Ivana Lalicki

Srednje škole u Americi, IV deo

September 8, 2025 2 Comments

Konačno sam dočekala da mi oba deteta idu u srednju školu; sin (16 godina) kreće u treći, a ćerka (14 godina) prvi razred. Sa njima kao da sam i ja ponovo krenula u srednju školu, pokušavam da se setim kako je to bilo u moje vreme, i dalje ne prestajem da se čudim koliko je sve to drugačije nego u Srbiji, ili je bar tako nekada bilo. Pošto već imam serijal o odrastanju i obrazovanju u Americi (Rano obrazovanje u Americi, Osnovna škola u Americi), vreme je da ga nastavim sa opisom američkih srednjih škola. Dotakla sam dosta tema u prethodnom članku, Kako upisati privatnu srednju školu, pa možete i tu dosta toga da saznate.

Specifičnost američkih srednjih škola

Razlika američkih školi u odnosu na evropske je očekivana zbog geografskih i kulturoloških razlika. Jedna od najvažnijih faktora koji su oblikovali srednjoškolsko obrazovanje jeste odvašnji tip naselja koji je dosta raštrkan (obično su pregrađa u pitanju), i loš javni prevoz tj. njegov nedostatak. Ovde ne možete da funkcionišete bez automobila, eventualno u nekom većem gradu. Zbog toga se sav život tinejdžera okreće oko škole, i obrazovni i društveni život. To je i razlog zašto je status u školi veoma važan, o čemu ću kasnije da pišem. Takođe, ovde deca ne izlaze uveče, jer im je pristup klubovima i barovima zabranjen sve do 21. godine života (zbog zabrane prodaja alkohola).

U srednju školu se kreće sa 14 godina, ranije nego kod nas, jer se ovde i ranije kreće u osnovnu školu. Deca ne mogi da idu u bilo koju školu, već u onu kojoj geografski pripadaju, zato je vrlo važno gde živite. Doduše, postoje magnet škole, najčešće u gradovima, koja primaju raznu decu, ali to su izuzeci, kao i privatne škole. Ovde nema stručnih škola kao kod nas, nego svi idu u opštu srednju školu, i po mom mišljenju to je jedna od najvećih mana ovog sistema. U nekim školama postoje profilisani razredi, nekad i dualno obrazovanje u saradnji sa lokalnim koledžom, ali to je takođe retkost. Ako hoćete da odete na neki zanat to možete tek pošto završite srednju školu i posle uzmete časove u višoj školi (community college).

Đaci koji idu u prvu godinu se zovu freshmen, u drugu – sophomores, treću – juniors, a u četvrtu – seniors. Ti nazivi se koriste i za studente na fakultetu.

Za razliku od naših škola gde je sve uniformisano i centralizovano, u Americi postoje veoma različite škole po programu i organizaciji. To zavisi od lokalne vlasti, savezne države, i od toga da li su škole privatne, religizne, itd. Kvalitet takođe može veoma da varira. Postoje državne škole u skupim krajevima (cenu nekretnina određuje kvalitet škole) koje nisu ništa lošije od odličnih privatnih škola. Iako je to danas nepopularno mišljenje, škola zavisi od toga kakvi su đaci i porodice iz kojih dolaze. Neko opšte verovanje je da se u skupim krajevima izdvaja više novca za škole pa su zato kvalitetnije, što nije istina, jer u gradu u kome živim se godišnje izdvaja po đaku neverovatnih $22 500, pa opet državne škole imaju katastrofalno loše rezultate.

Više o odabiru škola i zoniranju u Americi pogledajte ovde.

Ovde srednje škole mogu da budu ogromne, neke imaju po par hiljada đaka. Sredstva i uslovi su neopisivo bolji u poređenju sa našim školama, ali ja mislim da to nije presudno. Pored raznih kabineta, labaratorija, biblioteka, tu su ogromne pozorišne sale, teretane, sportski tereni za brojne sportove, pa i bazeni.

Svaka škola je okružena ogromnim parkingom, što za ljude koji rade u njoj, što za đake koji dolaze u školu kolima. Ovde sa 16 i po godina deca mogu da dobiju vozačku dozvolu. Mi smo trenutno sa sinom u procesu dobijanja iste, i ne možemo da dočekamo decembar, kada bi trebalo da je dobije. Sve državne škola nude deci besplatan prevoz školskim autobusima. Ovde su tinejdžeri dosta ograničeni što se tiče kretanja, i manje nezavisni, za razliku od njihovih vršnjaka u Srbiji, što puno znači ne samo deci već i roditeljima. Tako da mislim da je biti tinejdžer bolje u Srbiji nego u Americi.

Svaka škola nudi ormariće za svoje đake.

Oda srpskim gimnazijama iz 90ih

Ne mogu da odolim a da ne kažem kako su naše gimnazije 90ih, iako u nikakvim uslovima rada, da ne pominjem ratove i hiperinflaciju, bile odlične škole. Nudile su široko klasično obrazovanje, bili su visoli standardi i morao si dobro da zagreješ stolicu za peticu, i profesori su bili sasvim korektni, čak i legendarni, a i đaci su imali poštovanja prema njima. Sećam se da sam imala 14 predmeta u prvoj godini. Predmeti kao što su latinski jezik, dva strana jezika, logika, filozofija, psihologija, itd, su misaona imenica za većinu ovdašnjih škola. Da, neke i nude pomenute predmete, ali kao izborne, tako da ogromna većina đaka nikada ne uči te predemete. Šta da vam kažem kada predmet svetska istorija, i to najnapredniji nivo, pokriva istoriju od 13. veka, kao da ništa bitno pre toga se nije dogodilo. Tako da otuda slabo poznavanje istorije i geografije kod američkog stanovništva.

Različiti nivoi predmeta

To je jedna od najvećih razlika u odnosu na naše škole, ali kad malo bolje razmislim to postoji i kod nas, samo na drugačiji način. Kod nas prijemni ispit za upis u srednju školu vrši selekciju, pa na osnovu toga đaci završe u boljim ili lošijim školama.

Dakle postoje različiti nivoi jednog te istog predmeta u zavisnosti koliko je đak sposoban da ga savlada. To se utvrđuje na osnovu prethodnih ocena i rezultata na standardizovanom testu, u slučaju moje dece veoma je važan rezultat prijemnog ispita. Uopšteno postoji osnovni nivo, napredni (honors) i super napredni (advanced placement, AP). Kod moje ćerke se to naziva phasing, i ima čak 5 nivoa! Đaci mogu da napreduju ili nazaduju po nivoima.

AP nivo je posebno interesantan jer ako ga položite na kraju školske godine, ne morate taj predmet da imate na fakultetu (ovde se iz nekog razloga uče osnovni predmeti i na fakultetu). U prvim godina može da se uzme 1-2 AP časa, kasnije znatno više. Moj sin ima 5 AP časova ove godine i videćemo kako će se izboriti sa tim. Ti napredniji časovi su teži, više se gradiva prelazi. Ali, iako recimo imate četvorku iz tog predmeta, to će se računati kao da ste dobili peticu. Iskreno, nisam više sigurna da su toliko važni osim što doprinose visokom proseku. I tu su počeli da slabe standarde, jer su skoro rekalibrirali testove da bi ih neprivilegovana deca lakše polagala. Prolaznost zavisi od predmeta, i ocena 3, 4 i 5 su prolazne. Znam da u nekim saveznim državama profesori dobijaju finansijsku nagradu ako im đaci prođu test.

U državni školama ne postoji ponavljanje, dok u privatnoj postoji. I ne samo to, lako mogu da te izbace iz škole, ako se ne pridržavaš pravila škole. To su dve najveće slabosti državnih škola, zajedno sa inflacijom ocena. Time se veoma narušava vrednost srednjoškolskih diploma.

Razredi

U školama ne postoje klasična odeljenja, đaci sa kojima imate skoro sve časove zajedno od početka pa do kraja škole. Ovde postoji nešto što se zove homeroom – na početku dana se u jednoj učionici ista grupa đaka i tu budu oko pola sata da se zabeleže odsutni i podele važne informacije. Te grupe đaka se menjaju svake godine. Za svaki čas đaci idu u učionicu dodeljenu određenom predmetu. Dakle, učenici se šetaju od učionice do učionice, za razliku od profesora. Tako da će se retko naći na času deca različitog nivoa znanja, u slučaju moje dece to se dešava kada imaju časove veronauke i fizičkog.

Raspored časova

Škole obično počinju oko 8, a završavaju se u 14-15 časova. Časovi traju 40 minuta, a nekad đaci imaju i dvočas. Postoji pauza za ručak od oko 30-45 minuta, koju đaci mogu da provedu u kafeteriji ili u drvorištu. Đaci mogu da donesu svoj ručak, ili da kupe u kafeteriji, ne izlaze izvan kampusa. Imaju još jednu pauzu od oko 20 minuta. Ne znam kako je u drugim školama, ali moja deca imaju čudne blokove od 6 ili 10 dana, tako da nemaju isti raspored časova istim danima.

Predmeti

Nećete verovati ali ovde đaci u srednjoj školi imaju 5-7 predmeta po godini. Obavezni predmeti su jezik i književnost, strani jezik, jedan predmet iz prirodnih i jedan iz društvenih nauka, ostali su izborni, kao što su anatomija, statistika, ekonomija, dizajn, inženjerstvo, programiranje, slikanje, sviranje instrumenta, hor, itd. Predmeta, kao i različitih nivoa, ima dosta, nekada je teško snaći se u svemu tome. Svaki predmet vredi ceo ili pola kredita, i zna se tačno koliko kredita mora da se ima po godini.

Predmeti se pohađaju godinu dana, đaci ih imaju skoro svakodnevno, i dosta pređu tokom godine. Baš kao na fakultetu sa ispitima. Čak imaju određenim danima predavanja u auditorijumu. Što se tiče prirodnih nauka u prvoj godini obično imaju biologiju, sledeće godine hemiju, u trećoj godini fiziku. U četvrtoj godini mogu da imaju najviše izbornih predmeta.

