Puno ljudi me je u poslednje vreme zamolilo da im pišem o obrazovanju u Americi, i pošto je to ovde trenutno goruća tema, a i dosta sam istraživala o tome u poslednje vreme, reših da napišem ovaj članak. Kako su mi deca sada oboje u middle school, šesti i osmi razred, ja ću se fokusirati na starije razrede osnovne škole. Takođe ću se osvrnuti i na ostale detalje i probleme vezane za obrazovanje u Americi. Već sam ranije pisala na blogu o ranom odrastanju, i nižim razredima osnovne škole u Americi.

Da, ovo jeste vrlo važna tema jer je trenutno veliko nezadovoljstvo sa svih strana današnjim obrazovanjem, i roditelja i nastavnika, posebno kako je krenula pandemija kovida. I mogu vam reći da nije to samo situacija u Americi, već u razgovoru sa roditeljima i nastavnicima u Srbiji, i u nekim drugim zemljama, osećam vrlo prisutno nezadovoljstvo.

Htela sam i ranije da pišem o ovoj temi, ali ono što me je najviše sprečavalo u tome je činjenica da moja deca ne idu u regularnu državnu školu, već u privatnu. Iako sigurno ima dosta sličnih stvari koje deli sa drugim školama, ipak, mislim da je škola moja dece prilično osobena, i moje iskustvo može da bude vrlo različito u odnosu na druge roditelje koji žive u Americi. Ja sam vrlo zadovoljna školom u koju idu moja deca, priznaćete, to je danas vrlo retko da dobijete više od onoga što ste očekivali. Pored osnovnih infomacija kako škola funkcioniše gledaću da vam napišem šta mi se naročito dopada u toj školi.

Naravno, moje iskustvo može da bude vrlo subjektivno, tako da vas pozivam da ako imate da nešto dodate, ili mislite da sam u nečemu pogrešila, slobodno to izložite u komentarima.

Vrste škola

Već sam ranije pisala o tome u članku Kako izabrati dobro školu da je to ovde mnogo komplikovanije nego u Srbiji gde se ide u školu koja ti je najbliža. I ovde to postoji, zapravo i ne možeš da ideš u državnu školu koja ti nije ponuđena mestom prebivališta. Opet, postoje izuzeci, a to su čarter škole. One su takođe državne škole, ali sa izvesnom autonomijom, i u nju mogu da idu deca iz raznih krajeva, ali pošto su tražene, obično za upis postoji lutrija. Nastale se iz potrebe da se deci u gradovima, gde su obično dosta loše državne škole, ponudi bolja alternativa. Tu su i privatne škole, sekularne i religiozne, obično katoličke, oni imaju dugu tradiciju u obrazovanju. I na kraju, tu je i homeschooling, podučavenje dece kod kuće od strane roditelja. To je vrlo kontraverzan način obrazovanja, neki se u njega kunu, neki ga prezrivo odbacuju. Obično to zavisi i od političke preferencije. Trenutno 5.5% đaka ga upražnjava širom Amerike. Kao i svaki pristup i ovaj ima dobre i loše strane, ali činjenica je da ima roditelja koji su izuzetno obrazovani i mogu bez problema da podučavaju svoju decu, čak i bolje od nastavnika, da postoje male grupe koju čine više porodica gde svaki roditelj podučava ono što najbolje zna, da i ta deca idu na razne aktivnosti gde mogu da se socijalizuju, i da internet može veoma puno da pomogne u toj vrsti obrazovanja. I za to postoji plan i program, i ta deca polažu svake godine standradizovani test da vide koliko znaju u odnosu na decu koja idu u školu. Treba reći i to da su neki ljudi prinuđeni da primenjuju takvu nastavu jer su im škole u kraju vrlo loše i skupe su im privatne škole.

Middle school nije srednja škola

To je osnovna škola koja traje od šestog razreda do polaska u srednju školu. Poklapa se sa našim polaskom u peti razred, i po uzrastu (ovde deca kreću u predškolsko sa pet godina), i po nešto drugačijoj nastavi, jer tada različite predmete predaju različiti nastavnici. Često je middle school škola za sebe, fizički odvojena od elementary school (škola od predškolskog do petog razreda).

