Kao neko ko obožava punjene paprike, pa još zapečene, kad sam ugledala ovaj recept morala sam odmah da ga napravim. Ima nešto čarobno kada se ujedine crvene paprike i sir, ali ovog puta sa dodatkom kukuruza, užitak je bio još veći.
Recept je preuzet od popularnog blogera i autora Yotama Ottolenghia, originalni recept možete videti ovde. Pošto su i paprike i kukuruz slatki, on je njima mudro dodao ukiseljene halapinjo paprike da naprave lep balans ukusa, kao i gremolatu od lišća korijandera. To su mali detalji koji jelu daju nešto posebno, tako da nemojte da ih izostavite.
Ako volite punjene paprike pogledajte i ove recepte na blogu:
3 halapinjo, ili čili papričica, iseckane na tanke kolutove
4 kašike jabukovog sirćeta
2 kašičice šećera
2 kašike maslinovog ulja
1 veći luk, iseckan na tanke kolutove
10 gračica timijana (majčine dušice)
4 crvene babure ili naše crvene paprike
3 kukuruza, ili 250g zamrznutog kukuruza (sveži kukuruz je uvek bolja opcija)
2 čena belog luka, iseckana
100ml slatke (neutralne) pavlake
50g instant palente
1 jaje
75g izrendane tvrde mocarele
75g izrendanog čedar sira
So i biber prema ukusu
1 šaka lišća korijandera, vrlo sitno iseckanog
4 kašike maslinovog ulja
1 mali čen belog luka, sitno iseckan
So i biber prema ukusu
Priprema:
U manjoj teglici pomešajte sirće i šećer. U to stavite iseckane halapinjo, ili neke druge ljute papričice, i sačekajte neko vreme da se one zakisele.
Zagrejte rernu na 200C (395F).
Pripremite veći tučani ili neki drugi tiganj sa debljim dnom. Stavite 2 kašike maslinovog ulja, pa ravnomerno rasporedite luk iseckan na kolutove i grančice timijana. Preko toga rasporedite paprike, ako su babure presecite ih na pola, ako su obične zasecite ih, ali u oba slučaja morate da izvadite semenke. Posolite paprike.
U multipraktiku pomešajte kukuruz, slatku, pavlaku, beli luk, jaje i instant palentu. U to varjačom umešajte izrendan sir, i dodajte so i biber prema ukusu. Ovom smesom punite paprike. Sipajte u tiganj oko pola šolje vode. Pecite paprike oko 30 minuta. Zatim pojačajte temperaturu rerne na 220C (425F) i pecite paprike još 20 minuta.
Dok se paprike peku pripremite gremolatu od lišća korijandera, belog luka i 4 kašike maslinovgo ulja. Dodajte so i biber prema ukusu.
Služite paprike kao prilog, ili kao glavno jelo, recimo uz salatu od rukole sa prelivom od balzamika.
Ima nešto fantastično u kombinaciji čokolade i šljiva. Kada se ta dva sastojka spoje u kolaču, to je pravi praznik za nepca. Nisam štedela na čokoladi, a bogami ni na puteru, dodala sam i cimet kolaču, jer se on tako lepo slaže sa šljivama. Na kraju sam dobila bogat i nesvakidašnje ukusan kolač.
Prošli vikend sam bila na jednom rođendanu. Bilo je to manje okupljanje u jednom restoranu. Tu sam jedino poznavala slavljenicu, moju frizerku, i njenu sestru, koju sam prvi put srela tek pre neki dan kad je došla kod mene da je fotografišem. One su iz Azerbejdžana, ali obe su likom pokupile na njihovu mamu, Ruskinju. Tek na rođendanu sam mogla da vidim kako izgledaju prave Azerbejdžanke, njihove prijateljice iz rodnog Bakua. Bila je tu i još jedna Ruskinja iz Ukrajine udata za Srbina. Na isti način kako su one meni izgledale egzotično, tako sam i ja njima. Upoznala sam ovde puno ljudi iz raznih delova sveta, ali sam i dalje uzbuđena kad treba da upoznam ljude iz nacija o kojima vrlo malo znam.
One se sve već odavno druže, kažu mi da treba da ih čujem kako obično komuniciraju kada su zajedno, na tri jezika – ruskom, azerbejdžanskom, koji je sličan turskom, i na engleskom. Nekima je bilo čudno to da ne razumem ruski jezik, ja sam im rekla da mi zvuči poznato, ali malo toga razumem, recimo mogle bi da me ogovaraju, a ja bih im se samo smeškala.
Zaista ne znam puno o njihovoj zemlji, ali sam se setila da je u Beogradu podignut spomenik nekom bitnom čoveku iz njihove zemlje. Mora da je otac sadašnjeg predsednika, kažu mi one. Odmah sam saznala da se cela porodica predsednika ponaša kao da je kraljevska, uspehu mogu samo da se nadaju oni koji su u rodbinskim vezama sa njima. Korupcija je ogromna, običan svet nema puno mogućnosti za dobar život. Vrlo uobičajna priča emigranata u Americi, inače zašto bi tražili sreću izvan svoje zemlje.
Iako je i Jugoslavija imala slično uređenje, moram da primetim da ljudi iz bivšeg Sovjetskoj Saveza imaju drugačije iskustvo kada je u pitanju njihovo odrastanje. Naša Juga bila je znatno liberalnija i bolja za život od drugih komunističkih zemalja. Za njih je naša tadašnja zemlja bila kao Mala Amerika. Njihove uspomene na taj period su dosta mračnije, često izbegavaju da pričaju o tome.
Da li si videla kako se Amerikanci lože na komunizam ovih dana, pitale su me. Složile smo se da je to proizvod dugogodišnjeg blagostanja, lošeg obrazovanja u školama i prilično naivnog pogleda na svet, i da bi bilo lepo da se Amerikanci “pelcuju” malo dužim boravkom u komunističkim zemljama, i to bez američkog pasoša.
Utom sam se setila živopisnih kulinarskih videa, na koje često nailazim na Fejsbuku, u kojima učestvuju vremešna majka i ćerka, koje žive u nekom selu u Azerbejdžanu. Kuća im je kao iz knjige Hobit, kuvaju na otvorenom razna tradicionalna jela, i to izgleda vrlo simpatično. Naravno da znaju ko su one. Pravim šalu na njihov račun, da nemaju pošten nož u kući, već sve seku nekim sataricama. Tada skrenu razgovor na temu o noževima, jer one prate srpski kulinarski kanal na YouTube-u, Almazan kitchen, na kome se prodaju slične satarice. I ispade na kraju, to smo saznali kada su pokloni za slavljenicu otvarani, da je moja frizerka upravo dobila jednu takvu za rođendan. Satarica je lepo upakovana u drvenu kutiju, koja ima na sebi izrezane detalje koji podsećaju na ambijent iz njihovih videa.