Matematika

Interesantno je to što je ovde matematika podeljena prema oblastima, kao i prema težini, što me posebno zbunjuje. Dešava se da isti kurs matematike pohađaju đaci različitih godina. Sećam se da je moj sin u prvoj godini imao predmet algebru 2 u grupi sa đacima druge i treće godine. Uobičajan redosled je da se u prvoj godini ima geometrija, u drugoj algebra 2, u trećoj pre-calculus, itd. Sve je to vrlo individualno, jer zavisi od interesovanja i talenta đaka. Matematika se obično ima 3 godine, ali je poželjno da je đaci imaju 4 godine, pogotovo za neke fakultete. U sinovljevoj školi nude vrlo napredne časove matematike, koji se inače predaju na fakultetima, pa makar ih polagala samo dva đaka. Moj sin trenutno pohađa AP calculus, i opet nije u najnaprednijoj grupi.

Književnost i jezik

U zavisnosti od nivoa predmeta se čita sasvim različita literatura. Najnapredniji nivo čita najzahtevniju literaturu kao što je Homerova Odiseja, Kralj Edip, Šekspirova dela, Ep o Gilgamešu, Dantovog Fausta, itd. Ako zapadnete u manje napredne časove, dobićete za čitanje savremene popularne knjige vrlo diskutabilnog kvaliteta. Veoma sam zahvalna što moja deca čitaju klasičnu literaturu iako to njima ne pada baš lako. Ono što mi je najzagonetnije je što knjige obrađuju poglavlje po poglavlje. Đaci moraju da podvlače knjige i pišu beleške (anotacija). Takođe, moraju da pišu dosta eseja vezenih za pročitanu literaturu. Čini mi se da se u Americi mnogo više pažnje posvećuje jeziku nego u Srbiji.

Ocenjivanje

Kao što sam pisala već ranije, ovde se koriste procenti za ocenjivanje. Ali, ocene na različitim nivoima predmeta imaju različitu težinu. Čak i skale ocenjivanja mogu da variraju od škole do škole. Na početku svake godine dobijete od nastavnika program predmeta i kako se formira ocena tj. koji procenat ide na testove, projekte, učestvovanje na času, domaći, i završne ispite koji se daju na kraju svakog semestra.

Udžbenici

Oni su vrlo ambiciozno napisani i ogromni su. U školama se često koriste besplatni, ali neki moraju da se kupe. I preskupi su. Recimo knjiga za predmet američki ustav, koji ćerka ima ove godine, košta $140!

Nastavnici

Nastavnike možete da upoznate na početku školske godine, na događaju koji se zove back to school night. Na kratko će vam u svojoj učionici opisati program i očekivanja od učenika. Takođe možete da sa njima pričate o svojoj deci na online roditeljskom sastanku koji traje 15 minuta. I naravno, možete da ih kontaktirate emailom.

Nastavnici mi deluju koretno. Ako đak ima neki problem u nastavi može da ode u nastavnikov kabinet i on će mu rado pomoći. Često su nastavnici uključeni u vannastavne aktivnosti. Recimo, nastavnici mogu da budu i sportski treneri. Za jače sportove se angažuju profesionalni treneri.

U školama često postoje razni savetnici, kako za mentalno zdravlje (psiholog), tako za pomoć u nastavi, kao i za pripremu za fakultet. Nisam imala komunikaciju ni sa jednim, tako da ne mogu da vam dam više informacija o njima.

Vannastavne aktivnosti, spotovi i klubovi

Ako u nečemu američke škole imaju prednost u odnosu na evropske škole onda su to razne vannastavne aktivnosti. Kroz njih se gaji duh škole i to je odlična prilika da se deca druže i rade na raznim projektima koja nemaju veze sa nastavom. A mogućnosti su ogromne, i tu je prilika da zablistate, bilo u školskoj predstavi, sportu, klubovima, školskom časopisu, itd. Pored toga, učestvovanje u njima može da prevagne da vas prime na željeni fakultet.

Recimo školske predstave, obično mjuzikli, su vrlo impresivni projekti, u rangu brodvejske produkcije, i zato su vrlo posećeni. Tu bude ogroman ansambl talentovane dece, i osim glumaca, plesača, dekoratera, scenografa, kostimografa, koreografa, režisera, učestvuje i ceo školski orkestar. Pozorišnim salama i pratećoj opremi bi pozavideli mnoga beogradska pozorišta.

Ipak, sport je ovde najpopularnija aktivnost, ali i tu postoji hijerarhija – timski sportovi kao što su naš i američki fudbal, košarka, bejzbol i lakros su najpraćeniji. Tu su i tenis, odbojka, plivanje, atletski sportovi, a u školi mog sina deca učestvuju i u vaterpolu, hokeju i jedriličarstvu. Tokom zime zainteresovani mogu da odu na skijanje, svakog drugog petka posle škole. Dosta sam o tome pisala u ovom članku. Mislim, sve je to lepo, ali se neki sportovi preozbiljno shvataju, a i osim toga škole su pre svega za učenje. Razlog tolikog interesovanja za sportove i dece i roditelja je mogućnost dobijanja sportske stipendije za fakultete, što može da uštedi dosta para (ovde su fakulteti preskupi i studente lako bacaju u dužničko ropstvo). Ipak, toliko investiranje u sport, i ogromno potrošeno vreme i novac od strane roditelja, ne verujem da su vredni toga. Mada i tu postoji fora da dete mora da ima već dogogodišnji trening pre upisa u srednju školu, jer u neke timove je vrlo teško ući. Isto važi za ples, pozorište, sviranje instrumenta, itd. Dok u osnovnoj školi to nije previše naglašeno, u srednjoj je konkurencija vrlo prisutna i takmičarski duh dominira. Iako se i tu kriju ocene, lako se zna ko je kakav učenik. U školi mog sina čak nose posebne jakne kao nagrade za sportski (žuta) i akademski uspeh (crvena).

Klubova ima raznih, od robotike, debatnog kluba, književnog, botaničkog, do kluba za kuvanje, štrikanje, pa čak i etnički klubovi su česti.

Đačka hijerarhija

Sigurno imate ideju kako to izgleda u američkim školama, sve je to opisano u brojnim tinejdžerske filmovima i serijama. Kada je američko društvo u pitanju teško je reći da li filmovi oslikavaju realno stanje, ili ljudi oponašaju ono što su videli u istim. Da, veoma je važno kojoj grupi deca pripadaju u školi, da li su popularna ili ne, što može da bude opasan izvor frustracija i nezadovoljstva. Pošto vozim i vraćam iz škole nekoliko dečaka svašta sam saznala i uspela sam da dobijem ideju o toj školskoj dinamici. Dugo sam mislila kako toga nije bilo u moje vreme, ali ipak nisam u pravu, samo je bilo mnogo manje izraženo. Na kraju, mi smo se družili i sa drugom decom, i pohađali smo aktivnosti van škole. Ne bih ovo ni pominjala, da nisam ukapirala da je taj aspekt škole toliko važan da mnogi odrasli ljudi nikada ne uspeju da izađu iz tih okvira, i dalje ih proganja njihov status iz srednje škole.

Najpopularnija deca su često vrlo uspešni sportisti u školskim timovima (jocks), ali i vesela i druželjubiva deca bez nekih posebnih uspeha. Štreberi (nerds) nemaju sjajnu reputaciju, ali tu nije problem što su dobri đaci, već odsustvo drugih veština. Zatim tu su theater kids kod kojih nikada ne manjka drame, pa umetničke duše, emo, i razni alternativni pojedinci. Da ne zaboravim čirlidersice, decu u limenom bendu, studentskom savetu, mean girls, itd.

Školske tradicije

One su takođe deo školskog duha. Svaka škola ima neko timsko ime, kao neki brend. Kardinali i blejzeri su nazivi škola moje dece. Naravno, brend postoji da bi se prodavala razna brendirana oprema, od kravate do duksa. Postoje posebne školske prodavnice u kojima se to prodaje.

Škole slave bitne događaje vezane za sport, verske praznike, maturu, itd. U privatnim školama je to dovedeno do posebnog nivoa, teško mi je da to ispratim, i za razliku od drugih roditelja ja sam prema tome skroz ravnodušna. I roditelji često budu uključeni u te događaje pa se tu kao malo promuvam.

Sećam kako smo jednom jurili da kupimo neki cvet što se stavlja oko ruke za neki školski bal (korsaž), to sam samo videla u američkim tinejdž filmovima, i na kraju ga je sin zaboravio u kolima, iako je trebalo da ga da devojci sa kojom je bio u paru.

Privatne srednje škole

Moja oba deteta idu u privatne katoličke škole i to je tek posebno iskustvo. Školski duh i tradicija su itekako važni, i aktuelni i nekadašnji đaci su izuzetno vezani za školu. Postoji školaski magazin gde alumni objavljuju svoja venčanja, rađanje dece, poslovne uspehe, čitulje, itd. Jedan od razloga tome je što tako škole dobijaju donacije od starih đaka, i ima ih vrlo velikodušnih, pa na osnovu toga daju novim đacima stipendije, unapređuju školu, itd. Ponosni roditelji po pravilu stavljaju nalepnice sa imenima škola svoje dece, ali ja to apsolutno odbijam.

U ovim školama veronauka kao predmet se prilično ozbiljno proučava. Uz to su đaci u obavezi da imaju određeni broj volonterskih sati. Moj sin odlazi na neku farmu gde sade luk, beru bundeve, ili ovde u kraju učestvuje u čišćenju, farbanju, itd. Taj volonterski rad je veoma važan, i đaci su uključeni u razne poslove oko škole.

Generalno priprema za koledž je u privatnim školama mnogo ozbiljnije shvaćena, i oni se često hvale i naglašavaju na kojim sve jakim fakultetima su njihovi đaci primljeni. To je sledeći veliki projekat koji me čeka.