Za razliku od naših škola ovde se ne dobijaju posebni predmeti kao što su biologija, geografija, istorija, fizika, hemija, itd, i to ume da izazove poseban očaj kod roditelja koji su odrasli u Istočnoj Evropi, gde su predmeti bili fino odvojeni. Ovde i dalje postoji poznavanje prirode (Science) i poznavanje društva (Social studies). Da se razumemo, ovde se prilično detaljno obrađuju razne teme iz svih tih različitih predmeta, ali obim stvari koje se prelazi nije toliko veliki kao kod nas.

I u višim kao i u nižim razredima glavni fokus je na engleskom jeziku i matematici i te predmete imaju svaki dan, kao i poznavanje prirode i poznavanje društva. Moji još imaju i veronauku svakodnevno. Preostali predmeti, kao što su tehnologija (poznavanje rada na kompjuteru), muzičko, likovno, fizičko i strani jezik, nisu toliko važni, i imaju ih 1-2 puta nedeljno. Imaju sreće da uopšte imaju strani jezik jer ga većina dece dobije tek u srednjoj školi. Obim i rad na stranom jeziku, u našoj školi je to španski, je vrlo limitiran.

Njihova nastava engleskog jezika se zove Language arts, i dosta je kompleksniji i obimniji predmet nego kod nas u školama. Gramatika engleskog jezika je mnogo lakša nego naša, ali oni moraju mnogo više truda da ulože da nauče kako da čitaju i pišu, jer nemaju fonetsko pismo kao mi. Izuzetno se insistira na razumevanju teksta, pisanju sastava, i poznavanju manje poznatih reči. Ima jedna stvar koja je meni poražavajuća u američkom obrazovanju, a to je da se ne uče pisana slova, tačnije u državnim školama u gradu gde živim se ne uče. Ne mogu više deca ljudski da se potpišu, da ne govorim koliko je važna ta fina motorika. Kod nas u školi deca isključivo koriste pisana slova.

Ovde je A naša petica, F je jedinica. Ocenjivanje je vezano za procenat urađenih zadataka. Mislim da se u većini škola dobija A za sve što je 90% i preko. U našoj školi su nešto rigorozniji standardi za ocene pa se A dobija za 93% i preko. I ovde se u dokumentima dobijaju ocene sa + i -. Sve ocene svoje dece možete da vidite na određenom vebsajtu, kao i iz kojih radova su ih dobili.

Knjige dobijaju u školi, ogromne su i đačke torbe su im preteške.

Inače, u middle school se očekuje od dece da budu nezavisnija i dobijaju razne obaveze u školi. Od starije dece se očekuje da su buddies mlađoj deci, da im budu od pomoći za razne stvari. Moj sin, recimo, ponekad provodi svoje odmore sa dečakom nižeg razreda, koji je vrlo stidljiv i treba mu neko da se malo otvori i opusti. Takođe, tokom ručka u kantini imaju obavezu da počiste za sobom i za ostalom decom.

Imaju i neko đačko telo, Student council, u kojem učestvuju deca izabrana od strane svojih odeljenja. Skoro sam bila na nekoj maloj proslavi novoizbaranog saveta, jer u njemu učestvuje moja ćerka. Obično skupljaju pare za razne stari, recimo sada je aktuelan 3D štampač za školu. I imaju tri puta godišnje zabavu u školi, koju zovu middle school dance.

Domaći zadaci su važni

Iako ima puno ljudi koji tvrde da su domaći zadaci nepotrebni, samo oduzimaju deci slobodno vreme, i guše njihovu kreativnost, mislim da je veoma važno da se tokom dana pređe i utvrdi ono što se tog dana učilo. Naravno u tome ne treba preterivati. Moja deca imaju dosta domaćih zadataka, pored projekata koje rade sa drugom decom, pogotovo je to pojačano ove školske godine. Do sada nisu imali domaći petkom i vikendom, što je super, ali sad i to ponekad imaju. Svojevremeno moja ćerka je imala učiteljicu u četvrtom razredu koju nije mrzelo da pregleda sve domaće zadatke i da ih čak ocenjuje. Ono što mi smeta je što u ovom uzrastu skoro sve domaće zadatke moraju da rade na kompjuteru. Obično za to koriste Google classroom.