Pitala sam prisutne o njihovoj kuhinji, i one su počele da se prisećaju nekih namirnica koje je vrlo teško naći u Americi, a koje im puno nedostaju, recimo lišće jednog vrlo specijalnog planinskog korijandera, ili jedne vrste praziluka koja je mnogo finija od onog standardnog.
Isto i ja osećam prema ovim našim šljivama, slavim kada ih nađem u prodavnici. To mi se desilo pre neki dan, sva srećna odmah sam se dala u pravljenje ovog kolača sa šljivama.
I na kraju, kada smo se rastajale, zgrabiše me i izljubiše, to je kod nas običaj, u neverici pomislih u sebi – jao, korona!
Čokoladni kolač sa šljivama
Sastojci:
150g čokolade, tamne ili poluslatke
150g putera
200g brašna
35g kvalitetnog kakao praha
Prstohvat soli
1/2 kašičice cimeta u prahu
1 kašičica praška za pecivo
150g šećera
2 jajeta, na sobnoj temperaturi
1/2 kašičice cimeta u prahu
150ml jogurta
5-6 komada svežih šljiva (koštice uklonjene, iseckane na četvrtine)
Priprema:
Najpre otopite čokoladu, koju ste izlomili na manje komade, na pari ili u mikrotalasnoj. Skinite je sa vatre i dodajte joj puter, iseckan na manje kocke, da se i on istopi. Smesa treba da se malo ohladi.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite izduženi pleh, tako što ćete ga dobro namazati puterom, ili obložiti papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte prosejano brašno i kakao, so, cimet i prašak za pecivo.
U većoj posudi mikserom ulupajte šećer i jaja dok ne dobijete 2-3 puta naraslu smesu. U to umešajte rastopljenu čokololadu i puter, zatim smesu sa brašnom, i na kraju jugurt. To sve mešajte varjačom, a ne mikserom. Kad ste dobili ujednačenu smesu stavite je u pripremljeni pleh. Zatim u testo ravnomerno ređajte kriške šljiva odozgo.
Pecite kolač na srednjoj rešetki 50-55 minuta, dok čačkalica ne izađe čista kad se zabode u testo.
Kad je kolač gotov ostavite ga par minuta u plehu, a zatim izvadite i stavite na tanjir za služenje. Služite kolač još dok je malko topao ili skroz ohlađen.
Pored toga što volim da spremam jela, volim puno da istražujem o hrani, i uvek me fascinira kad pronađem neku vezu između vrlo različitih kuhinja, ili kad otkrijem kako je neka hrana nastala, pa je preneta negde drugde, gde je izmenjena zbog lokalnih uticaja. Istorija hrane i kuvanja je vrlo interesantna oblast, itekako je isprepletana istorijskim zbivanjima, i to je odličan način da upoznate ne samo strane kuhinje nego i domaću.
Meni je recimo bilo interesantno to što u Americi postoji jelo sa zaprškom, zato sam i htela da vam predstavim gambo. To na prvi pogled izgleda neobično, ali kada znate da je jelo nastalo u Luizijani, koju je naseljavao veliki broj Francuza, i koji su sa sobom doneli svoju kuhinju u kojoj postoji zaprška pod imenom roux, onda to više nije čudno, kao ni činjenica da se zaprška primila i kod nas, verovatno pod uticajem francuske kuhinje.
Ipak, Francuzi ovde nisu lako mogli da spreme svoja autentična jela, jer je klima bila posve drugačija, već su svoju kuhinju počeli da prilagođavaju lokalnim uticajima. I tako ono što je u Franskoj bio riblji paprikaš (Bouillabaisse) u Luizijani je postao gambo, usled uticaja lokalnog stanovništva, bilo da su to bili Indijanci, Afrikanci, Španci ili Portugalci.
Gambo danas predstavlja ponos Nju Orleansa, glavnog grada Luizijane, zajedno sa džambalajom (američka varijanta španske paelje, vidi Američki kuvar str. 98), i ako se tamo nađete, znate šta morate da probate.
Postoji par karakterističnih stvari za gambo:
zaprška – ako niste znali, pored bele postoji i ona tamna, kao čokolada. Ona se dobija dužim kuvanjem, i time se pored nešto oslabljene gustine paprikaša postiže bogatiji ukus. Obično se dodaje ista količina masnoće i brašna. Masnoća može da bude razna – svinjska mast, puter i ulje.
okra ili bamija – povrće poreklom iz Afrike, po kome je ovo jelo dobilo naziv, i koje je i kod nas korišćeno zahvaljujući turskoj kuhinji, danas se zadržalo u Bosni. Koristi se takođe da se zgusne jelo, jer sadrži u sebi dosta sluzi, inače je neutralnog ukusa.
kajunski začin – popularna mešavina začina u kojoj dominiri mlevena crvena paprika. U receptu vidite kako se ona pravi.
“sveto trojstvo” – crni luk, stabljike celera i paprika (obično zelena) – tako ih zovu zato što ovu kombinaciju stavljaju u skoro svako jelo.
što se tiče mesa, to može da varira, kobasica je obavezna, a umesto gambora koristite piletinu.
Kajunska mešavina začina
Meni je gambo ispao nešto ređi jer sam u strahu da ne bude previše gust dosula supe više nego što je trebalo. I pored toga, bilo je ukusno, nešto drugačije od naše svakodnevne kuhinje.
Mislim da sam već pisala o tome na blogu, ili u kuvaru, da su dve glavne kuhinje u Luizijani – kreolska i kajunska. E, pa gambo vam je najpopulrnije jelo kajunske kuhinje.
Anduj kobasica i bamije
Gambo
Sastojci:
Za zapršku (roux):
120g brašna
120g ulja
450g kobasice Anduj, ili bilo koje druge svinjske kobasice sa puno slatke i pomalo ljute mlevene paprike, iseckane na kolutove
ili, za kontinentalni vajb: 450g piletine iz supe ili ostaci od pečenog piletina, iseckana na manje komade
Za služenje: kuvani pirinač
Priprema:
Najpre napravite zapršku, roux. U šerpici zagrejte ulje i brašno na umerenoj temperaturi, i dok se sadržaj kuva sve vreme ga mešajte dok ne postane braon, nešto kao boje čokolade, to može da potraje i do 35 minuta. Nemojte da dozvolite da vam zagori. Kad je zaprška gotova sklonite je sa vatre.