Moja deca idu u različite škole, sin ide u školu samo za dečake, ćerka u školu za devojčice. Iako obe škole pripadaju istoj upravi, razlikuju se. Tačno se tu vidi razlika između polova. Iako se devojke stalno ohrabruju da se bave naukom, čak su im napravili majstorsku radionicu u školi, njih najviše zanimaju tipično ženske stvari.

Što se tiče uniformi, kod mog sina u školi postoji dres kod – đaci nose košulje, kaki pantalone, kravatu, i sako. Kod ćerke se nosi uniforma. U pitanju je teget haljina sa belom kragnom, koja malo podseća na naše nekadašnje kecelje. Tu je i blejzer i posebna oprema za fizičko. U ženskoj školi su vrlo strogi što se tiče izgleda – kosa može da se farba samo u prirodnim bojama, dozvoljen je nakit i diskretna šminka. Ja sam veliki pobornik nošenja uniformi u školi jer zaista deca izgledaju lepše u njima. Drugo, nema nošenja brendirane garderobe i time se umanjuje razlika među decom.

Privatne škole zavise od školarina pa se veoma trude da izađu u susret đacima i roditeljima, vode računa o svojoj reputaciji, selektivni su u odabiru đaka, često nude bolje uslove, i pored obrazovanja nude holistički pristup, iliti bave se vaspitavanjem dece. Privatne škole u Americi imaju drugačiju reputaciju nego u Srbiji.

Takođe, privatne škole imaju posebne programe za najbolje đake što im omogućava da imaju važnu podršku, idu u posetu popularnim univerzitetima, u pozorište, muzeje, itd. Oni su jedini koji na kraju škole rade maturski rad, često su prezentacije istih otvorene za publiku.

U školama je blokirano korišćenje mobilnih telefona, i kopiranje sadržaja sa interneta je zabranjeno, koriste program za detektovanje istog.

Srednja škola kao priprema za fakultet

Ovo je vrlo važna faza obrazovanja američke dece ako žele da idu na fakultet, jer čini mi se da najviše rada i truda se tada ulaže, nebili to omogućilo upis na dobar fakultet. Za razliku od Srbije, jak prosek ocena iz srednje škole kao i sjajan rezultat na prijemnom ispitu nisu dovoljni. Ovde postoji holistički pristup za prijem na jake fakultete – tu se gleda da li đaci imaju interesantnu životnu priču, liderske sposobnosti, da li učestvuju u klubovima i vannastavnim aktivnostima, da li imaju jake sportske rezultate, da li su stažirali na raznim poslovima, nekad i poslovne ideje, naročito je moderno da budu aktivisti, itd. Ima smisla donekle, ali traži previše angažovanja, posebno od strane roditelja. Puno toga je samo forma bez sadržaja.

Ako se upiše dobar fakultet, onda je sve lakše, onda ste “na konju”, nema više toliko posla, a ti fakulteti obično garantuju zaposlenje u najjačim kompanijama, dobru platu, i dobre veze, pa otuda toliko truda oko upisa na te fakultete. Plus, američki srednjoškolci se ne takmiče samo međusobno za upis na takve fakultete, već sa decom elite iz raznih delova sveta. To je goruća tema ovih dana, pogotovo što se masa tih fakulteta delimično finansira od strane američkih građana kroz poreze, a ti fakulteti primaju veliki procenat stranih studenata. Generalno, i niže i visoko obrazovanje u Americi prolazi kroz veliku krizu, što zbog političkih, ideoloških, birokratskih razloga i novih tehnologija, pa i zbog toga što je sve manje dece.

Američka kuhinja, Dezerti, Zdravo

Kako da napravite i služite brzi puding od čia semenki

August 21, 2025 No Comments

Ako ste u potrazi za jednostavnom kramastom poslasticom, jer ste još od detinjstva razvili posebnu ljubav prema pudingu, sutlijašu i grizu, i želite nešto što je zdravo, ukusno i zasitno, onda je puding od čia semenki savršen izbor za vas. Istina je da su čia semenke dobile podrugljivo značenje, jer pored “normalne” hrane ljudi se lože na nešto fensi i egzotično, ali i ja, koja ne volim popularne trendove, moram da priznam da je to vrlo zdrava i zanimljiva namirnica. Osim toga celo leto koristim ovaj puding kao dezert, pa skoro svakodnevno, i zato ima smisla da se nađe na ovom blogu. To je zato što sam ukapirala kako da ga brzo spremim, nema višečasovnog čekanja da nabubri u mleku, i čestog mešanja. Uskoro ćete saznati kako.

Upotreba čia semenki

Pored ovog pudinga, čia semenke možete da dodate ovsenoj kaši, ili da je koristite kao sastojak za zdrave krekere od semenki. Ja ih ponekad dodam vodi u koju sam dodala zamrznute maline i nanu, i koju tako pijuckam po ceo dan.

Tekstura čia semenki

Glavno svojstvo čia semenki, koje ih čini tako interesantnim, je to što čia semenke nabubre dok borave u tečnosti. Tokom procesa bubrenja oko njih se stvori želatinasti sloj, i zato imate osećaj kao da jedete puding.

Moć čia semenki

Čia semenke su izuzetno bogate vlaknima, koje se rastvaraju u vodi, i zato su odlične za probavu. Recimo 2 kašike čia semenki pokrivaju četvrtinu dnevnog unosa vlakana. Bogati su izvor omega 3 masne kiseline, proteina i sadrže poveću količinu minerala kao što su gvožđe, magnezijum, magnan, fosfor, cink, itd.

Dakle, čia semenke doprinose dobrom radu creva, zdravim kostima, snižavaju šećer i regulišu visok krvni pritisak, smanjuju upale, odlične su za dijetu jer izazivaju osećaj sitosti, i daju snagu i energiju. Zaista moćna namirnica!

Vrsta mleka

Probala sam razne opcije za pravljenje čia pudinga, od kravljeg do biljnog mleka (kokosovo, bademovo, ovseno), i nema neke prevelike razlike. Ako volite kremastiji puding, onda koristite kravlje mleko.

Razmera

Neka opšte prihvaćena mera je 2 kašike čia semenki (20 grama) na 125 ml mleka. Vi vidite da li vam se više dopada ređi ili gušći puding, pa prema tome odredite razmeru.

Priprema čia pudinga

Za razliku od popularnog metoda, da ostavite čia semenke da u mleku nabubre boravkom u frižideru na nekoliko sati, ja koristim mnogo brži metod. Pomešam čia semenke sa mlekom i onda ih zagrejem u mikrotalasnoj na 2 1/2 minuta. Pošto iz izvadim iz mikrotalasne, promešam puding, ostavim ga oko 5 minuta da se sve lepo stegne i onda ga služim. Uz to više volim topao čia puding. Umešam u puding javorov sirup, dodam voće, ili džem, koštunjave plodove, i onda ga jedem.

Kako da služite puding od čia semenki

Možete da čia pudingu dodajete razne sastojke jer čia semenke imaju neutralan ukus. Kod njih je najzanimljivija tekstura. Što se tiče zaslađivanja ja volim da koristim javorov sirup, ali vi koristite ono šta vama odgovara. Nisam to slikala ali odličan način da spremite čia puding je da mu dodate samleveni lan. Tačno se dobije nešto što podseća na čokolino, po gustini i izgledu.

Evo još ideja kako da služite čia puding:

Čia puding sa kokosom i voćem

Ako volite ukus kokosa, spremite čia puding sa kokosovim mlekom, pa onda dodajte iseckano meso od kokosa zajedno sa raznim voćem.

Čokoladni čia puding sa lešnicima

Postoje dva načina kako da napravite čokoladni čia puding. Prvi način je da u mleko umešate kakao prah. Drugi je da napravite čia puding, pa da u njega, dok je još topao, umešate kockice čokolade. Ovako pripremljen puding služite uz tostirane lešnike.

Čokoladni čia puding sa džemom od rabarbare i jagoda

Možete da služite čia puding sa bilo kojim brzim džemom, ipak džem od rabarbare i jagoda je moj omiljen.

Čia puding sa granolom

Pošto puding ima kremastu teksturu, nije loše da ga služite uz nešto što ima hrskavu teksturu, kao recimo granolu.

Dezerti, Francuska kuhinja, Maline, Torte

Letnji dan torta (sa đenovskim patišpanjem i musom od malina)

August 14, 2025 No Comments

Ovog leta sam se zabavljala praveći mus torte. Razne ideje su mi padale na pamet, i imala sam uspešne realizacije istih, ali na kraju izabrala sam ovu tortu da se nađe na blogu, jer mi se najviše dopala. Nazvala sam je Letnji dan torta, jer je lagana, vazdušasta, osvežavajuća, romantična i topi se u ustima. Koristila sam đenovski patišpanj koji je izdašniji i sočniji od klasičnog. Plus sam mu dodala koricu limuna, pa je dobio finu aromu. Za fil sam koristila mus, i to od malina sa belom čokoladom. Inače, ako volite kombinaciju limuna i malina, kao ja, probajte i Mus tortu sa limunom i malinama i nešto drugačiju Tortu sa limunom i malinama.

Moj prvi pokušaj je bio ova torta sa čokoladnim đenovskim korama i musom od čokolade, malina i vanile. Fino je ispala, i ima lep presek, ali je prilično jaka i traži dosta posla.

Posle sam došla na ideju da napravim jednostavniju i laganiju tortu, sa običnim korama, od vanile. Đenovski patišpanj sam pravila i ranije, po receptu Džulije Čajld, ali ovog puta nikada mi nije bolje ispao. Sprema se tako što se jaja i šećer mute na pari, jer na toploti sneg ume baš da nabuja. I dodaje mu se malo otopljenog putera koji daje korama sočnost.

Uvek padam u iskušenje da kupim ovu specijalnu foliju za mus torte, zahvaljujući kojima se dobija lepa ivica. Umesto toga možete da koristite papir za pečenje, ili obruč od pleha u kome se pekla kora, koji je nažalost uvek malo širi od kora, pa ivica nikada ne ispadne kako treba.

