Skonsi su kod nas ovog proleća najpopularnije pecivo, potpuno su zamenili mafine. I ranije smo ih voleli, ali nikada nismo osetili toliki užitak kao za vreme ove pandemije. I deca su ih prihvatila sa istim žarom, iako su u početku zazirala, jer su im ostali u sećanju skonsi iz pekara, koji umeju da budu baš suvi. Ako ste gledali poslednju sezonu serije Curb Your Enthusiasm, znate o čemu pričam:)
Kad pravim skonse stalno nešto menjam, isprobavam nove stvari, iako se tek par sastojaka koristi za njihovu pripremu. Pored obaveznog putera, mislim da mu naš jogurt daje puno na ukusu i sočnosti. Ovog puta sam stavila testo u zamrzivač pre nego što sam ga ispekla, tako se bolje zadržava oblik skonsa a i mekši su.
Pored skonsa sa borovnicama i limunom, skonsa sa brusnicama/višnjama i komadićima bele čokolade, engleskih skonsa (koji su prilično drugačiji), skonsa sa malinama i bademom (Američki kuvar, str. 20), evo još jednog odličnog recepta za ljubitelje istog. Ne samo što su ukusni, nego ih boje malina i borovnica čine potpuno neodoljivim.
Pored doručka super su i kao hrana za piknik.
Pre neki dan je bio veliki praznik u Americi, Memorial Day, i mi smo za taj dan planirali mali odlazak od kuće i piknik u prirodi. Nismo hteli da idemo daleko, a i nismo bili sigurni da li su parkovi otvoreni, odlučili smo da se porodično biciklima odvezemo na drugu stranu našeg malog zaliva, do vojnog utvrđenja Fort McHenry, koji pomalo podseća na Kalemegdan, tu se nekada vodila ljuta borba Amerikanaca i Britanaca u ratu za nezavisnost. Na kraju je ispalo da su i drugi imali sličnu ideju.
Pre nego što smo dospeli do utvrđenja već smo primetili da se nešto čudno dešava, puno policijskih kola i ljudi koji nose američke zastave, kad smo im bliže prišli, videli smo da su to pristalice predsednika. To je bio mali šok, jer oni su gotovo istrebljena vrsta u Baltimoru, u kome demokrate vladaju bez prekida već pola veka. Ništa, nastavili smo dalje sve do same kapije kada su neki ljudi počeli da nas zovu i i da nam odlučno pokazuju rukama da se vratimo, verovatno smo im izgledali kao da smo sa Marsa pali. I izgleda da jesmo, jer smo mi verovatno bili jedini ljudi u gradu koji nisu znali da tu upravo treba da dođe presednik, odakle će se obratiti naciji povodom praznika. Eto, šta se dešava kad odlučiš da potpuno ignorišeš medije.
Šta smo mogli nego da se vratimo i da odlazak odložimo za neko drugo vreme. A to odlaganje stvari za posle počelo je opasno da me nervira. Kad gledam vesti iz Srbije i Evrope nekako život se vraća polako na staro, samo kod nas status quo. Čak i brojke sporo padaju. To otvaranje je ovde postalo kao neka politička, a ne praktična mera. U Americi je sada sve politizovano, sve je puno drame i ostrašćenosti. Iako se kosi sa zabranama gradonačelnika (guverner Merilenda je prepustio odluke okruzima i gradovima, kao što je i predsednik prepustio guvernerama saveznih država, slobodu odlučivanja oko mera karantina), ljudi su se otrgli kontroli, sa dolaskom lepih dana, pa i praznika, svi su izašli na ulice, u parkove, a i odvezli su se do svojih porodica koje žive u drugim državama, čak se i prave žurke ispred kuća na ivičnjaku, ili na dekovima na krovovima kuća. Doduše kod nas u kraju dominira mlad svet, pa ih potpuno razumem. Čak se i maske slabije nose, to se da primetiti svaki put kad predveče odem da trčim.
Do sada nisam srela nijednu osobu koja se čudno ponaša, ali sam saznala za značenje imena Karen, to je u slengu naziv za osobe koje idu okolo i drže predavanje o nošenju maski i slično, ili prekršaje prijavljuju policiji. Malo mi je čudno kada mi se neko približava na ulici, pa idem na drugu stranu, ili gledam u zemlju, umestu da mu se sa osmehom javim.
Za Amerikance ovo jeste jedan od najtraumatičnijih događaja, možda još od rata sa Vijetnamom. Mene kad pitaju kako se borim, ja kažem, nije toliko loše. Kako nije? Pa ima mnogo gorih stvari, šta na primer, pa recimo rat. I tu ih potpuno sasečem, tačno misle da preterujem, kao uostalom i moja deca, kad im pričam kroz šta smo 90-ih godina prolazili, oni misle da preuveličavam stvari. Znate da ne volim kad neko glumi žrtvu, pogotovo danas kad postoji takmičenje ko je veća žrtva, ali samo da znate vaša mama i tata su the war, two dictatorships, riot, hyperinflation, and even communism survivors... oni nastavljaju da se kikoću.