U većoj posudi ispecite na srednje jakoj vatri isečene kobasice. Kad su porumenele, dodajte im iseckani crni luk, a posle par minuta iseckane stabljike celera i paprike, i iseckani peršun. Dinstajte sve oko pet minuta i na kraju dodajte beli luk. Posle pola minuta kuvanja dodajte supu, pa iseckanu okru i kajunsku mešavinu začina prema ukusu. Kuvajte gambo 30 minuta na tihoj vatri. Negde pred kraj sipajte zapršku koju ste napravili. Promešajte sve dobro. Tokom kuvanja gambo će da se zgusne, ako hoćete da bude ređi dodajte još malo supe. Proverite da li je jelo dovoljno slano.
Pet minuta pre kraja kuvanja umešajte gambore ili pileće meso u gambo, i kad pocrvene račići, znači da je jelo spremno za serviranje.
Služite ga uz kuvani pirinač.
Ove godine leto u Baltimoru nije bilo uobičajno. Ipak ponešto lepo se izrodilo iz haotične situacije prouzrokovane pandemijom, kao što su bašte ispred restorana. Počele su da niču svuda, i deo grada u kome živim je najednom oživeo, počeo je da liči na evropske gradove, recimo Beograd. Naime, zbog zabrane ručavanja u zatvorenom prostoru, restoranima je ipak dozvoljeno da iznesu stolove i stolice napolje na ivičnjake i ulice, i da tu goste ugoste. Čak su za tu priliku i neke ulice blokirane, postale su šetališta. Inače, restorani i mali biznisi su najviše pogođeni zbog virusa, svaki dan čujem kako se po neki restoran zatvorio, ili preselio iz grada.
Nije da ranije nije bilo sedenja ispred restorana i kafića, ali to nije bilo toliko masovno, sada to izgleda potpuno drugačije. Meni je uvek bilo čudno zašto Amerikanci vole da se zatvore u restorane leti, kao da ne mogu da žive bez klime. Zar nije lepše da sediš napolju, posmatraš ljude, slušaš živu muziku, gledaš lepu arhitekturu i zaliv? Ovde ume zaista da bude toplo i vlažno, ali tu je uvek vetrić sa okeana koji pirka, pogotovo uveče. Doduše to ume da izazove probleme za stanovnike koji tu žive, recimo nedostatak parking mesta.
Pošto su vlasnici restorana morali preko noći da se pobrinu za bašte, one izgledaju vrlo improvizovano, ali to su nadomestili sa puno cveća u baštama. Najneobičnije izgledaju oni fensi restorani koji su izbacili napolje glomazne stolove i stolice, koje se nikako ne uklapaju u okruženje. Neki su pak bili vrlo ambiciozni pa su dali da im se naprave konstrukcije specijalno za tu svrhu, ali za moj ukus suviše skrivaju goste, ali neko i to voli.
Meni se to toliko dopalo da se vrlo često uveče spustim do vode i uživam u šetnji okružena ljudima koji su dobro raspoloženi, svuda je neka opuštena i živahna atmosfera, nešto što je svima nama nedostajalo ove godine. Videćemo koliko će još to dugo da traje.
Svinjska rebarca na američki način su poznata širom sveta, pre svega među ljubiteljima dobrog roštilja, i to sa dobrim razlogom. Nadimljeni i sočni komadi mesa sa karamelizovanom premazom BBQ sosa toliko su ukusni da potpuno shvatate izraz – prste da poližeš. Pripremanje ovog jela nije posebno teško, najveći izazov je naći odgovarajuće isečena svinjska rebra. Ako imate dobrog mesara, to vam neće biti problem. Rebra se peku na roštilju dugo, ali to vreme u iščekivanju da se rebra ispeku možete da iskoristite za druženje sa prijateljima u dvorištu, jer roštilj i tome služi.
Kad smo poslednji put pravili ova rebarca, posle jela, moj muž je bio toliko prožet nekim neobičim zadovoljstvom, iako to nije u njegovoj priordi, pohvalio se da je napravio svinjska rebra za peticu. Rekoh mu, zašto ne napišeš recept za moj blog. I bi tako.
Nije loše znati da postoji razlika između baby ribs, deo rebara koji je uz kičmu, i spare ribs, delovi rebra koji se spuštaju ka stomaku. Kada se spare ribs obrade tako što im se uklone zakrivljeni vrhovi, i trimuje višak mesa, tada se dobije zaravnjen komad mesa pravouganog obliku koji se zove Lexington style ribs. Taj deo je veoma cenjen jer na njemu ima dosta masti, pa je i meso na njemu sočnije zbog toga. Uostalom, pogledajte na videu kako se dobija taj komad mesa.
Svinjska rebarca na roštilju po receptu mog muža
Sastojci za četiri osobe:
1.5kg svinjskih rebara u komadu, što je otprilike jedan čitav niz od 10 do 13 rebara, u zavisnosti od obrade mesa i veličine životinje
Za pripremu je potreban roštilj na ćumur sa poklopcem i termometrom.
Ukoliko to već nije učinjeno u mesari, obavezno odstranite opnu sa zadnje (manje mesnate) strane rebara. Opnu ćete prepoznati kao tanak polu-providni sloj koji se srebrnkasto presijava i prostire preko čitave površine rebara. Zavucite oštricu noža za mazanje (ili dršku od kašičice) između opne i prvog rebra i polako odvajajte opnu. Kada ste opnu odvojili sa prvog rebra uhvatite je čvrsto (uz pomoć papirnog ubrusa, da vam ne bi iskliznula iz ruke) i povucite prema drugom kraju komada mesa. Opna bi trebalo lako da se odvoji. Uklanjanjem opne ćete omogućiti da marinada i začini bolje prodru u meso, kao i poboljšati teksturu ispečenog mesa, jer se ova opna pečenjem ne može omekšati niti istopiti.
Operite čitav komad mesa i natapkajte papirnim ubrusom da ga osušite.
Pomešajte gore navedene sastojke za marinadu i potopite meso u nju. Ukoliko nemate dovoljno veliku posudu da u nju stane ceo komad mesa, ili pak ukoliko je roštilj manji, presecite meso popreko na dva dela. Zatvorite posudu plastičnom folijom i u marinadi ostavite dva do tri sata. Ukoliko meso nije sasvim potopljeno, okrećite ga u marinadi svakih 30 do 45 minuta.
Nakon što je mariniranje završeno, meso ponovo obrišite papirnim ubrusom, i ravnomerno u njega utrljajte mešavinu začina koju ste prethodno napravili mešajući gore navedene sastojke. Ovako obloženo začinima, ostavite meso nepokriveno jedan do dva sata.