Možete tortu da dekorišete šlagom, ali i ne morate. Ovu na gornjoj slici je dekorisala moja ćerka, to je bila rođendanska torta za njenu drugaricu, vi izaberite dekorciju prema vašoj volji.

Ako ste ljubitelj mus torti, probajte i ove:

Letnji dan torta (Mus torta sa limunom i malinama)

sastojci

za koru (đenovski patišpanj):

6 krupnih jaja

170g šećera

Izrendana kora od 1 organskog limuna

180g brašna, prosejanog

60g putera, otopljenog

3 kašike mlakog mleka

2 kašičice ekstrakta vanile

za mus od malina:

140g malina

10g (2 1/2 kašičice) želatina u prahu

230g bele čokolade za kuvanje, izlomljene na male komade

400ml slatke pavlake

4 kašike šećera u prahu

2 kašičice ekstrakta vanile

Za dekoraciju:

200g slatke pavlake

4 kašike šećera u prahu

Šaka malina

Priprema kore:

Zagrejte rernu na 175 C (350 F). Pripremite okrugao pleh, prečnika 20 cm, i obložite ga papirom za pečenje.

Pripremite duboku staklenu činiju i šerpu na kojoj će ona da stoji dok u njoj kuvate jaja, kao kad kuvate fil za reform tortu. Ispunite šerpu vodom ali da ona ne dodiruje činiju i zagrejte je na srednje jakoj vatri. Najpre u činiji mikserom umutite jaja dodajući im šećer dok ne dobijete ujednačenu smesu. Činiju stavite na šerpu i mikserom mešajte jaja dok se ona zagrevaju na pari. Smesa će početi da raste veoma brzo. Mešajte je sve dok ne postane vruća, proverite prstom.

Sklonite smesu sa vatre i postepeno joj dodavajte brašno mešajući sve spatulom. Dodajte zatim koricu od limuna, i puter, ali u tankom mlazu dok sve mešate. Na kraju umešajte mleko i vanilin ekstrakt. Sipajte smesu u kalup i pecite oko 35 minuta, dok čačkalica ne izađe čista kada se ubode u koru.

Kada je kora gotova, ohladite je dobro, a zatim isecite na tri jednaka dela.

Mus od malina

U šerpici kuvajte kuvajte maline sve dok ne omekšaju. Koristeći veću cediljku odstranite semeke. Pritiskajte maline donjim delom kašike da se sve dobro procedi. Dobićete pire od malina – coulis. U maloj posudi stavite 2 1/2 kašike vode i u tome potopite želatin u prahu.

Pola slatke pavlake dobro zagrejte, sklonite je sa vatre i u nju stavite izlomljenu belu čokoladu. Poklopite sud i sačekajte da se čokolada otopi. Spatulom dobro promešajte čokoladu sa slatkom pavalakom, pa tome dodajte želatin, i pire od malina, i sve dobro promešajte. Želatin bi trebao da se sav otopi.

U drugoj većoj posudi napravite šlag od druge polovine slatke pavlake i šećera u prahu, i tome postepeno dodavajte smesu sa belom čokoladom mešajući sve spatulom, a ne mikserom.

Slaganje torte

Prvu koru položite na stalak za tortu. Tu koru obložite obručom od pleha u kome ste pekli koru, on će služiti kao kalup za gornje slojeve torte. Preko prve kore stavite trećinu fila, pa preko toga stavite drugu koru, pa fil, treću koru i na kraju stavite fil. Poravnajte ga, pokrijte tortu i stavite je u frižider da prenoći.

Sutradan pre služenja skinite kalup. Dekorišite tortu umućenim šlagom, ali i ne morate, i dodajte maline.

Putovanja i hrana, Salate

Azurna obala, 2. deo (veličanstvena Nica)

August 7, 2025 2 Comments

Nica je jedno gospodsko mesto. Dovoljno je da vidite taj grad iz daleka kako ponosno stoji na obali, uokviren morem i Alpima. Kad uđete u Nicu, tek tada ćete biti očarani arhitekturom, šetalištem, trgovima, restoranima, uskim ulicama, i veličanstvenim pogledom sa brda Colline du Château.

Otuda ne čudi što ovaj grad bio omiljena turistička destinacija, još od 19. veka. Ali u početku njega su posećivali samo zimi, ne leti kao danas, i to iskuljučivo bogata klijantela iz severnijih krajeva Evrope, posebno Englezi i Rusi.

Gledala sam jednom neki dokumentarni film o kojem je jedna vlasnica poznatog hotela iz Nice pričala kako se jedna vrlo bogata plemkinja iz Rusije, koja je bila stalni gost, posle oktobarske revolucije nikada nije pojavila, a ostavila je hotelu na čuvanje dragocen nameštaj i nakit. Ne sećam se tačno šta se desilo na kraju, kome je to pripalo, ali ko zna koliko je bilo takvih priča. I danas se oseća prisustvo Rusa, postoji ruska crkva a i ruski turisti i dalje vole da posećuju ovo mesto.

Posle boravka na Antibima, mi smo u Nici odseli u hotelu koji se nalazi odmah uz aerodrom, tako smo sutradan peške došli do njega, što nam je puno značilo. Tu prolazi voz koji ide kroz grad i odlično je sredstvo za prevoz. Šetali smo se od istoka ka zapadu, i sada ćete videti šta smo sve lepo videli u Nici. Plus, na kraju putopisa vas čeka recept za čuvenu salatu iz Nice.

Najpre smo izašli na čuveno šetalište Promenade des Anglais, koje je dugo oko 7 kilometara. Ono se pruža uz dugačku plažu koja je pokrivena ne tako udobnim oblucima. Ionako je šteta ovde boraviti na plaži pored takvog grada.

Sa druge strane šetališta se nalazi drvored palmi, a iza njih se nalaze grandiozne zgrade u kojima su često smešteni hoteli. Fasade zgrada su najčešće žute, oker, narandžaste i crvene boje. Nica je i dalje zadržala duh Belle epoque, perioda koji je trajao od 1871. pa do Prvog svetskog rata, i koga odlikuje eklektična arhitektura inspirisana Art deco stilom.

Popularno mesto za obilazak je Place Massena, ogroman trg uokviren crvenim zgradama u čijem se centru nalazi fontana.

Kad se uvučete u središte grada, ulice postaju uže, ali tu su mali trgovi koji su često načičkani restoranima i pijacama. Najlepši je stari istorijski deo, tu je najživlje. Ako malo zađete severno, možete da vidite uske ulice koje izgledaju kao od pre sto godina, sa fasadama živopisnih boja, zelenim žaluzinama i sa raširenim vešom koji se suši.

Ipak, moja prva asocijacija na Nicu su slike Anrija Matisa na kojima je prestavljao dame uhvaćene u nekom intimnom trenutku. Međutim ono najfascinatnije na tim slikama je prikaz balkona ili prozora sa pogledom na more. Žaluzine, zavese, balustrade, palme na promenadi i plavo more prosto vas mame da budete deo te scene. Ako je neko mogao bolje da opiše atmosferu leta na Mediteranu, onda je to Matis. Slučajno smo naišli na tablu okačenu na zgradi u kojoj je on nekad živeo i stvarao. U gradu se nalazi i njegov muzej, ali ga nismo posetili, jer kad putujete sa decom mora da se pravi puno kompromisa. U nekom trenutku se iscrpe sva sredstva pomićivanja i ucenjivanja da bi se videlo što više stvari.

Ipak, najimpresivnije je brdo Colline du Château, sa koga puca neverovatan pogled na grad. Kako krenete da se penjete na to brdo, gde god vam padne pogled, sve izgleda impresivno. Tu je i vila u kojoj je snimnjen film Tender Is The Night, rađen po istoimenom romanu Skota Ficdžeralda, koju trenutno čitam. Negde na vrhu brda se nalazi vodopad, veštački stvoren, taman da se malo osvežite posle ne baš tako prijatnog pentranja.

Zanimljivo je da je ovaj grad osnovan 350. godine pre nove ere od strana Starih Grka. Tada je dobio ime Nikai.

Nica je grad u kome se prepliću francuski i italijanski uticaji. Nekada je ovaj grad pripadao italijanskog kneževini Savoj pa je 1860. postao deo Francuske. Tada se puno Italijana odselilo iz ovog grada. Ipak njihov uticaj se i dalje oseća, posebno kada je hrana u pitanju.

Nisoaz salata (Salata iz Nice)

Ova salata je jedna od onih koja se priprema od raznih ostataka prethodnih jela. Ne morate nužno da se držite svih sastojaka koje sam stavila u receptu, koristite šta god vam je pri ruci. Možete salatu da služite gostima kao predjelo, ali je odlična i kao letnji ručak preko radne nedelje.

sastojci za 2-3 osobe:

300g mladog krompira, ispečen

150g boranije

2 jaja

1 konzerva tune

3-4 inćuna

100g zelene salate, oprane i iseckane

2 šake paradajza, čeri ili običan, iseckan

1 manji krastavac

1 šaka maslina

1 kašika kapra

za preliv:

80ml maslinovog ulja

2 kašike sirćeta od belog vina ili limunovog soka

1 kašičica dižonskog senfa

1 mali čen belog luka, sitno iseckan

So i biber prema ukusu

priprema:

Ispecite mlade krompiriće u rerni. Obarite boraniju ali da bude hrskava. Skuvajte jaja, oljuštite ih i isecite na četvrtine. Isecite krastavac i paradajz. U maloj teglici pomešajte sve sastojke za salatni preliv.

Na velikom tanjiru za služenje najpre stavite iseckanu salatu, pa preko nje ređajte preostale sastojke: krompir, boraniju, krastavce, paradajz, masline i skuvana jaja. U sredini stavite oceđenu tunu iz konzerve, pa preko nje inćune i kapar. Sve to prelijte salatnim prelivom kojeg ste dobro pomešali. Služite salatu odmah.

