povrće, sipajte sve što je ostalo u plehu. Sipajte vodu, poklopite šerpu i neka se čorba krčka oko 20 minuta, na tihoj vatri. Pred kraj dodajte bosiljak i limunov sok i vidite da li je čorba dovoljno začinjena.
Štapnim mikserom izblendajte čorbu i dodajte pavlaku na kraju. Čorbu služite toplu ili hladnu uz prepečen hleb.
Kako ja volim seviče! Čak mi se više dopada od japanske hrane sa sirovom ribom. Tako je fino osvežavajuć i prepun najdivnijih ukusa. U pitanju su komadići mesa sveže ribe koji se “obrađuju” u soku od limuna i limete. Posle nekog vremena riba u kiselini poprimi belu boju i onda znate da je spremna za služenje. Ja sam seviče kombinovala sa sastojcima iz moje bašte, čeri paradajzom, krastavcima, halapinjo paprčicom, vlašcem i lišćem korijandera, što i vama preporučujem. Seviče se obično služi kao predjelo, uz priloge kao što su kukuruz i sladak krompir. Mada i tortilja čips je odličan izbor.
Kad budete jeli ovako pripremljen seviče, bićete pa skoro ošamućeni lepotom raznoraznih ukusa.
Nedavno sam bila u mom omiljenom peruanskom restoranu, i moram da ga pomenem kad pišem o sevičeu. Naime, u tom restoranu se služi najbolji seviče u gradu. Možete da vidite kako izgleda na prvoj slici dole. Služi se u “tigrovom mleku” – tako se zove sos koji se pravi od limetinog soka, riblje supe i ljute papričice. Osim komada ribe jelo se sastoji i od komada hobotnice. Tu su i zanimljivi komadići kukuruza i sladak krompir. Kao što možete da vidite i ostala jela su puna interesantnih sastojaka, fenomenalnih soseva i veoma su lepo servirana. Nisam uspela da fotografišem prvo jelo sa ražnjićima od telećeg srca. Stavila sam i meni da vidite naziv jela i sastojke. Pored toga što je svako jelo izuzetno ukusno, kad pojedete pet jela i dezert, osećaćete se sito ali i lagano, baš kako treba. Pošto poznajem kuvara, koji je i vlasnik restorana, on me po pravilu obraduje čuvenim perunaskim pićem – pisco sour. Ne znam šta se tačno nalazi u njemu, osim pene umućenog belanca, ali mi se veoma dopada.
Sad imate ideju kako izgleda peruanska kuhinja, mnogo vole meso, ali i ribu i riblje plodove, što ne čudi jer Peru ima izuzetno dugačku morsku obalu. Zatim, veoma puno koriste krompir, što opet ne čudi, jer je krompir originalno rastao u Peruu, odakle je prenet u razne delove sveta. Kažu da tamo i dalje postoji 4000 vrsta krompira svih mogućih boja i oblika. Pored krompira popularne su i razne rizomske kulture, koje su nama stane, i ja vrlo malo znam o njima. Naravno da obožavaju kukuruz, imaju neki krupni koji se meni veoma dopada, i razne vrste ljutih paprika. To je zemlja porekla i paradajza, kinoe i kikirikija. Vrlo impresivno, zar ne?
Ovo na slikama je moderna peruanska kuhinja koja je postala izuzetno cenjena i popularna poslednjih decenija. I ja bih, verujte mi, radije otišla u Peru zbog njihove kuhinje nego da posetim Maču Pikču. Inače, kao i svaka zanimljiva kuhinja puna je raznih uticaja, pored kuhinje starosedelaca, Inka, tu su i uticaji evropske, kineske i japanske kuhinje. Da, u Peruu ima dosta potomaka imigranata iz Azije, pored onih iz Evrope. Možda je seviče nastao pod uticajem japanske kuhinje, ipak, morali su da dođu Španci i da sa sobom donesu citruse, da bi dobili ovo najpopularnije perunasko jelo.