Za to vreme, zapalite veću količinu kvalitetnog ćumura u roštilju. Kvalitet ćumura je bitan zato što je potrebno da drži toplotu tri sata, koliko će se meso peći. Vatru formirajte na jednoj strani roštilja, a meso ćete peći na drugoj, jer se u ovoj tehnici “roštiljanja” meso peče na indirektnoj toploti, veoma dugo, na nižoj temperaturi, i poklopljeno (ili, što bi Amerikanci rekli “low and slow”). Na tu drugu stranu, dakle ispod dela rešetke gde će se peći meso, stavite pliću posudu napunjenu vodom. Voda će tokom pečenja isparavati, održavati vazduh u roštilju vlažnim i pomoći da meso ostane sočno.
Kada tanak sloj pepela obloži brikete ćumura, roštilj je spreman za pečenje. Ukoliko volite dimljeni ukus, dodajte par iveraka suvog drveta na ćumur.
Meso stavite na rešetku, mesnatom stranom okrenutom na gore, na deo roštilja koji je što dalje od zapaljenog ćumura, i poklopite. Pecite oko tri sata, vodeći računa da je temperatura u roštilju između 110 and 135 stepeni Celzijusa. Na početku pečenja, sa još usijanim ćumurom, temperatura će sigurno biti viša od toga. Da bi je snizili, pritvorite ulazne i izlazne ventilacione otvore na roštilju. Sa umanjenim protokom vazduha usporiće se i proces sagorevanja ćumura a time smanjiti i temperatura. Imajte na umu da roštilj na ćumur neće, poput plinskog, momentalno “reagovati” na ovu promenu, već će verovatno biti potrebno nekih desetak minuta dok ne vidite kazaljku termometra kako pada.
Na sredini perioda pečenja, dakle nakon sat i po od njegovog početka, otvorite roštilj i hvataljkama okrenite meso na drugu stranu, i dalje mesnatom stranom na gore, ali tako da ona strana koja je do sada bila prema ćumuru, bude od sada dalje od njega.
Na oko 45 do 30 minuta pre kraja pečenja, izdašno premažite meso sa obe strane roštiljskim sosom (vidi recept u Američkom kuvaru, strana 118). U ovom trenutku temperatura u roštilju je dovoljno opala da meso možete staviti i direktno iznad ćumura da se sos zapeče. Ponovo poklopite roštilj.
Meso je gotovo ukoliko, kada ceo komad podignete hvataljkama za meso i oprezno ga “zaljuljajte” gore-dole, kora koja se u međuvremenu na mesu stvorila počne da puca, kao da će ceo komad mesa da se prelomi. I uistinu, dobro pripremljena rebra treba da se “sama odvajaju” i gotovo spadaju s kosti kada ih jedete.
Gotova rebra isecite popreko, tako da svako isečeno rebro ima podjednaku količinu mesa sa strane. Dodajte roštiljski sos po ukusu.
Ovih dana sam opsednuta šljivama. Ali onim našim, koje ovde zovu Italian plums. Nigde ih nema. Uzgred, baš su mi se jele knedle sa šljivama, skoro da sam počela noću da i sanjam. Tražila sam ih po supermarketima, pa sam onda pokušala da ih naručim preko interneta, za vikend sam išla na dve pijace u nadi da ću ih naći, ali ni tamo ih nije bilo. Jedan farmer na pijaci mi je rekao da će te šljive sazreti tek krajem avgusta, i da ih tada potražim. Ko će čekati do tada? Uspela sam da na pijaci nađem dve vrste šljiva koje su donekle podsećale na one naše. Kad sam otvorila one krupnije, prijatno sam se iznenadila jarkom crvenom bojom mesa, i sa ukusom koji je dosta podsećao na naše šljive. Već sam imala na umu kakav ću kolač da napravim sa njima.
Na blogu već postoji jedan divan kolač sa šljivama, orasima i cimetom, ali htela sam da spremim kolač koji sam već ko zna koliko puta pravila ovog leta sa raznim voćem (maline, breskve, kajsije), i svaki put bi fantastično ispao. To je moj idealni recept za kolač sa svežim voćem, ne menjam ga više, osim što volim da dodam po neki mali dodatak. Ovog puta sam poželela da poradim na teksturi, dodala sam hrskavi posip, već sam zamišljala kako će da bude lepo išaran crvenom bojom šljiva.
Videla sam na Fejsbuku pre neki kolač sa šljivama koji je moja poznanica Nemica pravila, zove se Zwetschgendatschi. Sa ponosom je podelila sliku kolača, izgleda vrlo popularnog u bavarskoj kuhinji. Svi mi imamo slična osećanja kada je naša nacionalna hrana u pitanju, pogotovo kada je pravljena negde daleko. Posle sam malo istraživala o njemu, u pitanju je kolač koji ima veliku tanku koru od testa sa kvascom, preko toga su raspoređene kriške šljiva, i onda ide hrskavi posip.
E, taj posip se zove streusel, i htela sam da vam malo pričam o njemu.
On je vrlo popularan u američkoj kuhinji, doneli su ga nemački imigranti, i ovde se baš lepo primio kod raznih poslastica, koristi se kao posip za mafine, slatke pite i za popularne kolače, koje ovde zovu coffee cakes.
Sastoji se od brašna, šećera i putera, u razmeri 2:1:1, ne morate nužno da se pridržavate ovih brojki. Možete da mu dodate cimet, oraščić ili koricu od limuna, kao i koštunjavo voće (lešnici, bademi i orasi/pekani). Ukoliko koristite hladan puter, onda će posip da izgleda mrvičastije i lepše.
Kao što sto ste mogli sami da primetite, lepota struzela je u tome što poslasticama daje finu hrskavu teksturu, pa i ukus, a i dekorativan je.
U američkoj kuhinji ima nešto slično što oni zovu crumble, to vam je struzel sa ovsenim pahuljicama, i koristi se najčešće u pripremi američkih voćnih pita.
Sitnije šljive sam planirala za knedle.
Na mom blogu možete da nađete i sledeće poslastice sa hrskavim posipom, struzel:
4-5 komada svežih šljiva (koštice uklonjene, iseckane na kriške)
Priprema:
Najpre napravite posip. U manjoj posudi pomešajte brašno, šećer, so i cimet. Dodajte puter iseckan ka kockice pa ih prstima utrljajte u preostale sastojke. Na kraju umešajte krupno iseckane lešnike.
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite kružni pleh, prečnika oko 23 cm, tako što ćete ga dobro namazati puterom, ili obložiti papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte brašno, so i prašak za pecivo.
U većoj posudi mikserom ulupajte šećer i jaja dok ne dobijete 2-3 puta naraslu smesu. U to umešajte ekstrakt vanile, ulje i pavlaku/rikotu, i na kraju smesu sa brašnom. To sve mešajte varjačom, a ne mikserom. Kad ste dobili ujednačenu smesu stavite je u pripremljeni pleh. Zatim u testo ravnomerno ubacite kriške šljiva, ređajte ih u koncentrične krugove. I na kraju ravnometno pospite testo posipom.