Putovanja i hrana

Azurna obala, 1. deo (Antib, letovalište sa luksuznim vilama, Pikasov muzej)

July 22, 2025 2 Comments

Azurana obala, iliti Francuska rivijera, je oduvek bila sinonim za luksuz, rafiniranost, i poseban mediteranski vajb pomešan sa mirisom mora, lavande i četinara. Pre dolaska moje reference za Azurnu obalu su bili čuveni serijal Žandarmi iz San Tropea, mlada i fatalna Brižit Bardo u nekom od starih francuskih filmova, Hemingvejev roman Rajski vrt, Dobar dan, tugo Fransoa Sagan i Oštrica brijača Somereset Moma. Prošlog leta sam boravila tamo, i uverila sa da nema preterivanja, to jeste mesto vredno posete, pa bih volela da to ostane negde zapisano. A i sigurna sam da ćete voleti da saznate o prefinjenom ukusu lokalnog stanovništva, letovalištu gde je nekada obitavala stara a sada nova aristokratija, o šarmantnom gradu Antib, gde je završila crnogorska kraljevska dinastija, o Pikasovom muzeju, itd.

O prefinjenom ukusu

Moj boravak na Cote d’Azure je započeo pre nego što smo uopšte stigli na obalu, u gradu Aix-en-Provence. Pre toga smo boravili u Parizu, pa u Provansi, da bi se posle spustili još južnije, i tu na putu do Azurne obale svratili smo u pomenuti grad. Iako nije grad na moru, tu se već oseća drugačija atmosfere nego u ostatku Provanse. Nema u njemu neke posebne arhitekture, i u samom centru je tržni centar, ni manje ni više, ali na glavnoj “džadi”, uskoj ulici načičkanoj restoranima i radnjama, ja sam doživela neku vrstu katarze. Svratili smo na ručak, baš kod neke česme. Bila je velika gužva, kako i ne bi, bilo je vreme pauze, a izgleda da u Francuskoj one dugo traju. Naručila sam čuvenu nisoaz salatu, iliti salatu iz Nice (očekujte recept za nju u sledećem postu o Azurnoj obali), i prepustila sam se uživanju posmatrajući prolaznike koji su tako lepo i elegantno izgledali.

Možda je među njima bilo i turista, ali ja bih rekla da je to bilo lokalno stanovništvo. Sa jedne strane je to iskustvo bilo veoma prijatno, ali u isto vreme sam se osećala uznemireno, jer sam shvatila koliko sam željna lepote i dobrog ukusa. Uopšte to je bio moj najveći utisak boravka u Francuskoj. Toliko dobrog, kultivisanog i nenametljivog ukusa nisam odavno videla, i uz to Francuzi su prilično fit nacija. Pravo da vam kažem ja sam ne naki način traumatizovana onime što svakodnevo viđam u gradu u kome živim. Sigurno vam nije promaklo da se danas u Americi slavi ružnoća, standardi lepote su se okrenuli naopačke, i ne samo to, stalno te ubeđuje da je nešto ružno zapravo lepo. Jer ljudi se tako lako uvrede ovih dana. Ja zaista mislim da svako može lepo da izgleda ako uloži izvestan trud.

Dalje na putu smo ugledali Sezanovu veliku inspiraciju, planinu Sent Viktoar. Njegova kuća nije bila otvorena za obilazak, renovirala se, tako da smo to propustili. Ulazak na Azurnu obalu je bio baš kao što sam zamišljala – na auto-putu su nas dočekali olenadri sa belim i ružičastim cvetovima, a na ulasku u grad Antib uz put je bio drvored visokih palmi. Atmosfera je bila kao iz nekih starih filmova, recimo Uhvati lopova Alfreda Hičkoka, sa Grejs Keli i Keri Grantom.

Onda smo se uputili ka Cap d’Antibes, iliti rtu Antib, duboko u poluostrvu nas je čekala kuća koju smo iznajmili na par dana.

Bogataško letovalište

Celo polustrvo je pokriveno naročito lepim četinarima. Jedna vrsta se posebno izdvaja – bor “kišobran” (Stone pine). Ovde nema kuća, sve su same luksuzne vile, i po koji mali hotel. Sve je dosta mirno, pa i more.

U kući nas je dočekala vlasnica, simpatična žena u rokerici. Dala mi je neku poveću knjigu u kojoj su opisane najvažnije vile koje se nalaze na polustrvu. Nisam je odmah prelistela, već kasnije. Mene te bogataške stvari nešto ne impresioniraju. Njena kuća bila vrlo lepo uređena. Posle onog prelepog stana u samostanu u kom smo boravili u Avinjonu, ovaj smeštaj je uspeo da nas podjedanko oduševi. U kuhinji je bio instaliran neki plovni objekat, daska za surfanje ili čamac za kajak, ne mogu više da se setim. Stan je imao i lepu galeriju, a iz naše spavaće sobe pucao je divan pogled na komšijski bazen i u pozadini plažu. Nisam napravila fotografije, ali imam ovaj video.

Moj muž je izabrao ovo mesto zbog blizine plaže, ali bi sledeći put gledali da odsednemo u gradu Antib. Nema ovde previše živosti, tek tri restorana uz samu plažu. Nema ni puno ljudi na plaži. Sezona kao da je tek počela, iako je bio kraj juna. Radnici su tek pripremali bazene i vile za dolazak njihovih domaćina.

Probali smo da se prošetamo uz sam rog poluostrva koji deluje divlje, ima oštrih stena i raznog mediteranskog šiblja. Nismo se šetali da vidimo vile, jer sve i da smo hteli ne bi ni mogli, jer su sve ograđene nekim drvećem i ogradom. Plaža na kojoj smo boravili se zove Garup (Garoup). Otvorena je za sve, nije privatna, i ima pogled na grad Nicu.

Da se vratim na onu knjigu o vilama… prelistavajući je da utvrdim svoje poznavanje francuskog, naišla sam na ovu stranicu (prva slika ispod). Nikada se nisam pitala šta se desilo sa crnogorskom kraljevskom dinastijom Petrović kada je nastala Jugoslavija, i tada sam saznala da su završili u egzilu upravo ovde. Bilo je tu i drugih kraljevskih prodica, raznih aristokrata, a danas tu svoje vile imaju sve više bogataša sa drugih kontinenanta.

Šarmanti i živopisni grad Antib

Za Antib sam prvi put čula videvši u Jansonovoj Istoriji umetnosi Pikasovu sliku – Noćni ribolov na Antibima. Posle mnogo godina, posetivši ovaj grad, smešten između Kana i Nice, bila sam puna utisaka. Izgleda kao zaustavljen u vremenu. Sve u njemu je ljupko i otmeno: uske ulice, primorska arhitektura, raznobojne žaluzine, radnje i galerije, restorani, kafei, parkovi, trgovi i plaže. I stari i novi grad. Na gornjoj slici se vidi tvrđava Kare, a i tu je marina u kojoj su parkirane bogataške jahte, ali to je najmanje interesantan deo ovog grada.

Ovde su i ljudi vrlo opušteni, i lokalci i turisti. Videla sam neke starije parove kako plešu uz muziku u obližnjem restoranu. Deca se igraju na trgu. Sa terasa vise peškiri doneti sa plaže. Vegetacija je tako raskošna, na svakom koraku je cveće. Vazduh je sladak i pirka vetrić.

Hrana u restoranima je takođe odlična. Tu se mešaju uticaji provansalske i italijanske kuhinje. Pasta sa školjkama i ratatuj pomešan sa pirinčem i pržene sardele prosto mame sa fotografija.

Ako ste znatiželjni da spremite i probate ovdašnju hranu, možete recepte da pronađete na mom blogu:

Palačinka od brašna od leblebija – Socca

Francuska pica, Pisaladijer

Paprikaš sa morskim plodovima, Bujubes

R atatuj

Tapenada

Torta iz San Tropea

Pogledajte samo ovaj divni detalj sa ulica Antiba – fasada pekare.

Pikasov muzej

Pikasao je boravio u vili porodice Grimaldi 1946. oko pola godine, i posle su mu tu napravili muzej koji privlači veliki broj turista. Odmah da kažem da nisam ljubitelj ove pozne Pikasove faze. Poigravanje sa dečijim slikarstvom, koje je kao najautentičniji oblik stvaralaštva, nikad nije bila moja stvar. Ali tada je to bilo u modi.

A ni deci se nije dopao taj dečiji manir. Moja ćerka je bila zapanjena nekim eksponatima. Šta je ovo? To su bile neke uramljene škrabotine, ali od Pikasa. Objasnila sam joj da on jeste odličan slikar, ali ova njegova faza jeste razočaravajuća. Kad dođe kući pokazaću joj njegovu monografiju.

Iskreno, kao neko ko voli da sakuplja zanimljive tanjire, ne znam da li bi me ovi Pikasovi tanjiri posebno zainteresovali da ih kupim, recimo u nekoj običnoj galeriji. Doduše, lepo su prezentovani.

Pikaso je dugo bio na mojoj top 5 listi omiljenih slikara, pored Manea, Velaskeza, Goje i Matisa, i onda je ispao. A i njegova reputacija poslednjih godina nije više tako sjajna, uglavnom zbog njegovog ljubavnog života, što uopšte nije relavantno. U ono vreme bio je izuzetno popularan influenser, pored toga što je bio poznati umetnik, žene nisu nimalo bile ravnodušne prema njemu.

U dvorištu muzeja ima jedna mnogo interesantna skulptura, referenca na njegova kubistička dela inspirisana violončelom. Iz tog zadnjeg dvorište, koji se nalazi na bedemu, videćete mnogo lep pogled na grad a i na kraj u kome smo boravili, prekriven borovima.