Testove imaju pa skoro svakodnevno. Usmeno odgovaranje je vrlo retko. Doduše imaju česte prezentacije raznih projekata. I to nisu tako jednostavni projekti, recimo svake nedelje moraju da pismeno analiziraju članke iz medija o politici i ekonomiji.

Niko neće da radi u školi

Danas ima puno hejta upućenog nastavnicima, ali i to su ljudi. Taman koliko ima kvalitetnih ljudi u obrazovanju, toliko ih ima i u drugim oblastima. I nisu svi isti. Nije danas lako raditi u školi, sa svih strana su pritisci – nezadovoljni roditelji koji se stalno nešto žale, nevaspitana i razmažena deca, i nerazumna administracija, a tu su i nerealna očekivanja. Nastavnici su izgubili autoritet i poštovanje koje su nekada imali. Moja deca znaju da je nastavnik uvek u pravu tako da nema bespotrebnih pritužbi, moraju da nauče kako sami da izađu na kraj sa izazovima. Ponekad i brinu ako im je nastavnik previše opušten i nezahtevan. Ono što je meni vrlo važno je to da moja deca imaju veliko poštovanje prema svojim nastavnicama, i čak ih veoma vole. I zaista su im nastavnici posvećeni i dobri ljudi.

Ono što je zanimljivo je to što su nastavnici u Srbiji na neki način prekvalifikovani. Ovde nastavnici idu na fakultet za obrazovanje gde dobijaju znanje iz više predmeta, ali ne tako detaljno kao recimo kod nas kad neko studira matematiku ili neki drugi predmet. Ovde ko studira matematiku retko će da radi u školi, već traži zanimanje koje je profitabilnije. U Americi su i dosta fleksibilniji ko može da predaje u školi. Na to ih je naterala muka, jer više niko neće da studira da bi radio u školi, a i nastavnici daju masovno otkaze. U nekim saveznim državama angažuju studente koji još nisu završili fakultete da rade u školama, jer je veliki manjak nastavnika, i to jeste ovde gorući problem.

U privatnim školama su još fleksibilniji što se tiče zapošljavanja nastavnika. Znam da recimo španski jezik mojoj deci predaje jedna mlada žena iz Ekvadora koja ima diplomu kliničkog psihijatra, ali ne može da to zanimanje praktikuje u Americi. Doduše, ipak je native speaker, što znači. U privatnim školama nastavnici imaju znatno manje plate, ali imaju više slobode, manje administracije, manja su odeljenja, i deca se bolje ponašaju, jer mogu lako da budu izbačena iz škole.

Nekada su svi nastavnici imali dosta više slobode u organizovanju i vođenju nastave, ali danas je to drugačije, posebno se stresiraju zbog rezultata na standardizovanim testovima njihovig đaka, jer i to utiče na njeno finansiranje.

Standardizovani testovi

To su testovi koji rade sva deca u američkim školama i ona pokazuju realno znanje učenika u odnosu na drugu decu istog uzrasta širom zemlje, jer ocene nisu često najbolji pokazatelj stvarnog znanja. Postoje razni testovi, zavisi od uzrasta, neki se polažu za srednju školu (samo u slučaju privatnih srednjih škola i nekih vrlo specijalizovahih državnih škola), pa za ulazak na koledž (SAT, ACT), kao i postdiplomske studije, koji sam i sama polagala (GRE, GMAT, id.). To su testovi koji najviše pokrivaju jezik i matematiku, ređe druge predmete. Pola testa je merenje testa inteligencije, pola znanja. Vrlo su kompleksni, sa mnoštvo pitanja, limitiranim vremenom, i nisu tako laki. Fora je što dobijeni rezultat nije koliko ima tačnih odgovora, već je relativan, pokazuje procenat od koliko đaka je bolje urađen.