Pecite kolač na srednjoj rešetki oko 50 minuta, dok čačkalica ne izađe čista kad se zabode u testo.
Kad je kolač gotov ostavite ga par minuta u plehu, a zatim izvadite i stavite na tanjir za služenje. Kad se kolač ohladi, služite ga.
Za vikend smo bili na farmi. Obično leti ne posećujemo farme, ali ove godine smo uskraćeni za putovanja i druge aktivnost, pa smo rešili da tamo pobegnemo od svakodnevice. Glavna ideja je bila da beremo voće, jer ubrano voće je najslađe. Pogledali smo kalendar berbe, pozvali telefon na kome smo dobili informaciju šta je od voća u ponudi za taj dan, bile su to nektarine, i uputismo se ka farmi. Posle sam razmišljala šta ću sa toliko voća – nešto sam razdelila, pravila sam vrlo interesantne mafine čiji recept sledi, zatim krambl od breskvi, pa sok, i na kraju pekmez.
Farma je nekih 45 minuta vožnje od grada, u ruralnom je delu Merilenda, ogromna je, ima u ponudi čak i berbu višanja, ali smo zakasnili. Veoma je lepo uređena, ima i puno životinja, koje su mnogo simpatične, vrlo su opuštene sa ljudima.
Do voćnjaka se vozite traktorom, ako majstor nagazi na gas, može da bude vrlo uzbudljiva vožnja. Pre par godina smo ovde brali jabuke i bundeve.
A voćnjaci su nepregledni. Nekom voću je prošla sezona, a neko tek treba da sazri, kao recimo šljive. Na početku svakog reda stoje nazivi sorte voća. Nektarine koje smo mi brali su bile honey glaze sorte, i stvarno su bile nestvarno slatke i pamalo prijatno kisele, tako su lepo mirisale, i bile su pune soka, i sa izrazito crvenom korom.
Malo sam se razočarala jer nismo brali klasične breskve, ali nektarine su možda još bolje, jer imaju tvrđu i otporniju koru, sve ostalo je kao kod klasičnih breskvi.
Inače, breskve su moje omiljeno letnje voće. Uvek su imale poseban status u bašti mojih roditelja. Tako su osetljive i kratko traju, zato ih u prodavnicama gotovo uvek prodaju nezrele. Zaista je teško naći zrele i lepe breskve, obično se prepoznaju po mirisu.
Mi nismo imali veliki plac, ali naše voćke su proizvodile zavidan prinos, zahvaljujući pre svega mom tati koji uživa u tom poslu. Sećam se, leti bi svaki dan nakupili raznog voća iz bašte, nismo ništa kupovali. To mi danas deluje neverovatno, kao luksuz, ali nekada sam to uzimala zdravo za gotovo. Uvek smo imali viška voća, pa je moja mama pravila razne džemove i sokove, dok je tata pravio tri vrste rakija – od šljiva, kajsija i jabuka.
Mafini sa nektarinama i pšeničnim mekinjama
Pokušala sam da napravim mafine koji podsećaju na krisp ili krambl, otuda posip. I samo testo se razlikuje od klasičnih mafina jer sam ih pravila od pšeničnih mekinja i brašna od badema. Dobila sam na kraju mafine fine, rastresite, teksture sa divnom aromom breskvi, i zdravije od uobičajnih. Nama su se baš svideli, nadam da će i vama.
2-3 nektarina, zrelih, ali ne previše mekanih, iseckanih na manje komade
2 jajeta
120-150g šećera
120ml ulja
1 kašičica ektrakta vanile
3 kašike rikote ili kisele pavlake
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F). Rasporedite korpice za mafine po plehu. Najpre napravite posip, pomešajte sve sastojke sa omekšalim puterom. Zatim pomešajte mekinje i samlevene bademe, i dodajte im soli i prašak za pecivo.
U drugoj posudi umutite jaja, dodajte im šećer, i kad se smesa udvostruči, dodajte ekstrat vanile, ulje, rikotu ili kiselu pavlaku, i na kraju smesu sa mekinjama, i varjačom sve izmešajte. Smesu rasporedite po korpicama za mafine, zatim u nju ubacujte komade breskvi, i preko toga stavite posip, a i po koji preostali komad voća.
Pecite mafine u rerni 25-27 minuta. Kad su gotovi služite ih ohlađene.
Ukoliko živite blizu okeana ili mora, i imate mogućnost da nabavite sveže morske plodove, gledajte da sami kod kuće pripremite jastoga. To je značajno jeftinija opcija nego da ga naručujete u restoranu morske hrane, gde je to često ubedljivo najskuplje jelo na meniju.
Pokazaću vam kako da jastoga spremite na najjednostavniji način, uz to kako se čisti i kako se služi. Kao što ćete videti, uopše nije komplikovano, doduše ima dosta posla oko vađenja mesa, ali što se tiče služenja zapamtite, što jednostavnije, to bolje. Otopljeni puter, limun, skuvani kukuruz ili krompir, je sve što vam treba, jer ukus jastogovog mesa, koji je zaista nešto posebno, ne treba ničim narušavati.
Nećete se preterano najesti od jastogovog mesa, jer ga nema previše, ali dugo ćete pamtiti taj neodoljiv ukus. Ipak, ako preostane mesa, zamotajte ga i čuvajte u frižideru dan-dva. Od tog mesa kasnije možete da napravite čuvene američke sendviče sa jastogom, lobster rolls, ili čorbu, lobster bisque. Ovo prvo jelo je moj apsolutni favorit, ali ga nije lako naći dobro pripremljenog.
Mi smo spremali ove jastoge sa slika pre neki dan, za godišnjicu braka. Nabavili smo šest manjih komada, što je dovoljna količina za četvoročlanu porodicu.
Ako ste ljubitelj rakova, pogledajte moje članke o krabama i gamborima.
Vrste jastoga
Jastoga ima svuda gde ima vode, ali njihov kvalitet varira od toga da li žive u toplom ili hladnom moru ili okeanu. Ovi u hladnijim krajevima su cenjeniji, posebno vrsta koja živi na istočnoj obali Kanade, i severoistočnoj obali Amerike, recimo oni iz savezne države Mejn se smatraju najukusnijim. Njih možete da vidite na slici. Ima ih i na Jadranu, ali izgledaju drugačije, bez klješta su.
Takođe, jastozi se razlikuju po debljini oklopa, kojeg s vremena na vreme menjaju. Oni sa tanjim oklopom su ukusniji, ali ih je teško transportovati, zato ćete najverovatnije u prodavnici naći one sa tvrdim oklopom.
Jastozi se razlikuju i po veličini, oni manji od oko pola kilograma imaju mekše i slađe meso od onih starijih i krupnijih.