SevičeTamale sa kinoomGambori sa krompiromJagnjeći kotleti sa salatom od cvekleČokoladni mus sa sladoledom
Seviče
sastojci:
Sok od 1/2 limuna
Sok od 6 limete
1 kašičica krupne soli
1/4 kašičice mlevenog bibera
600-700g fileta sveže ribe, najbolje čvrstog mesa, kao što su crveni sneper, brancin, orada, mahi-mahi, iseckane na kocke veličine oko 2 cm
1/4 crvenog luka, isečen na vrlo tanke tračice
2 kašike vlašca, iseckanog, ili 1 madi luk, sitno iseckan
1 mali čen belog luka, izrendan
2 šake čeri paradajza, prepolovljen
1 srednji krastavac, isečen na manje komade
1/2 šake lišća korijandera, iseckanog
1 halapinjo paprika, isečene na vrlo tanke kriške, ili neke druge ljute paprike
1/4 kašičice krupne soli
za služenje: tortilja čips
priprema:
Iscedite limun i limete, trebalo bi da dobijete oko 240 ml soka. Posolite ga jednom kašičicom krupne soli i biberom.
Pomešajte iseckano povrće i začine sa 1/4 kašičice soli.
Stavite u sok od limete i limuna iseckanu ribu, pa joj dodajte iseckanog povrće i začine. Pomešajte sve, riblje meso mora da budu potpoljeno u soku. Pokrijte plastičnom folijom i stavite u frižider da odstoji oko 45 minuta.
Služite seviče uz sok, u kome je boravio, zajedno sa tortilja čipsom.
Moja ćerka obožava burito iz popularnog lanca restorana “Čipotle”, tako da je insistirala da ga napravim kod kuće i da recept objavim na blogu. Reče, neka uživaju u ovom sjajnom buritu i ljudi koji ne žive u Americi. Iako je u pitanju restoran brze hrane, sve je unapred pripremljeno, samo radnicima govorite šta bi od mesa i priloga, mislim da je to jedna od kvalitetnijih ponuda na američkom tržištu. Njihov burito sadrži i proteine, i žitarice, i razno povrće, i ja mislim da je to vrlo hranjiv i zasitan obrok. Da budem iskrena, mi naručujemo burito u činijama, to se zove burrito bowl, bez tortilje, iako se pravi burito jede sa njom. Još jedino moj sin jede takav burito. Možete da probate obe verzije, pa vidite šta vam se više dopada.
Inače burito na španskom znači – magarence. Nastao je na severu Meksika, vremenom je njegova popularnost prešla granicu, i danas ćete ga u Americi naći svuda. Postoje i razni drugi restorani koji nude burito. Ja sam ga recimo probala prvi put u lancu restorana Qdoba, i dugo sam ga tamo kupovala.
Burito podseća na takose, još jedan veoma popularan proizvod Tex-Mex kuhinje.
Naučila sam da pravim burito kada sam jednom prilikom morala da ih fotografišem. Namučila sam se ne oko motanja, već pošto bih burito isekla na pola, i krenula da nameštam na tanjiru, sastojci unutar tortilje bi počeli da ispadaju, i lep presek bi bio totalno uništen.
Nije loše znati:
Čipotle nisu ništa drugo do halapinjo paprike kada pocrvene. Više o njima možete da saznate ovde. One nisu previše ljute, i ja ih rado gajim u bašti.
Ovaj sos je glavni sastojak marinade za pileće meso.
Adobo je popularni meksički sos koji se pravi od mlevene ljute paprike, belog luka, sirćeta, origana, itd, i na kraju se u njega stave sušene čipotle paprike. Ukoliko ne možete da nabavite ovaj sos zamenite ga ljutim papričicama iz turšije, i dodajte im mlevenu ljutu papriku.
Ja sam sekla piletinu na manje komade pre prženja, da bi lepše izgledala, ali u restoranu peku veće komade mesa i onda ih seku nožem na sitne delove, kao što možete da vidite u donjoj galeriji slika.
Za burito se koristi velika pšenična tortilja.