Skoro sam bila na roditeljskom gde sam dobila rezultate testova svoje dece koje su radili proletos. Odlično su ih uradili, pola dana sam imala blaženi osmeh na licu, koji mogu samo da imaju roditelji ponosni na svoju decu. Ali sreća nije trajala dugo, jer sam sutradan čitala o tome kako su deca ove godine očajno uradila testove, u celoj zemlji, najgore u poslednjih trideset godina. Znači moja deca su imala dobre rezultate zato što su ih druga deca uradila loše. To što su veći deo pandemije išli normalno u školu sigurno je dosta pomoglo, ali to je druga tema.

Inače, poslednjih godina ima dosta negodovanja oko testova, puno škola odbija da ih radi, čak i neki fakulteti ne traže da se polažu, što je dosta neozbiljno. Loši nacionalni rezultati sežu još pre pandemije, tako da nešto ne štima u školama već duže vreme.

Trenutno sam vrlo okupirana pripremom sina za test za srednju školu, pa ko voli da vidi kako ti testovi izgledaju može da pogleda ovde zadatke za pripremu. Meni je to vrlo interesantno, samo radimo verbalni deo koji mom sinu ne ide baš najbolje, a i meni pomaže da poboljšam svoj engleski.

Ima jedna nauka – matematika

Kao i u Srbiji, matematika je i ovde veliki bauk. Ipak, čini mi se da je ovde ona u osnovnoj školi manje zahtevna. Ono što me posebno nervira je to što deci naturaju mnogo načina da dođu do istog rezultata, što izaziva dosta konfuzije i komplikacije. Iskreno, i sporo prelaze preko gradiva. Ja imam u kući decu koja imaju vrlo različite talente, sin je veoma dobar u matematici, a ćerka je dobra sa jezikom. Sa sinom smo malo radili dodatnu matematiku, jer njemu je veoma dosadno na nastavi, nema nikakav izazov, dok ćerci moramo da pomažemo da se izbori sa regularnim gradivom. Moram da priznam da nam je to bio veliki šok u početku, jer u porodici dobro baratamo matematikom, i to je tako zanimljiv predmet, ali tada sam shvatila da za to imaš talenat ili nemaš. Objasnila sam ćerci da to nije njena stvar, ali i da nije kraj sveta, ako se bude trudila može i dalje da ima A. Pogotovo danas kad postoji inflacija dobrih ocena.

Snižavanje standarda

Da bi svi bili srećni postoji trend snižavanja standarda u školama po Americi. Infalacija dobrih ocena je sveprisutna, svako mora da maturira i retko ko ponavlja razred. Čak se i na fakultetu primaju deca koja nisu dobro savladala gradivo pa moraju na popravne časove. Opet kod nas ima dece koja ponavljaju razrede, i to nije baš toliko retko.

Sport u školama

Nije da ne volim sport, čak mi je i sin odličan u sportu, ali nije mi jasno zašto se ovde toliko pažnje posvećuju njemu, i to često na uštrb nastave. Da ne pominjem koliko sredstava ide za izgradnu sportskih terena i ostalog. Često se ceo identitet škole vrti oko njihovih sportskih timova. Uostalom mogli ste to da vidite u američkim filmovima. U osnovnoj školi i nije toliko strašno, međutim u srednjoj školi to poprima neverovatne razmere.

Odeljenja za napredniju decu

U Americi postoje odeljenja sa naprednijom decom, nekad i odeljenja jednog razreda su podeljena od najboljeg do najgoreg. Pošto je naša škola mala, često ima jedno odeljenje po razredu, u odeljenju postoje razne grupe u zavisnosti od uspeha đaka. Meni je to u početku malo izgledalo surovo, ali sada mislim da to ima puno smisla. Mnogo je teško i nastavniku i đacima da funkcionišu u odeljenju gde ima i talentovane i dece sa problemom u učenju. Najbolje da svaka grupa uči prema svojim sposobnostima, nekad je bolje da budeš prvi u selu nekog poslednji u gradu.

Danas je vrlo popularno da se ukidaju takva odeljenja, čak i sam naziv gifted, da se kao ostala deca ne osećaju bezveze zbog toga. Naravno, deca i nemaju neko posebno mišljenje o tome, kao i sve i to im se nameće, nego je to sve zbog odraslih koji se bore sa nekim svojim kompleksima. To što se time kažnjavaju bolji i vredniji đaci, to nikome ništa.