Snežni vrhovi Alpa

Poslednji dan boravka sam ustala rano i otišla na plažu. Nikoga nije bilo na plaži, jutro je bilo prohladno, ali vidljivost je bila odlična. Učinilo mi se da u daljini vidim sneg na vrhovima Alpi; oni su štrčali iza panorame Nice. Uzeh telefon da napravim zumiranu sliku, i zaista je to bio sneg. Moje oduševljenje je bilo veliko. Bila sam i izbuđena što ću konačno tog dana da posetim Nicu, i osećala sam da ću tamo imati sjajan boravak. Pogledjate ovde nastavak.

Američka kuhinja, Rabarbara

Rabarbara, čudesna biljka (ideje i recepti za njenu upotrebu)

July 12, 2025 1 Comment

Ove sezone, bez ikakve sumnje, rabarbara mi je najomiljenija namirnica; nema odlaska u prodavnicu bez njene kupovine. Uvek se na kasni zbune, jer ne znaju njeno ime, pa moram da ga spelujem. Sigurna sam da neko nije nikada probao rabarabru, ne može da poveže ovu biljku, koja je inače povrće i podseća na neku ogromnu blitvu, sa nečim što može da proizvede tako divan i neponovljiv ukus u poslasticama. Meni je njen kiselkasti ukus, pa i boja, nešto neverovatno lepo.

Iako se bližimo kraju sezone rabarbare, verujem da će ovaj post da ohrabri mnoge da je prvi put u životu probaju. Možda će čak neke inspirisati da je posade u bašti. To je višegodišnja biljka (može da traje desetak godina) i sigurna sam da uspeva i kod nas. Zapravo znam sigurno da je gaje i koristi u Vojvodini. Inače je dosta prisutna u kuhinjama Srednje i Severne Evrope, kao i u severnim krajevima Amerike.

Od rabarbare se koriste samo stabla, nikako listovi, i njihova boja može da varira od zelene do jarko crvene. Tokom pečenja i kuvanja ta stabla se brzo razlože. Veoma često se kombinuje sa jagodama, i ta kiselo-slatka kombinacija je neprevaziđena. Neki kombinuju rabarbaru sa breskvama, malinama i borovnicama. Divno se slaže sa izrendanom koricom pomorandže i limuna, kao i sa cimetom i anisom. Nikada je nisam koristila u slanim jelima, mada znam da može.

Obično od rabarbare pravim brzi džem, ali volim da sa njom spremam kolače, skonse i razne pite. Pokušala sam da na ovom postu prikupim razne stvari koje sam pravila, ali fali mi jedan tart i prevrnuti kolač sa rabarbarom. Ipak, verujem je da je ovo dovoljno za početak.

Inače, rabarbara je veoma zdrava i niskokalorična namirnica. U prošlosti se više koristila kao lek nego kao hrana. Bogata je vlaknima, ima dosta kalcijuma, kalijuma, vitamina C i K, i polifenola (antioksidant). Odlična je za digestivan trakt, zdrave kosti, rad mozga, snižava holesterol i krvni pritisak, itd.

Džem od rabarbare

Ovo je najčešći način na koji spremam rabarbaru. Kuvam iseckanu rabarbaru sa šećerom, ili javorovim sirupom, sa dodavanjem manje količine vode, sve dok se ne raspadne i postane kao smesa na fotografiji.To obično traje oko pola sata. Nekada je kombinujem sa jagodama. Taj brzi džem služim kao i svaki drugi džem, uz kroasane, ili vafle, mažem ga na hleb, služim ga sa pudingom od čie (na slici iznad), jogurtom, itd. Takođe, volim da ga jedem uz skonse i američke pogačice.

Kolač od rabarbare

Ovo je moj omiljeni recept za voćni kolač, ne postoji sočniji i rastresitiji kolač od ovoga, i možete da u njega ubacujete bilo koje voće, kao i rabarbaru. Rasporedite po testu oko 250g iseckane rabarbare koju ste prethodno pomešali sa malo šećera.

Krambl od rabarbare i jagoda

Fantastičan krambl zbog kojeg ćete se oblizivati od užitka. Stavite u sud za pečenje 350g iseckanih jagoda i 350g iseckane rabarbare i to pomešajte sa 60-80g šećera i 2 kašike gustina. Za posip koristite 90g brašna, 40g šećera, 115g putera i malo soli i cimeta; prstima izmešajte sastojke. Pospite sve bademima i pecite u rerni na 190C (375F) oko 45 minuta. Služite još uvek topao krambl sa sladoledom od vanile. Više o kramblu saznajte ovde.

Američka pita od rabarbare i jagoda

Za ovu pitu koristite ovaj moj standardni recept za kore za pitu, i filujte je sa iseckanom rabarbarom, jagodama, šećerom i gustinom.

Rabarabaru i jagode možete da koristite i za pripremu ovog kolača bez brašna i šećera.

Bliskoistočna kuhinja, Dipovi, Leblebije

Kako da napravite humus od leblebija

July 4, 2025 2 Comments

Još jedan zanimljiv kulinarski projekat, koji ne traži puno posla, i uz to će te dobiti humus mnogo ukusniji od onog kupovnog. Kao i u prethodnom receptu za falafel, glavni sastojak su leblebije. Pošto omekšaju, doda im se tahini (pasta od susama), sok od limuna, beli luk, i sve se to samelje i dobije se humus. Postoji par detalja na koje morate da obratite pažnju, više na to nego na mere, koje mogu da variraju u zavisnosti od ukusa.

Možete da uživate u humusa na više načina; ja sam ovaj na slikama pravila kao predjelo za goste, uz domaći hleb. Mnogo češće se u njega umače pita hleb, ili čips, razno sveže povrće, a i može da se maže na sendviče.

Humus je poreklom sa Bliskog Istoka, i tamo se sprema već vekovima. Zanimljivo je da se u prvoj deceniji ovog veka fantastično primio u Americi, tako da jedno vreme nisi mogao da odeš na neki parti a da ne probaš humus. U rafovima prodavnica i dalje postoji ogroman broj različitih brenodava humusa, sa raznim dodacima. Kažu da danas četvrtina američkih domaćinstava koristi humus.

Par saveta za spremanje humusa:

Leblebije iz konzerve ili suve – iskusni ljudi kažu da su bolje suve leblebije, koje se potope u vodu preko noći, jer se tako dobije kremastiji humus. Ipak, ako vam je jednostavnije koristite one iz konzerve. U tom slučaju leblebije (2 konzerve) morate da kuvate u vodi 15-20 minuta, pošto ste sa njih odstranili opnu.

Uklanjanje opne sa leblebija – to je bitan detalj, i u receptu ćete videti kako to da to izvedete.

Dodavanje leda – tokom mlevenja leblebija dodavajte povremeno led, to će dati humusu vazdušastu teksturu.

Serviranje humusa – humus se obično servira u tanjiru tako što se napravi udubljenje koje se ispuni maslinovim uljem. Može da se pospe začinima (sumak, slatka paprika), prepečenim pinjolima, iseckanim peršunom ili nanom.

Služenje humusa – obično se služi uz pita hleb ili pita čips, razne krekere, grisine, razno sveže povrće, kao što su šargarepe, stabla celera, čeri paradajz, itd. Takođe, humus možete služiti i kao deo mezetluka uz falafel, kibeh, baba ganuš, muhamaru, tabuli salatu, itd.

Domaći humus od leblebija

Recept je preuzet od izraelskog autora Yotoma Ottolenghia.

sastojci:

200g suvih leblebija

1 kašičica sode bikarbone

2 kašičice soli

1/2 kašičice kumina

1 čen belog luka, iseckanog

8 kašika tahinija (paste od susama)

2-3 kašike soka od limuna

Prstohvat soli

Par kockice leda

za služenje: maslinovo ulje, sumak (ili slatka mlevena paprika)

priprema:

Dan pre potopite suve leblebije u vodu kojoj ste dodali sodu bikarbonu. Neka tako prenoće. Sutradan uklonite vodu, stavite leblebije u novu vodu, pa ih kuvajte. Kad voda počne da ključa, smanjite vatru i kuvajte leblebije na tihoj vatri 30-50 minuta. 15 minuta pre kraja kuvanja dodajte 2 kašičice soli i 1/2 kašičice kumina.

Kad su leblebije dobro omekšale ocedite vodu, ali zadržite pola šolje, nju ćete kasnije dodati humus. Leblebije rasporedite po papirnatom ubrusu ili čistoj krpi. Kad su se malo prohladile, stavite preko njih novi list papirnatog ubrusa i rukama valjajte leblebije kako bi uklonili opnu sa njih. Nemojte da pritiskate previše da ih ne bi zgnječili. Uklonite opne.

Stavite očišćene i još uvek tople leblebije u multipraktik, i dodajte im tahini, sok od limuna, beli luk, prstohvat soli i 2 kašike tečnosti u kojima su se leblebije kuvale. Meljite ih dok povremeno dodavate komadiće leda, to će doprineti da humus bude vazdušast. Promešate sadržaj par puta spatulom da bi se sve dobro samlelo i da bi dobili glatak humus. Ako je humus gust dodajte vode u kome su se leblebije kuvale. Imajte na umu da će humus da se stvrdne kada se potpuno ohladi. Proverite ukus i dodajte humusu još soli, limunovog soka ili tahini pastu.

Sipajte humus u dubok tanjir, i donjim delom kašike napravite udubljenje. Ispunite ga maslinovim uljem i pospite začinima. I služite ga.

Još jedan izuzetan bliskoistočni dip – baba ganuš

Glavna jela, Grčka, Morski plodovi

Grilovani krakovi hobotnice sa pireom od boba

June 23, 2025 No Comments

Nedavno sam u dva različita restorana jela grilovane krakove hobotnice sa pireom od boba, i toliko mi se to jelo svidelo da sam morala da ga napravim čim pre. Ne znam kako je došlo do ove kombinacije, mislim da je u pitanju grčko jelo. Verujte mi, pravo je savršenstvo. Ništa me nije mrzelo, ni da skidam opnu sa boba (može da se kupi i suvi bez opne), jedva sam čekala da ponovo osetim taj ukus.