Burito možete da punite i sa:
kajganom i kobasicama (za doručak)
mlevenim junećim mesom
cepkanom prasetinom
grilovanim povrćem
stejkom
Burito Čipotle
sastojci:
4 velike pšenične tortilje
1/2 kg pilećeg mesa, sa grudi ili karabataci
1 kašika ulja
za marinadu:
2 čipotle papričice iz adobo sosa + 1 kašičica sosa, ili
2 ljute papričice iz zimnice i 1 kašičica ljute mlevene paprike
1/2 kašičice soli
1/4 kašičice mlevenog bibera
1 kašika suvog origana, izmrvljenog
1/2 kašičice kumina, mlevenog
1 kašika sirćeta
1 kašika ulja
PRILOZI
kuvani pirinač:
200g pirinča, basmati
1/2 kašičica soli
1/2 šake korijandera, iseckanog
Sok od 1/2 limete
crni ili braon pasulj iz konzerve
za kukuruz salsu:
kukuruz kuvan ili iz konzerve
1 1/2 kašika crvenog luka, iseckanog
1 šaka lišća korijandera, iseckanog
1/4 kašičice soli
za paradajz salsu:
2 krupnija paradajza, sitno iseckana
1 1/2 kašika crvenog luka, iseckanog
1/2 šake lišća korijandera, iseckanog
1/4 kašičice soli
salsa verde, opciono
rendani sir
za gvakamole:
1 avokado
1/2 šake lišća korijandera, iseckanog
1/4 kašičice soli
1/4 kašičice kumina, mlevenog
1/2 čena belog luka, iseckanog
Sok od pola limete
kisela pavlaka, opciono
zelena salata, iseckana
priprema:
Najpre napravite marinadu za piletinu – u blenderu pomešajte ljute paprike iz sosa, ili paprike iz turšije i mlevenu ljutu papriku, origano, sirće, kumin, beli luk, so i biber, i maslinovo ulje. Piletinu natapkajte papirnatim ubrusom, stavite u Ziploc kesu, dodajte marinadu, zatvorite kesu, i rukama gledajte da dobro utrljate marinadu u meso. Ostavite tako meso pola sata.
Za to vreme skuvajte pirinač. Kako to da učinite pogledajte ovde. Pošto je pirinač skuvan, dodajte mu iseckano lišće korijandera i sok od limete i sve to pomešajte.
Spremite i salsu od kukuruza, sa paradajzom, salasu verde (recept), gvakamole (recept), izvadite pasulj iz konzerve, isecite zelenu salatu.
U tučanom ili običnom tiganju sa debljim dnom, zagrejte ulje na srednje jakoj vatri i pecite piletinu sa obe strane dok ne pobraoni. Kad je piletina ispečena, isecite je nožem na manje kocke, vratite u tiganj, stavite preostalu marinadu i pržite sve 2-3 minuta na blagoj vatri dok sve mešate.
Pre zavijanja burita, stavite sve priloge na jednom mestu. Zagrejte tortilju u mikrotalasnoj na 15 sekundi ili rerni, samo da se opusti, a onda ređajte sastojke – pirinač, pasulj, piletina, salsa od paradajza, kukuruza, salsa verde, rendani sir, gvakamole i zelena salata.
Savijte ivice sa obe strane, oko 5 cm, pa počnite da rolate tortilju sa filom, kao kad pravite pitu, ali da bude dobro zategnuta. Svaki put će da ide sve lakše.
Tortilju stavite na tanjir za služenje, pa je dijagonalno isecite na pola, sa onim reckavim nožem za hleb.
Kao i svaki put kada se vratim sa nekog putovanja, prvo što spremam jeste jelo, ili poslastica, koja je na mene ostavila najveći utisak. Za ove teleće šnicle u saftu od belog vina mogu da kažem da smo ih najčešće jeli tokom boravka na Azorskim ostrvima, pogotovo muški deo moje porodice. Iskreno, podseća me na našu kuhinju, i ovde mogu da se nađu lepi komadi mlade teletine kao kod nas, za razliku od Amerike, gde se prodaje kao teletina nešto što je junetina, i nije uopšte jeftino. Sos od vina zaista daje jelu lepu aromu, a tu je i dosta belog luka kao i pečena paprika iz tegle; oni koriste posebnu vrstu paprike pimento, ali ona se ne razlikuje puno od one naše. Tradicionalno se ovo jelo služi uz pomfrit, i prženo jaje na oko, kojeg vole svugde da stave, to može i da se izbegne. Na slici možete da vidite kako obično služe to jelo.