Ja sam nešto slično iskusila u svoje vreme kad sam išla u middle school. Razredna se setila da najbolje đake stavi da sede sa najgorima u klupe, nebili ovi malo popravili učenje. To su bila deca sa ozbiljnim problemima sa učenjem, tako da tu nije bilo puno pomoći, nisu se ništa popravila, a nama je razredna smanjila svima ocene za kaznu, jer se nismo dovoljno trudili oko njih. Doduše bila su ocene za polugodište, nisu ulazile u prosek, ali ostala je jedina četvorka u mojoj đačkoj knjižici.

Nisu sva deca ista

Generalno postoji jedan opšti trend prezaštićavanja dece koji deci samo pruža medveđu uslugu. I to što se ovde kriju ocene, ne znači ništa, jer deca sve znaju. Zaista nije fer da neko talenat dobije samo rođenjem, ali to je tako. Opet ko ima motivaciju i vredno radi može puno toga da nadomesti. Deca sa talentom mnogo brže i sa većom lakoćom uče, deci bez njega treba mnogo više rada i fokusa što često ume da prouzrokuje veliki stres. Talentovanoj deci je mnogo lakše da razmeju predavanja, ili da brzo nadoknade propušteno, mogu sama da uče iz knjiga, dok ostala deca imaju problema sa razumevanjem novih lekcija i potreban je dodatni rad sa njima. Treba sa decom biti realan, što bolje upoznaju realnost, moći će bolje odluke da donosu u životu. Nije za svakog škola, a i to što je neko dobar u školi ne znači baš puno. Život je mnogo kompleksiji, dobra reprodukcija gradiva, bez nekih drugih kvaliteta, nije naročita prednost. Umesto da deci daju mogućnost da u srednjoj školi besplatno steknu korisna znanja od kojih mogu lepo da žive, ovde su retke stručne škole, oni forsiraju da deca moraju da studiraju, to je jedini put do uspeha. Naravno da je visoko obrazovanje veliki biznis u Americi, cene studiranja su nenormalne, ali roditelji po svaku cenu žele da njihovo dete završi fakultet, jer je to statusna stvar, to mu valjda dođe kao neki sertifikat da je dete pametno i da je na pravom putu. Kao i uvek ne može se pobeći od realnosti, danas ljudi sa zanatom mogu znatno bolje da zarađuju od mnogih sa diplomama, bez ogromnih dugova i sa ranim startom. Jednostavno je nemoguće da danas 50% populacije studira. Možda je i to razlog zašto standardi sve više padaju.

Birokratija ne rešava probleme, već ih stvara

To je još jedan veliki problem današnjeg obrazovanja, previše birokratije, paprilogije, nebitnih detalja, nonsensa, suludih ideja. Još kada se u obrazovanje uvuče politika onda je to tek posebna katastrofa. Pošto sam i sama odrastala kao pionir, ježim se svih mogućih ideoloških eksperimenata, pogotovo što je decom tako lako manipulisati. Na kraju, deca pripadaju roditeljima, a ne birokratama, i oni znaju najbolje šta je dobro za njih. A i plaćaju nemali porez od kojih se finansira škola i sva ta administracija. Otuda ne čudi što je za vreme pandemije, višegodišnjeg zatvaranja škola, raznoraznog ludila, puno roditelja osetilo da su im deca ugrožena u školi, pa je to izazvalo veliko nezadovoljstvo i sukobe. Jedan od načina na koji se roditelji ovde bore protiv birokratije je i ulazak u školske odbore. Takođe, popularnost opcije school choice izgleda da je veoma porasla, u nekim saveznim državama se već sprovodi. To je kad sami odlučujete gde će vam deca ići u školu sa poreskim novcem koji je inače dodeljen školi po učeniku. Ovde recimo postoje veoma jaki prosvetni sindikati, zbog kojih je skoro nemoguće dati otkaz nastavnicima. Oni su i najviše insistirali na dugom zatvaranju škola. Da ne pominjem da, verovali ili ne, finansijski podražavaju stranke i političare na izborima.