Amerikance ubija to što ne mogu da rade i što ne mogu da non-stop negde zuje, ostanak kod kuće nije nešto što ih previše ispunjava. Međutim, po rekordnoj prodaji brašna da se zaključiti da su se dali u kuvanje, i ne samo to, neviđeno je porasla prodaja potrebština za bašte, a iz prve ruke znam da je kupovina stvari za kućne projekte takođe značajno porasla.
Nisu svi prošli isto tokom ove pandemije, neki udobno rade od kuće, uglavnom oni koji rade admistrativne poslove, dok su drugi izgubili posao, ili sede kod kuće i ne znaju šta ih čeka. Dok ne potroše finansijsku pomoć koju su dobili od države još uvek će biti blokade, ali posle nisam sigurna.
Inače, restriktivne mere su vrlo varirale u zavisnosti od regiona, ipak teško da i to može da se dovede u vezu za brojem zaraženih. Merilend, država u kojoj živim, ne spada u države sa najvećim posledicama, ali kada se pogledaju brojke, uopšte nije dobro, pogotovo kada se uporede sa onima iz Srbije, a ima sličan broj stanovnika.
Ali mi ovde nismo imali karantin kao u Srbiji, ovde nije bilo tako radikalno, i na kraju nije moglo, Amerikanci su vrlo osetljivi na njihova prava i slobode. Jednostavno ovde puno ljudi ima veći strah od ukidanja sloboda od strane vlasti nego od virusa, nemaju baš veliko poverenje u državu.
Ja sam odlučila da se ne nerviram oko stvari nad kojima nemam nikakvu kontrolu. Pokušavam da svoj život ispunim lepim stvarima, a jedna od njih je moja bašta. Sada je najlepša, svako jutro virnem da vidim da li se otvorio neki novi cvet. Možete ih videti na slikama.
Konačno sam počela da čitam Meditations (Samom sebi) od Marka Aurelija, mislim da je stoicizam pravi antidot današnjem nedostatku dobrog ukusa, zdravog razuma i duševnog mira.
I slušam jugoslovensku elektronsku muziku iz 80-ih. Saznala sam da postoji domaći veb sajt gde su prikupljeni zagubljeni i retki snimci autora novog talasa, vrlo interesantan projekat, pogotovo za ljubitelje i kolekcionare te vrste muzike.
Takođe, pratim ovaj odličan britanski serijal, Walking through History (Amazon Prime), pogledajte ovu epizodu o sestrama Bronte. Prelepi krajolici, puno istorije, ja već sebe vidim kako jednog dana hodam tim beskrajno zelenim pešačkim stazama pored okeana.
Skonsi sa malinama i borovnicama
Sastojci za 10 komada:
480g brašna + rad sa testom
1 1/2 kašičice praška za pecivo
1/2 kašičice soli
115g putera, iz frižidera iseckanog na manje kocke
2 jajeta, umućena
150g šećera
200ml jogurta + za premaz
200g svežih borovnica i malina
Krupan šećer pomešan sa cimetom
Priprema:
Pomešajte brašno, prašak za pecivo i so.
U drugoj posudi pomešajte umućena jaja, jogurt i išećer.
U posudu sa brašnom umešajte hladni puter iseckan na manje kockice, prstima ih provlačite zajedno sa brašnom dok ne dobijete sipkavu smesu. U to sipajte tečne sastojke iz druge posude i sve mešajte velikom metalnom kašikom dok ne dobijete koliko-toliko ujednačenu smesu.
Testo prebacite na radnu površinu koju ste posuli brašnom i formirajte pravougaonik od njega. Ravnomerno rasporedite po njemu 1/3 voća, pa ga presavijte kao pismo, ponovo ga prstima razvucite i stavite 1/3 voća, i još jednom ponovite sa preostalim voćem. I kad ste poslednji put presavili testo i razvukli ga na debljinu od oko 3 cm isecite krug kružnim kalupom, dimenzija oko 6cm, i prebacite na pleh, neka bude malo prostora između jer će tokom pečenja testo narasti. Premažite gornju površinu skonsa jogurtom i pospite krupnim šećerom koji ste pomešali sa cimetom. Stavite testo u zamrzivač na 30 minuta
Zagrejte rernu na 220C (425F). Stavite papir za pečenje na veliki tanki pleh za pečenje.
Pecite skonse oko 18-22 minuta, kad počnu da dobijaju zlatnu koricu gotovi su. Neka se malo ohlade i onda ih služite.