Kupovina
Ja izbegavam da kupujem zamrznute plodove mora, ali ako vam je to jedina opcija, onda šta da se radi. Retko viđam u prodaji celog jastoga zamrznutog, radije njegov rep, u kojem inače ima najviše mesa. Čak ni kod mene nije lako naći prodavnicu u kojoj se prodaje živ jastog, iako ima puno restorana u kojima se služi.
U prodavnici će vam prodati žive jastoge koji imaju gumice preko klješta, iz razumljivog razloga, u papirnatoj kesi, i tako možete da ih čuvate u frižideru jedan dan, ali najbolje je da ih odmah spremite.
Kao i krabe, jastozi pošto uginu, ispuštaju neki enzim koji uništava meso, zato se odmah kuva ili se zamrzne za kasnije.
Način pripreme
Postoji više načina pripreme jastoga – kuvanje, grilovanje, dinstanje i kuvanje na pari. Kuvanje je najjednostavniji način, naročito za početnike.
Ima jedna neprijatana stvar u vezi spremanja jastoga a to je da morate da mu oduzmete život. Neko ih stavi živog u kipuću vodu, neko zabode oštar nož u središte njegove glave, kao što ja to radim, jer to navodno izazove trenutnu smrt.
Tokom kuvanja iz jastoga će izaći neka bela smesa, to je njegova krv. Ako se zadrži na jastogu, i to vam smeta, uklonite je krpom.
Ali pre toga morate da zagrejte vodu u velikom loncu, oko 5 litara, u to dodajte 5 kašika soli (najbolje morske). Kada voda počne da ključa ubacite jastoga ili jastoge u lonac glavom na dole. Ukoliko su od oko pola kilograma, ubacite dva komada da se kuvaju. Dužina kuvanja zavisi od veličine jastoga. Važno je da ne prekuvate meso, jer u tom slučaju neće biti glatko i sočno. Isto tako meso ne sme da bude nedovoljno pečeno. Inače, jastog tokom kuvanja potpuno promeni boju, postane crven.
Mi smo kuvali dva jastoga od pola kilograma 7 – 8 minuta. Postoje vrlo različite preporuke za vreme kuvanja jastoga, zato je možda najbolje da prvo skuvate jedan jastog i uverite se da li se dobro skuvao, pa prema tome da odredite vreme kuvanja ostalih.
Kad ste izvadili jastoga iz vode, ostavite ga par minuta da se ohladi, nemojte da ga stavljate pod hladnu vodu ili slično.
Način čišćenja
Ja ću probati da vam u slikama dočaram kako to izgleda, ali možda je najbolje da vidite kako čuveni kuvar, Gordan Remzi, to radi, pošto smo i mi bili njegovi učenici.
Vađenje mesa iz jastoga je prilično messy job, trebaće vam i par alatki, ali ne dajte se obeshrabriti.
Najpre odvojite rep od tela, blagim zavrtanjem levo-desno.
Stavite rep u krpu i rukama ga blago stiskajte dok oklop ne počne da puca.
Uklonite sav oklop sa mesa. Kao što možete da vidite na slici dobro skuvan jastog ima belo i glatko meso. Ukoliko se na mesu nađe nešto od unutrašnjih organa, uklonite to.
Meso sa glave i trupa se ne jede, jedino meso sa repa, klješta i nogu.
Skinite klješta pa ih prelomite po zglobovima.
Klješta zasecite oštrim nožem, jer ćete tako lakše da ih slomite, i izvucite meso.
Što se tiče nogu, najbolje da ih isečete makazama po zglobovima, a onda da pređete oklagijom preko svakog komada nebili istisnuli meso.
Jedan od najlepših američkih sendviča kome se radujem svakog leta. Nastao je u Novoj Engleskoj, posle mu se popularnost proširila širom zemlje. Može da se služi topao ili hladan, kao u ovom slučaju.
Salata za dva sendviča:
1 šolja mesa skuvanog jastoga, isečenog na krupnije komade
2 kašike majoneza
2 stabla celera + lišće
2 kašičice soka od limuna
2 kašike iseckanog svežeg peršuna ili vlašca
So i biber prema ukusu
Dve kifle (možete da koristite francuski baget)
Priprema:
Pomešajte sve sastojke za salatu. Kifle ili hleb isecite na pola, ali ne sve do kraja, i stavite u toster, unutra namažite puterom i ispunite salatom. Služite lobster rolls uz čips ili kukuruz.
Toliko sam se puta spremala da objavim recept za fahitas na blogu, ali bih uvek odustajala, jer nije lako objasniti ovo jelo, iz naziva se teško da naslutiti šta je u pitanju, ako već niste dobro upoznati sa meksičkom kuhinjom. Opet, sigurna sam da ovo jelo ima potencijala da se primi kod nas, pre svega zbog upotrebe paprike i mesa. I nekako je lepo jelo, sveže i sa puno ukusa, idealno za leto.
Inače ovo je još jedno u nizu Tex-Mex jela, vrlo popularno u Americi. Nastalo je u prošlom veku u Teksasu, ali su ga osmislili Meksikanci koji su radili na farmama krava. Oni su od jednog posebnog komada mesa govečeta, skirt steak, pripremali ovo jelo. To je tvrđi odrezak koji se seče sa donjeg trbuha govečeta. Vremenom su fahitas počeli da prave u restoranima i popularnost ovog jela je sve više rasla. Danas se fahitas gotovo obavezno služi u svakom meksičkom restoranu. Jedan od razloga njegove privlačnosti je i način na koji se služi – često ćete ga dobiti na vrelom tiganju, na kome se meso i povrće još uvek prže, uz tortilje i mnoštvo priloga i salsi.
Mislim da je ovo jelo odlično za okupljanje prijatelja. Način na koji se služi i jede je zanimljiv i sigurna sam da će se mnogi dugo sećati ovakve gozbe.
Sve ovo možete da pripremite na grilu, ali i na šporetu, u tučanom tiganju.
To je i prilika da napravite neke od salsi, videćete i sami, to je nešto najlepše kada je u pitanju meksička kuhinja. Na blogu već odavno postoje recepti za gvakamoli, picco de gallo i salsa verde. Možete da napravite i meksički pire od pasulja kao prilog.