Ja sam ranije mislila kako ljudi imaju dobre namere, ali su neodgovorni, pa često naprave više štete od koristi, ali danas više nisam sigurna da li uopšte brinu o deci, ili o sebi, svojoj samopromociji i karijeri. Recimo, ovde u problematičnim školama, koje pohađaju deca iz vrlo siromašnih krajeva grada, umesto da insistiraju na jakoj disciplini, koju verovatno ta deca nikada nisu upoznala u svojoj porodici, oni povlađuju problematičnoj deci i prave haos drugoj deci koja hoće da uče. Političari su obično ti koji hoće da izgledaju kao fine, empatične duše, a onda svoju decu šalju u privatne škole, gde je disciplina itetako prisutna.

Red, rad i disciplina

Iz nekog čudnog razloga ove tradicionalne vrednosti nisu više u modi, iako daju najbolje rezultate, a i ne treba ništa novo da se izmišlja. Ako ne postoji disciplina i red u školi, kako uopšte može da se nešto nauči. Deca treba da imaju granice, da znaju jasno šta se od njih očekuje i da snose ozbiljne posledice za svoje loše ponašanje. Posmatrajući decu u našoj školi shvatila sam da ona zapravo vole red, da se osećaju sigurno i zaštićeno kad imaju odrasle kao autoritete.

Gradivo mora da se uči, i naravno da nije zabavno, jer bez “muke nema nauke”. Nema prečica i nekih posebih metoda, to je sve “prodavanje magle”.

Inače mobilni telefoni su zabranjeni u školi, kad učenici dođu u školu stave ih u jednu kutiju, i na kraju škole ih pokupe.

Nije sve u novcu

To je najčešći argument kada je u pitanju poboljšanje škole, verovatno od ljudi koji ne razumeju baš dobro problematiku. U gradu u kojem živim država izdvaja 21,500 dolara po đaku svake godine (prosek u Americi je 12,600). To uopšte nije malo novca, tri puta više nego što ja izdvajam po detetu, ali su rezultati neuporedivi. Naime, ovde većina đaka ne ispunjava minimum znanja. I naša škola uopšte nije fensi, nema ljudsko igralište, vrlo malo resursa, stalno se organizuju događaji za prikupljanje novca, pa opet je vrlo uspešna. Možda school choice ima smisla. U našu školu neretko dolaze deca koja su izbačena iz drugih škola, i za čudo većinu uspeju da nekako integrišu i dovedu u red.

Vrednosti su važne

Ima još nešto vrlo važno za dobru školu, što je takođe prevaziđeno, a to je negovanje dobrih vrednosti. Škola u koju idu moja deca je religiozna, što mi je u početku bio problem, jer mi nismo katolici, ipak kroz veronauku deci se usađuju dobre vrednosti. Kad vidite tu decu u školi i kako se ona ponašaju, shvatićete da ipak ima razlike.

Meni je recimo šokantno da moja deca ne poznaju koncept varanja u školi, puškice, prepisivanje, i taj rad. Jednom sam ćerci sugerisala da ubrza neki domaći rad “prečicom”, na šta mi je ona odgovorila, Mama, da li si ti čula za reč integritet!

Kod nas postoji pravilo da dok god đaci nose uniformu sa grbom škole u javnom, fizičkom i online, prostoru, moraju da paze kako se ponašaju, da ne sramote školu. U slučaju nepoštovanja tog pravila, vrlo lako mogu biti izbačena iz škole.

Dominacija žena u američkom obrazovanju

Nije teško primetiti da u američkim školama apsolutno dominira ženski nastavni kadar. U moje vreme broj muških i ženskih nastavnika je bio sličan. Dečaci u poslednje vreme dosta lošije prolaze od devojčica, i neki smatraju da je razlog za to što su škole danas napravljene za devojčice, one su poslušnije i ranije sazrevaju, i zato što ima tako malo muških nastavnika koji inače lakše izlaze na kraj sa nestašnim dečacima. Srećom, nemam takvih problema sa sinom, ali vidim da voli kad ima muške nastavnike. Dečačka hiperaktivnost, iliti ADHD, je neprihvatljiva danas u školama, i često se rešava, verovali ili ne, lekovima!