Pošto se na Azorima gaji dosta krava, verovatno ih ima više nego ljudi, očekivali smo da probamo dobre stejkove, ali ovde se kao i kod nas krave gaje zbog mleka, a ne zbog mesa. Svejedno, lepo smo jeli, bilo je tu i riba, morskih plodova, pored junetine i prasetina. Da, na kraju se ispostavilo da i Azorani vole da jedu mlado praseće pečenje, baš kao i mi.
Probali smo i njihove sireve, koji su na ceni, meni je upalo u oko da imaju isti mladi beli kravlji sir baš kao i mi. Najbolji im je polutvrdi kravlji sir koji se zove – Queijo Sao Jorge. Kasnije ćete videti da se od sira prave i popularni čizkejk tartovi.
Reportaža o putovanju na Azore, kao i fotografije, će biti uskoro na blogu, ali pre toga da posvetimo pažnje azorskoj kuhinji koja ima puno uticaja sa kopna, Portugala, ali zbog svoje specifične geografije, zemljišta i klime ima jedinstvene karakteristike. Najpre, ovo je vrlo posebno mesto na planeti, teško ćete naći toliko kontrasta i neobične prirode. Arhipelag Azorskih ostrva se nalazi u sred Atlanskog okeana, bliže Evropi nego Americi. Ima vrlo specifičnu klimu, vrlo umerenu, temperaturne razlike su minimalne, i ima puno padavina. Kako su ovo vulkanska ostrva, zemlja je vrlo plodna – bogata je mineralima, i porozna je što omogućava da bolje zadržava vlagu. I zaista svašta nešto od kultura uspeva na ovakvom tlu. Pomenuću cveće i tropske bilje, koje ovde raste kao od šale. Kod kuće se toliko trudim oko nekog bilja, a ovde raste uz put, kao korov i ogromnih je dimenzija.
Iako je zemlja veoma plodna, postoji problem nedostataka visokih temperatura, 23-25 celzijusa je često najviša, nikada ne prelazi 30 stepeni, a znamo da povrće i voće voli toplo sunce. Meštani su ipak uspeli da reše problem tako što neke kulture uzgajaju u staklenicima. Recimo, ananas, to je ovde najpopularnije voće i čak ga izvoze. Svugde ga služe, a i uparuju ga sa kobasicama krvavicama, to je vrlo često predjelo u restoranima. Tu je i marakuja, od nje prave popularni sok. Imaju i krupniju vrstu koja nije tako ukusna kao ona uobičajna. Zatim gaje razne vrste dinja kao i banane.
Na Azorima ćete često naići na prodavce koji nude sveži sok od ananasa, služe ga u izdubljenom plodu i sa lepom dekoracijom.
Na ostrvu na kojem smo odseli, Sao Miguel, imaju i jedinu plantažu čaja u Evropi, i posetili smo je. Nije nešto posebno ukusan čaj, ali bilo je zanimljivo videti kako izgleda proces pravljenja čaja, a i videla sam kako izgleda biljka čaja, baš kao običan žbun. Na ostrvu Sao Jorge, koje ima najtopliju i najsuvlju klimu, gaji se i kafa, opet jedino mesto u Evropi.
Ima još jedan trik koji stanovnici ostrva Pico, koriste u uzgajanju vinove loze – oko čokota vinove loze grade zidiće od crnog vulkanskog kamena, koji privlači sunce i to proizvodi neophodnu toplotu. Ti vinogradi izgledaju fascinatno, i samo zbog njih sam rešila da posetim to ostrvo. Od tog grožđa se pravi popularno vino, probala sam ga, i nije loše.
Naravno da sam posetila lokalnu pijacu gde sam mogla sa vidim puno lokalnog voća, povrća, ribe i raznih proizvoda, i nakupovala sam marakuje, obožavam je, koja je kod nas izuzetno skupa. Na pijaci se prodaju i džemovi, likeri, kao i kolači.
Od povrća izgleda da dobro uspevaju razne vrste slatkog krompira i to često služe kao prilog, kao što možete da vidite na fotografijama.
Što se tiče restorana obilazili smo one tradicionalne. Nisu bili ništa posebno fensi, i kuhinja je jedostavna, onako narodska, ali smo baš lepo jeli. Inače, Portugalci mnogo vole da posećuju restorane i to sa brojnom familijom, to im je glavno mesto druženja.