Bob je jedna od mojih omiljenih mahuranki, na blogu imam već dva slična jela sa bobom – bessara marokanski dip, i bobove pihtije, staro jelo domaće kuhinje. Inače, bob je jedna od najstarijih kultura, i to je pasulj koji nije došao iz Amerike. Dosta se koristi u Evropi (naročito južnoj), Severnoj Africi, Bliskom Istoku, i u mnogim drugim delovima sveta. Ne znam zašto kod nas nije popularan. Najčešće se prodaje suv, mada se i svež upotrebljava. Ima ovde da se kupi i tostiran, i jede se kao grickalica.

Što se tiče hobotnice, nikada je nisam spremala celu, osim onih malih, jer to ovde ne mogu da nađem. Doduše, jednom sam bila na večeri kod prijatelja, Italijana, i oni su grilovali celu hobotnicu, ali više se ne sećam detalja. Ja sam za ovo jelo koristila zamrznute krakove hobotnice, koji mogu lako da se nađu. Oni su već skuvani, pa se samo proprže ili griluju. Inače priprema hobotnice nije tako jednostavna, jer meso mora da se omekša. To se postiže udaranjem mesa, zamrzavanjem, ili kuvanjem tj. dinstanjem. Inače, baš volim meso hobotnice, uz to je veoma zdravo jer je veoma bogato gvožđem.

Ima još jedno lepo grčko jelo koje mnogo volim i kupujem ga u lokalnom grčkom restoranu – grilovani kraci hobotnice sa salsom od sitno iseckanog paradajza, krastavca, luka i kapra. Da, kapar obavezno služite uz hobotnicu!

Grilovani krakovi hobotnice sa pireom od boba

sastojci:

Zamrznuti krakovi oktopusa, odmrznuti (2 komada po osobi)

So i biber prema ukusu

Maslinovo ulje

za pire od boba:

300g suvog zrna boba bez opne (ako su sa opnom pogledajte ispod kako da je uklonite)

2 lovorova lista

Par grančica timijana (majčine dušice)

manji luk, ili par komada mladog luka, tostiranog

So i biber prema ukusu

za služenje: maslinovo ulje, kapar, iseckan luk, limun, mikro biljke (klice)

priprema:

Ako ste nabavili bob sa opnom, stavite ga najpre u kipuću vodu i tu neka odstoji par minuta. Zatim ga ocedite, i prebacite u ledeno hladnu vodu. Opna će tako da omekša i onda je samo rukama otvarajte i vadite zrna.

Stavite očišćen bob u šerpu koju ste ispunili vodom. Kuvajte bob sve dok voda ne provri, pa uklonite prvu vodu i sipajte novu; neka potopi bob 3-4 prsta. Dodajte vodi luk, lovorov list i timijan. Kuvajte bob na tihoj vatri dok ne omekša, obratite pažnju da vode uvek ima dovoljno, da prekrije bob. Tokom kuvanja bob će početi da se raspada. Na kraju dodajte soli i bibera prema ukusu i uklonite lovorov list.

Kad je bob omekšao štapnim mikserom napravite pire od njega. Rasporedite pire u tanjirima u kojima ćete služiti jelo. Kad se pire ohladi, on će se još više zgusnuti. Ovako pripremljen pire od boba možete da koristite i kao humus.

Odmrznute krakove hobotnice posolite i pobiberite, i namažite maslinovim uljem. Meso možete da grilujete ili da propržite u tučanom tiganju. Pržite meso minut dva po strani.

U svaki tanjir stavite krakove hobotnice preko pirea od boba. Tome dodajte kapar, iseckan luk, limun i mikro bilje (ili klice). Sve poprskajte maslinovim uljem, i limunom. Bilo bi lepo da jelo služite uz pita hleb.

Bliskoistočna kuhinja, Glavna jela, Leblebije, posno

Savršen falafel

June 13, 2025 7 Comments

Meni kad ne ispadne dobro recept, baš se ubedačim. Samo mislim o tome, i ne mogu da se smirim dok ne pranađem grešku, i ponovo, ovog puta uspešno, završim kuhinjski projekat. To mi se nedavno desilo sa falafelom. Trebalo je da mi vidite facu dok sam pržila falafel, a on se pred mojim očima rastavarao u gomili ulja. Pokušavala sa da stvari popravim, recimo zamrzavanjem, ali nije uspelo. A trebalo je samo da pratim recept, u kome je lepo pisalo – nikako nemojte da koristite leblebije iz konzerve ili kuvane. Ono što je ostalo sam ispekla u rerni, ali to nije bilo to.

Isti dan sam stavila leblebije u vodu u kojoj su prenoćile, i sutradan sam spremila, bez ikakavih problema, najlepši falafel koji sam do sada probala. Mislim da je tajna u začinima, nemojte nikako da izostavite cimet i karanfilić, plus sam koristila začinsko bilje iz moje bašte. Spremala sam ga po Refikinom receptu. Skoro sam čitala njen kuvar, i svideo mi se, nije klasičan. Ona je Turkinja koja je neko vreme živela i radila u Americi. Svaki put kad gledam njene recepte na YouTube, zapanjim se koliko smo reči preuzeli iz turskog jezika.

Poslednjih deceniju-dve popularnost falafela se proširala izvan granica Bliskog Istoka i Severne Afrike, što nije čudno, jer su zaista neodoljivi. Još uvek se sećam mog prvog falafela, kupljenog u Ruzveltovoj ulici. Veruje se da je falafel nastao u Egiptu, gde se inače pravi i sa bobom. Svaki region ima svoju verziju falafela – dodaju se različiti začini, pa i oblik može da varira. Najčešće se služi u sendviču, ali i kao deo mezeta (predjela). Pošto su leblebije pune proteina, falafel se često služi umesto mesa u vreme religioznih postova, a i vegani ga rado jedu.

Ja najviše volim kada je falafel poslužen u džepu pita hleba, sa krastavcima, paradajzom, lukom i feta sirom, i kad je preliven tahini sosom.

Najbolje je da ne pravite veliku količinu, jer falafel ako ostane u frižideru odmekne mu korica i više nije fino hrskava. Možda je najbolje da jednu količinu zamrznete pre prženja, i posle ga zamrznutog pržite. Ja sam ga dugo godina kupovala zamrznutog u prodavnici.

Ako planirate da falafel služite kao meze, evo par jela uz koje možete da ga služite:

Falafel

Pogledajte i moj video kako se pravi falafel.

sastojci za 17-18 komada:

250g leblebija (sušene, nikako one iz konzerve)

1 kašika praška za pecivo

2 šake svežeg peršuna

2 šake svežeg korijandera

2 šake sveže mirođije

1 manji luk, iseckan

1 kašičica soli

1/4 kašičice bibera

1/4 kašičice cimeta

3 zrna karanfilića (istucanog u tavanu)

2 kašike susama

Za prženje: ulje

priprema:

Dan unapred stavite leblebije u činiju sa vodom u koju ste umešali kašiku praška za pecivo.

Sutradan, posle 12-20 sati boravka u vodi, ocedite leblebije.

Pripremite začinske travke i začine, isecite luk, i sve to stavite u multipraktik. Pulsirajte par puta, pa onda promešajte sadržaj varjačom, pa opet pulsirajte sve dok ne dobijete ujednačenu smesu, koja je sitno samlevena, ali ne skroz. Tokom procesa dodajte prašak za pecivo i susam. Samlevenu smesu stavite u frižider da odstoji, oko sat vremena.

Oblikujte falafel rukama ili koristite kašiku za sladoled. Sad možete i da ih zamrznete i da ih pržite kasnije.

U manjoj šerpici stavite ulje da se greje na srednje jakoj vatri (6/10). Ulja mora da bude toliko da prekrije falafel.

Ubacujte falafel u zagrejano ulje, ali nemojte da prenatrpavate šerpu. Pržite falafel sa obe strane dok ne dobije braon koricu. Kad je pržen stavite ga na salvet da upije ulje.

Služute falafel dok je topao, najbolje uz pita hleb, sa prelivom od tahinija, i sa salatom od krastavca i paradajza. Ili, ga služite uz zelenu salatu.

Pića, Putovanja i hrana

Putovanje u Dominikansku Republiku (bonus Aperol spritz koktel)

June 3, 2025 1 Comment

Nije da nije sve bilo savršeno na mom nedavnom putu u Dominikansku Republiku; put je super prošao, plaža je bila idealna, toplota mora baš kako treba, nije bilo previše vruće zbog blagog vetrića koji je sve vreme pirkao i osvežavao, raskošna tropska vegetacija je ostavljala bez daha, hotelske sobe su bile udobne i lepe, hrana je bilo u izobilju … ali, posle nedelju dana, ja sam bila spremna da što pre odem kući, da pobegnem od ovog simuliranog raja.

Ne bih mogla ni na šta da se posebno požalim, to je neki luksuz koji puno ljudi priželjkuje, ali za mene to ne predstavlja razlog da se putuje. Taj rizort je mogao da bude u bilo kojoj tropskoj zemlji, igrom slučaja napravljen je u Dominikanskoj Republici, i sve bi i dalje bilo isto, jer je to veštački stvoren raj za ljude iz severnih krajeva željnih sunca i luksuza. A na prvo oko izgleda kao da je sve to sama prioroda napravila, samo što iza svakog grma su radnici koji održavaju tu “prirodnu” prirodu.

Kada sam došla kući, nisam imala uopšte osećaj kao da sam bila u nekoj drugoj zemlji, jedva da sam šta videla od Dominikanske Republike. To je prokletsvo boravka u rizortu. Iako smo pre dolaska imali ideju da iznajmimo kola i da obiđemo ostrvo, odustali smo od toga. I dobro je što smo to uradili, jer kada smo sleteli u Punta Kanu, i pošto smo se vozili oko 45 minuta do rizorta šatlom, ono što smo videli usput nije odavalo utisak sigurne zemlje. Dominikanska Republika je dosta siromašnija zemlja od onoga kako sam je ja zamišljala. Velika je šteta što nismo mogli da doživimo tu zemlju, osim što smo na putu videli nepregledan polja trske, u pozadini planine, po koje neobično goveče, i dosta udžerica jarkih boja. Na ulazu u rizort su bile čak dve kapije, i to sa nauružanim čuvarima.