I tada je pravo vreme da poslužite goste koktelima kao što su Mohito i Margarita (Američki kuvar, str. 200 i 202)
Ako volite Tex-Mex kuhinju, onda pogledajte recepte i za:
1 kg goveđih odrezaka (skirt ili flank steak, komadi sa donjeg trubuha), može i teletina kao i pileće grudi
1 1/2 kašičica krupne soli
za marinadu:
1 šaka lišća od korijandera
2 čena belog luka, sitno iseckanog
100ml maslinovog ulja
2 mlada luka, iseckana
1 kašičica soli
1/2 kašičice bibera
1/2 kašičice kumina u prahu
Manja ljuta papričica, opciono
Sok od jedne limete
1 veliki luk, iseckan na rebra
3 paprike babure, žute i crvene, iseckane na tanje trake
Kukuruzne ili pšenične tortilje
Prilozi: kisela pavlaka, gvakamoli, salsa verde, picco de galo, limeta, sveže lišće korijandera, mladi luk
Priprema:
Najpre pripremite marinadu. U multipraktiku izblendajte lišće korijandera, beli i mladi luk, ljutu papriku, so, biber, kumin, maslinovo ulje i sok od limete.
Meso natapkajte papirnatim ubrusom i u njega utrljajte krupnu so.
Stavite marinadu i meso u veliku Ziploc kesu, dobro sve rukama izmešajte, i stavite sve u frižider na bar 3 sata, da meso odmekne i poprimi ukuse.
Za to vreme iseckajte povrće i pripremite salse i ostale priloge.
Izvadite meso pola sata pre nego što ćete ga peći. Možete da ga pečete na roštilju ili na šporetu, u tom slučaju najbolje na tučanom tiganju. Pecite meso u tiganju na jakoj vatri dok ne odmekne i pobraoni, oko 5 minuta sa obe strane, zavisi koliko je komad mesa debeo. Kad je meso pečeno uvijte meso u aluminijumsku foliju.
Tiganju dodajte 3 kašike marinade, crni luk, i pržite ga na umereno jakoj temperaturi dok ne odmekne, zatim dodajte iseckane paprike, i posle kuvanja oko 6 – 10 minuta, uz povremeno mešanje, sklonite tiganj sa vatre. Dodajte soli i bibera ukoliko je potrebno.
Dok kuvate paprike zagrejte tortilje u mikrotalasnoj, ma grilu ili u rerni.
Na kraju isecite meso na trake. I služite hranu odmah zajedno sa pripremljenim prilozima.
Takose pripremite na sledeći način – na zagrejanu tortilju poređajte par komada mesa, zatim paprike i luk, salsu, pavlaku, mladi luk i lišće korijandera i preko toga iscedite limetu.
Malina je čarobno voće, posebno u kolačima. Kada se njena divna aroma udruži sa limunom dobijete fini balans sa slatkim ukusom kolača. Pistaći kao posip su samo jedna od opcija, mad,a priznaćete lepo se slažu sa ružičastim malinama kojima izviruju iz testa.
Ovaj kolač sa limunom i malinama je stvoren da se jede u prirodi, recimo na nekom pikniku. Zamislite oduševljenje okupljenih pošto ugledaju i probaju ovaj kolač.
Da, to je taj miris i ukus leta!
Ukoliko volite maline, možda će vam se dopasti i sledeće poslastice:
Peach Melba (dezert sa sladoledom, breskvama i malinama)
Kolač sa limunom i malinama
Sastojci:
200g brašna
Prstohvat soli
1 1/2 kašičica praška za pecivo
180g šećera
4 jaja, na sobnoj temperaturi
Izrendana korica celog limuna (gledajte da bude neprskani, organski)
1 kašika limunovog soka
1 kašičica ekstrakta vanile
120ml ulja
2 pune kašike kisele pavlake
200g svežih malina
Za posip: 2-3 kašike iseckanih pistaća ( badema, lešnika ili oraha), može i šećer u prahu
Priprema:
Zagrejte rernu na 175C (350F). Pripremite kružni pleh, prečnika oko 23cm, tako što ćete ga dobro namazati puterom, ili obložiti papirom za pečenje.
U jednoj posudi pomešajte brašno, so i prašak za pecivo.
U većoj posudi mikserom ulupajte šećer i jaja dok ne dobijete 2-3 puta naraslu smesu. U to umešajte koricu i sok od limuna, ekstrakt vanile, ulje i pavlaku, i na kraju smesu sa brašnom. To sve mešajte varjačom a ne mikserom. Kad ste dobili ujednačenu smesu stavite je u pripremljeni pleh. Zatim u testo ravnomerno ubacujte maline, ređajte ih u koncentrične krugove. I na kraju pospite testo iseckanim pistaćima ili nečim sličnim.
Pecite kolač na srednjoj rešetki oko 50 minuta, dok čačkalica ne izađe čista kad se zabode u testo.
Kad je kolač gotov ostavite ga par minuta u plehu, a zatim izvadite i stavite na tanjir za služenje. Kad se kolač ohladi, služite ga najbolje uz kafu.
Skonsi su kod nas ovog proleća najpopularnije pecivo, potpuno su zamenili mafine. I ranije smo ih voleli, ali nikada nismo osetili toliki užitak kao za vreme ove pandemije. I deca su ih prihvatila sa istim žarom, iako su u početku zazirala, jer su im ostali u sećanju skonsi iz pekara, koji umeju da budu baš suvi. Ako ste gledali poslednju sezonu serije Curb Your Enthusiasm, znate o čemu pričam:)
Kad pravim skonse stalno nešto menjam, isprobavam nove stvari, iako se tek par sastojaka koristi za njihovu pripremu. Pored obaveznog putera, mislim da mu naš jogurt daje puno na ukusu i sočnosti. Ovog puta sam stavila testo u zamrzivač pre nego što sam ga ispekla, tako se bolje zadržava oblik skonsa a i mekši su.
Pre neki dan je bio veliki praznik u Americi, Memorial Day, i mi smo za taj dan planirali mali odlazak od kuće i piknik u prirodi. Nismo hteli da idemo daleko, a i nismo bili sigurni da li su parkovi otvoreni, odlučili smo da se porodično biciklima odvezemo na drugu stranu našeg malog zaliva, do vojnog utvrđenja Fort McHenry, koji pomalo podseća na Kalemegdan, tu se nekada vodila ljuta borba Amerikanaca i Britanaca u ratu za nezavisnost. Na kraju je ispalo da su i drugi imali sličnu ideju.
Pre nego što smo dospeli do utvrđenja već smo primetili da se nešto čudno dešava, puno policijskih kola i ljudi koji nose američke zastave, kad smo im bliže prišli, videli smo da su to pristalice predsednika. To je bio mali šok, jer oni su gotovo istrebljena vrsta u Baltimoru, u kome demokrate vladaju bez prekida već pola veka. Ništa, nastavili smo dalje sve do same kapije kada su neki ljudi počeli da nas zovu i i da nam odlučno pokazuju rukama da se vratimo, verovatno smo im izgledali kao da smo sa Marsa pali. I izgleda da jesmo, jer smo mi verovatno bili jedini ljudi u gradu koji nisu znali da tu upravo treba da dođe presednik, odakle će se obratiti naciji povodom praznika. Eto, šta se dešava kad odlučiš da potpuno ignorišeš medije.