Meni su se najviše dopali restorani u kojima služe švedski sto, pa sam tako imala prilike da probam razna njihova jela. Cene su vrlo prihvatljive, recimo pomenutno posluženje zajedno sa bezalkoholnim pićem i kafom košta 16-17 evra po osobi. Iskreno, tek sada vidim koliko ubijaju sa cenama u Americi, plus na ostrvima je uvek značajno skuplja hrana.
Na ovom tanjiru se nalaze kotleti bakalare i tune, praseće pečenje, prepelica, rižoto sa školjkama, salata i pomfrit.Ovo je popularan način služenja jela, u crepu.
Ima još jedna zanimljivost – pošto na ostrvu ima puno termalnih izvora, meštani kuvaju hranu u njima, i tako se dobija nešto slično kao jela pod sačem. I kad smo bili u Furnasu, banjskom mestu prepunog toplih izvora i gejzira, jeli smo čuveno jelo Cozido koje se tako priprema, a predstavlja kombinaciju raznog mesa i povrća.
Pošto voda okeana nije topla, bogata je raznim ribama i morskim plodovima. Najpopularniji je bakalar, a tu je i tuna, sabljarka, sardine, jegulje, oktopus, školjke, najpoznatije su limpets. Njih možete da vidite na slici, služe se u vrelom tiganju, tako da možete da čujete kako puter cvrči.
Kao i u samom Portugalu, i ovde su veoma popularna slatka peciva, posebno ona u kombinaciji sa poslastičarskim kremom. Ima puno lokalnih kolača i keksa, i ja sam par njih dovukla u Ameriku. Ovu su najpopularnija – na prvoj slici je čuveni portugalski kolač Pastéisdel Nata, zatim Queijadas da Vila Franca do Campo, obično se prave u vidu majušnih tartova i u njih se stavlja mleko, jaja i sir, pa pecivo sa puslica koricom, i pecivo sa kremom od badema. Popularni su i čokoladni mus, sutlijaš, flan karamel i torta od šargarepe.
Takođe, imaju odličan hleb. Pored veknica koje podsećaju na ćabatice, imaju slatki hleb, a i probala sam hlepčiće sa rogačom. Doručak smo imali u hotelu, pa sam i tu uspela da otkrijem razna lokalna peciva.
Dan pre odlaska bili smo na nekoj velikoj religioznoj svetkovini u Ponte Delgada pa smo naišli na ove hlebove, bilo je neko takmičenje u izboru nalepših hlebova. Na sledećem trgu bio je ogroman broj ljudi koji su za dugačkim stolovima jeli čorbu uz hleb koje su delili za taj događaj. Bilo je šareno, živo i lepo.
Ima tu još jela koja su mi se dopala, a to su: grilovane sardine (obožavama ih), oktopus sa salsom, riblja čorba i vrlo zanimljivi kroketi sa dimljenim kobasicama.
Teleće šnicle u saftu od belog vina
sastojci:
1 kg telećih kotleta (šta god vam je dostupno)
3/4 kašičice soli
1/4 kašičice mlevenog bibera
3 kašike maslinovog ulja
2 kašike putera
5 čena belog luka, iseckanog na listove
2 pečene paprike iz tegle, iseckane na trake (možete da koristite i sveže crvene paprike)
1 kašika senfa
200ml suvog belog vina
kao prilog: pomfrit ili domaći čips od krompira, prženo jaje na oko
priprema:
Najpre kuhinjskim čekićem istanjite teleće šnicle. Zatim ih natapkajte papirnatim ubrusom i u njih utrljajte so i biber.
U većem tučanom tiganju zagrejte ulje na umerenoj jakoj vatri, pa u tome pržite teleće šnicle sa obe strane, i iz više puta, dok se ne isprže, tada ih izvadite iz tiganja.
Smanjite temperaturu i počnite sa pripremom safta. U tiganj stavite puter, pa iseckani beli luk i papriku i pržite sve dok beli luk ne počne da braoni. Dodajte senf pa ga izmešajte i na kraju dodajte vino. Dodajte saftu ispržene šnicle, kao i tečnost koju su ispustile, dobro ih natopite i kuvajte još par minuta minuta. Pošto je jelo gotovo služite ga uz priloge.