Rizort nije mali, ali izaziva osećaj skučenosti. Pola plaže pripada odmaralištu, pola je gradska plaža na koju dolaze lokalci. Naravno da sam imala potrebu da pređem tu granicu, i da vidim šta se tamo događa. Kad sam prešla granicu, morala sam da dajem svoje podatke čuvaru koji je tu stražario. Nije bilo puno toga da se vidi – red tezgi sa džidža-bidžama i red restorana. Posle smo se vozili kajakom, i išli još dalje, ali nismo videli ništa posebno zanimljivo. Mogli smo da odemo do glavnog grada, Santo Dominga, ali bio je udaljen dva i po sati vožnje, i nije nam se učinio posebno zanimljivim, pa smo odustali. Već smo ranije boravili u San Huanu, glavnom gradu Portorika, i tu videli dosta kolonijalne arhitekture. Kad bolje razmislim, očekivala sam da Dominikanska Republika bude slična Portoriku, ali doživela sam sasvim drugačije iskustvo. Kad sam boravila u Portoriku, iako smo drugi put boravila isto u rizortu, non-stop smo posećivali razna mesta po ostrvu, i nisam se osećala nebezbedno.

Kad smo došli u odmaralište, dočekalo nas je ljubazno osoblje, uglavnom lokalci. Saznavši da smo Srbi jedan dečko je počeo da govori na srpskom, kako si, dobro sam, nisam dobro. Bili smo zatečeni. Objasnio je da ga je to nauči neki Srbin koji živi ovde. Inače, ovde postoji zajednica Srba kojima je ova zemlja dom, čak su ovde sazidali i srpsku crkvu. Mislim da su došli 90-ih, kada je ovo bila jedna od retkih zemalja koja nam nije tražila vize. Međutim, osoblje je uskoro počelo previše da nas opseda pitanjima da li je sve ok, da li nam treba nešto i slično, tako da smo bukvalno bežali od njih, i nismo se javljali na njihove pozive. Znam da im je to posao, da opslužuju goste, ali ja tako ne zamišljam svoj odmor. Plus, jedva smo razumeli njihov engleski jezik.

Prvog dana smo ušli u ritam iz koga nismo izlazili, jedan dan smo bili na ležaljkama na plaži, sledeći na bazenu. Brzo sam se toga zasitila, pa sam iz dosade išla na sve moguće aktivnosti. Mada mi je i dalje čudan taj koncept, da ti neko osmišljava zabavu, ali šta drugo da da s eradi u ovom odmaralištu. Ujutru sam išla na jogu u zen parku, a zatim u podne na zumbu na plaži. Skakala sam u vodi sa brojnim uzbuđenim ženama dok sam pažljivo pratila instrukcije Stivena iz Bostona. Osim toga išli smo u akva park, igrali piklbol, i vozili kajak. Ovde su inače dani kratki, već u šest uveče izbacuju ljude iz vode, jer pada mrak.

Ovo je prvi put da smo bili u all-inclusive hotelu. Ubrzo smo shvatili da to nije bila najbolja ideja. Prošli put nam se izjalovio, pa smo hteli neki manje ambiciozni odmor. Umalo da i ovo putovanje propustimo jer je sinu napukao ručni zglob dan pre puta. Od sada vraćam staro pravilo – na dan pre puta se ne izlazi iz kuće. Deca su se radovala mirnom odmoru, jer uvek kukaju kako ih stalno negde vucaramo.

Na prvi pogled sav taj luksuz izgleda primamljivo, ali ostavlja čudan osećaj. Sve vreme si pod pritiskom da se kontrolišeš, ali šta drugo da radiš kada je obilje hrane svuda oko tebe. Pored bifea u kome je bilo ogromnog izbora hrane, bili su tu razni restorani, peruanski, pa francuski, italijanski, karipski, dalekoistočni, i tim redom. Zatim kafei, barovi, čak je na plaži osoblje prinosilo hladnu vodu.

Možda ovaj koncept nije loš za porodice sa malom decom, i za porodične grupe koje uključuju više generacija, to smo često viđali. Naša deca su sad velika, pa im ne treba posebna pažnja. Rizort je odvojen na deo za goste sa decom, i onaj bez dece. Moram da priznam da meni deca uopšte ne smetaju, zapravo gde god da su uvek unose živost i radost, i volim da ih posmatram, tako da ne razumem ljude koji vole da se izoluju od njih. Imali smo problem zbog toga jer nismo mogli sa našom decom, koji su tinejdžeri, da uđemo u pojedine restorane, recimo u onaj koji je služio lokalnu kuhinju. Na kraju smo tamo otišli muž i ja bez dece, i to je verovatno bila najbolja večera koju smo tamo imali. Ali to je bio miks raznih latino i južnoameričkih kuhinja, nije baš bila njihova domaća kuhinja. Kao što možete da vidite na slici to su razna jela čije recepte možete da nađete na mom blogu: arepas, pire od pasulja, gvakamole, i razno mesište.

Kao i svaki današnji korporativni biznis, i ovo odmarlište je nudilo puno upselling usluga. Ako doplatiš imaćeš poseban baldahin na plaži, ili poseban sto za večeru blizu obale, masažu na plaži, itd. Inače, ovi rizorti su i popularna mesta za venčanje, videli smo jedno. Bilo je više cveća i razne dekoracije nego gostiju. Razmišljala sam kako bi toliko radije otišla na nekadašnje seosko venčanje nego na ovu “instagram” svadbu.

Zbog geografije destinacije izabrala da čitam Borhesove priče, ali to nije bila literatura za ovakav odmor. Plus, bila sam okružena raznoraznim ljudima koji su mi oduzimali koncentraciju. Na kraju, ja obožavam da posmatram i analiziram ljude kad god negde putujem. Ono što me je iznenadilo je to što su odmaralištem dominirali Evropljani: Nemci, Rusi, Francuzi, Italijani, Španci, Česi, itd. Puno je bilo gostiju iz Južne Amerike, svi pričaju španski pa je bilo teško utvrditi iz koje zemlje dolaze. Definitivni su izgledali najelegantnije. Amerikanaca je bilo iznenađujuće malo. Moram da priznam da sam pomalo ponosna na sebe sa kakvom lakoćom mogu da po fizionomiji i ponašanju ljudi utvrdim odakle su.

Razmišljala sam o tome kako današnje obilje nije baš pozitivno delovalo na ljudsku vrstu. Izgleda da ljudima fali dosta samokontrole, i ne trude se previše da lepo izgledaju. Zbog tog saznanja sam se sve vreme stoički trudila da se kontrolišem oko unosa hrane, ali avaj, vratila sam se kući sa viškom kilograma, što mi se nikada nije desilo, čak ni kad boravim u Srbiji. Od koktela sam popila samo jedan i po aperol spritz, a inače ga obožavam. Zato kada sam došla kući, to sam prvo spremila (dole je recept).

Najlepši momenti u rezortu su bili neplanirani, i u zabranjem delu za goste. Jednom sam tako plivala u moru kad je naprasno počela da pada kiša, i to baš jaka. Iako su me snažne kapljice udarale po licu, meni je bilo zabavno, i nije mi se izlazilo iz tople vode. I onda se desilo još jedno iznenađenje – pojavila se ogromna veličanstvena duga u punom polukrugu. Takođe, volela sam da boravim na pomalo divljoj obali, gde je gostima bio zabranjen pristup. Sedeći na odvaljenom stablu posmatrala sam krabe i čaplje, tražila školjke, a tu sam imala i najlepši pogled na zalazak sunca.

Zatim bi mi se misli prebacile na neka moja ranija putovanja, upoređivala sam ih i rangirala. Ovaj boravak me je dosta podsetio na Maldive, ali tamo smo imali dva ostrvceta da istražujemo, čak smo i biciklima mogli da se vozimo okolo. Bilo je i više plaža. Definitivno je bilo luksuznije odmaralište. Tu je i boravak na Arubi, koji takođe podseća, ali tamo sam mogla da se šetam izvan granica odmarališta, i da posećujem lokalne restorane i da uživam u zanimljivoj arhitekturi. Kao što sam pomenula, Portoriko je bio sasvim druga priča. Onda sam se setila mog omiljenog putovanja na Azorska ostrva, od pre dve godine, i kako mi je tamo bilo baš sve lepo i zanimljivo. Uveče nisam mogla da spavama od toliko različitih utisaka kojima sam bila preplavljena. Tamo sam čak mogla da odem na gradsku plažu velikog grada i da budem okružena prijatnim i normalnim ljudima, kao neko putovanje natrag u dvadeseti vek.

Da ne pominjem brojna putovanja u Grčku, moju omiljenu letnju destinaciju. Pomislih, šta ovi ljudi iz Evrope rade ovde kad žive tako blizu Grčke? Šta ih motiviše da pređu ceo okean da bi došli ovde? Možda zato što im Karibi zvuče tako primamljivo i egzotično. A možda im samo fali leto u aprilu.

Aperol spritz koktel

Ovaj fantastični koktel, penušav, osvežavajuć, pomalo gorak i ne previše sladak, je sa razlogom jedan od popularnijih koktela poslednjih decenija. Glavni sastojak je aperol, gorki aperitiv, koje ima naradžastu boju i napravljen je od raznih travki, među kojima je i omiljena mi rabarbara. Ovaj koktel je originalna nastao na severu Italiji, odakle se njegova popularnost proširila širom sveta. Aperol nije previše gorak kao Campari, a i ima malu količinu alkohola, 11%. Veoma je često piće na raznim letnjim okupljanjima.