Šta je danas funkcija škole

Čini mi se da danas ovde ima previše očekivanja od škole, one moraju da budu obrazovne ustanove, pa vaspitane, da rešavaju socijalne i druge razlike, da socijalizuju i zabavljaju decu, da obezbeđuju hranu i druge potrebštine, i da uz to čuvaju decu dok su roditelji na poslu, i da sva deca budu dobri đaci. To je jednostavno nemoguće. Pomislio bi čovek da mnoge od navedenih stvari su obaveza i odgovornost roditelja.

Današnje angažovano roditeljstvo

U mojoj generaciji postoji izvesna seta i nostalgija za danima kada smo mi išli u školu i kada su naši roditelji bili minimalno angažovani oko našeg obrazovanja. Nekako svetovi odraslih i dece su bili odvojeni, nije tu bilo mešanja. Sad odjednom roditelji o svemu brinu, svugde ih ima, odvoze i dovoze decu iz škole, pomažu u pisanju domaćih zadataka, angažuju privatne tutore, stalno vise na treninzima, rođendanima, koncertima, utakmicama, itd. Sve se vrti oko dece. Što i nije tako loše ako ti treba neka socijalizacija, ali to je preveliki teret za roditelje. Priznajem da meni roditelji iz škole prijaju, nisu to neka dublja prijateljstva ali volim da se sa njima ispričam. Ove godine su uveli happy hour svakog meseca na kome se roditelji druže zajedno sa nastavnicima, u nekom privatnom klubu, i vrlo su posećeni događaji. O angažovanosti roditelja u našoj školi već sam pisala ovde.

Sa jedne strane imate roditelje koji se toliko trude oko svoje dece i njihovog obrazovanja, a sa druge potpunu suprotnost. To pravi jaz među decom koji biva sve veći, to će jednog dana biti ozbiljan izazov za društvo.

Kad sam ja išla u školu sve je bilo bolje i znao se red

Kao i svi i ja imam selektivno pamćenje, uglavnom je sve što mi se dešavalo u detinjstvu bilo lepo. Ali bio je dovoljan razgovor sa mojim drugaricama sa kojima sam išla u osnovnu školu, da mi poruši iluzije. I tada je bilo svega i svačega, plus je moja škola bila baš neuslovna, išla sam svake subote u školu do osmog razreda, a fiskulturnu salu sam videla tek kada sam krenula u srednju školu, i da vam ne pričam dalje detalje. Skoro sam gledala domaći flim Majstori, majstori, i bila sam u šoku da su tada u Beogradu postojale tako fine škole.

Opet, iako je škola u koju idu moja deca verovatno u svemu bolja od one u koju sam ja išla, i dalje mi je u lepom sećanju.

Da li su bolje srpske ili američke škole

Imam jednu anegdotu vezanu za ovu temu. Pre par godina bila mi je jedna naša porodica u gostima, svratili su kod nas na putu do Prinstona. Njihova najstarija ćerka je uspela da se upiše na taj čuveni fakultet, i ne samo to, dobila je i punu stipendiju. Prinston pripada Ivy League, grupi od desetak najboljih fakulteta u Americi. Da vam ne pominjem kakav je to uspeh za američkog roditelja da mu dete ide u jednu takvu elitnu školu. I tako u razgovoru došli smo do pomenute teme, i evo šta su ta deca, koja su išla u školu i u Srbiji i u Americi odgovorila – u Srbiji, deca koja su dobri đaci imaju odlično znanje, i generalno deca su više motivisana da uče.

I ja mojoj deci često kažem kako deca u Srbiji mnogo više uče nego u Americi, kako su tamo teže škole i taj rad, i to radim napamet, jer nemam ideju da ali je to zapravo istina, ali hoću da ih što više motivišem da uče. Iskreno, meni izgleda da oni dobijaju prilično dobro obrazovanje u svojoj školi. Rekla bih da sve zavisi od škole i kraju u kome živite. Ima ovde odličnih škola, kako državnih tako i privatnih. I da, ima vrlo motivisanih i vrednih đaka, posebno među decom imigranata, koji za razliku od američkih roditelja koji se trude da budu “moderni”, su vrlo tradicionalni kada je obrazovanje njihove dece u pitanju.

Nastavak – Upis u privatnu srednju školu.