Šta smo mogli nego da se vratimo i da odlazak odložimo za neko drugo vreme. A to odlaganje stvari za posle počelo je opasno da me nervira. Kad gledam vesti iz Srbije i Evrope nekako život se vraća polako na staro, samo kod nas status quo. Čak i brojke sporo padaju. To otvaranje je ovde postalo kao neka politička, a ne praktična mera. U Americi je sada sve politizovano, sve je puno drame i ostrašćenosti. Iako se kosi sa zabranama gradonačelnika (guverner Merilenda je prepustio odluke okruzima i gradovima, kao što je i predsednik prepustio guvernerama saveznih država, slobodu odlučivanja oko mera karantina), ljudi su se otrgli kontroli, sa dolaskom lepih dana, pa i praznika, svi su izašli na ulice, u parkove, a i odvezli su se do svojih porodica koje žive u drugim državama, čak se i prave žurke ispred kuća na ivičnjaku, ili na dekovima na krovovima kuća. Doduše kod nas u kraju dominira mlad svet, pa ih potpuno razumem. Čak se i maske slabije nose, to se da primetiti svaki put kad predveče odem da trčim.
Do sada nisam srela nijednu osobu koja se čudno ponaša, ali sam saznala za značenje imena Karen, to je u slengu naziv za osobe koje idu okolo i drže predavanje o nošenju maski i slično, ili prekršaje prijavljuju policiji. Malo mi je čudno kada mi se neko približava na ulici, pa idem na drugu stranu, ili gledam u zemlju, umestu da mu se sa osmehom javim.
Za Amerikance ovo jeste jedan od najtraumatičnijih događaja, možda još od rata sa Vijetnamom. Mene kad pitaju kako se borim, ja kažem, nije toliko loše. Kako nije? Pa ima mnogo gorih stvari, šta na primer, pa recimo rat. I tu ih potpuno sasečem, tačno misle da preterujem, kao uostalom i moja deca, kad im pričam kroz šta smo 90-ih godina prolazili, oni misle da preuveličavam stvari. Znate da ne volim kad neko glumi žrtvu, pogotovo danas kad postoji takmičenje ko je veća žrtva, ali samo da znate vaša mama i tata su the war, two dictatorships, riot, hyperinflation, and even communism survivors... oni nastavljaju da se kikoću.
Amerikance ubija to što ne mogu da rade i što ne mogu da non-stop negde zuje, ostanak kod kuće nije nešto što ih previše ispunjava. Međutim, po rekordnoj prodaji brašna da se zaključiti da su se dali u kuvanje, i ne samo to, neviđeno je porasla prodaja potrebština za bašte, a iz prve ruke znam da je kupovina stvari za kućne projekte takođe značajno porasla.
Nisu svi prošli isto tokom ove pandemije, neki udobno rade od kuće, uglavnom oni koji rade admistrativne poslove, dok su drugi izgubili posao, ili sede kod kuće i ne znaju šta ih čeka. Dok ne potroše finansijsku pomoć koju su dobili od države još uvek će biti blokade, ali posle nisam sigurna.
Inače, restriktivne mere su vrlo varirale u zavisnosti od regiona, ipak teško da i to može da se dovede u vezu za brojem zaraženih. Merilend, država u kojoj živim, ne spada u države sa najvećim posledicama, ali kada se pogledaju brojke, uopšte nije dobro, pogotovo kada se uporede sa onima iz Srbije, a ima sličan broj stanovnika.
Ali mi ovde nismo imali karantin kao u Srbiji, ovde nije bilo tako radikalno, i na kraju nije moglo, Amerikanci su vrlo osetljivi na njihova prava i slobode. Jednostavno ovde puno ljudi ima veći strah od ukidanja sloboda od strane vlasti nego od virusa, nemaju baš veliko poverenje u državu.
Ja sam odlučila da se ne nerviram oko stvari nad kojima nemam nikakvu kontrolu. Pokušavam da svoj život ispunim lepim stvarima, a jedna od njih je moja bašta. Sada je najlepša, svako jutro virnem da vidim da li se otvorio neki novi cvet. Možete ih videti na slikama.
Konačno sam počela da čitam Meditations (Samom sebi) od Marka Aurelija, mislim da je stoicizam pravi antidot današnjem nedostatku dobrog ukusa, zdravog razuma i duševnog mira.
I slušam jugoslovensku elektronsku muziku iz 80-ih. Saznala sam da postoji domaći veb sajt gde su prikupljeni zagubljeni i retki snimci autora novog talasa, vrlo interesantan projekat, pogotovo za ljubitelje i kolekcionare te vrste muzike.
Takođe, pratim ovaj odličan britanski serijal, Walking through History (Amazon Prime), pogledajte ovu epizodu o sestrama Bronte. Prelepi krajolici, puno istorije, ja već sebe vidim kako jednog dana hodam tim beskrajno zelenim pešačkim stazama pored okeana.
Skonsi sa malinama i borovnicama
Sastojci za 10 komada:
480g brašna + rad sa testom
1 1/2 kašičice praška za pecivo
1/2 kašičice soli
115g putera, iz frižidera iseckanog na manje kocke
2 jajeta, umućena
150g šećera
200ml jogurta + za premaz
200g svežih borovnica i malina
Krupan šećer pomešan sa cimetom
Priprema:
Pomešajte brašno, prašak za pecivo i so.
U drugoj posudi pomešajte umućena jaja, jogurt i išećer.
U posudu sa brašnom umešajte hladni puter iseckan na manje kockice, prstima ih provlačite zajedno sa brašnom dok ne dobijete sipkavu smesu. U to sipajte tečne sastojke iz druge posude i sve mešajte velikom metalnom kašikom dok ne dobijete koliko-toliko ujednačenu smesu.
Testo prebacite na radnu površinu koju ste posuli brašnom i formirajte pravougaonik od njega. Ravnomerno rasporedite po njemu 1/3 voća, pa ga presavijte kao pismo, ponovo ga prstima razvucite i stavite 1/3 voća, i još jednom ponovite sa preostalim voćem. I kad ste poslednji put presavili testo i razvukli ga na debljinu od oko 3 cm isecite krug kružnim kalupom, dimenzija oko 6cm, i prebacite na pleh, neka bude malo prostora između jer će tokom pečenja testo narasti. Premažite gornju površinu skonsa jogurtom i pospite krupnim šećerom koji ste pomešali sa cimetom. Stavite testo u zamrzivač na 30 minuta
Zagrejte rernu na 220C (425F). Stavite papir za pečenje na veliki tanki pleh za pečenje.
Pecite skonse oko 18-22 minuta, kad počnu da dobijaju zlatnu koricu gotovi su. Neka se malo ohlade i onda ih služite.
